Kazu da se to već dešavalo I to tri puta od 1976 godine a ja za to prvi put čujem?Da li je još neko znao za to?
Ovo nije iz žute štampe već: http://science1.nasa.gov/science-news/science-at-nasa/2013/05aug_fieldflip/
Nisam nesto preterano upoznat s ovime ali mi je od nekud poznato...
CitatCosmic rays are a danger to astronauts and space probes, and some researchers say they might affect the cloudiness and climate of Earth.
Negde mozes da nadjes informacije da je ceo Kvebek '89 izgubio struju zbog toga...
Mislim da Kizza misli na ovo :)
http://www.astronomija.co.rs/sunev-sistem/sunce/8026-sledi-promena-magnetnog-polja-sunca.html (http://www.astronomija.co.rs/sunev-sistem/sunce/8026-sledi-promena-magnetnog-polja-sunca.html)
a može i ovo:
http://www.space.com/22289-sun-magnetic-field-flip-earth-effects.html (http://www.space.com/22289-sun-magnetic-field-flip-earth-effects.html)
Da,pričamo o istom događaju: http://news.discovery.com/space/the-sun-is-going-to-flip-magnetically-130806.htm
Polovi su se okrenuli a evo i simulacije od NASE: https://www.youtube.com/watch?v=B4UtVo7-yJA
Reklo bi se da je to po nas bezazleno i sa praktičnog aspekta skoro nebitno. Reč je o uobičajenoj pojavi.
Naravno,za trenutak sam pomislio da ima veze sa Milankovicevom teorijom:
Iz Wikipedie:
Померање Земљиних обртних полова,
Вађење каменог угља на Свалбарду, 1908. године.Током разговора са Вегенером, утемиљивачем теорије о померању континената, заинтересовао је Миланковића за саму унутрашњост Земље и за кретање полова. Миланковић је обећао да ће истражити путању обртних полова. Новембра 1929. године, Миланковић је добио позив од професора Бена Гутенберга из Дармштада да сарађује на обимном десетотомном ,,Приручнику из геофизике" и објави свој поглед на проблем секуларне варијације Земљиних обртних полава. Вегенер је у свом научном делу изнео бројне емпиријске доказе које су ишле у прилог великим догађајима током Земљине прошлости, односно померању континената. Међутим, један од главних доказа, који је посебо опседао Вегенера а потом и Миланковића, било је откриће великих резерви каменог угља на Свалдбарским острвима, у Арктичком океану, које нису могле да се формирају на садашњим географским ширинама на овим острвима. У међувремену, Вегенер је настрадао (смрзо се) новембра 1930. године током четврте експедиције на Гренланду. Миланковић је постао убеђен да континенти ,,плове" на флуидној подлози и да на положај континеталних маса у односу на осу ротације утичу цетифугалне силе инерције, које могу да избаце Земљину осу из равнотеже и натерају је да се креће.
У периоду од 1930. до 1933. године, радио је на проблему нумеричкног секуларног (вековног) померања обртних полова. Земљу у целини као небеско тело је сматрао као флуидно тело, које у случају кратког трајања снаге понаша као чврсто тело, али под одређеним утицајем се понаша као еластично тело. Користећи векторску анализу направио је математички модел Земље, који му је служио за стварање Теорије секуларног померања Земљиних полова. Миланковић је извео једначину секуларне путање Земљиног пола и једначину померања пола дуж ове путање. Ове једначине су га довеле до одређивања 25 тачки положаја Земљиног пола на путањи за обе полулопте. Овај математички прорачун довео је Миланковића до 16 тачки у прошлост, које представљају ране положаје истраживања; 8 тачки представљају будуће положаје истраживања пола ротације. Нацртао је мапу пута Земљиних полова за последњих 300 милиона година и утврдио да се промене дешавају у интервалу од 5 милиона година (минимун) до 30 милиона година (максимум). Сматрао је да секуларна путања полова зависи само од конфигурације Земљиног спољног омотача и тренутног положаја пола на њој, односно тачније на геометрију Земљине масе. Такође, на основу Миланковићевог модела, континентални блокови тону у своју основну флуидну подлогу и клизе около са циљем да се постигне изостатичка равнотежа. Миланковић је објавио свој рад под насловом ,,Секуларно померање полова – успомена на Алфреда Вегенера" у Београду, 1933. године.[10] Предавање о привидном померању полова одржао је на конгресу балканских математичара у Атини 1934.
У исто време, Миланковић је написао четири поглавља на 308 страна за ,,Приручник геофизике" који је приредио Бено Гутенберг, а објавио Владимир Кепен 1933. године. Поглавља су имала следеће наслове: ,,Положај и кретање Земље у простору васионе", ,,Обртно кретање Земље", ,,Секуларна померања полова" и ,,Астрономска средства за испитивање климе током Земљине прошлости".
У почетку, Миланковићев рад на ову тему ће бити добро прихваћен, али ће касније током 1950—тих, бити замењен са палеомагнетизмом, новом научним методом у геофизици