Forum Astronomskog Magazina

Binarni sistemi:

- Alpha (𝞪) Herculis - Rasalgethi
- 95 Herculis
- Poniatowski's Bull i 70 Ophiuchi
- Nu (𝞶) Draconis (Kuma)
- Mu (𝞵) Draconis (Alrakis)
- Epsilon (𝞮) Draconis (Tyl)
- Psi1 (𝟁1) Draconis (Dziban)

Pozdrav svima.

Kako su u pred nama dani kada je Mesec izmedju prve i trece cetvrtine, samim time  su  uslovi za posmatranje dubokih DSO nepovoljni. Medjutim, postoje nebeska tela na cije posmatranje mesecina ne utice, a to su planete, duple zvezde i svetlija otvorena jata. Sjaj zvezda se pri posmatranju teleskopom probija kroz svetlosno zagadjenje mesecinom pa stoga itekako ima mnogo toga da se posmatra dok cekamo noci posle trece cetvrtine Meseca.

Sinoc je nebo bilo kristalno cisto i pored vioke vlaznosti vazduha, pa sam nesto posle ponoci iznemo teleskop i posmatrao 7 binarnih sistema. Nadam se da ce ovaj mali izvestaj biti zanimljiv clanovima formula, pogotovo sto je posmatranje bimarnih sistema pomalo zapostavljena kategorija. Za lociranje nebeskih tela ne koristim ''mehanizaciju'' vec star-hopping.

Alpha (𝞪) Herculis - Rasalgethi

Visestruki je zvezdani sistem. Teleskopom se moze razdvojiti na dve komponente, komponentu A spektralne klase M5 magnitude 3.5 i komponentu B klase G5 magnitude 5.4. Separacije je 4.6''. Glavna komponenta je blistavi crveni superdzin sto pravi zaniljivu percepciju boja na vecim uvecanjima.

Lociranje: Iako je jedna od sjajnijih zvezda u sazvezdju, nalazi se daleko od glavnog asterizma sazvezdja poznatog pod nazivom ''Keystone''. U stvari, mnogo ga je lakse naci ako se krene od zvezde Alpha (𝞪) Ophiuchi (Rasalhague) magnitude 2.07, najsjajnije zvezde u sazvezdju Ophiuchus. Rasalgethi se nalazi oko 5º zapadno od nje i moze se direktno naciljati traziocem.

Observacija: Na manjim uvecanjima ovaj par se prikazuje kao crveno-narandzasti primar sa malim bledim pratiocem zute boje. Medutim kada se uvecanje poveca, sekundar pocinje da poprima zelenkastu boju. To je stoga sto binarni parovi imaju osobinu da crveni primar ''gura'' svog pratioca ka zelenoj a zuti primar ka plavoj boji. Par sam posmatrao na 4 uvecanja 62x-176x i posvetio sam mu vremena. Primar sija sjajno i poprilicno gusi malog pratioca na malim uvecanjima. Na vecim uvecanjima i strpljivim posmatranjem neznatna promena boje sekundara postaje ocigledna.

95 Herculis

Jedna od najlepsih letnjih dvostrukih zvezda, ako ne i jedna od najlepsih na celom nocnom nebu. Varijabilna, dupla dzinovska zvezda, primara spektralnog tipa A5III i sekundara G8 tipa. Komponente su magnitude 4.9 i 5.1, separacija je 6.4''.  Zanimljiva je i po tome sto se observacija boja razlikuje od posmatraca do posmatraca.

Lociranje: Poprilicno je teska za pronaci i ne vidi se golim okom sa moje lokacije. Ja koristim svoje metode pronalazenja matematickih oblika na nebu. Locira se zvezda Mu (𝞵) Herculis i kroz trazilac ce se videti dve zvezde sa kojima Mu gradi jednakokraki trougao, sa Mu kao temenom. Kada se produzi visina iz Mu na osnovicu prva stvar koja se vidi u traziocu je oblik trapeza, gde je 95 Herculis jedno od temena krace osnovice. Znam da zvuci komplikovano ali na ovaj nacin ja uspem da je nadjem za oko 20 sekundi.

Observacija:  Boje se razlikuju od posmatraca do posmatraca, neko vidi zelenu i crvenu a neko belu i crvenu. Moja iskustva su veoma cudna. Par sam posmatrao na svim uvecanjima kojma raspolazem i moje iskustvo je da se boje menjaju sa povecanjem uvecanja. Na malim uvecanjima moje oko ne primecuje toliku koloricnu razliku., Ali na vecim uvecanjima i duzim posmatranjem kontrast postaje sve jaci. Na kraju, posle nekih 15-tak minuta posmatranja par sam video kao zuckasto-crven.
Par je vrlo slicnih magnituda na perfektnoj sepaeraciji sto ga cini idealnim za mala uvecanja. Ali ako hocete da se igrate menjajte uvecanja da bi se videlo da li se menja i percepcija boja.
 
Poniatowski's Bull i 70 Ophiuchi

Poniatowski's Bull je asterizam u sazvezdju Ophiuchus precnika oko 4º. Najsjajnije zvezde ukljucuju 66, 67, 68, 70 i 73 Ophiuchi i formiraju V oblik, slican Hejadama u sazvezdju Taurus.

Lociranje: Lako se vidi kroz trazilac. Centar grupe nalazi se oko 5º zapadno od zvezde Cebalrai (𝞫 Ophiuchi) magnitude 2.7, koja je lako vidljiva golim okom. Centriramo zvezdu u trazilac i pomerimo se malo istocno. Odmah ce biti vidljiv asterizam o obliku slova V.

Observacija: zbog svoje velicine asterizam kao celinu je bolje posmatrati traziocem ili dvogledom. Medjutim, ono sto teleskopski pogled pruza je bogato zvezdano polje u kome se asterizam nalazi. Srednja zvezda u istocnom kraku slova V je 70 Ophiuchi, zanimljiva zvezda ne samo zato sto je binarni sistem vec i zato sto anomalija u binarnoj orbiti ne iskljucuje mogucnost da oko zvezde kruze jedna ili vise planeta. Primar je zuto-narandzasti patuljak glavne sekvence spektralne klase K0, dok je sekundar narandzasti patuljak spektralnog tipa K4. Magnitude para su 4.13 i 6.07, na separaciji od 3.6''. Par sam najkvalitetnije posmatrao na uvecanjiima 136x i 176x zbog relativno male separacije i velike magnitudne razlike. Meni licno, par nije ostavio bog zna kakav utisak, mozda zbog toga sto sam isto vece posmatrao neke mnogo zanimljivije parove.

Nu (𝞶) Draconis (Kuma)

Dvostruka zvezda u sazvezdju Draco, najslabija po sjaju zvezda u ''glavi'' Zmaja. Dve skoro identicne zvezde, i po sjaju i po boji. Obe su magnitude oko 4.9 spektralnog tipa A i nalaze se na izdasnoj separacjiji od 62''.

Lociranje: Veoma laka zvezda za lociranje, najbledja i najjuznija zvezda u glavi Zmaja. Ja sam je video golim okom i direktno naciljao traziocem. Ako zvezdu ne vidite golim okom onda naciljajte najsjajniju zvezdu u glavi - Eltanin (Gamma Draconis). I malo tu zastanite. Ovaj narandzsti dzin i najsjajnija zvezda u sazvezdju je nesto najlepse od zvezda sto sam ikada posmatrao. Zvezda u teleskopu deluje neverovatno koloricno i ostro. Vracam joj se svako posmatranje. Kada jedanput nacentriramo Eltanin lako ce se kroz trazilac uociti cetvorougaoni oblik glave Zmaja. Nu Draconis je najjuznija zvezda glave, oko 5º juzno od Eltanina.

Observacija: cisto bele jednake zvezde na velikoj separaciji. Posmatrati na najmanjem mogucem uvecanju. Deluju kao klonovi jedna drudge. Iako na tolikoj separaciji deluje da su zvezde opticki dvostruki sistem, one to nisu. Zvezde su gravitaciono vezane, a kada se njihova angularna separacija od 62'' prevede i AU dobije se stvarna separacija od zapanjujucih 1900 AU (23x vece od orbite Plutona). Na toj separaciji zvezdama treba nepojmljivih 44000 godina za izvrse jednu orbitu oko zajednickog centra mase. Kada se par posmatra sa znanjem tih podataka, observacija poprima potpuno drugacji oblik.

Sledeca dva para su klasican primer kako se dva binarna sistema na istoj separaciji potpuno drugacije posmatraju u zavisnosti od magnitudne razlike primara i sekundara.

Mu (𝞵) Draconis (Alrakis)

Visestruki zvezdani sistem koji se sastoji od kroz teleskop vidjivih primara A i sekundara B, koji je ponovo spektroskopski binarni sistem. Obe komponenete su magnitude 5.5, separacija 2.7'' i spektralnih klasa F.

Lociranje: Ne nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja Draco i u neposrednoj blizini nema sjajne zvezde, pa je pronalazenje za nijansu teze ali opet brzo izvodljivo. Kroz trazilac se lociraju dve zvezde u glavi Zmaja: Rastaban (Beta Draconis) magnitude 2.75 i ranije pomenuti Nu Draconis. Produzi se simetrala duzi koja spaja te dve zvezde u pravu sazvezdja Herculis i u trazilac ce uci zvezda koja sa dve pomenute gradi priblizno jednakokraki trougao. Postoji i drugi nacin, a to je da se prati lanac od tri zvezde koje polaze od Rastabana ali ja veceras te tri zvezde nisam video kroz trazilac.

Observacija:  Meni najlepsi par veceri. Iako je separacija veoma mala, zbog jednakih magnituda para najbolje posmatranje sam izvrsio na uvecanjau 107x. Na tom uvecanju zvezde se skoro dodiruju. Par se moze komforno razluciti na vecim uvecanjima ali pogled nece biti bolji. Naime, ako je par na maloj separaciji ali su zvezde priblizno istih magnitude, bolji je pogled kroz manja uvecanja zbog efekta ''dodirivanja'' zvezda. Ako je magnitudna razlika para velika, primar gusi sekundar i mora se ici na sto veca uvecanja. Pogled je zaista prelep. Nema koloricne razlike, zvezde su identicne ali bas zbog te jednakosti u svemu i maloj separaciji ovo je poslastica za posmatranje. Podseca na mnogo kompaktniju verziju Nu Draconis.

Epsilon (𝞮) Draconis (Tyl)

Dvostruki zvezdani sistem nejednakih komponenti. Primar je zuti dzin spektralne klase G8III magnitude 4, dok je sekundar dzin spektralne klase F5, magnitude 7. Separacija je 3.2''.

Lociranje: zvezda je deo glavnog asterizma sazvezdja i iako je jedna od najbledjih u asterizmu video sam je golim okom i direktno naciljao traziocem. Ako su uslovi posmatranja losi, zvezda se mozda nece videti pa se lako moze naciljati kao pocetna zvezda u ''vratu Zmaja''.

Observacija: Potpuna suprotnost od Mu Draconis. Skoro identicna mala separacija ali je magnitudna razlika toliko velika da na uvecanju na kom sam imao najbolji pogled na Mu Epsilon nisam mogao ni da razlucim. Iako bi sistem trebalo da moze da se razluci na 100x ja nisam uspeo da jasno vidim sekundar na tom uvecanju. Sistem sam razdvojio tek na uvecanju 136x a posmatrao sam ga na uvecanju od 176x. Naime, magnitudna razlika je toliko velika da primar potpuno nadsjajava pratioca te se pratilac vidi sicusno.  Primar sam video naranzasto-zut a sekundar je toliko mali da ne mogu da kazem koje je boje. Na velikom uvecanju pogled je prelep. Sjajni primar i mali bledi sekundar. Medjutim primar ne guta sekundar kao kod Rasalgheti-ja koje je bas ''pojeo sekundar''. Ovde je primar manje magnitude i ima manje rasipanje svetlosti oko sebe pa sekundar vise dolazi do izrazaja. To je onaj efekat kada sjajnu zvezdu gledamo na velikom uvecanju pa deluje vise pufnasto nego ostro.

Psi1 (𝟁1) Draconis (Dziban)

Primar 𝟁1 Draconis A je F zvezda glavne sekvence nijanse limuna magnitude 4.6 dok je sekundar 𝟁1 Draconis B sub-dzin F tipa, magnitude 6. Separacija je 30''.

Lociranje: Zvezda nije deo glavnog asterizma sazvezdja. Ja sam je video golim okom ali je nisam direktno naciljao. Najpametnije je krenuti od zvezde Chi (𝟀) Draconis - Alahakan magnitude 3.5 koja se nalazi na mestu gde vrat Zmaja prelazi u telo. Ispod nje ce se u traziocu videti dve zvezde: bliza je 𝟁2 draconis a dalja je 𝟁1 Draconis. 𝟁2 Draconis nisam video gollim okom ali 𝟁1 jesam. U traziocu ce se 𝟁2 pokazati pa treba voditi racuna da se zvezde ne pomesaju.

Observacija: separacija je velika pa nije potrebno veliko uvecanje - 62x je sasvim u redu. Primar je za magnitudu sjajniji od sekundara sto se naravno kroz okular vidi. Ja sam zvezde video belo. Zvezdano polje u kome se par nalazi je lepo, ali nazalost moj okular od 24mm sa prividnim vidnom poljen od 68º na F5 teleskopu savije vidno polje pri njegovom kraju pa je uzivanje u zvezdanom polju bilo za nijansu narusero time.

Nebo je puno binarnih sistema i optickih duplih zvezda koje su posmatracki dragulji isto kao i DSO, Ovo je samo sedam koje sam gledao sinoc, medju njima nema nekih letnjih klasika poput Gamma Delphini, Delta Lyrae, Epsilon Lyrae ili Beta Cygny (Albireo) koje sam gledao puno puta. O njima neki drugi put, ili jos bolje nacilajjte teleskope i uzivajte :).

DSO u sazvezdju Ophiuchus:

- M 10 (globularno jato)
- M 12 (globularno jato)
- NGC 6572 - Emerald Nebula (planetarna maglina)

Pozdrav svima. U ovom postu obradicu tri izuzetne mete iz sazvezdja Ophiuchus: dva globularna jata i jednu malu planetarnu maglinu.

M 10



Opservacija: Divno jato malog centra i velikog, bogatog haloa. Na maliim uvecanjima centar se tesko vidi a kamoli razlucuje, ali se zato odlicno vidi kako halo polako bledi i postepeno nestaje u okolimu. Za detalje hala mora se povecati uvecanje jer se tada slika potuno transformise. Ja sam ga najvise posmatrao na uvecanju 176x i sa puno koriscenja pomocnih osmatrackih metoda (averted vision i decentriranje jata). Na tom uvecanju halo se razlucuje na nebrojano mnogo zvezda a opsti oblik postaje peskast i granularan. Na stotine bledih, jedva vidljivih zvezda koje izgledaju peskasto razbacane iznad kompaktnog jezgra. Kako je centar izuzetno mali, jato deluje siroko sa zvezdama koje iz njega idu duboko u polje. Da bi se razlucio centar potrebno je ici na veca uvecanja. Ja nisam pokusao da ga razlucim jer je samo bogatstvo halo poenta ovog jata.
Pogled je prelep ali je osmatranje naporno. Jato se ne moze osmatrati direktnim pogledom jer onda potpuno drugacije izgleda od ovoga sto sam ja opisao. Ako centriramo jato i gledamo direktno u njega videcemo samo malo jezgro okruzenom maglom i nekoliko desetina razlucenih zvezda. Za gore opisani pogled neophodno je koristiti periferni vid ili jato pomeriti na levu ili desnu granicu vidnog polja i posmatrati ga sa strane. Ne bih sada ovde da opisujem mehanizam delovanja ovih tehnika, to moze da bude neka druga tema. U svakom slucaju, ako hocemo da izvucemo maksimum iz ovog objekta moramo da se koristimo malo naprednijim tehnikama. Sva sreca, na letnjem nebu se nalazi idealan objekat za vezbanje perifernog vida - NGC 6826 Blinking Planetary. To je planetarna maglina notorna po tome sto se ne vidi direktnim vidom a pokazuje se perifernim. Naziv ''Treptauca'' maglina dobila je bas zbog toga sto se smenjivanjem direktog i perifernog vida postize da maglina nestaje i potom se ponovno pojavljuje. Ko zeli da isporba i poboljsa svoje vestine perifernog vida - sada je vreme :). Ne zelim da kazem da se jato ne moze potpuno razliciti direknim vidom - verovatno moze duzim osmatranjem; prenosim ono sto sam ja radio. Ja sam skoro instant presao na decentriranje jata jer se pogled bas poboljsao. Verovatno se isti rezultat moze dobiti i duziom direktnim posmatranjem jer je meta poprilicno svetla.

M 12

Globularno jato u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 6.7 i prividne velicine 16'. Jato je Shapley-Sawyer klase IX, sto znaci da je jato rasuto prema centru. Vizuelno, klasa IX deluje poprilicno nekoncentrisano i to je razlog zasto su pocetni posmatraci smatrali da je M12 zgusnuto otvoreno jato. Ovaj objekat je vizuelno blizu globularnom jatu M10 koji sam opisao ranije ali ne samo i vizuelno; naime, njihova realna razdaljina u svemiru je veoma mala pa su ne samo vizuelni vec i fizicki susedi.

Lociranje: Najpametnije ga je posmatrati posle posmatranja jata M10, jer se jata nalaze u blizini. Kada zavrsimo osmatranje M10, vratimo se na zvezdu 30 Ophiuchi, pomerimo se traziocem na zapad dok u pogled ne udju dve relativno sjajne zvezde. Necete ih promasiti, jedine dve zvezde zapadno od 30 Oph koje se isticu. Otrpilike 1º zapad-severozapad od njih nalazi se M 12.

Opservacija: Meta je ogromna i na uvecanju 176x zauzima pola vidnog polja okulara. Jato je izuzetno zamimljivo za posmatranje, potpuno drugacije od dosada opisanih jata. Najpre, jato je potpuno rasuto sa jako malo centralne kondenzacije. Notorno je po tome sto je za razlucivanje jata potrebna apratura minimum 200mm ali se posle toga sa svakim dodatnih 50mm aparature jato drasticno bolje razlucuje. Aparatura kojom ja raspolazem smatra se se onom koja ce razluciti jato u stotine zvezda i tacno tako je i bilo. I na posletku, a mozda i najbitnije, sam sjaj zvezda unutar jata je drugaciji nego kod vecine ostalih globulara. Naime, ja sam izbrojao 14 zvezda koje po mojoj proceni sijaju magnitudom 10-12. Za 4 od njih sam siguran da ne pripadaju jatu nego su superimpozirane preko njega. Znajuci da najsjajnija zvezda koja pripada jatu sija magnitudom 12 logican zakljucak je da su neke i od ostalih pomenutih zvezda takodje superimpozirane na jato. Iza tih 14 zvezda krece peskast sjaj stotinu jasno razlucenih zvezda. Sve zajedno cine predivnu scenu, jer ovih 14 zvezda deluju istureno u odnosu na ostale sto stvara 3D efekat slike. Jato izgleda kao da se sastoji od zvezda svih mogucih magnituda od 10 pa nadalje.
Ukupnan utisak mi je da meta izgleda kao otvoreno jato, a u srcu otvorenog jata - maglina.

NGC 6572 - Emerald Nebula (Blue Racquetball Nebula)

Malecka, mlada planetarna maglina u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 8.1 i dimenzija samo 11''. Iako je izuzetno mala, bas ta velicina u kombinaciji sa pristojnom magnitudom maglini daje ogroman povrsinski sjaj. Svoj sjaj duguje svojoj mladosti; maglina je stara svega oko 2.600 godina, pa joj je materijal jos uvek poprilicno koncentrisan. Ova maglina je mozda najklasicniji primer drugacije percepcije boja koja varira od posmatraca do posmatraca.

Lociranje: Lociranje ove magline preko mape ili Stelarijuma je pravi pakao ako ne znamo jednu cinjenicu - maglina je toliko svetla da se i pored svoje velicine vidi u traziocu !!! Ako nismo svesni tog podatka ceka nas mukotrpan i verovatno uzaludan rad, jer u susedstvu objekta nema nijedne svetle zvezde ali zato ima pregrst bledih koje ce ispuniti okularsko vidno polje i navesti nas da se ''izgubimo''. Pri svojoj velicini, NGC 6572 se u okularu malog uvecanja ne razlikuje od zvezde.
Ako se krene od znanja da se maglina vidi u traziocu, lociranje je osrednje komlikovano i ovo je moj nacin: krene se od zvezde Rasallhague (𝞪 Ophiuchi) magnitude 2.07. Pomerimo se traziocem na istok do zvezda 71 i 72 Ophiuchi koje leze jedna pored druge. 1.5º jugoistocno od 71 Ophiuchi u traziocu se primeti trougao koji cine tri blede zvezde. Kada prodizimo tezisnu duz od najsevernije zvezde na stranicu koje formiraju ostale dve za duzinu te tezisne duzi, u traziocu cemo primetiti ''zvezdu'' koje nema na mapama - ta ''zvezda'' je NGC 6572.

Opservacija: Ovaj objekat je predmet mnogih rasprava u pogledu svoje boje. Posmatranja idu od ''plava da plavlja ne moze biti'' do '''plave ni u tragovima''. Moja opservacija mnogo je bliza ovoj drugoj krajnjosti. U poredjenju sa planetarnom maglinom NGC 2022 u sazvezdju Orion ova maglina mi je sve sem cisto plava. Ja sam je video zuckasto-zelenu, sa blagom promenom boje ka zelenoj sa povecavanjem uvecanja.
Visok povrsinski sjaj magline cini da objekat izuzetno dobro podnosi uvecanja i ja sam isao do uvecanja od 409x. Tek preko toga, na uvecanju 530x, maglina je pocela neznatno da gubi ostrinu.
Na malim uvecanjima maglina izgleda samo kao koloricna zvezda. Medjutim sa povecanjem uvecanja otkriva se pravi oblik ovog objekta - maglina je jasno elipsasta struktura sa neznatno jacim osvetljenjem u centralnoj regiji. Ako i sumnjate da li ste u okularnu malog uvecanja nasli maglinu ili ne, povecajte uvecanje, izostrite okolne zvezde i maglina se pokazati promenom oblika iz kruznog u ovalni dok ce okolne zvezde ostati tackaste.
Nisam koristio nebula filtere jer za njih nije bilo potrebe. Naime, maglina nema veliku spoljasnju skoljku koja zahteva upotrebu filtera.

Na kraju bih ponovo, slicno kao u prethodnom postu, zeleo da kazem koju rec o malim planetarnim maglinama; ovog puta o lociranju. Svi koji koriste Stellarium su u velikom problemu kod ovih objekata: mnoge male planetarke nisu ni unesene u Stelarijum a i one koje jesu stoje u pogresnoj razmeri sa zvezdama. Pocetna podesavanja Stellariuma prikazuju zvezde nestraznerno vece u odnosu na male planetarke. Imajte ne umu da se cesto planetrna maglina vidi u traziocu a zvezda pored nje ne - iako u Stellaruimu izgleda vece i sjajnije od same magline.

U sledecem postu planiram da forumski obradim svoj dnevnik sa julskog posmaranja tri otvorena jata koja se nalaze jedno do drugog u nizu: IC 4665 (Little Beehive Cluster), NGC 6633 (Captain's Hook Cluster) i IC 4756 (Graff's Cluster). Prva dva se nalaze u sazvezdju Ophiuchus a poslednji u sazvezdju Serpens. Tri izuzetne mete potpuno zanemarene zbog svojih oznaka IC i NGC, a u stvari po sjaju i velicini se mogu meriti sa bilo kojim Messier jatom.

Hvala na citanju i uskacite u diskusiju. Veliki pozdrav.

Tri otvorena jata:

- IC 4665 - Little Beehive Cluster (Ophiuchus)
- NGC 6633 - Captain Hook Cluster (Ophiuchus)
- IC 4756 - Graff's Cluster (Serpens)

Pozdrav svima,

U ovom postu opisacu opservaciju tri izuzetna otvorena jata u sazvezdjima Ophiuchus i Serpens. Sva tri su totalno zanemarena od strane posmatraca zbog svojih oznaka IC i NGC, a sjaje magnitudom i mere velicinom na kojima im mogu pozavideti mnoga Messier jata; sva tri su jasno vidljiva u traziocima a dva se cak mogu videti golim okom sa mracnih lokacija. Razloge njihove kasne katalogizacije je tesko objasniti. Messier i Mechain su verovatno propustili da ih zabeleze jer su obojica primarno bili lovci na komete. Messier je svoj katalog napravio da ostali astronomi ne bi pomesali te objekte sa kometama. Kako su ova jata poprilicno rasuta nikako se nisu mogla poistovetiti sa kometama pa odatle verovatno i razlog zasto ih ni Messier ni Mechain nisu zabelezili. Ako pogledamo sva Messier-ova otvorena jata, primeticemo da su skoro sva poprilicno zgusnuta. U njegovo vreme teleskopi nisu bili sofisticirani kao danas i tadasnjim astronomima su mnoga od tih jata delovala kao nerazlucene magline i mogla su se pomesati sa kometama. To je verovatno razlog zasto ih je Messier uvrstio u svoj katalog a velika rasuta nije.

Kada sam vec kod ove teme, red je reci po koju rec o velikom astronomu koga sam pomenuo u prethodnom pasusu: Pierre Mechain. Mechain je bio savremenik Charles Messier-a i njegov blizak prijatelj. Mi danas cuvenih 110 M objekata znamo po Messier-u, coveku koji ih je katalogirao, ali ih on nije sve i otkrio. 25 tih objekata otkrio je Pierre Mechain i prosledio njihove koordinate svom saradniku koji ih je zabelezio i time upisao svoje ime u istoriju. Neka od Mechain-ovih otkrica su danas najpopularnije mete amaterskih astronoma, poput M101 (Pinwheel Galaxy) i M104 (Sombrero Galaxy).

IC 4665 - Little Beehive Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Ophiuchus magnitude 4.2 i velicine 45'.

Ime govori sve. Manja i nesto bledja verzija cuvenog otvorenog jata M44 u sazvezdju Cancer. Ovo ''manja verzija'' ne znaci da je jato malo - jato meri 45' u precniku, sto je vece od precnika Punog Meseca, i to dosta (Pun Mesec meri oko 30' u precniku). M44, sa druge strane, meri neverovatnih 95'. IC 4665 je mlado, Suncu blisko jato sa jasnom definicijom oblika. Jato ima desetak zvezda magnitude 7-9 i jos dvadesetak oko magnitude 10. Jatom preovladavaju bele zvezde sa nesto malo crvenkastih. Iako je magnituda jata odlicnih 4.2, jato ne izgleda tako sjajno jer se njegova svetlost siri na veliku povrsinu jata.

Lociranje: Izuzetno laka meta za lociranje. U trazilac se nacilja zvezda Cebalrai (𝞫 Ophiuchi) i to je to. 1.5º severno od te zvezde nalazi se nasa meta i vidljiva je u istom vidnom polju trazioca.

Opservacija: Opservaciju treba vrsiti okularom koji daje najsire vidno polje, ali tu ima jedna zackoljica o kojoj cu malo kasnije. Kao sto sam vec pomenuo, u okularu ce zasijati desetak sjajnih zvezda magnitude 7-9. One su meni izgledale poredjane u dva krivudava reda izmedju kojih su se smestile dve svetle zvezde. Izmedju tih desetak zvezda uocava se jos dvadesetak zvezda magnitude oko 10 i bledje, koje stoje nasuprot bogatog pozadinskog sjaja bledjih zvezda.
E sad sam stigao do glavne price o ovom jatu, a to je pozadinski sjaj. Pozadinski sjaj bledih zvezda nije sjaj nekih konkretnih zvezda na granici uocljivosti - to je sjaj hiljada dalekih nerazlucenih zvezda. Pozadinski sjaj karakteristican je za sazvezdja kroz koja prolazi traka Mlecnog Puta i za sazvezdja blizu njega. Sazvezdja direktno na putu trake Mlecnog Puta mesaju taj pozadinski sjaj sa sjajem bledih razucivih zvezda i u njima je on teze vidljiv jer je okularsko polje prepuno i teze ga je izdvojiti. Ali kod sazvezdja blizu trake Mlecnog Puta tih bledih zvezda je manje i pozadinski sjaj je vidljiviji. To je slucaj sa istocnim delom sazvezdja Ophiuchus, u kome se IC 4665 nalazi.
Moj utisak je da uocavanje pozadinskog sjaja zavisi od nekoliko stvari - ja sam uocio da zavisi od uvecanja i kvaliteta okulara. Naime, kada sam jato posmatrao sa GSO okularom na uvecanju 47x pozadina je bila crna. Medjutim, kada sam presao na Explore Scientific okular uvecanja 62.5x pozadinski sjaj se pojavio, kao blagi sneg na starim televizorima. Predivan pogled ako znamo sta trazimo i gledamo.
Neko ko je takodje  posmatrao jata u ovom delu sazvezdja Ophiuchus neka me ispravi i dopuni.

Pre nego sto krenem na sledecu metu, zelim da odvratim ljude da zbog jedne recenice u prehodnom pasusu pomisle da je okular GSO 32mm los. Naprotiv - to je jedan od najboljih ''value for money'' okulara, bar na nasem trzistu. Za malo novca dobijete stvarno mnogo. Internet je pun recenzija o razumnoj ceni nasuprot onoga sto okular pruza. Ranije sam citao i jedan odlican clanak na ovom forumu u kome je Vlaiv detaljno opisao kvaltete ovog okulara nasuprot ceni. Ne zelim nikako da od ove teme napravim raspravu o opremi, pa idemo dalje.

NGC 6633 - Captain Hook Cluster (Wasp-Waist Cluster)

Otvoreno jato u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 4.6 i velicine 27'. Jato je veoma blisko, na rastojanju od samo 1.018 ly. Sastoji se od 50-desetak zvezda od kojih desetak sisjaju magnitudama 8-10. Jato je dobilo naziv Captain Hook Cluster jer glavna forma jata izgleda kao kuka. Sa druge strane jato podseca na telo ose sa krilima koji cini red zvezda na severoistoku i zapadu jata, odakle dolazi i drugi naziv jata. Ja sam imao teskocu da primetim kuku ali sam telo ose primetio bez problema.

Lociranje: postoje dva nacina da se jato locira i oba su laka. Ako smo prvo posmatrali prethodnu metu - IC 4665, pomerimo trazilac 10º severpoistocno i jato cemo lako primetiti. Drugi, laksi, nacin je da krenemo od poznate duple zvezde Alya (𝞱 Serpentis) magnitude 4, nasjevernije zvezde u sazvezdju Serpens Cauda. Pomerimo trazilac 5º zapad-jugozapad i u polje ce uci velicanstvano jato IC 4756, koje cu obraditi kao poslednje. Nastavimo u istom pravcu jos samo 3º stigli smo do nase mete. Captain Hook Cluster ce se nepogresivo videti u traziocu jer sija visokom magnitudom i zauzima velicinu tek nesto manju od Punog Meseca.

Opservacija: Meni je ovo najmanje upecatljivo jato od ova tri, ne zato sto nije lepo, vec samo zato sto su ostala dva lepsa :). Jato ima desetak svetlih zvezda koje formiraju oblik tela ose, iza kojih stoji jos nekoliko desetina bledjih. Jedno krilo ose je jasno vidljivo na istoku okularskog pogleda u vidu grudvice zvezda magnituda 8-11, a drugo se nalazi na jugozapadu okularskog pogleda. Jato se takodje nalazi u izuzetno bogatom pozadinskom sjaju.

IC 4756 - Graff's Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Serpens, magnitude 4.6 i velicine 60'. Jedno je od najvecih otvorenih jata na nocnom nebu i jedan od retkih IC objekata koji je cak vidljiv golim okom. Sastoji se od siroko rasutih zvezda magnitude 7-12 koje su podjednako rasporedjene po povrsini jata. Najsjajnija zvezda jata je magnitude 6.4.

Prosto je neverovatno koliko je ovo jato kasno katalogirano - iako jato ''bode oci'' nisu ga katalogirali ni Messier, ni Mechain ni William Herchel ni John Dreyer. Prvi ga je ''otkrio'' americki astronom Solon Beiley na fotografskim plocama. Jato nosi ime po nemackom astronomu Kasimir Romauld Graff-u, koji ga je nezavisno otkrio 1922.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje, opisano u prethodnoj meti. Naciljamo trazilac na duplu zvezdu Alya (𝞱 Serpentis) magnitude 4, i pomerimo trazilac oko 5º zapad-jugozapad.

Opservacija: Apsolutno prelep pogled. Sama distribucija zvezda u jatu je izuzetno zanimljiva. Pet najsjajnijih zvezda magnitude 7-8 su rasporedjene u cetiri ugla jata i cine svetao trapez koji uokviruje ostale clanice. U okularskom pogledu, najsjajnija zvezda jata HD 172365 nalazi se u severoistocnom uglu i sija magnitudom 6.4. Unutar tog trapeza svetlih zvezda nalazi se 60-tak podjednako razbacanih zvezda magnituda 9-11, a iza njih izuzetno bogat pozadinski sjaj bledjih zvezda. I tu sad - masti na volju. Broj i oblici paterna koje mozemo uociti je ogroman. U poslednjem broju casopisa Sky and Telescope autor je napisao da ga raspored zvezda podseca na morsku zvezdu. Ja mislim da sam ja bio mnogo mastovotiji :). Ja sam u paternima razbacanih zvezda prepoznao oblike sazvezdja na nocnom nebu: Cassiopeia u centru, Corona Borealis ispod nje, Cygnus na jugozapadu.
Sto se jato duze gleda pozadinski sjaj sve vise dolazi do izrazaja i tu mi vec zaista nije bilo jasno kako ovo jato ne nosi M ili NGC oznaku. Jato je velicanstveno i lepse je od mnogih Messier objekata.
Jato sam posmatrao na uvecanju 62.5x. I tu je sad mali paradoks - posto je jato ogromno smanjio sam uvecanje na 47x ali je pogled bio slabiji. Prvo, pozadinski sjaj se znatno smanjio (koliko zbog uvecanja verovatno i zbog kvaliteta okulara) a bledje zvezde koje su se videle na vecem uvecanju su nestale a samim tim su i nestali paterni sazvezdja koje sam ranije opisao. Iako je jato veliko, ipak ga treba posmatrati na malo vecem uvecanju. Iako na tom uvecanju mora da se seta preko jata, pozadinski sjaj je mnogo bolji i vidi se vise zvezda. Zrtvujte pogled na jato kao celinu zarad prelepe pozadine i detalja objekta.

DSO u savzdju Sagittarius:

- M 8 - Lagoon Nebula (emisiona maglina)
- M 20 - Trifid Nebula (emisiono-refleksiona maglina)
- M 24 i NGC 6603- Small Sagittarius Star Cloud (zvezdani oblak i otvoreno jato u njemu)

Pozdrav svima.

U ovom postu cu obraditi tri mete koje sam posmatrao na kraju julske partije objekata. Ima jos meta koje nisam obradio, ali ove tri cine celinu pa san hteo da ih stavim u jedan post da ne bih mesao sazvezdja. Mete se nalaze u sazvezdju Sagittarius - kovcega sa blagom svih amaterskih astronoma. Nazalost, mnogima od nas ovo sazvezdje nije dostupno jer je isuvise nisko na nebu - to tvrdjenje i jeste i nije istina. Sazvezdje je nacickano sa DSO, a mnogi najlepsi objekti nalaze se u severnom delu sazvezdja, daleko iznad glavnog asterizma koji mnogi od nas ne vide. Stoga, iako ne vidimo asterizam ''Teapot'', to ne znaci da ne mozemo da pogledamo minimum 10 fantasticnih meta. Kasnije u postu cu objasniti vaznost zvezde Polis, po meni jednog od najbitnijih ''lokatora'' za amaterske astronome. Proverite obavezno da li je vidite - ako je vidite na nocnom nebu ''kovceg sa blagom'' je vas.

Mnogi objekati u sazvezdju Sagittarius su izuzetno kompleksni; mnogi od njih zahtevaju koncentraciju, vreme, strpljenje i vestinu. Samo ova tri objekta posmatrao sam, po slobodnoj proceni, nekih 5 sati. Ovo sazvedje ima sve: emisione magline, refleksione magline, planetarne magline, tamne magline, otvorena jata, globularna jata, pa cak ima i jednu izuzetno zamiljivu galaksiju iz Lokalne Grupe. Ne bih da duzim sa samim sazvezdjem, mogao bih roman da napisem o njemu. Dovoljno je reci da kada gledate u njega gledate u centar nase galaksije.

M8 - Lagoon Nebula

Emisiona maglina u sazvezdju Sagittarius magnitude 4.6 i prividne velicine 90'x40'. Medjutim, teleskopskim pogledom ne moze se videti maglina u celosti vec jedan njen deo velicine 45'x30'. Maglina unutar sebe sadrzi H II regiju - Hourglass Nebula, koja predstavlja i najsvetliji deo M8.

Maglina je tamnom trakom prasine podeljena na dva dela:
- istocni tamniji deo koji zauzima veci deo kompleksa i u koji je usadjeno otvoreno jato NGC 6530.
- zapadni svetliji deo u kome se nalazi najsjajnija zvezda u maglini - 9 Sagitarii magnitude 5.9, koja je i odgovorna za sjaj magline. Takodje, u zapadnom delu nalazi se zvezdano porodiliste poznato kao Hourglass Nebula, i u teleskoposkom pogledu to je najsjajnija regija maglovitosti koju cemo primetiti.

Ne dajte da vas prevari sjajna magnituda magline - maglina se poprilicno tesko posmatra bez OIII filtera. To je stoga sto se njena svetlost rasipa preko ogromne povrsine sto joj daje mali povrsinski sjaj. Dodatak na muku je sto se sa nasih lokacija objekat vidi dosta nisko na nebu. Uvek prisutne turbulencije vazduha u letnjim nocima i svetlosno zagadjenje najprisutnije pri horizontu ucinice ovaj fantasticni objekat metu vrednu teske borbe. U mom slucaju, ovaj objekat nalazi se tik iznad reda drveca na jugu i dostupan je za osmatranje kada se nalazi iznad stabala manje visine, a to su dva intervala od po pola sata.

Lociranje: Ko ima cist pogled na horizont videce dobar deo svetlog asterizma ''Teapot'' (Cajnik), cuvenog oblika ovog sa DSO prebogatog sazvezdja. Neko nece videti nijednu zvezdu asterizma ''Cajnik'' ali to ne znaci da je za njega ovo sazvezdje izgubljeno. Sreca je sto ce vecina od nas moci da vidi zvezdu Polis (𝞵 Sagittarii) magnitude 3.85, prvu sjajnu zvezdu iznad Cajnika. Kazem sreca, jer se oko te zvezde nalazi pregst fantasticnih DSO. Jedini problem je - ako ne vidimo asterizam ''Cajnik'' kako da znamo koja je zvezda Polis? Da ne bih sad ispisivao roman, prebacicu cu resenje na Stellarium ili neku mapu. Ako u Stellariumu aktivirate dugme ''Constellation Art'' videcete 5 zvezda koje cine ogrtac strelca. Bar tri od tih pet su jasno vidljive na nocnom nebu i formiraju oblik slova L. Ako vidite njih lako cete naci i Polis, oko 13º pravo zapadno.
Od Polisa star-hopp ide ovako: vertikalno juzno skorimo na 13 Sgr pa na 1 Sgr. centriramo trazilac na 1 Sgr, pomerimo ga samo malo zapadno i u trazilac ce uci otvoreno jato NGC 6530 usadjeno u maglinu.

Opservacija: Maglina se posmatra na uvecanjima ne vecim od 120x. Ja sam je posmatrao na 62.5x i 107x. Prva stvar koja se uoci bez OIII filtera su tri osnovne karakteristike jata: otvoreno jato NGC 6530 na zapadnoj strani okulara, najsjajnija zvezda van jata - 9 Sgr i sjajna zvezda ispod nje (obe u centru pogleda) i mali svetli magloviti sjaj na istocnoj strani - Hourglass Nebula. Ono sto se bez filtera ne vidi je malovitost oko otvorenog jata i tamna traka prasine koja preseca jato na pola.
Kada se ucvrsti OIII filter pogled se potpuno transformise - pojavljuje se prominenta tamna traka koja deli jato na dva dela. Ako se korsiti averted vision, pojavljuju se dve izrazito vidljive ekstenzije maglovitti sa obe strane severnog dela trake koje se sire na severoistok. Takodje, pojavljuje se maglovitost izmedju zvezda otvorenog jata NGC 6530. Kako je pogled u okularu obrnut, ove dve ekstenzije na astrofotografijama vide se na jugu, mada na fotografijama te dve ekstenzije ne izgledaju tako prominento kao uzivo. Sa duge strane, astrofotografije ce prikazati da je maglina mnogo, mnogo veca od onoga sto se vidi kroz okular.
Sto se objekat duze posmatra pogled postaje bolji.  Stavite nesto preko glave, crni peskir ili tamnu tkaninu da blokirate spoljasnju svetlost da se probije do okulara. Ja sam koristio gornji deo crne trenerke (mozete zamisliti koliko sam se skuvao :)) Cak i u nocima bez mesecine, u nase moderno doba noci su dovoljno svetle da ''ostete'' pogled.

Moram jos jedanput da istaknem vaznost zvezde Polis za amatersku posmatracku astronomiju. Sazvezdje Sagittairus moze biti jedno od najvecih promasaja necije astroamaterske ''karijere''. Razlog je sto sam ne jedanput cuo da ga ljudi ne posmatraju jer je nisko. To je opticka varka - nisko je je glavni asterizam ''Cajnik''  ali zvezda Polis nije. Zvezda Polis nalazi se iznad glavnog asterizma, i to dosta iznad i okruzena je pravim blagom DSO: M17 (Omega Nebula) - smatra se objektom koji je po lepoti jednak Orionovoj maglini, M18, M25, M24, M22, M23, M21, M20, M8, M28 - svi se nalaze u radijusu 4.5º od zvezde Polis. To je 9% svih Messier objekata u krugu poluprecnika samo 4.5º !!!!! NGC i IC objekte nisam ni spomenuo. Odvojte jednu avgustovku noc i proverite da li je vidite. Ako vidite Polis i makar malo ispod nje imacete lepote za posmatranje narednih 5-6 dana. Ako vidite samo severno od nje - to je i dalje 5 Messier objekata zgusnutih jedan pored drugog, a medju njima neverovatna osmatranja poput Omega Nebula i Small Sagittarius Star Cloud.

M 20 - Trifid Nebula

Izuzetno kompleksna H II regija koja se sastoji od emisione i refleksione magline. Magnitude je 6.4 i velicine 20' (jako ce se tesko videti svih 20').
Ovaj objekat u sebi ima sve: otvoreno zvezdano jato, emisionu maglinu, refleksionu maglinu i tamnu maglinu. Objekat se moze podeliti na dva dela. Juzni deo je emisiona maglina u koju je usadjeno otvoreno jato. Gasovi magline svetle jonizovani mladom centralnom zvezdom duboko u oblaku. Severni deo je refleksiona maglina, koja se fizicki nalazi iza emisione. Svetlost mladih plavih zvezda iz otvorenog jata reflektuje se o te gasove iza emisione magline i cini ih plavim. Naposletku, ispred emisione magline nalazi se tamna maglina B85 koja vizuelno igleda kao da deli emisionu maglinu na tri dela.
Znaci redosled je sledeci - najbliza nama je tamna maglina B85, iza nje je emisiona maglina sa zvezdanim jatom u sebi a iza nje je refleksiona maglina. Pogledano sa Zemlje, svi zajedno izgledaju kao jedan objekat - M20.

Lociranje: Teze nego sto sam mislio jer je maglinu jako lako promasiti ako ne znamo tacno gde da gledamo. Ako prvo posmatramo prethodni objekat M8, postoji sansa da traziocem prosto samo predjemo preko lokacije magline. To je stoga sto je oobjekat mnogo manji od prethodnog. Lokaciju je najlakse naci ako znamo gde se nalaze zvezde koje cine cetar magline. Nacentriramo M8 u trazilac i severno od njega videcemo nesto sto lici na otvoreno jato u obliku cetvorougaog zmaja sa juznom drskom sastavljenm od dve bliske zvezde. Te dve zvede ispod zmaja su centar magline i njih trba centrirati u trazilac. Cetiri zvezde u obliku zmaja se nalaze iznad magline i nisu njen deo. Opet ponavljam, zvuci jednostavno ali nije ako ne znate tacno sta da trazite. Pogotovo sto se pogledom kroz okular maglina skoro i ne primacuje.

Opservacija: Izuzetno slozeno i naporno posmatranje.
Naime, magline istovremeno sacinjene i od emisionog i od refleksionog dela su uvek izazov. Razlog je koriscennje O III filtera. O III filter pomaze kod emisionih maglina ali je jalov kod refleksionih. Sa ovom maglinom je problem sto je emisioni deo svetliji a refleksioni tamniji. Sto ce reci - ako stavimo O III filter, tek tada smo u problemu sa refleksionom maglinom.
Stoga sam posmatranje podelio na dva dela i iskoristio jedan posmatracki trik sa O III filterom. Prvo sam posmatrao emisioni deo. Bez filtera i pomocu perifernog vida vide se tri reznja tamne magline po kojima je objekat i diobio ime (Tri reznja). Bledi su ali se vide. Refleksioni deo nisam video uopste. Potom sam ucvrsio O III filter i dugo posmatrao emisioni deo. Zaista lep pogled na maglinu isecenu sa tri tamne trake i sa duplom zvezdom u centru. Nesvakidasnje i posebno, necete se ovoga nagledati na nocnom nebu. Koristio sam uvecanje 176x koje mi daje dovoljno blizak a opet ostar pogled. Nemojte zuriti, pokrijte se preko glave necim tamnim i koristite periferni vid. Ovaj objekat zahteva vreme i svaki minut isped okulara poboljsava pogled.
Posle posmatranja emisionog dela doao je red na refleksioni. On je tamniji od emisionog i filteri kod njega ne pomazu. Nisam ga video ni sa ni bez filtera. Tada sam iskoristio jedan mali trik koji sam vec unapred spemmio za ovu metu. Naime, p0stoji razlog zasto treba provesti puno vremena posmatrajuci filterom emisioni deo. Ako se oci adaptiraju na filterski pogled emisionog dela i potpuno zanemare sve oko njega, onog trenutka kada se filter skine emisioni deo ce ubledeti a refleksioni ce zasijati sjajem koji ranije nismo mogli da uocimo. Naime, ako posmatramo dva maglovita objekta jedan pored drugog i jedan vidimo slabo, treba poboljsati pogled i svu paznju usmeriti na sjajniji objekat. Kada odjednom zatamnimo sjajniji objekat i nponovo pogledamo u pravcu tamnijeg uocicemo ga bolje. Ova tehnika vazi za sve emisione-refleksione magline. Posmatrajte dugo emisioni deo O III filterom, naglo ga skinite i refleksioni deo ce iskociti svetliji.  Taj efekat naglog skidanja filtera moze se postici i ako se filter ne zasrafi za okular nego se stavi preko njega. Ovaj trik ''ukrao'' sam od urednika casopisa Sky and Telescope - Bob King-a.

Prava lepota nalazi se izmedju ova dva objekta.. Ako pogledate okularem malog uvecanja na prostor izmezdju M8 i M20 videcete nesto prelepo - oblak gusto spakovanih jako bledih zvezda rasutih na ogromnu povrsinu. Jako je slican po obliku objekatu M24 - Small Sagittarius Star Cloud, ali mi je povrsina manja a zvezde daleko tamnije i gusce spakovane. Mozete ga videti u Stellariumu kao neoznaceni oblak tamnih zvezda.  Zvezde su razlucive i ima ih na stotine. Kako su skoro sve zvezde u oblaku na pragu razlucivosti mog telesopa, predeo bi mogao da opisem kao isprskan nasjitinijim zrnima peska. Imao sam u planu da pogledam tu regiju ali nisam mislio da cu biti toliko fasciniran i da cu se toliko zadrzati na njoj. Vracao sam joj se sledecih nekoliko noci.

Na kraju opisa ova dva objekta, moram da kazem da sam osmatranja vrsio u toku od nekoliko dana. Objekati su nisko, mogao sam i posmatrati maksimalno pola sata - sat u jednoj noci.

M 24 (Small Sagittarius Star Cloud) i NGC 6603

Ovaj velicanstveni prizor je zvezdani oblak u sazvezdju Sagittarius, prividne duzine 2º i sirine 0.6º. Sacinjava ga preko 10.000 izuzetno udaljenih zvezda, oko 10.000 ly daleko od Sunca. To je ogromna udaljenost za zvezde. Gusto spakovane u zvezdani oblak, ova grupa cini jedan od retkih Messier objekata koji u stvari i nije DSO (ni maglina, ni galaksija ni zvezdano jato). Zvezde nisu gravitacione vezane, vec oblak predstavlja visoku koncentraciju desetina hiljada zvezda iz Sagittarius ruke Mlecnog Puta, ciji se sjaj probija do nas kroz opstrukciju galakticke trake interstelarne prasine.
Unutar oblaka nalazi se NGC 6603 - malo otvoreno jato magnitude 11 i velicine 5'. Posmatrati oblak a ne potraziti ovo jato je steta. Takodje je steta sto je jato jako bledo i zgusnuto, pa ce trebati vece aperture ne bi li se objekat izdvojio iz pozadinskog sjaja tolikih zvezda.
Takodje, M24 sadrzi i nekoliko tamnih maglina. Ako posmatramo objekat u tamnoj noci bez Mesecine teleskopski bi mogle biti vidljive dve: B92 i B93. Ove magline nisam stigao da osmotrim, cak mislim da ih je sa moje lokacije nemoguce osmotriti zbog nedovoljnog broja vidljivih zvezda u tom delu oblaka. Taj deo osmatranja ostavio sam za avgust. Kao sto sam na pocetku rekao, objekti u sazvezdju Sagittarius su izuzetno slozeni i zahtevaju vreme i polagan rad bez zurbe.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje ako uspemo da izdvojimo zvezdu Polis, nekoliko puta spomenutu dosada. M24 nalazi se 2º severno i deo oblaka vidljiv je vec u traziocu.

Opservacija: Velicanstveno! Mogu da kazem da tri mete iz ovog posta mogu slobodno da zauzmu skoro celu posmatracku noc i opet cemo im se vratiti sledece noci jer nismo videli dovoljno.  Objekat treba posmatrati okularem koji nam daje najsire vidno polje; i tada se objekat ne moze osmotriti ceo nego cemo se kretati po njemu i osmatrati ga u delovima. Oblak je ovalnog oblika, oko 2.5x duzi nego sto je sirok. Granica objektra nije jasna vec je peskasta i granularna. Okularski pogled ce ispuniti stotine bledih dalekih zvezda, ravnomerno razbacanih po vidnom polju. Toliko ih je mnogo da je uzaludno pokusati naci paterne u kojima se one pojavljuju. U centralnom delu objekta, jasno ce se izdvojiti desetak svetlih zvezda magnitude 7-8 u obliku polozenog slova V. U okularskom pogledu, vrh slova V bice na istoku. Te zvezde su daleko sjajnije od ostalih u objektu i neke su deo oblaka a neke su superimpozirane na njega i mnogo su blize nama. Najsjajnija medju njima je HD 167356 magnitude 6.3 i po informacijama kojima raspolazem ona jeste deo jata.  Ono sto je mene iznenadilo je da je sjaj zvezda veci nego sto sam ocekivao. Mnoge od tih zvezda su jasno razlucive tacke svetlosti iza kojih sija pozadinski sjaj bledjih zvezda.
Sada cu preci na najlepsi deo opservacije oblaka, a to je otvoreno jato NGC 6603 usadjeno u ovaj objekat. Jato je malo i nalazi se 4' juzno od zvezde magnitude 7.4, locirane blizu samog vrha obrnutog slova V koje cine najsjajnije zvezde oblaka. Ova zvezda nije deo oblaka vec je superimpozirana na njega. Jato je bledo i izuzetno koncentrisamo i vise podseca na globularno jato nego na otvoreno. To je zbog udaljenosti jata - NGC 6603 udaljeno je ogoromnih 9.000 ly od Zemlje. To je za otvoreno jato mnogo. Jato se satoji od nekoliko desetina gusto spakovanih zvezda u loptu precnika samo 5' i blede je magnitude od 11.1. Stoga opservaciju ovog jata treba forsirati samo ako raspolazmo dovoljno velikom aparaturom. 12'' moje aperture je sasvim dovoljno da se jato izdvoji i tada pogled na M24 dobija potpuno novu dimenziju. Jato sam posmatrao na uvecanju 176x, sto znaci da se sa naglim skokom uvecanja duboko zadire u oblak. Da nisam unapred znao da jato otvoreno zakunuo bih se da je globularno. To je stoga sto ovaj mali objekat ne stoji izolovan na nebu, nego je pomesan sa desetinama bledih zvezdi iz oblaka i zbog toga deluje izuzetno gusto. Takodje, iako sam znao da jato cini samo nekoliko desetina zvezda, meni se ucinilo da ih ima stotinu. Sve zbog bogate pozadine u kome se ova mala lopta nalazi.

Izvinjavam se ako je post bio malo duzi, ali verujte, mislim da je post prekratak za sve sto moze da se kaze i o ovom sazvezdju i o ova tri objekta. Uskoro dolaze avgustovske noce bez mesecine - vreme kada je Sagittarius najpovoljniji za osmatranje. Iznesite teleskope i pogledajte koliko mozete da vidite sa svojih lokacija. Svaki amaterski astronoom treba sebe da '' casti'' bar sa Omega Nebula.  Takodje, moje je duboko uverenje da takodje svaki amaterski astronom treba sebe da ''casti'' sa kvalitetnim O III filteom. Prvo sebi obezbedite ovo divno pomagalo pa tek posle toga poboljsavajte svoju kolekciju okulara. Sa okularima koje ste dobili uz teleskop moze se videti mnog toga; bez O III filtera  i najbolji okulari prikazace samo pola onoga sto ima da se vidi u mnogim predivnim objektima, kao sto je gore pomenuta Omega Nebula.

M 80 (globularno jato u sazvezdju Scorpius)
M 107 (globularno jato u sazvezdju Ophiuchus)
NGC 6543 - Cat's Eye Nebula (planetarna maglina u sazvezdju Draco)

Pozdrav svima.

Ovim postom zavrsio bih julsku partiju posmatranja. Objekte sam posmatrao u periodu izmedju trece i prve cetvrtine meseca u julu. Vidljivi su jos na nocnom nebu, prva dva u malom vremenskom periodu a treci preko cele noci. Uskoro cu dati i izvestaje o pet binarnih sistema koje sam posmatrao u nocima kada je bila mesecina kao i pocetak avgustovske partije osmatranja DSO.

M 80

Globularno jato u sazvezdju Scorpius, magnitude 7.3 i prividne velicine 10'.
Jato je drevno i jedno od prvih koje je Mlecni Put preuzeuo od neke svoje satelitske galaksije. Jato sadrzi nekoliko stotina hiljada zvezda i ubraja se medju najgustija globularna jata u Melcnom Putu. Udajeno je 32.600 ly od Sunca, sto se za globularna jata smatra velikom udaljenoscu. I pored toga jato sija sjajno, sve zbog ogromnog broja zvezda koje objekat sadrzi.

Lociranje: M 80 je lak za pronalazenje jer lezi na pola puta izmedju Antaresa i zvezde Graffias (𝞫 Sco). Medjutim, u poslednje dve godine red drveca na juznoj strani je nazalost porastao i ja vise sa moje lokacije ne mogu da vidim Antares. Stoga sam pribegao sledecem star-hoppu: naciljamo u trazilac zvezdu 𝞫 Scorpii, najseverniju zvezdu u klestima Skorpije; u istom vidnom polju trazioca videce se opticki dvostruki sistem 𝟂¹ i 𝟂² Scorpii koji pokazuje tacno u pravcu  Antaresa. Pratimo taj pravac i posle 4º stici cemo do M80.

Opservacija: Po izgledu kroz okular, ovaj objekat nije najspektakularnije jato na letnjem nebu. Medjutim, po necemu se izdvaja u odnosu na svoje gledanije ''supranike'' a to je koncentracija centra. Naime, jato je Shapley-Sawyer klase II, sto se smatra gustom centralnom koncentracijom i zbog toga ga treba obavezno pogledati, Vecina ostalih letnjih jata su daleko rasutija u centru. Zvezde ovog objekta deluju gusto spakovane i one blizu jezgra su nerazlucive.
Ovaj objekat ima smisla posmatrati samo na visokim uvecanjima, po mojoj proceni minimum 150x. Takodje, po mom misljenju mora da se posmatra pomocu perifernog vida ili decentriranja mete jer jedino tako moze da se vidi halo bledih zvezda oko centra. Ne zaboravite da je jato izuzetno nisko na nocnom nebu sto dodatno otezava posmatranje pa je upotreba naprednijih tehnika osmatranja pozeljna. Na uvecanju 176x direktan pogled na jato nije Bog zna sta, ali averted vision definitivno moze da razluci zvezde u halu. Cak i tada, moze se razluciti daleko manje zvezda u halu nego kod jata manje koncentracije. Centar jata je jako gust. Za razliku od jata M92 u sazvezdju Hercules, koje takodje ima jako gust centar ali mu je posle halo razrudjen - ovde nije tako. Halo se vidi ali je jako tesko razluciv.
Na vecim uvecanjima pogled se pomalo poboljsao, iako to nisam ocekivao. Bio sam prijatno iznenzdjen. I pored toga, mislim da nema poente ici na uvecanja preko 200x jer je halo mali i jato se vise posmatra zbog gustog centra nego zbog hala.
U okularskom pogledu, 4' jug-jugozapad od centra jata videce se zvezda magnitude 8.5. Ta zvezda nema nikakve veze sa jatom i mnogo je bliza Zemlji od samog jata.

M 107

Globularno jato u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 8.1 i prividne velicine 10'. Jato je Shapley-Sawyer klase X, sto znaci da je veoma labavo vezano.
Jato ima izuzetno zanimljivu orbitu. Objekat je blizu ravni galaksije pa je pristojno blisko i Zemlji ali i centru galaksije. Pritom mu je orbita izrazito elpiticna pa ga pri najvecoj udaljenosti od centra Mlecnog Puta stavlja u galakticki halo, a pri najmanjoj jato cak prodire u sipku galaksije.

Lociranje: U trazilac se centrira zvezda Zeta (𝞯) Ophiuchi magnitude 2.6, sredisnja zvezde u juznom delu glavnog asterizma sazvezdja. Oko 2º juzno od nje u trazilac ce uci tri blede zvezde koje grade pravougli trougao. Kada se vertikalna kateta trougla produzi na jug za svoju duzinu doci cemo do nase mete.

Opservacija: Ovo posmatranje mirne duse mogu nazvati neuspesnim. Jato se nalazi jako nisko na nebu, i usled jakih letnjih turbulencija na malim visinama meni je bilo jako tesko da osmatram ovaj bledi objekat. Cim sam ga video na malom uvecanju bilo mi je jasno da jedino sto mogu da uradim je da odmah skocim na veca. Medjutim, ni to nije pomoglo. I na uvecanju 176x jato se prikazalo kao bleda nerazluciva magla. U principu, iskustva su da se ovo jato cak i u dobrim uslovima na uvecanjima oko 200x moze slabo razluciti. Po karakteristikama jata ne bi smelo da bude tako; mogu da krivim turbulencije i nisko nebo a mogu da krivim i sebe jer je ovo redak slucaj za koji smatram da sam ulozio premalo truda oko mete. Ono sto sam uspeo da vidim je da je centar okrugao ali da je sam jato pomalo ovalnog oblika. U principu, izuzetno bleda meta u poredjenju sa ostalim letnjim Messier globularnim jatima.
Ono sto je pogled ipak ucinilo lepim je okruzenje u kome se nalazi jato. Na malom uvecanju jato je okruzeno sa tri zvezde magnitude oko 10-11 lepo rasporedjenih - po jedna na istok, zapad i sever. Te tri zvezde se nalaze na udaljenosti oko 4'-5' od jata i nisu njegov deo vec su mnogo blize Zemlji od samog objekta. Dodatno, na jugu jata nalaze se jos dve zvezde koje izgledaju kao da su ispale iz njega, na malo vecoj udaljenosti od prethodne tri.

NGC 6543 - Cat's Eye Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Draco, magnitude 8.1 i prividne velicine 20'. Cuvena planetarna maglina i jedna od najsvetlijih planetarki na nocnom nebu. Maglina je izuzetno mlada sa straroscu oko 1.000-1.300 godina. Samo je ostatak supernove M1 (Crab Nebula) poznatiji objekat na nocnom nebu za koji mozemo sa sigurnoscu tvrditi da je mladji od Cat's Eye Nebula.

Lociranje: Tezak star-hopp za osmatrace koji ne vladaju sazvezdjem Draco. Sazvezdje Draco je poprilicno tesko za snalazenje i potrebno mu je posvetiti vremena da bi se savladalo. Sazvezdje je veliko, tanko i vijugavo i vrlo je lako izgubiti se medju njegovima zvezdama.
Kada sam maglinu trazio prosle sezone koristio sam star-hopp koji je dao David Hearn iz Kissimmee Park Observatory. Njegov star hopp ide ovako: 𝞭 Draconis (u glavnom asterizmu) - 42 Draconis - NGC 6543. Meni je bilo jako tesko da savladam taj pravac, a i sam Hearn smatra da je ovaj star-hop jako tezak.
U medjuvremeni sam dosta bolje upoznao sazvezdje i ove sezone sam promenio strategiju i pronasao, po meni, mnogo bolji star-hopp:
- Izmedju zvezda 𝞯 i 𝟀 Draconis u glavom asterizmu sazvezdja pronadjemo dve svetle zvezde jedna do druge - 27 i 28 Draconis
- Produzimo simetralu duzi koja spaja te dve zvezde na sever oko 3º
- U okular ce uci trougao od tri blede zvezde. Na osnovici toga trougla videce se ''zvezda'' koje na mapama nema - to je nasa meta NGC 6543. Znaci, maglina je dovoljno svetla da se vidi u traziocu i to je uvek dobro znati.

Kada pogledate u okular maglina ce izgledati zvezdoliko i mozda necete biti sigurni da li ste na dobrom mestu. Ako posedujete O III filter mozete izvesti mali trik koji ce vam sa sigurnoscu reci da li u pogledu imate planetarnu maglinu. Stavite O III filter izmedju oka i okulara, znaci ne usrafljujte ga ispod nego samo preklopite okular njime. Sve zvezde ce ubledeti a maglina ce ostati da sjaji istim sjajem. Ako sve u vidnom polju ubledi onda niste na dobrom mestu. Ovaj trik funkcionise na samo za ovu nego za skoro sve male sjajne planetarne magline.

Opservacija: Maglina ima izuzetno visok povrsinski sjaj i zasijace vec u okularu malog uvecanja. U njemu deluje relativno kruzno i sija zelenkastom nijansom. Zvezdano polje u kome se maglina nalazi nije narocito zanimljivo pa nema razloga dugo ostati na malom uvecanju. Sa postepenim povecanjem uvecanja postaje jasnije da maglima nije kruzna vec da je izduzena a sa prelaskom na visoka uvecanja primetice se da su njene izduzene granice nepravine i bez ostrine. To je stoga sto mi u stvari mozemo samo osmotriti centralnu regiju. Maglina ima veliku spoljasnju skoljku koji se nastavlja na centralni deo ali sa nasih lokacija te regija je jako tesko osmotriva.
Na uvecanju 176x maglina svetli uniformno bez nekih posebnih karakteristika i ne vide se znacajne promene u sjaju preko lica magline. Maglina izgleda poprilicno veliko u okularu, jer je njena velicina od 20'' prilicno komforna za posmatranje. Na uvecanju 321x vidi se sicusna neregularnost ovalnog oblika ali i dalje bez unutrasnjih detalja. Na uvecanju 408x postaje ociglednan nedostatak ostrine ivica na mestima gde se centralna regija utapa u spoljasnju skoljku. Takodje, moze se osmotriti tek blago smanjenje osvetljenosti pri centru magline oko centralne zvezde. Nema potrebe za koriscenjem OIII filtera pri osmatranju.

Ja jako volim da posmatram planetarne magline ali i medju njima imam  svoje favorite. Magline kao sto je ova nisu medju njima. Naime, mlade planetarne magline imaju jako kondenzovanu centralnu regiju koja sija visokim povrsinskim sjajem i prosto gusi sve detalje unutranjosti. Takve magline se otprilike vide kao velike zvezde. Manje sjajne i starije magline pruzaju mnogo bolji uvid u strukturu samog objekta i jednu od takvih cu opisati u sledecim postovima. Rec je o NGC 6818 - Little Gem Nebula u sazvezdju Sagittarius. To su samo moje licne preference, obavezno pogledajte Cat's Eye Nebula, ona je jedna od najgledanijih i napoznatijih planetarnih maglina na nocnom nebu.

Hvala na citanju i podrsci.

Binarni sistemi i jedna opticka dupla zvezda:

Beta (𝞫) Scorpii (Acrab ili Graffias)
Nu (𝞶) Scorpii - ''Southern Epsilon Lyrae''
Omega¹ i Omega² Scorpii (𝟂¹ Sco i 𝟂² Sco)
Xi (𝞷) Scporpii (Struve 1998) i Srtuve 1999
Theta (𝞱) Serpentis - Alya

Pozdrav sima. Dvoumio sam se da li uopste da objavljujem ovaj post ili da sacekam godinu dana. Razlog je sto su neke od ovih zvezda nisko na nebu i vreme za njihovo osmatranje prolazi. Ipak sam odlucio da napisem post jer mislim da ce clanovima foruma biti zanimljiv. Najmanji je problem da se sledece godine ponovi za one koji nemaju pogled na nisko nebo i vise ne mogu da osmotre neke od ovih zvezda. Zato sam i malo pozurio sa objavom.

Beta (𝞫) Scorpii (Acrab ili Graffias)

Visestruki zvezdani sistem teleskopski razdvojiv na dve komponente magnituda 2.6 i 4.5 na separaciji 13.4''. Jedna od najlepsih i najlaksih za razlucivanje letnjih duplih zvezda. Sistem je izuzetno zanimljiv zbog percepcije boja kroz okular: iako su obe zvezde skoro identicne stelarne klase: B1 V i B2 V i trebalo bi da budu plavo-bele boje, izvestaji sa posmatranja su kontradiktorni i cesto se pominju plavo-crveno, belo-zeleno, plavo-zeleno pa cak i zuto-plavo. Pisao sam i ranije o razlozima zasto se takve stvari desavaju i ima ih dva osnovna: 1.) percepcija boja svake individue je ralzlicita i 2.) ako je magnitudna razlika izmedju komponenti velika (a ovde jeste) boja primara utice na percepciju boje sekundara.

Lociranje: Deo je glavog asterizma sazvezdja - najsevernija zvezda u klestima Skorpije.

Opservacija: Predivan par. Nalazi se nisko na nebu i prava je steta ako bar jednom ne uspete da odnesete teleskop na bolju lokaciju i pogledate ga. Belo-plavi veliki primar i jasno razluceni sekundar na divnoj separaciji. Iako je primar dosta svetliji od sekundara ne gusi ga ni malo jer je separacija taman kakva treba da bude za par ovakvih magnituda - moze se reci da je sve podeseno savrseno. Pogled je izuzetno ostar.
Iako su obe zvezde B-tipa neko vidi pratilac zelenkasto na vecim uvecanjima; ja sam ga video zelenkasto vec na uvecanju 67x. Povecao sam uvecanje ne bi li imao jasniju sliku, ali se sekundar i dalje video zelenkasto, samo ovaj put sa puno turbulencije usled polozaja blizu horizinta. Pogled je najprijatniji na uvecanjima 67x i 107x. Sa najmanjim uvecanjem na jugu okularskog pogleda mozemo osmotriti divno zvezdano polje. Itekako me zanima ako je jos neko gledao ovu zvezdu da iznese svoje utiske o bojama koje je video.

Nu (𝞶) Scorpii - ''Southern Epsilon Lyrae''

Za ovaj sistem se veruje da se sastoji od sedam gravitaciono vezanih zvezda. Teleskopski su vidljive tri ili cetiti, u zavisnosti od aparature kojom raspolazemo. Naime, za amaterske astronome je bitno da se sistem moze razdvojiti na dve grupe od po dve zvezde: AB i CD. Separacija izmezdju AB i CD je izdasnih 41''. Medjutim, posle toga postaje zanimljivo. Ako se poveca uvecanje oba para se mogu ponovo razdvojiti - separacija izmezdju A i B je malenih 1.305'' a izmezdju C i D 2.4''. Po svemu navedenom jasno je zasto se zvezda naziva ''Southern Epsilon Lyrae'' - bjedja je kopija legendarne cetvorostruke zvezde u sazvezdju Lyra.
Komponenta A je nasjvetliji clan sistema i sija magnitudom 4.35. Zvezda je glavne sekvence spektralne klase B3V. Nu Scorpii B je magnitude 5.4, nepoznatog spektralnog tipa. Orbitira oko komponente A sa periodom od 452 godine.
Komponenta C je ostareli dzin spektralne klase B9 III magnitude 6.9 dok je zvezda D magnitude 7.39.

Lociranje: Izuzetno laka lokacija. U trazilac naciljamo nasu prethodnu metu: Beta Scorpii. Nu Scorpii nalazi se u istom vidnom polju trazioca, 1.5º severoistocno.

Opservacija: I pre nego sto sam pogledao kroz okular znao sam da ce biti jako tesko razdvojiti par AB mojim teleskopom. Separacija 1.3'' je premala a zvezde su pristojnih magnituda i na uvecanjima od oko 400-500x potrebnim za tu separaciju pokazace se pufnasto i bez ostrine, i tako ''pojesti'' razmak izmedju njih. Naravno tako je i  bilo. Siroki osnovni par AB-CD razdvaja se lagano na malom uvecanju od 62.5x. Potom sam presao na laksi prar CD. Zbog malih magnituda dve zvezde, kvalitetan pogled sam uspeo da ostvarim na tek uvecanju od 176x. Mogu one da se razdvoje i na manjem uvecanju, ali pogled nece biti dobar jer ce se zvezde pojaviti isuvise bledo. Par sam video kao zuckasto-zelenkast.
Potom sam presao na glavni izazov - par AB. U sudbini amaterskih astronoma je da se bore sa vetrenjacama, pa sam se i ja borio sa ovom. Iako sam znao tacan ishod i zasto ce se desiti takav ishod i pre pocetka posmatranja - naravno da nisam odustao dobrih pola sata kao pravi astronomski Don Kihot. I naravno - od svega nista. Premala separacija i lepa magnituda zvezda rasirile su sjaj zvezda na uvecanjima 408x i 528x i pored sve mog truda nisam uspeo da uocim tu malu prazninu izmedju dve komponente. Problem je i sto za tako velika uvecanja moram da koristim Barlow koji bas ne volim iz razloga sto za nijansu smanjuje ostrinu objekata. Ta mala nijansa za ovaj par je bila mnogo. Kolege koje su ovaj par gledale vecim aparaturama ili koji su ga obradili astrofotografski su slobodni da dopune ovaj post svojim utiscima.

I pored neuspelog razdavajanja AB para lepo je videti cetvorostruki sistem na nebu. Nisu oni bas cesti. Retki su zbog toga sto je bar neka od te cetriri komponente opet spektroskopski binarni sistem pa u svari imamo vise zvezda od cetiri. Takvi sistemi su jako retki jer su nestabilni i brzo se raspadaju u manje sisteme. Stoga svaki put kada pogledate Epsilon Lyrae ili Nu Scorpii gledate retke prezivele sisteme koji su nekako nasli gravitacioni balans koji ih je odrazao na okupu.

Omega¹ i Omega² Scorpii (𝟂¹ Sco i 𝟂² Sco)

Nije mi bila namera da opisujem ovaj par ali mislim da treba. Razlog je u tome sto ko pogleda kroz trazilac prethodne dve mete, videce u istom vidnom polju jos jednu jasno razdvojenu duplu zvezdu. Pa da ne bude da sam nesto preskocio, kad se vec bavimo okolinom zvezde 𝞫 Scorpii. Ta traziocem razdvojiva dupla zvezda u stvari nije binarni sistem vec opticka dvostruka zvezda: Omega¹ i Omega² Scorpii. Mozda je potrebno da objasnim malo: binarni sistemi su zvezde koje su gravitaciono vezane i kruze jedna oko druge oko zajednickog centra mase. Vreme potrebno da zvezde izvrse jednu rotaciju oko zajednickog centra mase naziva se oribitalni period. Sa druge strane, opticke duple zvezde su potpuno gravitaciono nepoveze i veoma cesto su na potpuno drugacijim udaljenostima od nas. Mi ih vidimo kao duplu zvezdu jer su objekti izgledaju blizu jedan drugom sa nase linije pogleda.
To je slucaj sa ovim parom. 𝟂¹ Scoprii je zvezda magnitude 3.95, spektralne klase B1V, na udaljenosti 472 ly od Sunca. 𝟂² Scoprii  je dzin G-tipa magnitude 4.32, ali je mnogo blize nama, na udaljenosti 291 ly od Sunca. Par se nalazi na ogromnoj separaciji od 14.6' koja je vidljiva i golim okom sa tamne lokacije.

Lociranje: Nalazi se u istom vidnom polju trazioca sa prethodne dve mete. Kada naciljamo 𝞫 Scorpii u trazilac, Omege cemo videti 1º istok-jugoistok od Bete, ili lakse, videce se kao prve dve zvezde na liniji koja spaja Beta Scorpii sa Antaresom.

Opservacija: Lep par za posmatranje. Par izgleda plavo-zut, sto odgovara njihovim stelarnim klasama. Ono sto pogled cini prijatnim je sto ova zvezda gradi divan trougao sa dve prethodne mete i pogled kroz trazilac je prijatan a kamoli kroz okular malog uvecanja.

Xi (𝞷) Scporpii (Struve 1998) i Srtuve 1999

Jedno od lepsih osmatranja ove sezone. Predivan par duplinh zvezda na rastojanju od 5' i jos jedan par blizu njega, u severnom delu sazvezdja Scorpius.
𝞷 Scorpii je petostruki zvezdani sistem, teleskopski razluciv na dve komponente: primar  magnitude 4.3, koji je sam za sebe spektroskopski binarni sistem dve zvezde F-tipa. Sekundar je magnitude 7.3 i nalazi se na separaciji 7.6'' od primara.
U istom okularskom pogledu na rastojanju od oko 5' primeticemo jos jedan binarni sistem - Struve 1999. Sistem je poprilicno ujednacen jer se sastoji od dve zvezde magnituda 7.4 i 8, na separaciji od 11.7''.

Lociranje: zvezda se nalazi visoko u severnom delu sazvezdja Scorpius i nije deo glavnog asterizma. Najlakse ju je naci ako se krene od dve zvezde na zapadu donjeg dela sazvezdja Ophiuchus - Yed Prior i Yed Posterior. Oko 4º juzno od njih lako cemo u trazicu uociti trougao od tri svetle zvezde. Najjuznija zvezda trougla gradi novi trougao sa dve svetle zvezde juzno od sebe. Zapadnija zvezda je nasa meta.

Opservacija: Apsolutno predivan pogled. Najbolje rezultate ostvario sam na uvecanju 107x, sto i jeste blizu optimalnog uvecanja za ovakve separacije.
𝞷 Scorpii  sam video ka dve zute zvezde. Par se vidi kao veliki primar i mali sekundar, ali su separacija i magnitude takve da primar uopste ne gusi sekundar. Da je magnituda primara veca, njegov sjaj bi na ovoj separacji ''ugusio'' sekundar i moralo bi da se ide na veca uvecanja. Medjutim, kod ovog para sve se savrseno poslozilo. Ja jesam povecao uvecanje ali sam se brzo vratio na 107x gde sve izgleda skladno i blisko.

U istom okularskom pogledu sever-severozapad od Xi nalazi se Struve 1999. Par se sastoji od dve po sjaju skoro jednake zvezde u predivnoj zuto-narandzastoj boji. Oba para staju u jedno vidno polje i na uvecanjima 107x, 136x pa cak i na 176x ali je pogled ipak najbolji na 107x. Mislio sam da ce Struve izgledati bolje na vecem uvecanju zbog malih magnituda, ali nije poenta gledati samo jedan par nego oba zajedno. Ujednacene magnitude Struve 1999 cine da par zajedno sa Xi Scoprii pravi zaista nesvakidasnji pogled i daje osmatracima razlog da dublje udju u katalog duplih zvezda.

Za one koji nisu upoznati sa Struve katalogom, red je pomenuti dva giganta astronomije, oca i sina: F.G.W. von Struve i Otto von Struve. F.G.W. von Stuve bio je nemacko-ruski astronom iz XIX veka koji se profilisao kao lovac na duple zvezde. Sve duple zvezde koje je on otkrio danas cemo prepozvati po grckom slovu Sigma (𝞢), ili STF i Struve  ispred broja zvezde (npr. 𝞢 1999, STF 1999, Struve 1999). Njegov rad nastavio je sin Otto, cija otktica nose oznaku 𝝤𝞢. Nebo je prepuno Struve binarnih sistema. Svaki put kada kliknete na zvezdu u Stellariumu i vidite slovo 𝞢 znacete da je rec o duploj zvezdi. U ovim pocetnim postovima ja cu se bazirati na svetlije duple zvezde sa Bayer i Flamsteed oznakama da ne bih odmah ulazio duboko u nocno nebo. Ako bude interesovanja, mogu obradjivati i duple zvezde iz Struve kataloga, nisu one nista manje spektakularne samo su malo bledje.

Theta (𝞱) Serpentis - Alya

Siroko razvdvje dvostruka zvezda u sazvezdju Serpens. Komonente su skoro jednakih magnituda 4.6 i 4.9 i nalaze se na separaciji od 22''. Obe komponente su zvezde glavne sekvence A-tipa.
Zvezde cine binarni sistem, tj. gravitaciono su vezane. Potrebno im je oko 14.000 godina da naprave jednu orbitu oko zajednickog centra mase.

Lociranje: Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja Serpens Cauda i najsevernija je zvezda u toj polovini asterizma. Ako neko nije upoznat sa sazvezdjem nije lose da kazem da je sazvezdje Serpens podeljeno na dva dela. Glavni asterizam sazvezdja predstavlja zmiju koju nosi zmijonosac - savzvezdje Ophiuchus. Deo zmije sa glavom nalazi se zapadno od Zmijonose i naziva se Serpens Caput a deo zmije gde je rep nalazi se istocno od sazvezdja Ophiuchus i naziva se Serpens Cauda.

Opservacija: Lep pogled na uvecanju 62.5x. Dve siroko razdvojene bele zvezde. Nista dramaticno, prijatan, miran pogled. Dve skoro identicne zvezde po magnitudi i boji. Par nije usamljen u okularu vec se nalazi u lepom zvezdanom polju.

Zamimljivo je da su nase kolege iz prve polovine XX veka, kada su posmatracki instrumenti poceli da dolaze u ruke amatera a mnogi su ih i sami pravili, jako cenili ovako siroko razdvojene parove. Danas nama ova slika deluje pomalo dosadno jer smo navikli da jurimo koloricne parove na malim separacijama, ali zanimljivo je pogledati komentare iz proslosti o objektima koje mi i danas posmatramo. Jedna od legendi amaterske astronomije je Charles Edward Barns koji je 1927. objavio knjigu ''1001 Celestial Wonders as Observed with Home-Built Instruments.''. To je bio osmatracki vodic kroz nebeska tela koji je i danas klasik. Zanimljivo je da je Barns ovu zvezdu opisao sa ,,Imperijalni par''. I ne samo samo nju i ne samo on. Mnogi astro-amateri smatrali su da su bas ovakvi parovi najlepse duple zvezde na nebu. Mnogo toga se promenilo ali Alya ipak ostaje klasik na nebu i uvek ju je lepo pogledati.

Tri otvorena jata u sazvezdju Sagittarius:

M 18
M 23
M 25

Sazvezdje Sagittarius polako se krece sve zapadnije i rane septembarske noci su poslednja sansa da se objekti u njemu osmotre. Ja aam ciljano u proslom postu dao objekte koji se nalaze nisko u sazvezdju da bi u ovom i sledecem postu opisao mete koje se jos mogu videti nekih mesec dana. Nazalost, predstoji nam 14 dana nepovoljnih za posmatranje DSO, ali posle toga imamo jos jednu sansu. Noci su sve duze, pa iako objekti u sazvezdju rano izlaze iz tranzita, ranije se i pojavljuju na nebu u odnosu na letnje mesece. Ja sam prosle sezone u septembru uspesno osmatrao objekte u sazvezdju izmezdju 20:00-22:00. U sledecem postu dacu izvezstaj sa osmatranja dva objekta iz sazvezdja koja ce takodje biti vidljiva tokom celog septembra.

Objekti iz ovog izvestaja su svetle mete a M23 i M25 su zaista zanimljiva jata koja svakako treba pogledati.

M 18 - Black Swan Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Sagittarius, magnitude 7.5 i velicine 9.8'.
Uz M40 i M73, jedan je od najmanje posmatranih Messier objekata. I to sa razlogom. U poredjenju sa ostalim Messier i sa mnogim NGC jatima, ovo jato je oskudno, malo i nezanimljivo, bar meni.

Lociranje: Nalazi se tacno izmedju dve velike i svetle mete, M 24 - Small Sagittarius Star Cloud i M 17 - Omega Nebula. Lociramo u trazilac zvezdu Polis (𝞵 Sagittarii) i pomerimo se severno do M24. Odmah iznad M24 u traziocu cemo bledo videti grupicu malih zvezda - nasu metu M18.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x vidi se da se zvezde jata pruzaju u dva lanca koja su spojena na jugu i formiraju oblik uskog slova U. Na tom uvecanju vidi se 10 zvezda koje obrazuju glavni oblik slova U i jos tri svetle zvezde sa strane. Na uvecanju 107x primetio sam 16 zvezda koje sigurno pripadaju jatu, i jos desetak za koje nisam siguran da li su njegov deo, smestenih u divnom pozadinskom sjaju. Taj pozadinski sjaj je i najlepsi deo ovog objekta. Jos veca uvecanja prikazuju oko tridesetak zvezda, ali se ukupan utisak o objektu ne popravlja.
Ovaj objekat cete pogledati jedanput i ne verujem da cete se ponovo vratiti na njega. Sreca po jato, nalazi se u blizini velicanstvenih objekata u sazvezdju Sagittarius pa cete na njega u svakom slucaju nailaziti hteli ne hteli.

M 23

Otvoreno jato u sazvezdju Sagittarius, magnitude 5.5 i velicine 27'. Pri ovoj velicini, jato zauzima skoro istu povrsinu u okularu kao Pun Mesec.

Lociranje: Ja jato nisam video u traziocu. I pored toga, ovo je lak star hopp.
- u trazilac nacentriramo vec puno puta pominjanu zvezdu Polis (𝞵 Sagitarii)
- pomerimo trazilac malo severno do objekta M24 (Small Sagittarius Star Cloud). Ovaj objekat kroz trazilac izgleda kao asterizam desetak zvezda u obliku obrnutog slova V
- koncanicu trazioca namestimo neposredno ispod slova V i pomerimo se na zapad za 1.5 pomeraj trazioca (oko 4.5º - 5º). U trazilac ce uci jedna srednje sjajna zvezda: HD 163245. Malo jugoistocnoistocno od nje nalazi se nasa meta M23.

Opservacija: Izuzetno lep pogled, pogotovo na malom uvecanju. Na uvecanju 62.5x mene ovo jato nepogresivo podseca na glavu Indijanskog poglavice. Naime, u okularskom pogledu, na zapadnoj strani jata videcemo jednu ovalnu prazninu lisenu zvezda, koja podseca na tamnu maglinu. Iz nje se na istok pruza pet prominentnih lanaca pristojno sjajnih zvezda. Ti lanci su pozicionirani jedan ispod drugog i jedan ide ka severu, dva na istok i dva na jugoistok. Ta praznina je mene podsetila na glavu poglavice a ovih pet lanaca izgledaju bas kao nizovi pera koji izvinu iz glave. Masta radi svasta, ali u ovim situacijama pravi nesto sto se pamti. Cetvrti lanac zvezda koji sam pomenuo se pri svom kraju grana i pravi oblik koji je podseca na asterizam sazvezdja Scorpius.
Zapadno od praznine ima jako malo zvezda. Znaci celo jato ide u jednu stranu - na istok i jugoistok. U okolini jata ima dosta pozadinskog sjaja, a cak su i zvezde ispod samog jata sve poredjane u  lancima.

Kada se uvecanje poveca pogled se pogorsava. Vec na sledecem uvecanju od 107x, gubi se jasna distinkcija lanaca zvezda i jato izgleda kao skup random razbacanih zvezda bez ikakvog oblika i strukture. Vidi se vise pozadinskog sjaja, ali to je sve. Pogled na 62.5x je mnogo, mnogo bolji.

Zvezdano polje u kome se nalazi objekat je bogato, ali je jato sacinjeno od dovoljno sjajnih zvezda da nece biti problem utvrditi u kom trenutku se jato zavrsava.

Na jugoistoku okularskog pogleda videce se svetla zvezda magnitude 6.5, na udasljenosti 20'' od centra objekta. Ta zvezda, HD 163245, bice najsvetlija zvezda u okularskom pogledu malog uvecanja ali ona nije deo jata.

Kada vec  posmatrate ovaj objekat nemojte propustiti da se vratite malo istocno i pogledate fantaziju od objekta - M24 Small Sagittarius Star Cloud.

Ceo ovaj opis baziran je na mastovitosti pri posmatranju. Koristite mastu pri osmatranju otvorenih jata i trazite oblike na koje vas jato podseca. Tako ce vam se objakat urezati u pamcenje a sam pogled ce postati neopisivo lepsi. Na kraju krajeva, sva imena koja su raznim objektima davana plod su maste. Mnogi objekti nose imena stvari, zivotinja i pojava na koje su podsetili posmatrace.

M 25

Otvoreno jato u sazvezdju Sagittarius, magnitude 4.6 i velicine 32'.
Ovo jato je vrlo karakteristicno iz razloga sto se nalazi u blizini tamnih traka prasine i apsorbujucih materijala i to se u okularu itekako vidi. Za osmatranje, prisustvo materija koje umanjuju sjaj ovog objekta je i lose ali i dobro. Lose je jer objekat sija bledje nego da tih materijala nema. Ono sto je dobro je sto se prisustvo tih materijala vidi i to jatu daje distinktivan oblik i pojavu u okularu. Naime, preko celog jata prolazi tamna traka prasine, orijentisana istok-zapad i to kroz sam centar jata. Severno i juzno od te trake sijaju svele zvezde i meni ceo objekat izgleda kao siroki drum sa kucama sa obe strane puta u kojima je upaljeno svetlo.

Lociranje:

- Po ko zna koji put pocinjemo od zvezde Polis (𝞵 Sagittarii).
- Pomerimo se severno do objekta M24 - Small Sagittarius Star Cloud
- Pomerimo trazilac oko 3.5º istok-severoistok i M 25 ce se jasno videti u traziocu

Opservacija: Izuzetno lep i zanimljiv pogled. Prominentna tamna traka pruza se tacno preko centra jata i daje objektu izgled polozenog pisanog slova 𝓧. Severno u juzno od trake nalaze se dva lanca sjajnih zvezda koji vijugaju jedan na severoistok i severozapad a drugi na jugistok i jugozapad (otud i oblik slova 𝓧). Jatom dominira sjajna varijabilna zvezda U Sagittarii trenutne magnitude 6.5 koja sija ostro i sjajno. Ona nije superimponiarana zvezda vec je deo jata i nalazi se juzno od tamne trake. Odmah zapadno od U Sagittarii nalazi se skup tesno grupisanih zvezda u obliku grckog slova 𝞶. Veliki broj zvezda sija magnitudama svetlijom od 11 to cini ovu metu pogodnom za sve amaterske instrumente. Ja sam o okularu izbrojao oko pedesetak zvezda koje su po mojoj proceni oko magnitude 10.

Jato se nalazi u bogatom zvezdanom polju zvezda Mlecnog Puta. U tom okruzenju paznju ce najvise privuci sjajna zuta zvezda ostrog sjaja 15' od centra jata. To je zvezda HD 170657 - ona nije deo jata i mnogo je bliza Zemlji.

Metu sam posmatrao na uvecanjima 62.5x i 107x. Mislim da nema nikakve potrebe ici preko toga jer je meta priblizno povrsine Punog Meseca.

Hvala na citanju svim clanovima koji posecuju ovaj topic. Nadam se ove izvestaje nalazite zanimljivim i da pomazu. Veliki pozdrav.

M 16  (otvoreno jato i emisiona maglina)  -  sazvezdje Serpens
NGC 6818 - Little Gem Nebula  (planetarna maglina)  -  sazvezdje Sagittarius
M 75  (globularno jato)  -  sazvezdje Sagittarius

Pozdrav svima. U ovom postu dacu izvestaj posmatranja tri letnja objekta koja se jos mogu videti tokom septembra. Sazvezdje Sagittarius se nagnulo na zapad, a kako se dva objekta iz ovog posta nalaze u severoistocnom delu, to znaci da su jos u povoljnom polozaju, pogotovo NGC 6818. Objekat M16 sam prosle sezone posmatrao ranih septembarskih noci sve do 21:30.

M 16 - Eagle Nebula

Mlado zvezdano jato usadjeno u emisionu maglinu u savezdju Serpens, magnitude 6.4 i dimenzija 70'x50'. Kroz okular se nece videti ta velicina vec nesto oko 30'x30'.
 
Jato se sastoji od dve sjajne grupe zvezda zbijenih duz severne i juzne strane objekta. Zvezde su okruzene oblakom gasa i prasine koji sjaji energizovan zvezdama u jatu. Zvezdano jato je izuzetno mlado, sa staroscu zvezda 1-2 miliona godina.

Jato je usadjeno u emisionu maglinu koja ima oblik orla gde se na astrofotografijama vidi jasno profilisana glava, telo i dva krila ptice. Videcemo da kasnije da je taj oblik jako tesko vizuelno osmotriti. Objekat se nalazi iza tamne magline koja u oblak useca prominenti trougaoni oblik sa severne stvane i time profilise glavu ''Orla''.

Ovaj objekat zauvek je usao u svaki dom zbog toga sto se unutar njega nalaze cuveni ''Pillars of Creation'', jedna od najlegendarnijih fotografija teleskopa Hubble.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje. Postoje dva nacina:

1.) Krenemo od zvezde Polis (𝞵 Sagittarii). Severno od nje u trazilac ce ulaziti jedan za drugim svetli Messier objekti - M24, M18 i M17. Kad dodjemo do M17 - Omega (Swan) Nebula, pomerimo se ko 2.5º severozapadno i u traziocu cemo nepogresivo videti blestavo zvezdano jato povezano sa M16.

2.) Brzi ali tezi nacin je da u trazilac lociramo zvezdu Gamma Scuti, najuzniju zvezdu u glavom asterizmu sazvezdja Scutum. Pomerimo trazilac oko 2.5º zapadno i stigli smo do nase mete. Ovaj nacin je tezi jer je sazvezdje Scutum izuzetno bledo i vecini osmatraca nepoznato pa ce se pojaviti problem lociranja zvezde 𝞬 Scuti koja sija bledom magnitudom 4.65.

Opservacija: Ako je cilj opservacije posmatranje jata ovo je izuzetno laka meta. Ako je cilj posmatranje magline onda je izuzetno teska. Za opservaciju maglovitosti potrebani su dobar seeing i koriscenje nebula filtera.

Da krenemo od jata. Ako metu posmatramo bez O III filtera videcemo veliko i lepo otvoreno zvezdano jato sa malim tragovima nebuloznosti izmedju zvezda u centru jata ako je seeing bas dobar. U okularskom pogledu jato je jasno razdvojeno na severni i juzni deo. Juzni deo se sastoji od jako lepe koncentracije zbijenih zvezda, sa usekom na sredini ka jugu u obliku slova V. Severni deo se sastoji od dva lanca zvezda jedan ispod drugog, gde je gornji lanac svetliji a donji bledji. Oba lanca izviru iz jedne tacke na zapadu i sire se krivudavo na istok. Jato je veliko i treba ga posmatrati na uvecanju maksimalno 107x.

Posto sam zavrsio sa posmatranjem jata ucvrstio sam O III filter zbog posmatranja magline. Mogu da kazem da je za ovaj objekat seeing izuzetno znacajan. Ove sezone objekat sam posmatrao cetiri razlicite veceri i svaki put maglovitost se prikazala drugacije. Prosle sezone, sa slabijim okularima, nije se prikazala uopste. Ove jeste ali nekih noci se video samo jedno krilo ''Orla'' a nekih oba.
- U principu juzno krilo je prominentnije i uvek se pokaze i jasno se vidi. Na mestu gde se krilo spaja sa telom ptice jasno se vidi tamna maglina koja se useca duboko u objekat u obliku sirokog slova V.
- Jugoistocno od tamne magline trebalo bi da se nalazi glava ''Orla'' ali nju nisam uspeo da osmotrim nijedno vece.
- Severno krilo je izuzetno bled deo magline i ono se pokazuje u nocima kada su uslovi posmatranja dobri.
- Telo ''Orla'' cini maglovitost izmredju centralnih zvezda jata i ona se vidi ponekad cak i bez filtera a sa O III filetom se vidi uvek.

Pogled na objakat se znacajno poboljsava sa duzinom osmatranja. Posmatrajte polako i strpljivo. Maglina se sastoji iz mnogo delova i mozete ih posmatrati odvojeno i opciono koristiti periferni vid.

Sto se tice ''Pillars of Creation'', naravno da sam pokusao da ih vidim na velikim uvecanjima, i naravno da ih nisam video. Znao sam tacno gde se nalaze, sta treba da vidim, ali mislim da sa svoje lokacije prosto nisam imao nikakve sanse pri bilo kakvom seeingu. Da bi uopste pokusali da trazimo Stubove, neophodno je da jasno vidimo celu maglinu, a to kod mene nije bio slucaj. Stoga necu ni opisivati polozaj stubova i tehnike koje sam koristio jer je osmatranje bilo neuspesno. Osmatranje Stubova je slicno kao i kod pokusaja osmatranje B33 Horsehead Nebula u sazvezdju Orion: kazu iskusni osmatraci da ako jasno ne vidimo Flame Nebula ne treba ni da pokusavamo da nadjemo B33. Nesto slicno je i sa Stubovima.

Sve u svemu, ovo je izuzetno zanimljiva i izazovna meta. Sa svakim novim posmatranjem videcemo nesto sto nam je promaklo u proslom. Cak i ako za neko vece ne planirate da posmatrate ovu metu, ako je seeing dobar uperite teleskop u M16 - mozda cete se iznenaditi i videti nesto novo.

NGC 6818 - Little Gem Nebula

Mala ali prelepa planetarna maglina u sazvezdju Sagittarius, magnitude 9.3 i dimenzija 22''x15''.
Prelep objekat i jedno od najprijatnijih iznenadjenja ovosezonskog posmatranja. Maglina je kompaktna i bez spoljasnje skoljke. Na astrofotografijama se vidi da je obod diska magline svetliji od unutrasnjosti i to se kroz okular itekako vidi. Jedna je od retkih plantarnih maglina za koju mogu da kazem da je pogled na malom uvecanju i najlepsi. Kasnije cu objasniti i zasto.

Lociranje: Objekat se nalazi u velikom predelu nocnog neba lisenog svetlih zvezda izmedju sazvezdja Sagittarius i Capricornus i nije ga lako naci. Ja sam nasao star-hopp koji maglinu nalazi relativno brzo:

- U trazilac lociramo zvezde 𝞺¹ i 𝞺² Sagittarii na krajenjem severoistoku asterizma sazvezdja Sagittarius
- Pomerimo trazilac oko 3.5º istocno dok ne dodjemo do dve svetle zvezde jenda ispod druge.
- Iznad njih cemo videti lanac od tri svetle zvezde koji se pruza na sever: 54 Sgr, 55 Sgr i HD 186185.
- Poslednja zvezda u lancu, HD 186185, gradi jednakokraki trougao sa dve zvezde na severoistoku i severozapadu, sa temenom u HD 186185. Centriramo trazilac na sredinu osnovice tog trougla, pogledamo kroz okular, izostrimo sliku i medju ostrim zvezdama uocicemo kruznu prstenastu maglovitost ostrih ivica - Little Gem Nebula.

Lociranje mozemo da proverimo i umetanjem O III filtera izmedju oka i okulara. Sve zvezde ce ubledeti a maglina nece izgubiti na sjaju.

Opservacija: U proslim postovima obradjivao nekoliko maleih planetarnih maglina visokih magnituda, sto im je davalo ogroman povrsinski sjaj. Ova maglina nije takva, meni je mnogo lepsa. Kod recimo Cat's Eye Nebula ili Emerald Nebula unutrasnjost objekta toliko sjaji da prosto ugusi svaku nadu za osmatranje neke unutrasnje strukture. Kod planetarki manje magnitude i povrsinskog sjaja pogled je mnogo suptilniji, sve izgleda manje dramaticno a opet mnogo lepse. Struktura objekta je vidljivija a bledi sjaj jasno izdvaja maglinu od zvezda. Cat's Eye i Emerald izgledaju kao velike zvezde, Little Gem izgleda bas kao okrugla maglina.

Jedan od najlepsih pogleda koji sam imao ovog leta. Apsolutno fantasticno. Ova maglina ima takvu kombinaciju velicine i magnitude da prosto izgleda savrseno kroz okular srednjeg uvecanja. Da ne bude zabune, objekat je izuzetno mali, oko 20'' u precniku, ali opet je taman dovoljno velik da cak i na uvecanju od 107x jasno mozemo videti koliko je unutrasnjost bledja od ivice, sto joj daje oblik minijaturne verzjie M 57 - Ring Nebula. Maglina je okrugla, relativno bleda, zelenkaste boje i izgleda predivno u zvezdanom polju. Kao neki duh. Izuzetno je ostrih ivica. Na uvecanju 176x vidi se da maglina nije bas kruzna nego vise ovalna i jos jasnije dolazi do izrazaja svetli obod nasuprot tamnije unutrasnjosti.

I sad dolazi deo zbog koga je ovo retka planetarka koja se bolje posmatra na srednjim vecanjima nego na visokim. Naime, uvecanje od 408x je izolovalo maglinu i tada shvatite da je najlepsi deo slike nestao. Ovaj objekat tako prelepo stoji u svom prstenastom maglovitom obliku i sa ostro definisanim granicama medju ostalim ostrim zvezdama. Kada ga veliko uvecanje izoluje sva magija nestaje. Lepota ovog objekta je u njegovoj duholikoj pojavi nasuprot zvezdanog okruzenja. Takodje, pri tako velikom uvecanju gubi se ostrina ivica. Sve u svemu, nisam primetio da sam mnogo toga dobio posmatrajuci objekat na 321x i 408x. Mnogo sam se igrao sa uvecanjima i najbolji pogled imao sam na 188x. Centralnu zvezdu nisam video, za nju su potrebne vece aperture teleskopa jer sija magnitudom 15.

Neposredno pored ove magline nalazi se jedan zaista zanimljiv objekat - Barnard's Galaxy. Ta galaksija deo je Lokalne Grupe galaksija Mlecnog Puta i najbliza je nesatelitska galaksija Mlecnom Putu. Sve galaksije Lokalne Grupe su iregularne galaksije bez centralne kondenzacije i zato su izuzetno teske za opazanje. Naime, galaksije Lokalne Grupe su iregularnog oblika i jako su blizu Mlecnom Putu, te im je prividna velicina velika pa im je povrsinski sjaj brutalno mali. Ja sam zaista ulozio mnogo truda da primetim bledi magloviti sjaj ove galaksije ali nisam uspeo. Pokusacu ponovo u nocima boljeg seeinga. Ako se ova galaksija vidi, onda zaista ima sta da se gleda. Objekat je pun regija zvezdane formacije koje se mogu izdvojiti O III filterom.

M 75

Globularno jato u sazvezdju Sagittarius, magnitude 8.5 i male velicine od 6.5'.

Osmatracka percepcija ovog objekta je potpuno drugacija ako se znaju fizicke osobine jata. Naime, jato je udaljeno ogromnih 67.500 ly od Zemlje i samo 14.700 ly od galaktickog centra. Stavise, jato se nalazi sa suprotne strane centra nase galaksije od Solarnog sistema. Stoga, ako pomislite da je ovaj objekat mali i bled, odmah pomislite i da je cudo sto ga uopste vidite u tom sjaju i toj velicini. I pored svoje udaljenosti i polozaja, mi jato vidimo jer je izuzetno masivno: sasatoji se od 400.000 zvezda !!! Jos nesto cini ovo jato zanimljivim a to je da je objekat Shapley-Sawyer klase I. Ta klasa oznacava najvecu mogucu gustinu ka centru i kao takvo je jedno od najkoncentrisanijih poznatih globulara. Znaci 400.000 zvezda gusto spakovanih oko centara.

Lociranje: Kao i Little Gem Nebula, jato se nalazi u istoj regiji lisenoj svetlih zvezda izmedju sazvezdja Sagittarius i Capricornus. Medjutim, star-hoppovi u ovoj regiji nisu toliko teski. Pocetak star-hoppa je slican kao i kod Little Gem:

- U trazilac lociramo zvezde 𝞺¹ i 𝞺² Sagittarii na krajenjem severoistoku asterizma sazvezdja Sagittarius
- Pomerimo trazila oko 3.5º istocno dok ne dodjemo do dve svetle zvezde jenda ispo druge.
- Iznad njih cemo videti lanac od tri svetle zvezde koji se pryuza na sever: 54 Sgr, 55 Sgr i HD 186185.
- Povucemo simetralu duzi koja spaja 54 Sgr i 55 Sgr na jugoistok i doci cemo do dve relativno sjajne zvezde paralelne sa 54 i 55 samo na vecem rastojanju: 56 Sgr i 57 Sgr.
- Od te dve zvezde nastavimo u istom jugoistocnom pravcu za isto rastojanje i naici cemo na asterizam zvezda slican sazvezdju Corona Borealis.
- Severno od najsevernije zvezde u tom lancu nalazi se nasa meta.

Opservacija: Percepcija ovog jata zavisi od licnih preferenci posmatraca. Ko voli velika, svetla, jasno razluciva jata ova meta mu se nece svideti. Medjutim, ako volite da pogledate duboko u galaksiju i znate da cenite drevne fotone koji dolaze sa druge strane galaktickog centra - ovo je meta za vas. Meni se ovaj objekat jako svideo. Nije mi bilo bitno da ga razlucim - bilo mi je bitno da ga vidim.

Na malom uvecanju meta izgleda malo i maglovito pa sam udmah presao na 176x. Ovaj pogled je nesto potuno drugo od jata koje smo navikli da gledamo. Prvo, jato je smesno malo u odnosu na M13, M15 i ostala jata koja ispunjavaju vidno polje srednjih uvecanja. Objekat izgleda kao magla, centar mu je izuzetno zgusnut a halo je nerazluciv. Periferni vid ne daje rezultate na ovom uvecanju. Medjutim, ono sto moze da se vidi je da se jato siri duboko u svemir i pravi siroku maglu ciji je radijus prstena isti kao i radijus centra. To cini da se jato polako beldi i lepo se utapa u okolino okruzenje. Povecao sam uvecanje na 321x ali sam se brzo vratio na manje. Naime, na 321x centar izgleda jos sjajnije i pri tom sjaju gusi halo.

Ovo jato podseca na NGC 6229 u sazvezdju Hercules, samo je to jato jos udaljenije i pogled je ipak bio lepsi (taj objekat sam vec opisivao).

Meni se ovo jato svidelo. Ja volim da gledam ovako daleke objekte, nesvakidasnji su to pogledi. Stanovista sam da ako se pre posmatranja teorijski pripremimo i razumemo objekat koji posmatramo, da ce i percepcija biti potpuno drugacija. Svako od nas ima svoje sklonosti kakve objekte voli da posmatra, bitno je da se kroz ovu nasu astronomsku strast i zabavljamo i rastemo kao ljudi.

Sazvezdje Scutum:

Beta (𝞫) Scuti i NGC 6704 (zvezda i otvoreno jato)
Alpha (𝞪) Scuti i NGC 6664 (zvezda i otvoreno jato)
Delta (𝞭) Scuti (zvezda)
Scutum Star Cloud (zvezdani oblak)
M 11 - Wild Duck Cluster (otvoreno jato)
M 26 (otvoreno jato)

Sazvezdje Scutum jedno je od najbledjih sazvezdja letnjeg neba. Sastoji se od izuzetno bledih zvezda, gde cak i cetiri zvezde glavnog asterizma sazvezdja koje predstavljaju ''Stit'' sijaju magnitudom bledjom od 3.8. Ako lokacija sa koje ga posmatramo ima dosta svetlosnog zagadjenja necemo moci da ga vidimo. Sa svoje lokacije ja ga vidim, a za one koji ga ne vide, u odeljku ''lokacija'' ovog posta objasnicu kako da dodjete do njegovih zvezda star-hoppom od najjuznije zvezde u asterizmu sazvezdja Aquila. Takodje, nemojte misliti da je periferni vid rezervisam samo za pogled kroz okular. Kada god zelite da nadjete neku zvezdu na granici vidljivosti golim okom, slobodno koristite averted vision pod vedrim nebom. Iznenadicete se koliko dobro deluje.

Ovaj post ce biti drugaciji po tome sto cu dati i opservaciju tri sjajnije zvezde u sazvezdju Scutum, iako nijedna od njih nije binarni sistem. Dve su zanimljive jer su izuzetno lepih boja i u blizini su dva otvorena jata a treca (Delta Scuti) je bez premca jedna od naucno najbitnijih zvezda na nocnom nebu.

Beta (𝞫) Scuti i NGC 6704

Druga najsjajnija zvezda u sazvedju. Spektroskopski je binarni sistem gde mi vidimo primar magnitude 4.2. Ta zvezda je sjajni zuti dzin G-tipa. Zvezda je na velikoj udaljenosti od Zemlje od 920 ly.

Lociranje: Ako je ne vidimo golim okom lokacija je jako laka ako se krene od najjuznije zvezde u asterizmu sazvezdja Aquila - prelepe 𝞴 Aquilae magnitude 3.4. Kada nacentriramo tu zvezdu u trazilac videcemo da ona pravi blizak lanac sa sa jos dve zvezde: 𝞲 Aquilae i 𝞰 Scuti. Nastavimo taj lanac na zapad i prva svetla zvezda koju budemo primetili je nasa meta - 𝞫 Scuti. Dok budemo star-hoppovali do nase mete neizostavno cemo kroz trazilac primetiti i sjaj otvorenog jata M11, ali o njemu malo kasnije.

Opservacija: Lep pogled na ostru zutu zvezdu. Ali ono sto je zamiljivije je da ako se pomerimo za jedan okularski pogled zapadno doci cemo de lepog i velikog asterizma bledih zvezda u obliku dijamantskog prstena. Jedino sto je kod ovog prstena dijamant okrenut ka unutrasnjosti prstena umesto ka spolja. Taj mali dijamant je u stvari malo, bledo i zbijeno otvoreno jato NGC 6704. Jato je magnitude 9.2 i velicine samo 6'. Sastoji se od gusto zbijenih bledih zvezda u obliku trougla. Ako hocete bolje da ga osmotite povecajte uvecanje na minimum 150x.

Alpha (𝞪) Scuti i NGC 6664

Najsjajnija zvezda u sazvezdju, magnitude 3.83. Evolvirani je dzin K-tipa, stelarne klasifikacije K3 III, sto znaci da sija narandzastom bojom.

Lociranje: ako zvezdu ne vidimo golim okom u trazilac nacentrirmo nasu prethodnu metu 𝞫 Scuti. U istom vidnom polju trazioca sa istocne strane videcemo lanac bledih zvezda kako se pruza na jug. Na kraju tog lanca pa samo malo jugozapadno u pogled ce uci sjajna zvezda - nasa meta 𝞪 Scuti. Zvezda se lako prepoznaje jer su istocno od nje dve sjajne zvezde - 𝟄 Scuti i 𝞭 Scuti.

Opservacija: zvezda sjaji jakom narandzastom bojom i pravi jedan zaista lepo pogled. Po ostrini, boji i sjaju podseca me na zvezdu Eltanin u sazvezdju Draco, za koju sam u ranjim postovima rekao da mi je jedna od najlepsih pojedinacnih zvezda koje sam posmatrao.
U istom okularskom pogledu, istocno od 𝞪 Scuti nalazi se relativno bledo otvoreno jato NGC 6664. Lako cete ga prepoznati jer su mu zvezde raporedjene u obliku sirokog slova W. Magnitude jata je 7.8 a velicina poprilicno velikih 12' sto obogacuje pogled na zvezdu.

Delta (𝞭) Scuti

Varijabilna zvezda sa rasponom magnitude 4.6-4.72. Poprilocno je stara dzinovska zvezda F-tipa bele boje.
Posmatracki necu ni da je obradjujem, jer kroz okular izgleda kao svetla bela zvezda i nista vise od toga. Ali sa stanovista buduce amaterske astronomije i astronomije kao nauke ovo je izuzetno bitna zvezda iz dva razloga.

Prvo, u savzezdju Scutum postoje dve zvezde koje se krecu poprilicno velikom radijalnom brzinom ka Solarnom sistemu i obe ce jednog dana biti najsvetlije zvezde na nocnom nebu. Prvo ce to postati Delta Scuti pa potom Gamma Scuti. Ako se zvezdama ne dese neki veliki gravitacioni lomovi koji bi im promenili kretanje i sjaj, Delta Scuti ce za otprilike 1.2 miliona godina biti samo 10ly udaljena od Sunca. U tom trenutku postace najsjajnija zvezda na nebu sa magnitudom -1.84, sjajnija od trenutno najsjajnijeg Sirijusa magnitude -1.46. Gamma Scuti ce je zameniti za nekih 2.35 miliona godina i bice jos sjajnija. U svojoj najmanjoj udaljenosti bice 20ly daleko od Sunca ali ce sijati neverovatnom magnitudom od -2.1.

Drugo, Delta Scuti je jedna od najbitnijih varijabilnih zvezda jer je kod nje prvi put otkiveno da pulsacija zvezde moze biti uzrok varijabilnosti. Danas znamo da mnogo zvezda svoju varijabilnost duguje jednom tipu pulsacija i sve one se zovu Delta Scuti varijabilne zvezde. Pojasnicu  onima koje zanima, a ako neko ne zeli da ulazi u naucnu pricu nego da ostane na domenu posmatranja, necu se ljutiti ako sad predje na sledecu metu :).  Naime, ima zvezda koji svoj sjaj menjaju tokom odredjenog vremenskog intervala i kao takve  nazivaju se varijabilnim zvezdama. Te promene u sjaju mogu biti male (desetinana jedne magnitude) a mogu  biti i ogromne (nekoliko celih magnituda). Period od najmanje do najvece magnitude moze se meriti u godinama a ponekad i samo nekoliko dana. Razlozi varijabilnosti sjaja mogu biti razni i ja cu navesti samo nekoliko od njih:

- Pulsacija zvezde. Zvezde koje pulsiraju jos uvek nisu nasle ravnotezu imedju sile samogravitacije koja tezi da urusi zvezdu samu u sebe usled sopstvene tezine i sile koje proizvodi nukearna fuzija u jezgru zvezde koja tezi da zvezdani materijal izbaci ka spolja. U tom procesu uravnotezenja slila zvezda se periodicno skvrcava i prosiruje sto rezultuje smanjenjem i povecanjem njenog sjaja. Postoje dve vrste pulsacije: kada cela zvezda pulsira ili samo njen deo.

- Eklipticni binarni sistemi. Ako je zvezda binarni sistem gde je orbita primara i pratioca takva da u nasoj liniji pogleda sekundar periodicno zaklanja deo primara jer prolazi tacno ispred njega, to izaziva periodicnu promenu sjaj primara. Svaki put kada sekundar prolazi ispred primara - veca zvezda gubi sjaj,  a kada pratilac vise ne zaklanja glavnu zvezdu - sjaj se vraca na staro. Bez premca najpoznatija zvezda takvog tipa je ''Demonska zvezda"' Algol - sjajna zvezda u sazvezdju Perseus. Zanimljivo je da se isti princip primenjuje i za pronalazenje  egzoplaneta. Traze se mala odstupanja u sjaju zvezde kada planeta prolazi isped nje.

- Mozda najegzoticniji razlog varijabilnosti zvezda su zvezdane pege. Ima zvezda koje imaju gigantske, neravnomerno rasporedjene pege. Kako zvezda rotira oko svoje ose njen sjaj se smanjuje kada je ka nama okrenuto lice zvezde sa vise pega i povecava kada gledamo u stranu zvezde sa manje pega. Najpoznatija zvezda takvog tipa je Cor Caroli - najsjajnija zvezda prolecnog sazvzdja Canes Venatici.

Za svaki od navedenih tipova varijabilnost postoji zvezda kod koje je takvo ponasanje prvo uoceno. Takva zvezda naziva se prototip varijabilne zvezde i sve ostale zvezde zovu se po njoj. Delta Scuti je prototip zvezda koje varijabilnost duguju odredjenoj vrsti pulsacija i sve takve zvezde nazivaju se Delta Scuti varijablnim zvezdama.

Lociranje: Izuzetno lagano ako smo nasli nasu prethodnu metu - 𝞪 Scuti. Kada u trazilac centriramo 𝞪 Scuti.u istom vidnom polju istocno od nje videcemo dve sjajne zvezde koje sa 𝞪 Scuti grade jednakokraki trougao. Juznija zvezda je nasa meta - Delta Scuti.

Opservacija: Nije mi bio cilj da opisujem opservaciju jer sam zvezdu stavio u post pre svega zbog njenog znacaja za astronomiju. Ali kad smo vec kod opservacije, obicna svetla bela zvezda u lepom zvezdanom polju Mlecnog Puta. Zvezda ima dva bleda opticka pratioca i oba sam uspeo da vidim: jedan je na zapad-severozapadu a drugi je na severoistoku. Prvi je zvezda magnitude 12.2 na separaciji 15.2''. Druga je zvezda magnitude 9.2 na separaciji 53''. Obe su daleke pozadinske zvezde nepovezane sa 𝞭 Scuti.

Scutum Star Cloud

Zvezdani oblak koji dominira severnim delom sazvezdja Scutum. Oblak je u stvari svetliji deo trake Mlecnog Puta. Sta se tu u stvari tu desava i zasto postoji  ovo ''zadebljanje'' u traci Mlenog Puta? Ukratko, u letnim mesecima mi gledamo u pravcu centra nase galaksije pa samim tim i u najsjajniji deo Mlecnog Puta, koji vidimo kao usku traku koja prolazi kroz sazvezdja Cassiopeia, pa izmedju sazvedja Cepheus i Delphinus, potom direktno kroz savezdja Cygnys, Vulpecula, Sagitta, Aquila, Scutum i na kraju Sagittarius. Izmedju nas i te trake nalazi se integalakricka prasina koja blokira nas pogled. U nekim delovima trake Mlecnog Puta te prasine ima znatno manje te je broj zvezda koji vidimo mnogo veci. Takvi delovi nazivaju se zvezdani oblaci i Scutum Star Cloud je jedan od najprominentniji takvih oblaka.

Oblak je ogroman. Ne usudjujem se da mu dam dimenzije, znam samo da sam po pomerajima okulara dosao do zakljucka da mu najgusci deo meri otprlike 2º u precniku. U centru oblaka nalazi se fantasticno otvoreno jato M11 koje cu opisati kao zasebnu metu. Kroz oblak vijuga serija tamnih maglina pa je gustina zvezda unutar oblaka neravnomerna a zvezde se pojavljuju u talasima pa potom naglo nestaju. Sa istocne strane M11 tih tamnih maglina je znatno vise pa je stoga zapadna strana oblaka mnogo bolja za posmatranje (sto ce naravno u obrnutom okularskom pogledu znaciti da cemo se uglavnom kretati istocno od M11).

Lociranje: Najpametnije je prvo locirati otvoreno jato M11 pa krenuti odatle. Jato se izuzetno lako locira i najpametnije je krenuti od najjuznije zvezde u astrizmu sazvezdja Aqulila - Lambda (𝞴) Aquilae magnitude 3.4. Kada nacentriramo tu zvezdu u trazilac videcemo da ona pravi blizak lanac sa sa jos dve zvezde: 𝞲 Aquilae i 𝞰 Scuti. Produzimo liniju izmezdju 𝞲 Aquilae i 𝞰 Scuti u pravci 𝞰 Scuti i u trazilac ce uci blestav sjaj jata M11. Nacentriramo, jato, pogledamo kroz okular sirokog vidnog polja i kretanje po oblaku moze da pocne.

Opservacija: Zasad cu zanemariti jato, na njega cemo se vratiti kasnije. Primetice se da je gustima zvezda razlicita u zavisnosti da li se krecemo istocno ili zapadno od M11. To je stoga sto serija tamnih maglina prolazi kroz oblak te cini da okularski pogled istocno od M11 bude mnogo bogatiji zvezdama. Slobodno se krecite kroz ceo oblak ali objekat je najbogatiji zvezdama istocno i severno od M11 (u okularskom pogledu).
Prvo cu nesto reci o kretanju po oblaku a potom od kakvih zvezda se sastoji i kakav je pogled. Naime, oblak je ogroman, nijednim okularem se ne moze osmotriti ceo i moracemo se kretati po njegovim delovima. Jako tesko se moze spreciti da se ne izgubimo, Zato je najbolje koristiti M11 kao tacku od koje polazimo i kojoj je vracamo. Krenemo od jata na istok, posmatramo dok ima zvezda pa se vratimo, Pa onda isti postupak za svaku stranu sveta. M11 se nalazi tacno na krajnoj granici vijugavih traka tamnih maglina pa samim ti i predstavlja granicu izmezdju bogatijeg i siromasnijeg dela oblaka, sto je odlicno za posmatrace.

Sto se tice slike u okularu, oblak je prepun bledih zvezda, razbacanih kao fini pesak po tamnoj pozadini. Odmah treba reci, prizor nije ni priblizno dramatican kao u zvezdanom oblaku M24 - Small Sagittarius Cloud. Taj oblak je prepun gusto spakovanih svtlih zvezda naspram bledog pozadinskog sjaja. Scutum Star Cloud je jedan mnogo mirniji i ujednaceniji pogled. Zvezde su sve blede i tek pokoja sjajna, i sve deluje stalozenije i monotonije. Tamne magline daju zanimljivost objektu jer nisu tamne elipsaste mrlje kako one cesto izgledaju, vec vijugaju kroz oblak. Vodite racuna, ako pratite tamne magline vrlo brzo cete se izgubuti u oblaku i moracete ponovo u traziocu da nadjete M11 da bi se ponovo orijentisali. Juznu granicu oblaka predstavlja zvezda 𝞮 Scuti i taj deo izmedju te zvezde i M11 je jedan od najguscih delova oblaka, pa mozete krenuti i od nje pa ka M11. Taj potez je prepun zvezda i prostire se malo vise od 2.5º u pracu sever-jug.

M 11 - Wild Duck Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Scutum, magnitude 5.8 i prividne velicine 14'.
Za mnoge posmatrace ovo je najvelicanstvenije otvoreno jato na nocnom nebu; i ja sam jedan od njih. Dva razloga su sto se ovo jato toliko urezuje u pamcenje. Prvo, jasne forme zvezda upisane jedna u drugu. Drugo, i mnogo vaznije, ovo jato ima retku kombinaciju ogromne gustine i broja zvezda nasuprot relativno maloj velicini. Naime, objekt broji ogromnih 2.900 zvezda, vise nego bilo koje teleskopski vidljivo otvoreno jato. A opet, sve te zvezde su spakovane u 14' prividne velicine na takav nacin da ne prave neku bledu mrlju vec sjajne i jasno razlucive oblike geometrijskih figura, slova i zivotinja (bar sam ja to tako video). Iako najsjajnija zveda u jatu sija tek magnitudom 11, ima ih toliko na malom prostoru da jato sjaji kao svetionik u moru zvezda Scutum Star Cloud-a.

Lociraje: vec obradjeno u opisu Scutum Star Cloud.

Opservacija: Ovo jato je dobilo ime ''Wild Duck Cluster'' jer je astronom iz XIX veka William Henry Smyth opisao da jato izgleda kao jato divljih gusaka u letu. Ja sam opet bio mnogo mastivitiji i video mnogo bogatiju formu. Mene ovaj objekat podseca na neki srednjovekovni grb, sa orlom u sredini, oko njega slovo V i sve tu upisno u pravougaonik. Naime, u samom centru jata nalazi se gusta grupa zvezda poredjanih u obliku jednoglavog orla, sa kljunom ka isotku i dva krila koja idu na dole. Ta forma potpuno je uokvirena velikim slovom V, ali ne sa ravnim kosim ivicama vec izlomljenim na sredini ka unutra. To slovo V je i dalo ime jatu. Na kraju sve je uokvireno zvezdama u obliku pravougaonika. Sve te tri forme zajedno izgledaju mi kao neki heraldicki simbol. 

Objekat sam najpre posmatrao na uvecanju 62.5x. Kako se M11 nalazi usred Scutum Star Cloud-a, mozete zamisliti kako je lep pogled na malom uvecanju. Prebogati pozadinski sjaj i u njemu kulminacija pogleda u obliku gusto spakovane forme M11. I na tom uvecanju prominentni oblik slova V koji je katakterisika jata je jasno vidljiv. Takodje, paznju privlaci gusto spakovani centar pa sve ima toliku kompresovanost ogromnog broja zvezda da mnogi posmatraci smatraju da objekat moze da se pomesa sa rasejanim globularnim jatom. 

Na uvecanju 107x gube se zvezde Scutum zvezdanog oblaka ali forma koju sam opisao u prethodnom pasusu dolazi do punog izrazaja. Na malom uvecanju vidi se da se tamna maglina useca u objekat sa zapane strane i odvaja zapadni deo centara od slova V. Medutim na 107x, vidi se jos jedna tamna maglina kako sa severa ulazi u istocni deo i sad potpuno odvaja centar od ivica slova V. To centru daje oblik orla koji je jasno odvojen od sopljasnje ivice objekta.

Uvecanje 136x je poslednje na kome se zadrava forma simbola koje formiraju zvezde objekta. Sve preko toga previse siri rastojanja izmezdju zvezda i one pocinju da izgledaju kao random razbacane tacke po povrsini objekta.

Najsjanija zvezda u objektu nalazi se u zapadnoj strani slova V i sija magnitudom 8. Ova zvezda nije deo jata vec je superimponirana preko njega. I pored toga, ta zvezda itekako lepo ucestvuje u pogledu i daje mu na lepoti.

M 11 je fantasticno posmatranje. Velika gustina zvezda i u centru i po obodima objekta;  sam broj zvezda koji cini da, iako blede, objekat sija ogromnim sjajem; smestenost objekta u zvezdanom oblaku Mlecnog Puta; raspored zvezda koji pruza mnogo kombinacija paterna i oblika - sve to cini M11 jednim od najgledanijih objekata u amaterskoj astronomji.

M 26

Otvoreno jato u sazvezdju Scutum, magnitude 8 i prividne velicine 14'. Jato je smesteno u Scutum Star Cloud, na njegovoj juznoj granici.
Ono po cemu je jato zanimljivo je sto je siromasnog centra. Vecina otvorenih jata su najgusca pri centru jer ta gustina gravitaciono drzi sve ostale zvezde jata na okupu. Nauka jos uvek nije nasla fizicko objasnjenje za nedostatak gustine centra ovog obkjetka.

Lociranje: U istom je vidnom polju trazioca sa ranije opisanom zvezdom Delta Scuti. Nalazi se samo 50' istocno od nje. Posto se jato ne vidi u traziocu, samo stavite Delta Scuti u okular i pomerite se samo malo zapadno.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x jato deluje jako malo. Vide se cetiri svetle zvezde koje grade oblik zmaja. Ne uvecanju 176x, ono sto je ranije bio samo zmaj dobija drugaciji pogled. Sada se moze osmotriti da se od najistocnije zvezde u zmaju siri lanac od 40-tak bledjih zvezda koji se pruza prvo na istok pa potom zavijuga na jug. Videce se jos tri manja lanca zvezda: jedan krece od zapadne zvezde u zmaju i siri se na jug dok druga dva krecu od juzne zvezde i idu na jugoistok i jugozapad. U principu, objekat izgledao kao zmaj sa trakama prikacenim na uglove. Nije bas najspektakularniji Messier objekat ali je zanimljiv. Jato je bledo i nije lose koristiti periferni vid jer cemo tako videti mnogo vise zvezda nego direktnim pogledom. Kada sam rekao da u glavnom lancu ima oko 40 zvezda, verujete da sam sa direktnim vidom video - osam. Tek posle desetak minuta i perifernim vidom pokazalo se da ih ima mnogo, mnogo vise.

Na kraju nesto o pirkazu sazvezdja Scutum u Stellatiumu. Iz nekog razloga, Stellarium prikazije bas los oblik glavnog asterizma sazvezdja Scutum: 𝞫-𝞪-𝞬-HD 175156. Ta zvezda HD 175156 je potpuno nebitna zvezda - niti sa prve tri pravi oblik ''Stita'' niti je bilo kakav bitan lokator za osmatranja. Mnogo bolji asterizam je 𝞫-𝞪-𝞬-𝞭 - savezdje izgleda manje, sjajnije i ima jasno deifinisan oblik ''Stita''.

Hvala svima koji posecuju topic i citaju ove postove. Ovaj izvezsta bio je malo iscrpniji, ali mislim da  je bio koristan i zbog svog ''teorijskog'' dela. Veliki pozdrav u nadi da ce nam predstojece jesenje noci biti blagonaklone.

Sazvezdje Aquila:

NGC 6751 - Glowing Eye Nebula (planetarna maglina)
NGC 6709 (otvoreno jato)
B 143 - Barnard's E Nubula (tamna maglina)

NGC 6751 - Glowing Eye Nebula

Izuzetno bleda i mala planetarna maglina u sazvezdju Aqulila. Blede je magnitude 11.9 i velicine 29''. Maglina je izuzetno mlada, sa stroscu procenjenom 2.000-3.000 godina. Takve planetarne magline u principu sijaju visokim sjajem. Medjutim, ova maglina je izuzetno bleda izmedju ostalog jer joj je udaljenost ogromna, citavih 6.500 ly. Za maglinu  bilo koje vrste vidljivu amaterskim teleskopom, ne samo planetarnu, ovo je velika udaljnost. Recimo, jedna od najblizih poznatijih planetarnih maglina je NGC 7293 Helix Nebula i udaljena je 650 ly. Znaci nasa meta je 10x udaljenija.

Sa posmatracke tacke gledista nema nikakve poente pricati o strukturi magline - nikakva struktura se nece moci primetiti u tako maloj, bledoj i udaljenoj planetarnoj maglini. Za to su potrebni teleskopi mnogo vecih aparatura. Cilj opservacije je samo videti je. Kao sto naziv objekta sugrise, maglina je okrugla i moj cilj je bio da od blede flekice na nebu nekako dodjem do tog okruglog oblika.

Lociranje: Izuzetno tesko, iako u Stellarijumu izgleda da samo treba da se spustimo od Lambda Aquilae na dole. Maglina se naravno ne vidi u traziocu i to ozbiljno otezava star-hopp jer je meta izuzetno mala, plus pri toj magnitudi se ne moze cak ni ocekivati da izgleda kao zvezda.

- Krene se od zvezde 𝞴 Aquilae, najjuznije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Od nje skocimo do Iota Aquilae, malo vise od 1º juzno.
- Severno od 𝞲 Aquilae primeticemo u traziocu zvezde poredjane u dva lanca u obliku polozenog slova V. Poslednja i najsvetlija zvezda u gornjem lancu  je V Aquilae, izrazito crvenog izgleda u oklularu. Nacentriramo je u trazilac i pogledamo u okular uvecnja oko 60-70x. Ne sme manje, inace se maglina nece videti.
- U okularskom pogledu pomerimo V Aquilae na krajnju levu stranu i sa desne ce se pojaviti zvezda HD 177793 magnitude 10. Necete je promasiti jer je to prva zvezda u liniji sa V. Malo istocno od te zvezde primetice se mali bledi maglicasti sjaj - nasa meta NGC 6751.

Opservacija: Sve je u ocekivanjima. Ne mozemo od magline magnitude skoro 12 i velicine 29'' ocekivati nista drugo do da je vidimo u nekoj vrsti koncntrisanog oblika. To je maximum. Sve ostalo je nemoguce, ne samo sa mojom aparaturom nego i sa vecim. Male magline svetle magnitude mozemo gledati i na uvecanjima i do 600x. Blede magline sa malim povrsinskim sjajem ne. I to treba znati da od posmatranja ne bi napravili pakao. Takodje , da bi se videla forma objekta obavezno se mora koristiti O III filter. Na uvecanju 176x ja sam bio zadovoljan pogledom, i to poprilicno zadovoljan. Jer ono sto je pre toga bila sicusna  bleda jedva primetna mrljica sada se pokazala kao skoro savrsena sfera. Kazem sfera a ne krug, jer u poredjenju sa tamnim nebom tog uvecanja maglina skoro da ima 3D izgled. I to je to. Sa vecim uvecanjima objekat je postajao sve bledji, dok u jednom trenutku nisam dosao do toga da ga uopste nisam ni video iako sam znao da je u vidnom polju.

Na kraju posmatranja bio sam jako zadovoljan prikazom objekta. Uspeo sam u onome sto sam i zeleo - da izdvojim kruznu formu a dobio sam jos vise - skoro 3D loptastu formu. Na astrofotografijama ovaj objekat izgleda velelepno - kao oko iz cije zenice izlecu koloricni zraci. Medjutim, brojke koje stoje uz maglinu: magnitude, velicina, povrsinski sjaj, udaljenost - sve to treba uzeti u obziri i napraviti realna ocekivanja od objekta.

NGC 6709

Otvoreno jato u sazvezdju Aquila, magnitude 6.7 i prividne velicine 13'
Ovo jato je jato srednje velicine sa poprilicno velikom brojem zvezda. Jato broji ne malih 305 clanica i porilicno je bogato za NGC jata. Problem je u tome sto necemo videti ni trecinu od tih zvezda jer se objekat sasatoji uglavnom od zvezda bledih magnituda. Tridesetak zvezda sija magnitudom 9-11, sve ostale su bledje. Moja aparatura prikazuje ih otprilike 60-70 ali i to je vise nego dovoljno da prikaze zanimljiv oblik objekta.

Lociranje:

- U trazilac nacentrirano bilo koju od dve bliske zvezde u desnom krilu ''Orla: 𝞻 i 𝞮 Aquilae. U istom pogledu tracioca, odmah ispod njih nalazi se opticki dvostruki sistem 10 i 11 Aquilae.
- Od 11 Aquilae pomarimo trazilac malo manje od 3.5º pravo na jug do prve dve svetlije zvezde u pogledu: HD 175293 (levo) i dupla zvezde Struve 2404 (desno).
- Nacentriramo trazilac na Struve 2404, pogledamo kroz okular malog uvecanja i jato ce se videti u istom okularskom pogledu.

Opservacija: Opservaciju sam vrsio u dva dela: posmatranja jata kao zasebnog objekta i jata kad dela vece okoline okruzujuceg zvezdanog polja.

Kao zaseban objekat, ovo jato me podseca na meduzu. Zvezde severnog dela jata poredjane su ugrubo u polukrug. Od donje ivice tog polukruga na jug idu pet lanaca zvezda, kao pipci meduze. Na uvecanju 176x na zapadnoj strani jata mozemo osmotriti dve lepe svetle duple zvezde. Jedan par cine dva skoro podjednaka crvena dzina, magnituda 9. Zapadnije od njih nalazi se svetla dupla zvezda nejednakih komponenti plave i zute boje, na manjoj separaciji.

Potom sam smanjio uvecanje ne 62.5x jer jato tada, zajedno sa zvezdanom poljem koje ga okruzuje, izgleda kao kometa. Samo jato predstavlja glavu komete. Rep formira ostar usek zvezda u ovliku slova V dugacak celih 3º. Taj usek krece od dva opticka binarna sistma i izgleda kao dva lanca zvezda koja se oba spajaju u jednu tacku tacno u samom jatu. U okularskom pogledu taj klin se nalazi istocno od jata. Velik je i ne moze da stane u jedna okularski pogled. Znaci moracemo okularem da se krecemo tako da jato izadje iz vidnog polja sa zapadne strane.

B 143 - Barnard's E Nubula

Tamna maglina u sazvezdju Aquila prividne velicine 60', na udaljenosti 2000 ly i neprozirnoscu 6. Ima jasno definition oblik slova E, bez srednje crtice, bar na fotografijama.

Tamne magline su gusti intergalakticki oblaci prasine i apsorbujuceg materijala, koji zaklanjaju svetlost objekata koji se nalaze iza njih. Prasini nazalost dugujmo sto mnoge spektakularne objekte vidimo mnogo bledje nego sto bi zaista trebalo ili ih uopste ne vidimo. Uzmimo na primer galaksiju IC 342 u sazvezdju Camelopardalis. Da nema traka prasine izmedju nje i nas ta galaksija bi bila toliko svetla da bi se videla golim okom. Zato se taj objekat i naziva Hidden Galaxy, Tamne magline nisu samo obicna intergalakticka prasina, one su njen ekstremni oblik. U njima, prasina je toliko gusto spakovana da postaje manje-vise neprozirna. Neprozironost (Opacity) tamnih maglina meri su skalom 1-6, gde veci broj znaci vecu neprozirnost.

Sve tamne magline nose oznaku B po cuvenom astronomu Edward Emerson Barnard-u, kojih ih je izucavao i katalogirao.

Tamne magline mozete cesto videti kretanjem po zvezdanom polju Mlecnog Puta ili unutar zvezdanih oblaka (Scutum Star Cloud i Small Sagittarius Star Cloud). Vecina posmatraca ih je puno puta videla a da toga nije ni svesna. Kada god okularem ili dobrim traziocem prelazite preko bogatog zvezdanog polja i odjenom usred njega naidjete na parcence neba potpuno lisenog zvezda, dobra je sansa da ste nabasali na tamnu maglinu. Ono sto jeste problem je identifikovati njihov oblik. Posto su skoro potpune crne ne mogu se identifikovati kao pojedinacni objakti vec pomocu zvezda koje sijaju po njihovim obodima i otkrivaju oblik magline. Jasno je da je za to potrebno idelano nebo i izuzetno tamna lokacija koja ce otkriti sto vise zvezda. Mi ih uglavom vidimo kao mrlje mraka nedefinisanog oblika. Medjutim, ako postoji neka tamna maglina kojoj je moguce identifikovati oblik to je B 143 - Barnard's E Nabula.

Lociranje: Posto ovo nije objekat koji ima sjaj poenta je naci regiju zvezdanog oblaka u kojoj se on nalazi pa unutar njega traziti mesta lisena zvezda. Moj star-hopp za taj zvezdani oblak ide ovako:

- U trazilac naciljamo zvezdu Gamma (𝞬) Aquilae magnitude 2.7. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja, u glavi orla, zapadno od Altaira.
- U pravcu koji spaja Altair sa Gamma , na zapadu cemo primetiti sjajnu zvezdu Chi (𝟀) Aquilae.
- Naciljamo trazilac u tacku juzno od linije koja spaja Gamma i Chi, koja predstavlja teme jednakostranicnog trougla koga bi ta tacka gradila sa te dve zvezde. Tu je lokacija zvezdanog oblaka u kome se nalazi B143.

Opservacija: Sa moje lokacije, ovo je izuzetno teska opservacija. Ovo posmatranje mogu slobodno nazvati ''namesteno'' uspesnim, jer da bih uspeo da osmotrim maglinu morao sam pre toga detaljno da proucim izmedju kakvih paterna zvezda se nalazi svaki njen deo.

Pokusao sam da je osmotrim nekoliko noci bez uspeha. Prosto, broj zvezda koje sam video nije dovoljan da jasno ocrta granice objekta. To da postoje veliki delovi oblaka lisenih bilo kakvih zvezda - to je bilo jasno kao dan. Ali da sam uspeo da osmotrim distinktivan oblik slova E koji ova maglina formira - daleko od toga. Stoga sam sacekao noc odlicnog seeinga, proucio u koje vreme je objekat u tranzitu i najvaznije, preko dana detaljno pogledo gde se koji deo slova E nalazi u odnosu na svetlje zvezde u oblaku. Sve je to delimicno dalo rezulata. Da ne sirim sada pricu, maglina vise nije imala random tamni oblik vec koliko-toliko tri ravna dela sa debelom sipkom u sredini i dva tanja dela koja idu na istok od krajeva te sipke. Za takav pogeld odvojte minimum 45 minuta pored okulara. Da bi se broj zvezda povecao oci moraju da budu adaptirane na mrak 100% a itekako pomaze i periferni vid. I uvecanje pravi problem. Maglina je ogromna. Ako je trazimo na premalom uvecanju nece biti dovoljno zvezda da je oukvire. Treba naci uvecanje koje ce je obuhvatiti celu a opet da moze da prikaze sto vise bledih zvezda.

Nisam siguran kojiko sam jasno video oblik magline a koliko je moj mozak video ono sto je zeleo. Iskusni posmatraci znaju o cemu pricam. Ako hocu da budem fer prema sebi ovo posmatranje mirne duse mogu da nazovem neuspesnim. Ovo je meta za bas tamne lokacije sa minimumom svetlosnog zagadjenja. Ali je takodje meta kojoj cu se sigurno vracati jos puno puta da bih je bolje osmotrio. Objekat je jako intrigantan i izaziva posmatraca u nama.

Hvala svima koji posecuju ovaj topic. Ako ste posmatrali neke od meta opisane u njemu i iste videli bolje ili drugacije, slobodno iznesite svoja iskustva. Veliki pozdrav.

Cetiri binarna sistema i jedna opticka dupla zvezda u sazvezdju Capricornus:

Alpha (𝞪) Capricorni - Algedi
Beta (𝞫) Capricorni - Dabih
Rho (𝞺) Capricorni - Bos
Omicron (𝞸) Capricorni
Pi (𝞹) Capricorni


Pojava sazvezdja Capricornus na juznom nebu prvi je astronomski znak da ulazimo u jesen. Sazvezdje se upecatljivo javlja  istocno od letnjeg sazvezdja Sagittarius, i kako ulazimo u septembar, Capricornus zauzima njegovo mesto na niskom juznom nebu. Sazvezdje je lako prepoznatljivo po svom ''rogu'' i ''repu'' - po dva para bliskih zvezda na zapadu i istoku sazvezdja. Iako se smatra da je sazvezdje bledo, ta dva para bliskih zvezda toliko upecatljivo izgledaju na nocnom nebu da ne mozemo promasiti ovog vesnika jeseni.

U ovom postu bavicu se sa pet duplih zvezda u zapadnom delu sazvezdja i svih 5 nalaze je jedna ispod druge u nizu, pocevsi od vrh roga Jarca. Cetiri od njih su binarni sistemi a jedna je opticka dupla zvezda. Svih pet zvezda udaljene su samo jedan pomeraj trazioca od najsevernije do najjuznije.

Alpha (𝞪) Capricorni - Algedi

Gornja zvezda Jarcevog  roga, Algedi, nije binarni sistem vec opticka dupla zvezda. To znaci da joj komponente nisu gravitaciono vezane vec da dve zvezde samo izgledaju bliska jedna drugoj sa nase linije pogleda. I pored toga, Algedi je lep prizor.

Sastoji se od dve fizicki nepovezane komponente 𝞪¹ Cap i 𝞪² Cap.  Obe su zvezde G-tipa, gde je 𝞪¹ Cap bledja, magnitude 4.27 i, dok je 𝞪² Cap sjajnija i sija magnitudom 3.58. Sjajnija zvezda, 𝞪² Capricorni, nosi ime Algedi, mada se to ime odomacilo za ceo sistem. Zvezde se nalaze na ogromnoj separeaciji od 6.3'.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja Capricornus i predstavlja vrh roga Jarca.

Opservacija: apsolutno prelep prizor. Zvezde su  izuzetno siroko razdvojene zvezde, sto samo po sebi nije nista ''prelepo''. Medutim, ono sto daje lepotu ovom paru je zivopisnost boja. Par svetli jasnom zuto-narandzastom bojom. Zvezde sijaju jasno i krupno i leze usamljeno u vidnom polju, koje ce obogatiti jos jedna svetla zvezda - 3 Capricorni.

Beta (𝞫) Capricorni - Dabih

Donja zvezda u rogu Jarca, Dabih, je jedan izuzetno zanimljiv i lep sistem - pre svega zbog svojih fizickih karakteristika. Zveda je u stvari petostruki sistem gde mi teleskopski mozemo da vidimo dve komponente. Primar je narandzasti sjajni dzin K-tipa magnitude 3. Sekundar je takodje dzin samo A-tipa, i sija mnogo bledjom magnitudom od  6.1. Medjutim, sada dolazi zanimljiv deo. Naime, komponente se nalaze na ogromnoj separaciji od 205'' - a ipak su gravitaciono povezane i kruze jedna oko drudge. Da pojasnim, fizicko rastojanje izmedju ove dve zvezde je citavih  21.000 AU !!!!! Da bi stekli utisak koliko je to ogromna razdaljina reci cu samo da je Pluton na prosecnoj udalljenosti od Sunca od 40 AU. I pored toga, nije rec o optickoj dvostrukoj zvezdi vec o pravom pravcatom binarnom sistemu gde dve komponente rotiraju oko zajednickog centra mese. Za jednu rotaciju oko tog centra potrebno im je nepojmljivih 700.000 godina !!!

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja donju zvezdu u rogu Jarca. Odmah je ispod nase prethodne mete - 𝞪 Capricorni.

Opservacija: Ovaj sistem vazi za tezak par za osmatranje zbog ogromne razlike u magnitude primara i sekundara. Ja nisam imao osecaj da je osmatranje tesko, verovatno zahvaljujuci poprilicnoj aparaturi kojom sam vrsio posmatranje. Separacija je ogromna i obe zvezde se jasno vide. Prizor sam po sebi nije nista nariocito - velika zuta zvezda i mala plava, na izdasnoj separaciji koja malo gusi zanimljivost prizora. Medjutim, meni je bilo jako stalo da osmotrim ovaj par jer ne znam mnogo zvezda koje su toliko udaljene a da su i dalje binarni sistem.

Sledece tri mete nalaze se ispod 𝞫 Capricorni, i veoma su blizu jedna drugoj. Ako krenemo juzno od nase prethodne mete naicicemo na binarni sistem 𝞺 Capricorni. Odmah ispod 𝞺 Capricorni nalaze se jos dva binarna sistema: oko 40' na jugoistoku je 𝞸 Capricorni a oko 38' na jugozapadu je 𝞹 Capricorni. Ove tri zvezde grade ugrubo jednakostranicni trougao. Sa okularem malog uvecanja prividnog vidnog polja 68º, sve tri zvezde mogao sam da  stisnem u jedan okularski pogled. Nazalost, ovaj trio se ne moze tako posmatrati jer, videcemo, separacije parova idu od ogromnih 256'' do sicusnih 3.4'', pa je neophodno posmatrati svaku zvezdu odvojeno.

Ne znam gde bi pre krenuo sa opisom ovog tria. Cilj mi je bio da pre svega osmotrim Rho, ali sam zavrsio zablenuvsi se u Pi.

Rho (𝞺) Capricorni - Bos

Rho Capricorni je jos jedan siroko razdvojeni binarni sistem u sazvezdju Capricornus. Primar je subdzin F-tipa magnitude 5. Sekundar je  zvezda B-tipa magnitude 6.9. Ali opet kao kod Bete, par se nalazi na ogromnoj separaciji a i dalje predstavlja pravi binarni sistem. Separacija je citavih 256'' a zvezde se ipak obrcu jedne oko druge i za to im treba 278 godina. Jos nesto je zanimljivo kod Rho Capricorni - iako se danas zvezda udaljava od Solarnog sistema, pre 1.6 miliona godina bila je izuzetno blizu Suncu na samo 12.5 ly. Poredjenja radi, to je duplo blize nego sto se danas od Solarnog sistema nalazi zvezda Vega.

Odmah se naravno uocava paradoks - kako sire razdvojena zvezda moze da ima manji oritalni period? To je stoga sto je Rho mnogo blizi od Bete. Fizicki, separacija u AU je manja ali nama izgleda vece jer je zvezda mnogo bliza Zemlji.

Lociranje: Zvezdu nisam video golim okom ali se lako nalazi. U trazilac nacetriramo nase dve prethodne mete - 𝞪 i 𝞫 Capricorni. Pratimo pravac koji spaja 𝞪 sa 𝞫 i oko 3.5º jugoistocno u vidno polje ce uci tri sjajne zvezde koje grade truogao - nase mete 𝞺, 𝞹 i 𝞸 Capricorni.

Opservacija: Na najmanjem uvecanju  𝞺 Caricorni je jasno razdvojiva zbog ogromne separacije. Primar sija sjajnom zuto-belom bojom dok je manji sekundar plavkasto-beo. Zvezdine boje ne mogu sa sigurnoscu da potvrdim usled turbulencija koje su vladale na niskom nebu. Pogled nije ni nezaboravan, cak ni poseban, velika separacija uparena sa prilicnom magnitudnom razlikom poprilicno ubijaju ''dramaticnost'' ovog para.

Omicron (𝞸) Capricorni

Par se sastoji od dve skoro jednake zvezde magnituda 6 i 6.7 na separaciji 21.9''. Obe komponente su zvezde glavne sekvence A-tipa.

Lociranje: U istom vidnom polju trazioca sa 𝞺 Capricorni, 38' jugoistocno od nje.

Opservacija: Najlepsi pogled od svih pet parova. Dve jednake zvezde na ''taman'' separaciji. Ovaj par se moze razdvojiti na najmanjem uvecanju ali, naravno, mnogo tesnije nego prethodna meta. Zvezde sjaju relativnio jednakim sjajem i na malim uvecanjima prikazale su se istih plavih boja. Medjutim , na svim vecim uvecanjima jedna od zvezdi je pocela da se prikazuje zuckasto a druga jos plavlje. Obe zvezde su stelarnog tipa A i trebalo bi da su plave. Medjutim, puno puta sam do sada pomenuo da je osmatranje binarnih sistema jako personalna stvar i da razlicite individue imaju razlicite percepcije boja. To nije nikakva greska u osmatranju ili pogresna percepcija. Nalazio sam primere gde iskusni osmatraci i autori renomiranih astronomskih magazina zvezdu kao sto je Cor Caroli (plava da plavlja ne moze biti) opisuju kao kremasto zutu ili cak zelenu !!!!! Ovakva promena percepcije boje u zavisnosti od uvecanja se desava, i ja sam je iskusio nekoliko puta. Iskreno, malo je ta stvar neprijatna jer ne znate da li se oci ili mozak igraju sa vama.

Pi (𝞹) Capricorni

Pi Capricorni sastoji se od dve komponente ekstremno razlicitog sjaja. Primar sija magnitudom 5 a sekundar izuzetno bledom magnitudom 8. Da stvar bude jos teza, nalaze se na uzanoj separaciji od 3.4''. Ova kombinacija ogromne magnitudne razlike i male separacije napravice od ove mete najzanimljiviji deo veceri.

Lociranje: U istom vidnom polju trazioca sa 𝞺 Capricorni, 34' jugozapadno od nje.

Opservacija: Ova meta ce se pokazati kao veliki izazov koji mi je oduzeo dosta vremena, doneo puno frustracije ali i pruzio puno zabave. 

Oko ovog para sam se mnogo namucio. Napravio sam gresku i iz koje sam puno naucio i kasnije je nisam ponavljao. Nikada do sada nisam posmatrao par magnituda 5 i 8 na maloj separaciji, nisam znao kako takav pogled izgleda i nisam dovoljno pazljivo gledao zvezdu. Optimalno uvecanje za posmatranje ovog para je 220x i ja sam polagano isao ka tom uvecanju. Tu nisam napravio gresku, krenuo sam od najmanjeg i postepeno prelazio na prvo sledece uvecanje - bez direktnog prelaska na optimalno. Medjutim, kada vec na 176x nisam video nkikakvo razdvajanje znao sam da nesto nije u redu. I umesto da stanem i pazljivo pogledam, ja sam nastavio sa podizanjem uvecanja sve dok nisam stigao do 321x i opet nisam video razdvajanje. Tada sam znao da sam napravio previd. U jednom trenutku sam cak pomislio da sam pogresio zvezdu. Vratio sam se na 176x i uradio ono sto sam trebao odmah - da pazljivo posmatram i ne zurim. I to je bilo to - sekundar mi je sve vreme bio ispred nosa samo je bio toliko sicusan da je izgledao kao zrno peska pored sijalice. Naime, kod parova magnitude 5 i 8 na maloj separaciji, sekundar je toliko bled u odnosu na primar, da sija kao mala, jedva vidljiva tackica iznad glavne zvezde. Odmah da kazem, zvezde magnitude 8 kroz okular se vide kao od sale -  ali ako je takva zvezda tako blizu zvezde magnitude 5, sjaj svetlije zvezde potpuno ''pojede'' sjaj manje i svede je na zrno peska.
Pokusao sam da par osmotrim i sa vecim uvecanjima ali je na njima slika postala pomalo pufnasta - najbolji prikaz para bio je na 176x.

Razdvajanje ovog para je veliki izazov za posmatrace duplih zvezda i veliko iskustvo. Mala separacija i ogromna magnitudna razlika pravi sliku u okularu koja nije bas tako cesta. Nije cesta zbog toga sto se ovakvi parovi uglavnom ne posmatraju - bledi su i teski. Meni je jako drago sto sam ga osmotrio jer sam iz njega mnogo naucio. U danima posle ovo posmatranja osmatrao sa jos nekoliko slicnih binarnih sistema i sve je bilo mnogo lakse.

Hvala na citanju svima koji odvajaju vreme za ovaj topic. Meta u njemu nema puno ali je zato svakoj posvecena paznja koju sam im posvetio i pri posmatranju i pri pripremi za posmatranje.

DSO u sazvezdju Cygnus:

NGC 6826 (Caldwell 15) - Blinking Planetary Nebula (planetarna maglina)
Veil Nebula (Cygnus Loop) - NGC 6960, NGC 6992 i NGC 6995 (ostatak supernove)
M 39 (otvoreno jato)

Pozdrav svima. U ovom postu obradicu tri izuzetno zanimljive mete u sazvezdju Cygnus. Sazvezdje je idealno postavljeno tokom avgusta i septembra i moci ce da se kvalitetno posmatra cak i u oktobru. Objekata u sazvezdju je mnogo. Neki od najlepsih su cisto astrofotografske mete, ali sazvezdje sadrzi desetine maglina, zvezdanih jata i duplih zvezda, od kojih se neki smatraju za najzanimljivije DSO objekte u osmatrackoj astronomiji. U ovom postu opisacu dva takva objekta: Bliniking Planetary i Veil Nebula. Ta dva objekta su apsolutno unikatna na celom nebu i morao sam zaista da se potrudim da ovaj izvestaj napisem sazeto jer su obe mete superiorne.

NGC 6826 (Caldwell 15) - Blinking Planetary Nebula

Mlada planetarna maglina u sazvezdju Cygnus, magnitude 8.8 i velicine oko 25''.
Cuvena planetarna maglina zbog svoje osobine da u amaterskim teleskopima ''blinka'' kada se naizmenicno posmatra direktnim i perifernim vidom.  Maglina ima svetlu centralnu zvezdu magnitude 11 i dva prstena oko nje - unutrasnji i spoljasnji. Zbog visoke magnitude i male velicine povrsinski sjaj joj je izuzetno veliki (6.7 mag/arcmin²).
Kada se informisu o maglini, posmatraci koji nisu gledali objekat cesto stekmu pogresan utisak da se maglina ne vidi direktnim vidom. To nije tako i objasnicu to u odeljku o opservaciji. Na kraju krajeva, samu maglinu cemo naci okularskim putem i direktnim vidom.

Lociranje: Poenta je locirati poznatu duplu zvezdu 16 Cygni magnitude 6. Iako u Stellariumu lociranje izgleda jednostavno, to bas i nije tako jer su zvezde u ovom delu neba poprilicno blede.
- Krenemo od zvezde Iota (𝞲) Cygni, drudge zvezde u krilu labuda koje pokazuje na sazvezdje Cepheus.
- U traziocu cemo istocno od nje videti dve zvezde u nizu: HD 184960 i duplu zvezdu 𝞱 Cygni. Skocimo na 𝞱 Cygni i u okularu proverimo da li je zvezda dupla da bismo znali da li smo na pravom mestu.
- U traziocu, 1º severno od 𝞱 videcemo zvezdu 16 Cygni.
- Naciljamo 16 Cygni, pogledamo kroz okular malog uvecanja i na krajnjem jugu okularskog pogleda jasno ce se videti zvezda okruzena plavim maglicastim sjajem - nasa meta NGC 6826.

Opservacija: Posmatranje ove magline bilo je najzabavnije osmatranje koje sam ikada imao. Unikatan objekat na nocnom nebu i ko ga nije gledao treba da odvoji vremena i da to uradi. Em sto je objekat prelep, em sto je izuzetno zabavno posmatrati ga, em sto mozemo da proverimo kako smo savladali vestinu perifernog vida.

Daleko od toga da se maglina ne vidi direktnim vidom, kao sto se to iz nekih tekstova moze pogresno zakljuciti. Vidi se direktnim vidom kao sjajna centralna zvezda i bleda plava maglovitost koja je okruzuje. Medjutim, tu zabava tek poocinje. Kada se skoncentrisemo na centralnu zvezdu, posle nekoliko sekundi maglovitost oko nje bledi i  nestaje te se vidi samo bledi spoljasnji prsten koji okruzuje zvezdu. Unutrasnjost se vidi kao suplja. Medjutim, kada maglinu potom pogledamo perifernim vidom centralna zvezda nestaje a maglina se vraca u pogled u svom punom sjaju i izgleda mnogo vece nego ranije. Maglovitost potpuno preplavljuje centralnu zvezdu i ona se vise ne vidi, a maglina vise ne deluje suplje. I tako naizmenicno - malo direktno pa malo periferno. Direktim vidom vidi se centralna zvezda a maglina nestaje iz pogleda, a perifernim vidom maglina se pojavljuje a centralna zvezda nestaje. Periodicnim ponavljanjem dobija se efekat blinkanja magline.

Dodatak na zabavu je i boja objakta. Maglina sija sjajnom svetlo-plavom bojom i ne treba nikakav trud da bi se ta boja izdvojila. Nema nikakve potrebe za koriscenjem nebula filtera jer objekat nema spoljasnju skoljku i visokog je povrsinskog sjaja.

Iako meri samo 25'' u precniku, ova maglina pokazuje impresivnu formu za svoju velicinu, Smenjivanjem direktnog i perifernog vida jasno ce se uociti da dve prstenaste strukture okruzuju centralnu zvezdu. Unutrasnji prsten gubi se iz pogleda direktnim vidom i tada se moze lepo osmotriti spoljasnji. Perifernim vidom, sjaj unutrasnjeg prstena se vraca i prepljavljuje centralnu zvezdu pa maglina deluje vise uniformno. Objekat dobro reaguje na uvecanja, a ja sam ga posmatrao na uvecanjima 176x i 321x. Iako se uvecanje u dobrim nocima moze se gurati do 500x, za efekat blinkanja nema potrebe ici na toliko uvecanje. Takodje, na vecim uvecanjima vidi se da maglina nije kruzna vec elipsastog oblika.

Ovo je jedan od retkih dinamickih objekata za nocnom nebu - maglina ne samo da se posmatra nego menja oblik u odnosu na tehniku posmatranja. Posmatrati ga je izuzetno zabavno. Posmatrajte ga i iz razloga da se proveri, usavrsi ili nauci tehnika perifernog vida. Periferni vid tesko da moze neko da vas nauci, mora posmatrac sam da ga savlada, Nije lako i zahteva vreme, ponekad je i frustrirajuce. Medutim, ta tehnika apsolutno je neophodna ako zelimo da u potpunosti iskoristimo mogucnosti nasih teleskopa.

Veil Nebula (Cygnus Loop) - NGC 6960, NGC 6992 i NGC 6995

Ostatak supernove u sazvezdju Cygnus, magnitude 7 i prividne velicine 3º.

Veil Nebula je jedan od najlepsih i najintrigantnijih objekata na nocnom nebu, pre svega zbog svog dugackog, tankog i duholikog izgleda, kao i zbog cinjenice da predstavlja ostatak supernove koja je ekslodirala pre nekih 10.000 godina.  Postoji jos samo jedan ostatak supernove koji se po sjaju i osmotrovosti moze meriti sa Veil Nebula, a to je objekat M1 - Crab Nebula u sazvezdju Taurus. Medjutim, po velicini i obliku, Crab Nebula je daleko inferiorniji objekat u odnosu na Veil. Osmatranje ovog velelepnog objekta moze se vrsiti iskljucivo pomocu nebula filtera (npr OIII).

Iako je po magnitudi ovaj objekat jedna od najsjajnijih maglina, njegova velicina cini da se taj sjaj rasipa po ogromnoj povrsini sto objektu daje relativno mali povrsinski sjaj. Objekat je ogroman i po stvarnoj i po prividnoj velicini: stvarni precnik magline je ogromnih 120 ly, dok je prividni takodje impozantnih 3º (u okularu ce se videti nesto manje).

Da bih uopste preslo na opservaciju, mora se prvo nesto reci o veoma kompleksnoj strukturi ovog objekta. U pricipu, maglina ima oblik koji mene malo podseca na oktopoda:

- Severni deo objekta predstavlja ''glavu oktopoda'' i cini ga dugacka i siroka bleda maglovitost koja je jako tesko uocljiva u okularu. Iz tog sirokog dela na jug se pruzaju tri ''pipka''.
- Istocni pipak naziva se ''Eastern Veil''. On je najsvetliji deo magline i izgleda  tanko i dugacko. Eastern Veil sastoji se od dve regije maglovitosti: severnija i tanja je NGC 6992 a juznija i sira je NGC 6995. Izlazi iz ''glave oktopoda'' siljato i zavrsava se prosirenjem koje se pruza malo na zapad.
- Srednji pipak je dugacak i sirok. Izuzetno je bled i meni neoucljiv u okularu
- Zapadni pipak naziva se Western Veil, Mali je, ostar i tanak nebulzni siljak u sred kojeg je usadnjena zvezda 52 Cygni. Ta zvezda ce  biti polazna tacka naseg osmatranja. Western Veil nosi oznaku NGC 6960. Bledji je od istocnog pipka ali se itekako vidi u okularu.

Zbog nemogucnosti osmatranja srednjeg ''pipka'' i jako slaboj osmotrivosti ''glave'', ova maglina deluje kao velika supljina ogranicena sa dva tanka luka maglovitosti sa zapadne i istocne strane. Strane sveta u opisu izgleda objekta dao sam sa severom gore. Naravno, u okluraskom pogledu, sve ce biti obrnuto.

Lociranje: Zvezda 52 Cygni usadjena je posred Zapadnog Vela, pa se lokacija magline svodi na lociranje te zvezde. Zvezda je sjajnja i sija magnitudom 4.5 i moze se sa taminjih mesta videti golim okom, a ko je ne vidi moze je naci preko zvezde 𝞮 Cygni u glavnom asterizmu sazvezdja. 𝞮 Cygni je prva zvezda u krilu Labuda koje gleda na sazvezdje Pegasus. 52 Cygni nalazi se 3º jugoistocno od nje i moze se naci na sledeci nacin: u trazilac centriramo 𝞮 Cygni i videcemo da on pravi blizak opticki sistem sa zvezdom T Cygni. Spojimo te dve zvezde u pracu ka sazvezdju Sagitta i odmah ce u oklular uci svetla zvezda 49 Cygni. 2º od nje, u pravcu paralelnom sa krilom Labuda, nalazi se nasa meta - 52 Cygni.

Opservacija: Fantastican objekat i unikatna slika u okularu. Maglina je ogromna i ne moze se uhvatiti cela ni u jednom okularu. Stoga je treba posmatrati u delovima. Posmatranje pocinje kada nadjemo zvezdu 52 Cygni. Ako pogledamo kroz okular malog uvecanja videcemo sjajnu zvezdu i ni traga od maglovtosti. Ali sve se transformise upotrebom O III filtera. Kod Veil Nebula filter nije pomoc, kod ove magline on je neophodan.

Prvo sam posmatrao Western Veil. Centriramo 52 Cygni u okular, ucvrstimo filter i damo ocima minut vremna da se naviknu. Pojavice se bleda tanka maglovitost koja pocinje sa malo sirim delom na severu, da bi se poptom kod zvezde 52 Cygni malo slomila i nastavila tanko i spicasto ka jugu. Juzni deo je za nijansu svetliji od severnog jer je manje povrsine i ima veci povrsinski sjaj. Maglina svetli diskretno i bledo. Medjutim, pogled je zaista nesvakidasnji. Severni deo magline nije uniforman, vec se pri kraju racva na dva filamenta koja postepeno blede i lepo se utapaju u pozadinski svemir. Juzni deo je tanak, jedinstvene forme i zavrsava se ostrim spicem. Ovaj oblik tankog stapa koji se na kraju  racva na dva dela ovom delu objekta su dali naziv ''Vesticina metla''.

Potom sam presao na svetliji, istocni deo - Eastern Veil. Posto se izmedju ta dva dela nalazi skoro 2º praznog prostora, moze biti problem pronaci ga okularski. Ja sam ga nasao traziocem tako sto sam locirao tri bliske zvezde koje grade trougao, oko 3º istocno od 52 Cygni. Eastern Veil nalazi se tik uz te tri zvezde. Ovaj deo magline je poprilicno svetliji. U obliku je blago savijenog luka koji je najtanji u sredini. Severni deo luka, NGC 6995, je sirok i jasno su uocljiva dva filameta koja gledaju ka Western Veil. Juzni deo, NGC 6992, je tek malo siri od centra, ali je svetao i zavrsava se jasno uocljivim siljkom.

Izmedju ta dva dela trebalo bi da se nalazi sirok i bled deo maglovtosi ali ja nisam uspeo da ga opazim.

Sto se tice ''glave oktopoda'', sa kojm se sva tri pipka spajaju, tu sam se dota mucio. Maglovitost je vidljiva u delovima, u obliku malih nebuloznih cvorica koji se mestimicno javljaju u vidnom polju. Dva najprominemtnija su katalogirana kao NGC 6974 i NGC 6979. Uz ta dva, vidljivo je jos nekoliko random rasporedjenih amorfnih mrlja maglovitosti.

Maglinu sam posmatrao i sa UHC filetorm i mogu reci da mi se i sa njim pogled jako dopao. UHC filter malo ubledi maglinu u odnosu na O III, ali zato vise istakne zvezde usadjene u nju. Sama zvezda 52 Cygni je jako lep i neujednacen binarni sistem magntruda 4.5 i 9.5, na separaciji 6.5''. Ako je zvezda gleda bez filtera moguce je primetiti narandzasti primar i sekundar koji je toliko mali da mu je teko odrediti boju (trebao bi da bude plav). Zvezda naravno nije deo magline vec je pozadinski objekat - njena udaljenost je veca od udaljnosti Veil Nebula. Mi ih vidimo zajedno jer su nam i zvezda i maglia na istoj liniji pogleda. Takodje, blizu Eastern Veil na severu cemo primetiti tri sjajne zvezde magnituda 7 i 8 koje grade trougao. Taj asterizam naziva se Pickering's Triangle.

Za opservaciju objekta treba koristiti okular sa najsirim mogucim vidnim poljem. Ako je moguce da se svaki deo magline smesti u jedna pogled - to bi bilo odlicno. Ako to nije moguce, moracemo se kretati kroz objekat deo po deo.

Stvarno sam se trudio da ne rasirim previse pricu o ovoj meti. Ali pogledajte je i videcete da to nije moguce. Objekat je izuzetno kompleksan, unikatnog oblika, i sa toliko detalja da nije lako opisati ga u tri pasusa. Iskreno, ovaj izvestaj cak smatram i siromasnim, iako je podugacak. Ako je neko od kolega bolje video delove magline koje ja nisam, neka se slobodno nadoveze na ovaj izvezstaj.

M 39

Otvoreno jato u sazvezdju Cygnus, magnitude 4.6 i prividne velicine 29'.

Sazvezdje Cygnus sadrzi dva Messier otvorena jata: M29 i M39. Oba jata su potpuno zanemarene mete od strane amaterskih astronoma. Ako se za M29 moze reci da je zanemarivanje ,,opravdano'', kod M39 to nikako nije slucaj. M39 je vece, svetlije i interesantnog oblika. Razlog zapostavljanja ovog objekta lezi u nekoliko razloga:

- tezini lociranja
- tezini izolacije jata. Jato se nalazi po sred trake Mlecnog Puta i zbog toga se ovaj objekat tesko izouluje od zvezdane pozadine.
- tezini opservacije jata. Velicina jata smeta osmatracima jer su zbog nje zvezda koje pripadaju jatu izmesane sa bogatim pozadinski sjajem. Tesko je reci koje zvezde cine jato a koje ne.
Na vise mesta sam video da posmatraci navode te razloge zasto ne vole da gledaju ovaj objekat.

Ovo jato je jedno od blizih Solarnom sistemu i lezi na udaljenosti od 1.010 ly.

Lociranje: Poprilicno tesko lociranje, i po meni to je i glavni razlog zasto se jato slabo osmatra. Nalaze se daleko od glavnog asterizna sazvezdja Cygnus i po sred srede trake Mlecnog Puta. Ja ga nisam nasao pocevsi od sazvezdja Cygnus vec pocevsi od bledog sazvezdja Lacerta. Puno posmatraca nikada nije osmotrilo ovo malo sazvezdje, a verujem da ima i onih koji nisu ni culi za njega. Medjutim, ako poznajemo savezdje Lacerta, star hop je vise nego lagan:

- Krenuo sam od najsjajnije zvezde u sazvezdju Lacerta, 𝞪 Lacertae magnitude 3.75. Kada se povuce linija koja spaja zvezdu sa najsajnijom zvezdom u sazvezdju Cygnus - Deneb, u sredini te linije stoje tri najsjajnije zvezde na tom potezu: 𝞺 Cygni, 81 Cygni i 80 Cygni. Ako posmarate pod tamnim nebom sve tri mozete videti golim okom na sredini duzi koja spaja 𝞪 Lacertae i Deneb. Ako ih ne vidite, to su ugubo tri hoda trazioca od bilo koje od te dve zvezde, u pravcu koji ih spaja.
- Namestimo koncanicu trazioca na sredinu duzi koja spaja 𝞺 Cygni i 80 Cygni, pogledamo kroz okular malog uvecanja i na kraju vidnog polja primeticemo nasu metu - M 39. Jato se vidi i u traziocu kao mala maglovitost.

Opservacija: Jato zaista lepo izgleda. Veilko je i sjajno, sa zanimljivom stukturom. Osnovu jata cine 6-7 svetlih zvezda magnitude ugrubo 6-8. U centru jata je dupla zvezda a ostale su rasporedjene oko nje tako da prave neki izobliceni oblik slova W. Taj oblik prave dve praznine koje jato ima u sebi sa zapadne strane. Kroz okular se vidi nekih pedestetak zvezda, ali neke od njih sigurno nisu deo jata vec su pozadinske zvezde preko kojih je jato superimponirano. Te zvezde ispunjavaju prstor izmedju najsjajnijih clanica ali i prostor izvan njih. Od tih zvezda, cenim da nekih dvadesetak sija magnitudom vecom od 12. I to sad sve zaista lepo izgleda. Jato izgleda kao da su zastupljene sve magnitude od 6 pa do limita teleskopa. Na severozapadu okularskog pogleda se nalazi lepa grupacija od tri reda paralelnih zvezda.

Problem sa ovim jatom je sto je jako tesko odrediti u kom trenutku se jato zavrsava. Pozadinski zvezdani sjaj je prebogat  i mnoge pozadinske zvezde ubacuju se u jato. Jato ima samo 30 clanica, ali izgleda kao da ima mnogo vise. Objekat se utapa u okruzenje i jeste problem jasno mu odrediti granice.

Sazvezdje Cepheus:

VV Cephei (zvezda)
Mu (𝞵) Cephei - Herschel's Garnet Star (zvezda)
NGC 7160 - Bruce Lee Cluster (otvoreno jato)
NGC 40 (Caldwell 2) - Bow-Tie Nebula (planetarna maglina)
NGC 7023 - Iris Nebula (refleksiona maglina)


VV Cephei

Super-dzin M2 tipa magnitude 4.9 i jedna od najvecih poznatih zvezda. Varijabilni je binarni sistem eklipticnog tipa.

Ova zvezda je istikski div. Nesto slicno kao kod Betelgeuse u sazvezdju Orion, njegove fizicke osobine ne mogu se precizno odrediti. Podaci koje sam nasao govore o tome da je zvezda radijusa 770-1000x veceg od Suncevog. Pri toj velicini, kada bi se stavila na mesto Sunca dosegla bi skoro do orbite Jupitera. Takodje, ova zvezda je na ogromnoj udaljenosti od Zemlje - citavih 4.900 ly (poredjenja radi Sirius je udaljen 9 ly od Zemlje).  Kao sto cemo videti, ova udaljenost uopste ne smeta zvezdi da potpuno izdominira unutrasnjoscu asterizma ''Kuca'' sazvezdja Cepheus.

Lociranje: Ja nisam krenuo od zvezda u glavnom asterizmu sazvezdja vec od centralne zvezde u asterizmu - Kurhah (𝞷 Cephei magnitude 4.4). Sa moje loacije ta zvezda si vidi golim okom. Nacentriramo je u trazilac i u istom vidnom polju, malo vise od 1º severno, cak i u traziocu cemo primetiti jak narandzasti sjaj - nasu meti VV Cephei.

Opservacija: Fantastican pogled. Izuzetno ostra slika zvezde jarko narandzaste boje. Zbog svoje udaljenosti zvezda ne izgleda pufnasto kao Betelgeuse, vec mnogo tackastije i ostrije. Narandaste boja prosto isijava iz zvezde.

Zvezda neprikosnoveno dominira vidnim poljem malog uvecanja. Iako se zvezda nalazi u prebogatom zvezdanom polju Mlecnog Puta, VV Cephei se jasno izdvaja u moru bledjih plavih i belih zvezda. Pritom je zvezda udaljenija od svih tih bledjih zveda u vidnom polju. Zamislite da imate 100 ljudi ispred sebe ali vi najbolje vidite dzina koji je udaljen citav kilometar od vas. E, tako je sa VV Cephei. Daleko je najudaljenija zvezda u okolini a daleko najsjajnija.

Zvezde u okruzenju prave citavu seriju paterna. Ispod same VV Cephei nalazi se cetvorougao svetlih plavih zvezda, ispod koga se nalazi otvoreno jato NGC 7160 - Bruce Lee Cluster.  Direktno jugoistocno od zvezde naci cemo na jos jedan patern svetlih zvezda u obliku udice. Severozapadno se nalazi grupa bledih zvezda koje prave oblik vesalice (slicno kao Colliner 339). Ako pomakneo VV Cephei na sam zapad okularskog pogleda, u vidno polje ce ici lep trio svetlih zvezda jedna ispod druge - dve izrazito zute zvezde 18 Cephei i 20 Cephei, i ispod njih plava zvezda 19 Cephei.

Mu (𝞵) Cephei - Herschel's Garnet Star

Cuvena zvezda i jos ekstremanija po velicini i udaljenosti od prethodne mete. Po mnogo toga je zanimljiva i unikatna pa da krenemo redom:

- Velicina joj je impozantna. Poluprecnik zvezde veci je od Suncevog ogromnih 972x. Kada bi se postavila na mesto Sunca prekrila bi orbitu Jupitera.
- Udaljenost je takodje izuzetno velika. Zvezda je od Sunca udaljena 5.250 ly, sto je za zvezde ogromna udaljenost.
- Sto se tice sjaja, Herschel's Garnet Star je primer varijabilne zvezde sa ogromnim varijacijama u sjaju tokom  vremena. Sjaj joj varira 3.43-5.1 magnitude. Vremeski period izmedju pika i dna magnitude iznosi 360 dana. Razlog varijabilnosti je redak tip pulsacija i kao takva Mu Cephei je prototip varijabilnih zvezda svog tipa. Trenutni sjaj zvezde je sasvim dobrih 4.2 i pravo je vreme da se zvezda osmotri.
- Temperatura zvezdine fotosfere je izuzetno mala i iznosi samo 3.750 K, sto je uobicajeno za hiper-dzinove M tipa. Poredjenja radi, temperatura fotosfere plavih zvezda glavne sekvence se krece u rasponu 20.000-30.000 K. Zvezda sjaji luminoznoscu 100.000x vecom od Sunca.
- I na kraju ono najvidljivije kroz okular - boja. Mu Cephei je zvezda M klase sto znaci da sija izrazito narandzasto-crvenom bojom. Medjutim, ova zvezda sija vrlo specificnom dubokom nijansom narandzasto-crvene koja je William Herschel-a podsetila na boju  kristala granat - odakle i dolazi zvezdino ime.

Sve ovo cini Mu Cephei jednom od najvecih i najudaljenijih zvezda vidljivih golim okom.

Lociranje: Krenuo sam od najsjajnije zvezde u sazvezdju, Alderamin (𝞪 Cephei). U istom vidnom polju trazioca, 2.5º zapadno, videce se dve sjajne zvezde jedna pored druge - 9 Cephei i 𝞶 Cephei.
Centriramo zvezde u trazilac, pomerimo ih na sam jug trazioca i na severozapadnom kraju ce se pojaviti crveni sjaj nase mete - Herschel's Garnet Star.

Opservacija: Izuzetan pogled, pre svega zbog boje zvezde. Zvezda sjaji dubokim bakarnim sjajem koji apsolutno dominira vidnim poljem. Postoji trik za posmatranje ove zvezde a to je da se zvezda posmatra blago defokusirana da bi boja bolje dosla do izrazaja. Tako se oko zvezde stvara mali disk koji ce jasnije pokazati boju zvezde. Sam prikaz boje zavisi od posmatraca; prijavljivane su bakarna, rubinska, narandzasta, crvena pa cak i roze. Defokusiranje zvezda zbog bolje opservacije boja ne vazi samo za ovu zvezdu vec i za sve binarne sisteme. Kada god imamo problem sa uocacanjem boje zvezda uvek ih mozemo malo defokusirati i boje ce biti jasnije.

Ova zvezda nalazi se na samoj ivici magline IC 1396, koja je posmatracima poznatija kao Elephant's Trunk Nebula. Centar te magline cini dupla zvezda Struve 2816, koja je jasno vidljiva ako se pomerimo jedan pomeraj okulara malog uvecanja na jug. O ovoj maglini pricacemo neki drugi put.

Pre nego sto zavrsim sa ovom metom smatram svojom obavezom da pomenem giganta astronomije - William Herschel-a, po kome je ova zvezda i dobila ime. Za nas amaterske astronome, Herschel je jedna od najbitnijih licnosti u istoriji astronomije. William Herchel bio je engleski astronom (rodjen u Nemackoj) koji je otkrio i katalogirao ogromnih 7.500 nebeskih objekata (vecinu objekata kasnije smestenih u NGC katalog). Koristio je teleskope reflektore sopstvene konstrukcije, gde je sam grindao ogledala po 16 sati dnevno. Covek je sam napravio teleskop od neverovatnih 48'' (1200 mm), i to sve pre vise od 250 godina. Kroz taj teleskop nebo mu se otvorilo a on je objektima pristupio studiozno, matematicki i svaki ubelezio i opisao. Cak je i putovao u Juznu Afriku ne bi li katalogirao objekte juzne hemisfere. U tom poslu imao je veliku pomoc svoje sestre, jos jednog velikana astronomije - Caroline Herschel. Ne samo da mu je pomagala u izradi ogledala vec je i sama otkrila puno objekata medju kojima je i jedno od najlepsih otvorenih jata na nebu: Caroline's Rose Cluster u sazvezdju Cassiopeia (NGC 7789). Kao takva, bila je prvi zenski profesionalni astronom jer je za svoj rad primala platu od Kraljevskog Astronomskog Drustva.

NGC 7160 - Bruce Lee Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Cepheus magnitude 6.1 i velicine 4.2'.

Jato je malo, siromasno i mlado. Deo je stelarne asocijalcije Cepheus OB2 koja se nalazi u blizini zvezde VV Cephei, sto i sugerise mladost jata koja iznosi samo oko 15 miliona godina. Smatra se da je deo neba u kome se jato nalazi pretrpelo porilican karambol kada su mladi O i B dzinovi iz asocijacije poceli da ekslopdiraju kao supernove. Molekularni oblak iz koga su te mlade zvezde nastale vise ne postoji, ali zato postoji ogroman balon prasine velicine citavih 10º u kome se nalazi i nas objekat. Taj oblak naziva se Cepheus Bubble. Smatra se da su ekspolozije mladih zvezda u supernove rasprsile svoju roditeljsku emisionu maglinu na sve strane, a da se od ostataka materijala magline forirao Ceheus Bubble. Za neke prominentne zvezde jesenjeg neba smatra se da su nekada bili u blizini ove asocijacije. Gravitacioni lomovi usled nasilnih eksplozija bilo su toliko veliki da su im potpuno promenili brzine i kretanje, pa neke od njih danas mozemo naci daleko od ovog dela neba. Za zvezde Nu Cephei, Lambda Cephei pa cak i 61 Cygni smatra se da su nekada pripadale ovej regiiji ali da su ih pomenuta desavanja izbacila iz nje.

Da bi prethodni pasusu bio razumljiviji, mislim da bi trebalo da objasnim sta je OB asocijacija, jer nekoliko objekata koje nameravam da opisem kasnije takodje pripadaju takvoj grupaciji. OB asocijacija je skup gravitaciono nepovezanih mladih zvezda stelarne klase O i A. Sve zvezde unutar asocijacije rodjene su u istom oblaku gasa. Medju takvim zvezdama uvek cemo naci puno O i A dzinova. Takve zvezde, pogotovo O dzinovi, zive kratko, samo petnaestak miliona godina i umiru nasilno, postajuci supernove. Stelarni vetrovi koje generisu ti dzinovi vrlo brzo rasprsuju maticni oblak gasa i ostaju samo zvezde ''sirocici''. OB asocijacije prepune su mladih plavih dzinovskih zvezda. Neke od njih se gravitaciono vezu i postaju otvorena jata, sto je slucaj i sa nasom metom. Takva jata su po pravilu mala ali svetla ako su na pristojnom rastojanju.

Lociranje: Izuezetno laka lokacija. Najbolje je krenuti od zvezde VV Cephei, koju sam ranije opisao. Ako trazilac nacentriramo na VV, jato cemo videti u istom pogledu trazioca, 1º severno. Prepoznacemo ga kao malecku, gustu grapaciju zvezda koja se izdvaja po gustini od ostalih zvezda u vidnom polju.

Opservacija: Jato je malo, siromasno i koncentrisano.

Problem sa opsevracijom je sto jos uvek nije tacno odredjeno koje zvezde su deo jata a koje nisu. Za 17 zvezda u najuzem centru se zna da su gravitaciono vezane. Medjutim, jos 70-tak zvezda okruzuje jato i ne zna se da li su njegov deo ili ne. Ja cu se fokusirati na tih 17 za koje se sigurno zna da formiraju otvoreno jato.

Na uvecanju 176x vidi se da se objekat sastoji od tri grupacije zveda: jatom dominiraju dve sjajne zvezde magnitude 7 i 8; potom imamo 8 zvezda manjeg sjaja i jos otpilike toliko bledih. Bogatiji deo jata nalazi se sa zapadne strane, gde 4 sjajnije zvezde prave polukrug oko dve najsjajnije clanice. Sa istocne strane nalaze se dve zvezde koje sa ove dve glavne formiraju oblik trapeza. Objekat ima toliko malo zvezda da nisam uspeo da prepoznam neki oblik koji clanice jata formiraju.

Oko centralnog dela objekta nalazi se dvadesetak zvezda za koje se ne zna da li su deo jata. Te zvezde formiraju krug oko centralnog dela objekta.

NGC 40 (Caldwell 2) - Bow-Tie Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Cepheus, magnitude 10.7 i velicine oko 35''.

Osmatranje ovog objekta bilo je tesko jer je maglina bleda i pristojne velicine, sto znaci da joj povrsinski sjaj nije veliki. Medjutim nije ni mali, nekih osrednjih 10 mag/arcmin², sa cim se kod planetarnih maglina ''moze raditi''.

Lociranje: Izuzetno tesko lociranje. Zahteva puno iskustva, poznavanje sazvezdja i dobar trazilac. Iskreno, nisam siguran ima li poente opisivati ga. Pokusacu da opisem star-hopp ali cu za ovu metu dati i link sa mapom i koracima na kraju posta. Nisam siguran koliko ce ta mapa stajati na netu pa je skinite.

- Krenuo sam od zvezde 𝞬 Cephei (Errai) u glavnom asterizmu sazvezdja. Ta zvezda oznacava vrh krova asterizma ''Kuca''.
- Nacentriramo je u trazilac. U njenoj okolini videcemo tri jasna lanca svetlih zvezda: dva paralelna i treci upravan na njih.
- Pratimo taj treci lanac dok ne dodjemo do njegove krajnje zvezde vidljive kroz trazilac - HD 225093
- Jugozapadno od nje uocimo par bliskih svetlih zvezda HD 1467 i HD HD 1360.
Takodje, na zapadu oucimo par jos svetlijih zvezda HD 2083 i HD 1731.
- Presecemo duz koja spaja dve prve zvezde sa simetralom duzi koju grade druge dve. Naciljamo trazilac na presecnu tacku. To je regija u kojj se nalazi objekat. Pogledamo kroz okular malog uvecanja i maglina ce se jasno videti i bez filetera. Ako smo malo promasili, prosetamo okularem ukrug i naici cemo na objekat.

Opservacija: Na malom uvecanju, prilikom opazanja objekta, maglina ce se pokazati kao bleda maglovitost oko jedne zvezde. To je centralna zvezda magline magnitude 11.5, koja je jasno vidljiva. Sam objekat smesten je tacno izmedju dve zvezde magnitude 9 i 10.

Kao i sve blede planetarke, i ova se najbolje posmatra nebula filterom, Medjutim, ova maglina mnogo bolje se posmatra UHC nego sa OIII filterom. Za ovu metu filter nije neophodan jer objekt lepo izgleda i bez njega, samo sto se nece moci osmotriti detalji.

Na uvecanju 176x, bez UHC filtera, objekat poprilicno oponasa NGC 6826 - Blinking Planetary u sazvezdju Cygnus. Pri direktom pogledu na centralnu zvezdu maglina gubi na sjaju a kada se prebacimo na periferni vid sjaj magline se pojacava a centralna zvezda nestaje. Samo sto je kod ove magline to ponasanja dosta umerenije. Kod Blinking Planetary periferni vid toliko pojaca sjaj magline da ona potupno preplavi centranu zvezdu koja se vise ne vidi - kod ovog objekta cetralna zvezda se i dalje vidi ali je maglovitost mnogo jaca. Bez filtera ne vidi se da maglina varira u sjaju i deluje ispunjena uniformnim sjajem.

Kada se na okular ucvrsti UHC filter i koristi periferni vid, maglina dobija na sjaju i pokazuju se detalji. Moze se primetiti elipsasti prsten oko svetle zvezde jer je iznutra maglina tamnija nego spolja. Dodatno sam eliminisao spoljsnju svetlost prektivanjem preko glave i dugo posmatrao objekat. Strpljivim posmatranjem primetio sam da se svetli krajevi magline ne spajaju u prsten vec su na severu i jugu suplji.

Na uvecanju 321x mogao sam samo da potvrdim ono sto sam vec opazio: to da je maglina elipsastog oblika; da su ivice spljostenog dela ellipse svetle a da su severna i juzna ivica neosmotrive i da objekat izgled kao nedovrseni prsten.

Uvecanje 408x previse je ubledilo ovaj ionako bledi objekat. Blede ekstenzije koje se pruzaju iz supljih krajeva magline nisam osmotri ni na jednom uvecanu.

Ova maglina bi trebalo da sjaji svetlo-crvenim sjajem. Ja sam pokusao da osmotrim boju i sa i bez filtera ali nisam uspeo. U bledim maglinama boja se tesko probija i objekat sam video kao bezbojan.

Ova maglina je izuzetno teska za osmatranje. Sada kad pogledam audio zapis dnevnika koji vodim tokom osmatranja vidim da sam ispred okulara neprekidno proveo 24 minuta. 24 minuta skoncentrisanog posmatranja perifernim vidom je mnogo naporno - to je veliki napor za oci i psihu. Medjutim, to je ono sto ovakvi objekti traze. Nema dobrih pogleda bez strpljenja i posvecenosti. Pogledajte tri objekta za noc ako treba, ali ih pogledajte kako treba.

U prethodnom pasusu pomenuo sam da vodim audio dnevnik svojih osmatranja i to toplo preporucujem i ostalim posmatracima. Ako se pitate kako su ovi izvestaji ovako detaljmi - to je razlog. Objekte u dnevniku ne opisujem po secanju vec direktno pricam ono sto vidim. Za to koristim Quick Time Player integrisan u MacBook, koji ima skroz crni interfejs koji sam sam napravio - tako da mi ne stvara svetlosno zagadjenje.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------

Na kraju, moram da se osvrnem na navigaciju kroz sazvezdje Cepheus. Kretanje kroz Cepheus je brutalno tesko i treba dobro prouciti savzezdje da bi se uspesno kretali po njemu. Naime, sazvezdje Cepheus rotira oko Polarisa po krugu jako malog poluprecnika i u toku noci polozaj mu se poprilicno promeni. Ako je recimo nase jato u nekom trenutku severno od VV Cephei, za samo dva-tri sata bice istocno. Stoga sa velikom rezervom uzmite sva usmerenja u ovom postu. Ona su napisana onako kako sam ih ja video u trenutku osmatranja. Da sam posmatrao tri sata kasnije ili ranije, usmerenja bi bila potpuno drugacija.

Kroz sazvezdje je nemoguce kretati se tako sto zapamtimo da je neka zvezda zapadno od neke drudge. Za koji sat to nece biti tako. Stoga se moraju pazljivo prouciti paterni koje svetle zvezde imaju oko  sebe, i na koju stranu ti paterni pokazuju. Ako hocete da star-hoppujete po Cepheusu, ili prvo steknite iskustvo na nekim laksim sazvezdjima ili dobro proucite kako su rasporedjene svetle zvezde. Sazvezdje zahteva paznju, vreme i posvecenost.

NGC 7023 - Iris Nebula

Refleksiona maglina u sazvezdju Cepheus, magnitude 6.8 i prividne velicine 18'. Odmah na pocetku da malo ''spustim loptu'' oko velicine: ovih 18' je tacno za astrofotografiju, osmatracki astronomi videce mnogo manju velicinu.

Iris Nebula je refleksiona maglina, sto znaci da maglina nije izvor svetlosti sama po sebi, kao sto je to slucaj kod emisionih maglina. Ova maglina samo reflektuje (odbija) svetlost zvezde magnitude 7 koja se nalazi u njenom centru. Nesto slicno kao kad upalite sijalicu u sobi, pa vidite ne samo sijalicu vec i predmete u sobi. Sijalicu vidimo zato sto je ona izvor svetlosti (emisiona maglina) a predmete u sobi vidimo jer je svetlost sijalice odbija od njih i dolazi do naseg oka (refleksiona maglina). Ovaj izvestaj o savzezdju Cepheus vec je ionako dovoljno opsiran, pa cu detaljnu razliku izmedju emisionih i refleksionih maglina ostaviti za neki drugi put.

U svakom slucaju, ovde imamo zvezdu HD 200775 magnitude 7 okuzenu bogatim oblako sastavljeim od zrna prasine. Svetlost koju emtuje zvezda odbija se od ta zrna i mi vidimo taj pasinasti oblak na isti nacin kao sto vidimo sto i stolicu kada upalimo svetlo u sobi.

Lociranje: Lokacija je lagana i svodi se na trazenje bas te zvezde magnitude 7 koja je u centru magline.

- U trazilac nacentriramo zvezdu Beta (𝞫) Cephei magnitude 3.2, u glavnom asterizmu sazvezdja. Vec sam rekao da se u sazvezdju Cepheus osmatrac lako izgubi. Ovu zvezdu pamtim po tome sto odmah pored sebe ima dve izrazito sjajne zvezde 11 Cephei i 78 Draconis sa kojima gradi trougao. Te dve zvezde ce se u traziocu jasno izdvajati od ostalih.
- Produzimo liniju koja spaja 11 Cep i 𝞫 Cep u pravcu Bete za 3.5 stepena i u trazilac ce uci trapez koji grade cetiri sjajne zvezde: HD 200099, HD 201731, HD 200149 i HD 198737. Na kraku trapeza videcemo svetlu zvezdu magnitude 7 - nasu metu HD 20775.

Ne morate kucati imena zvezda u Stellarium, na kraju ovog posta dacu mapu za lokaciju. Ne znam koliko ce ta mapa stajati na netu, pa je skinite ako zelite.

Opservacija: Ovo je pre svega astrofotografska meta. Kod refleksionih maglina filteri ne pomazu pa nam kod ovog objekta ostaje samo periferni vid kao pomagalo.

Teleskop kojim ja raspolazem neki je granicni instrument za posmatranje ovog objekta. Ispod moje aparature objekat je nevidljiv a iznad pocinje da pokazuje strukturu. Mojih 12'' je tacno aparatura sa kojim se maglina pokaze ali bez strukture. Sta to znaci? Znaci da sam od cele magline uspeo da vidim sjajni cirkularni sjaj oko centralne zvezde ali iskljucivo perifernim vidom. Ekstenzije koje se iz tog centralnog sjaj sire na jug nisam uspeo da osmotrim iako sam se mnogo mucio - toliko da su me oci zabolele.

I pored toga, bio sam izuzetno zadovoljan. Naime, ovaj objekat sam posmatrao i ranije i nisam video nista. U medjuvremenu sam nabavio mnogo bolje okulare i mnogo radio na vestini perifernog vida. Drago mi je da je to urodilo plodom i ovo je jos jedan objaket kome cu se vracati narednih sezona jer sam ubedjen da moze da se vidi jos bolje.

Mape:

NGC 40 - https://yourimageshare.com/ib/YQl1c30PAz

NGC 7023 - https://yourimageshare.com/ib/SMJeTfSb8Q

DSO u sazvezdju Pegasus:

M 15 - Great Pegasus Cluster (globularno jato)
NGC 7814 (Caldwell 43) - Little Sombrero Galaxy (galaksija)
NGC 7769 i NGC 7771 (par galaksija)

Sazvezdje Pegasus dominira visokim jesenjim nebom i istice se svojom velicinom i oblikom. Centralni deo sazvezdja oivicen je sa cetiri sjajne zvezde cini asterizam koji se naziva ''Veliki Kvadrat Pegaza''. Necu posebno navoditi koje zvezde cine kvadrat, sem da se od jednog temena pruza glava Pegaza, od drugog dve prednje noge a na jedno od temena nastavlja se sazvezde Andromeda.

Veliki Kvadrat jasno je vidljiv u kasnim letnjim nocima i tokom cele jeseni, ali je isto tako vidljivo koliko je unutrasnjost kvadrata prazna i tamna. U nocima lose transparencije golim okom  moguce je videti samo dve zvezde unutar asterizma  - 62 Pegasi i 68 Pegasi. Ako vidimo makar jos jednu onda znamo da je noc relativno transparentna. Stavise, broj zvezda koji se vidi golim okom unutar Velikog Kvadrata u amaterskoj astronomiji sluzi kao merilo transparentnosti nocnog neba:

0-2 - slaba transparentnost
3-7 srednja
8-11 dobra
12 i vise oznacava odlicnu transparentost.

Medutim, ja mislim da su za nase lokacije ove brojke isuvise optimisticne. U najboljim nocima video sam samo 5-6 zvezda i takvih noci bilo je samo nekoliko. Uglavnom vidim 2-4 zvezde i ako je tako smatram to za dobru noc. U retkim slucajevima ne vidim ni jednu pa se tih noci drzim svetlijih i laksih meta. Mali broj zvezda istovremeno znaci  i da je kretanje po unutrasnjosti Velikog Kvadrata izuzetno tesko.

U danasnjem postu opisacu cetiri mete - jednu van Velikog Kvadrata i tri unutar njega. Veliki Kvadrat ne samo sto nema svetlih zvezda u sebi vec nema ni svetlih objekata. Svi objekati unutra njega su mali i bledi, sto ne znaci da su nezanimljivi.

Najlepsi objakat u sazvezdju i jedan od lepsih na celom jesenjem nebu - globularno jato M15, nalazi se van asterizma i jedno je od najgledanijih sezonskih meta.

M 15 - The Great Pegasus Cluster

Globularno jato u sazvezdju Pegasus, magnitude 6.3 i prividne velicine 18'.

Jedno je od najsjajnijih, najvecih, najstarijih i po broju zvezda najbogatijih globularnih jata. I ne samo to - jato jedno od najvecih po stvarnoj velicini: jato fizicki meri ogromnih 210 ly u precniku !!! Apsolutna je zvezda jesenjeg nocnog neba i jednan od najpoznatijih globulara uopste. Ovaj objekat je poprilicno daleko od Sunca i lezi na udaljenosti od 33.600 ly.

Jato je Shapley-Sawer klase IV, sto znaci da ima srednje-bogatu koncentraciju ka centru. To ce se u okularu itekako videti. Vec sam govorio o tome da je razlika u klasi izmedju V (M13) i IV (M 15) veliika i treba uporediti ta dva objekta, u kasno leto ili ranu jesen kada su oba osmotriva i lepo pozicionirana na nebu.

M 15 je jedno od najguscih poznatih globularnih jata. Do sada nije nadjeno objasnjenje zasto su zvezde jata toliko zbijeno spakovane. Vec sam rekao da jato ima ogromnu velicinu, ali u tih 210 ly spakovano je neverovatnih 300.000 - 1.000.000 zvezda. Neka od objasenja idu ka tome da u centru jata postoji masivna crna rupa do toga da je jato vec dozivelo tezak gravitacioni lom kroz svoju istoriju.

Lociranje: Jato se nalazi izvan Velikog Kvadrata i vidljivo je u traziocu. Uocimo dve krajnje zvezde u ''glavi'' Pegaza: 𝞱 i 𝞮 Pegasi, u glavnom asterizmu sazvezdja. Ako produzimo liniju od 𝞱 do 𝞮 za samo 4º, u vidno polje ce uci nasa meta M15.

U traziocu M15 izgleda kao pufnasta zvezda. Nemojte da vas zbuni sjajna zvezda magnitude 6.1 koja se nalazi tik uz jato. U traziocu zvezda ce sijati ostro a jato pufnasto.

Ako ne vidimo jato kroz trazilac, pomerite se na naznaceno mesto, samo pogledajte kroz okular malog uvecanja i jato ce se pokazati u svoj svojoj slavi.

Opservacija: Pogled je fantastican i drugaciji od svih ostalih jata, na bilo kom uvecanju,

Na malom uvecanju od 62.5x jato je nerazlucivo ali se vec tu vidi njegov unikatan izgled. Jato je trodelno: sastoji se od malog pregustog centra koji izgleda kao uzarena kugla; dalje sledi beli ''mlecni'' prsten koji okruzuje jezgro, sastavljen od za sada nerazlucivih zvezda; na kraju imamo bledi halo koji se polagano gubi u zvezdanom nebu. Halo ne prestaje naglo vec se  polako utapa u okolno nebo i postaje njegov deo. I ta forma ce se zadrzati na svim uvecanjima: uzareno jezgro, mlecni prsten i utapajuci halo.

Na uvecanju 176x, u pocetku jato deluje samo delimicno razlucivo. Medjutim, periferni vid cini cuda kod ovog objekta. Razlika izmedju direktnog i perifernog pogleda je drasticna. Perifernim vidom mlecni prsten oko jezgra se znatno razlucuje i prizor zaista postaje prelep. Do tada beli prsten postaje tackast umesto maglovit.

Na ovom uvecanju postaje vidljivo da se halo u stvari sastoji od lanaca zvezda koji polaze od centra i pruzaju se izuzetno duboko u svemir. Duzina tih lanaca je oko 3x veca od precnika samog centra i prstena oko njega. Ti lanci nisu zbijeni jedan do drugog vec polaze od centra i krivudaju oko njega, kao spiralne ruke galaksije. Stoga me je ovaj objekat jako podsetilo na face-on spiralnu galaksiju. To objasnjava zasto na malom uvecanju izgleda da se halo stapa sa okolinom.

Posmatrao sam objekat i na uvecanju 321x. Pogled mi se nije svideo mada moram reci da to uvecanje porilicno razluci objekat, dok centar izgleda jos uzarenije. Pogled na ovom uvecanju meni je bio losiji jer se nekako izgubila spiralna struktura hala koja daje na osobenosti ovom objektu.

Samo jezgro se ne moze razluciti ni na kom uvecanju. Koliko je meni poznato centar nije razluciv ni vecim teleskopima od mog. Vec sam pomenuo da ovaj objekat sadrzi 300.000-1.000.000 zvezda i da je neobjasnjivo gust u centru.

U oklularskom pogledu jato ce pratiti dve zvezde. Zvezda magnitude 6.1 koju smo vec pominjali i koja se nalazi uz jato. Ona je locirana 17' zapadno od jata i videce se na malim i srednjim uvecanjima ali ce se izgubiti na velikim. Druga zvezda je mnogo bliza jatu. To je zvezda HD 204712 magnitude 7.6, koja se nalazi samo 6' juzno od jata i pratice jato na bilo kom uvecanju. Zvezda je odlicno uparena sa objektom jer svetli zelenkastim sjajem i lepo se slaze uz jato.

NGC 7814 (Caldwell 43) - Little Sombrero Galaxy

Edge-on spiralna galaksija u sazvezdju Pegasus, magnitude 10.6 i prividne velicine 5.5'x2.3'.

Galaksija je svoje ime dobila jer se na astrofotografijama vidi prominentna traka prasine koja preseca galakticko jezgro - isko kao kod cuvene Sombrero Galaxy M104 u sazvezdju Virgo. Medjutim, u osmatrackoj astronomiji ta traka je osmotriva samo sa aparaturama 20'' i vise. To naravno nije razlog da se galaksija ne pogleda, lep je prizor ako se uhvati dobar seeing. Ono sto ce itekako moci da se uoci teleskopom je neobicno veliko centralno ispupcenje.

Lociranje: Objekat se nalazi unutar asterizma ''Veliki Kvadrat Pegaza''. U trazilac nacentriramo zvezdu Algenib (𝞬 Pegasi) u Velikom Kvadratu Pegaza. U njenoj okolini po sjaju ce se izdvajati dve zvezde sa njenih suprotnih strana: 86 Peg i 87 Peg. Takodje uocimo svetli zvezdu Chi (𝟀) Pegasi magnitude 4.8 koja se nalazi na stranici Velikog kvadrata koja spaja Algenib sa dobro poznatom zvezdom Alpheratz (𝞪 Andromedae).

Kada produzimo liniju koja spaja Chi Pegasi sa 87 Pegasi tacno za njenu duzinu u trazilac ce uci zvezda HD 225001. Nacentriramo trazilac na tu zvezdu, pogledamo kroz okular malog uvecanja i odmah pored zvezde uocicemo mali magloviti sjaj - nasu metu NGC 7814.

Na kraju posta dacu mapu za ovaj star-hopp.

Do ovog star-hopp-a nisam dosao iz prve. Meni licno je Veliki Kvadrat predstavljao problem za navigaciju. Problem sam prevazisao proucavanjem okoline zvezda koja cine temena kvadrata. Kada se nauci koje zvezde iz okoline temena pokazuju na ostala temena navigacija kroz asterizam postaje laksa. Iako vlada misljenje da je Veliki Kvadrat prazan, to je daleko od istine. Veliki Kvadrat u sebi ima lepih galaksija ali je za njihovo opazanje potrebna malo veca aparatura i savladana vestina perifernog vida.

Opservacija: Na malom uvecanju ne vidi se struktura galaksije vec samo bledi sjaj. Perifernim vidom galaksija postaje svetlija ali nista vise od toga.

Uvecanje 176x prvo je koje je dalo dobre rezultate. Naime, blizu galaksije nalazi se par zvezda koje prave dodatnu svetlost i na manjim uvecanjima bilo je nemoguce izolovati galaksiju od njih. Na 176x sam prvi put uspeo da taj par zvezda izbacim iz vidnog polja pa je pojacan kontrast koji donose veca uvecanja dao rezultate.

Vidljivo je da je galaksija izduzenog oblika sa sjajnim i veliki centralnim ispupcenjem. Kada kazem velikim milsim stvarno velikim. Kod vecine edge-on galaksija to ispupcenje je nesrazmerno malo u odnosu na iglicaste ekstenzije koje se pruzaju od njega. Kod NGC 7814 centralno ispupcenje siri se preko cele trecine galaksije i njegov sjaj umnogome otezava opazanje iglicastih krajeva objekta. Centrar nije stelaran vec izgleda kao mlecna kugla pomalo elipsastog oblika. Sjaj centralnog ispupcenja gusi sve ostale delove objekta i za bolje uocavanje uskih krajeva galaksije morao sam koristiti periferni vid i sedeti duze za okularom.

NGC 7769 i NGC 7771

Par spiralnih galaksija udaljenih samo 5' jedna od druge, sto znaci da obe staju u jedan okularski pogled bilo kog uvecanja. Ove dve galaksije su jos jedna meta unutar Velikog Kvadrata Pegaza i, kao sto je vec receno, lociranje nece biti jednostavno.

Ove dve galaksije su izuzetno bledih magnituda 12 i 12.1 i slicnih malih velicina. NGC 7769 dimenzija je oko 3', dok je NGC 7771 izduzenih dimenzija 2.4'x1.1'. Iako male i blede ovaj galakticki par je izuzetna meta zbog polozaja koji zauzimaju u odnosu na nasu liniju pogleda. NGC 7769 je face-on galaksija dok je NGC 7771 edge-on. To znaci da se prva galaksija nama prikazuje sa licem okrenutim ka Zemlji i pokazace se kao kruzna. Sa druge strane, NGC 7771 prikazuje se sa licem upravno na nas pogled i prikazace se ''iglicasto'' i izduzeno. Ovakav galakticki par u jednom vidnom polju okulara je veoma redak (M81 i M82) i itekako vredi potruditi se oko njega iako je osmatranje galaksija izuzetno naporno zbog njihove blede magnitude.

Lociranje: Lokacija je izuzetno teska, pre svega sto se objektni ne mogu primetiti direktnim vidom pa se mora na slepo locirati tacno deo neba u kome se nalaze. Ja cu dati moj star-hopp i plus mapu na kraju ovog posta.

- U trazilac naciljamo zvezdu Phi (𝞿) Pegasi magnitude 5. Zvezda se ne vidi golim okom sa moje lokacije i morao sam da je nadjem ''rucno traziocem''. Nasao sam je tako sto sam krenuo od zvezde Algenib (𝞬 Pegasi) u temenu Velikog Kvadrata i pratio pravac koji tu zvezdu spaja sa zvezdom HD 225073. Od te zvezde pruza se lanac od cetiri svetle zvezde od kojih je cetvrta daleko najsjajnija - Phi Pegasi. Odmah da kazem, naci zvezdu HD 225073 nije lako. Ja je nalazim tako sto znam da se iznad nase prethodne mete NGC 7814 nalazi lucni lanac zvezda koji se zavrsava sa HD 225073.
- Nacentriramo Phi Pegasi u trazilac u na samom  jugoistocnom kraju vidnog polja primeticemo dve bliske svetle zvezde: HD 223954 i HD 223837.
- Produzimo liniju koja spaja bilo koju od te dve zvezde sa Phi Pegasi za tacno jednu njeu duzinu i stogli smo do mesta na kome se nalaze nase mete.
- Kada pogledamo u okulr verovatno necemo videti nista. Medjutim, ako pogledamo periferno odmah ce iskociti dva maglovita sjaja - nase mete NGC 7769 i NGC 7771.

I za ovu metu daci mapu na kraju posta.

Opservacija: Bio sam jako skeptican pred pocetak posmatranja da bih na kraju bio skoro pa egzaltiran. Nisam imao dovoljno poverenja u svojih 12'' da ce moci da prikazu ovako bled par i pretpostavio sam da ako me nesto izvuce da ce to biti periferni vid koji sam poprilicno usavrsio. Moram da se ''izvinim'' svom teleskopu, jer me je prijatno iznenadio i pokazao mi jedan zaista nesvakidasnji pogled.

Kada sam na uvecanju 62.5x locirao mesto gde se galaksije nalaze nisam video nista sem mozda tragove neke blede, blede maglovitosti. Medjutim, iznenadilo me je koliko dobro oba objekta reaguju na periferni vid. Cak i na ovom uvecanju, periferni vid je iz mesta prikazao oba objekta kao maglovite mrlje. Zbog malih dimenzija obe galaksije odmah sam presao na svoje omiljeno uvecanje 176x koje mi daje optimalnu izlaznu pupilu i pravi najbolji odnos izmedju pojacanja kontrasta i gubitka sjaja objekta.

Na uvecanju 176x i konstantnim posmatranjem perifernim vidom obe galaksije iskocile su porilicno svetlije nego sto sam ocekivao. NGC 7771 pojavila se u izduzenom obliku a odmah ispod nje NGC 7769 sjajila je kruzim sjajem. NGC 7771 je svetlija ka jezgru i izrazito je izduzena. Na njenom istocnom kraju mogla se primetiti jedna jako bleda zvezda. Face-on galaksija NGC 7769 prikazala se kao svetlije od dve i sa stelarnim jezgrom. Izraz ''stelano'' ili ''zvezdoliko'' jezgro znaci da centar galaksije nije velika mlecna pufna vec mali kondenzovani kruzic u centru.

Galaksije se mogu osmotriti iskljucivo perifernim vidom i, naravno, nikakvi sitni detalji se ne mogu osmotriti. Obe galaksije ostaju u istom vidnom polju bilo kog uvecanja. Velicine ova dva objekta su male, medjutim, kada oba stanu u isti pogled velikog uvecanja galaksije uopste ne izgledaju malo.

Pogled jeste naporan jer se sve vreme mora gledati periferno, ali sva ta muka itekako vredi. Mogu reci da su mi ove dve galaksije jedno od najlepsih jesenjih posmatranja. Zasjale su mnogo svetlije i videle su se mnogo vece nego sto sam ocekivao. Medjutim, ono po cemu je ovaj pogled poseban je pre svega kontrast u galaktickim tipovima. Face-on i edge-on spiralna galaksija na rastojanju samo od 5' nije bas svakidasnji pogled i ja sam uistinu uzivao u ovom.

Mape:

NGC 7814: https://yourimageshare.com/ib/ngj0f9Rijn

NGC 7769 i NGC 7771: https://yourimageshare.com/ib/Yacc2jMa8g

Quote from: spadej on October 03, 2023, 09:22:48 ammogao bi u izvestaje da dodas datum i vreme posmatranja. Da mogu u kalendaru da precrtam jos jednu dobru noc, koju sam prespavao.

Pozdrav svima.

Culi smo se u medjuvremenu pa sam ti objasnio kako planiriam da nastavim ove postove, i slozices se da je tako bolje. Umesto da posle svakog posmatranja opisem brdo meta, mislim da je mnogo bolje da jednaput u svakih 6-7 dana opisem po nekoliko meta. Tako ce ovi postovi imati redovan karakter, zanimljive mete se nece ''istositi'' a ljudima ce biti zanimljivo da svake nedelje imaju sta da procitaju. Uostalom, to je praksa i u svim astronomaskim casopisima, pa zasto ne bi bila i ovde. Na taj nacin nece biti velikih razmaka izmedju postova u mesecima losih vremeskih uslova. Samim tim datum i vreme gube na znacaju. Ja svako osmatranje audio snimam, posle ga kuci tekstualno obradim za svoj dnevnik i kada dodje vreme objavim ga. Naravno, trudim se da za forumsku upotrebu uvek dodam malo naucnih detalja ili detalja o velikim astronomima koji su povezani sa tim objektima (do sada sam pricao o porodici Struve, porodici Herchel itd.).

Kao sto se primecuje, mete su sezonske i uvek gledam da ih izaberem tako da posle citanja  posmatraci mogu da izadju i pokusaju sami da ih osmotre. Nema nikakve poente da na jesen opisujem mete koje sam gledao u julu. One ce sacekati sledece lepo pa cu ih tada opisati. Tako mi nikada nece ponestati meta a ljudi ce uvek imati sta da procitaju u redovnim intervalima. Takodje se trudim da uvek dam i lake i srednje i teske mete za osmatranje, pa da za svaki teleskop i svako iskustvo ima necega sto moze da se kvalitetno osmotri.

Binarni sistemi u sazvedju Pisces:

Struve 3009
Struve 3033
35 Piscium
38 Piscium
42 Piscium

U ovom postu bavicu su binarnim sistemima u sazvezdju Pisces (Ribe), ne bas omiljenom sazvedju amaterskih astronoma. Sazvezdje je veliko i bledo, a glavni asterizam mu je tesko uociti - bar se tako smatra. Ja volim ovo savzezdje jer u nocima zagadjenim mesecinom nema bolje regije jesenjeg neba u kojoj bi se radije nasao. Sazvezdje je prepuno binarnih sistema i ako znamo sta trazimo i gde treba da trazimo provescemo mnoge zabavne noci i usput razumeti i oblik sazvezdja kao i lepote koje ovo savzvezdje skriva.

Sazvezdje Pisces predstavlja dve ribe koje vise na krajevima dve ribarske strune koje su vezane u jednu tacku. Ta tacka u kojoj se strune spajaju predstavljena je svetlom zvezdom Alrescha (𝞪 Piscium). Alrescha se nalazi na krajnjem jugu sazvezdja i pokazuje ka sazvezdju Cetus. Od nje se na sever pruzaju dve dugacke strune, ugrubo paralelne sa stranicama Velikog Kvadrata Pegaza. Na krajevim struna nalaze se dve ribe. Zapadna riba je mnogo prominentiija i predstavlja najuocljiviji deo savezdja - asterizam ''Circlet'' (Ogrlica). Asterizam je lako locirati jer se nalazi neposredno ispod stranice Velikog Kvadrata Pegaza koja spaja ''zadnjicu'' i ''vrat'' krilatog konja.

Kao sto sam rekao, sazvedje je prepuno atraktivnih binarnih sistema. U toku nekoliko noci ja sam izvrsio osmatranje nekih dvadesetak njih. U ovom postu predstavicu devet za koje smatram da si najatrakyivniji. Neki su atraktivni zbog svog lepog izgleda kroz okular a neki jer su veoma teski i izazovni za razlucivanje. Svi sistemi koje sam izabrao su na bliskoj ili srednjoj separaciji i vecina njih su koloricni i uzbudljivi parovi.

Da tekst ne bi postao dosadan i predugacak, necu obraditi svih devet sistema u jednom postu. U ovom postu obradicu pet meta a u sledecem preostale cetiri.

Struve 3009

Binarni sistem u sazvedju Pisces, komponenti magnituda 6.8 i 8.8. Par se nalazi na bliskoj ali ne premaloj separaciji od 7''. Par je malih magnituda i na bliskoj separaciji, taman da divno izgleda na malim i srednjim uvecanja.

Lociranje: Nalazi se unutar asterizma Circlet. U trazilac naciljamo najzapadniju zvezdu u asterizmu Circlet - Gamma (𝞬) Piscium magnitude 3.7. Na krajnjem istoku vidnog polja trazioca videcemo dve svetle zvezde jedna do druge. Bliza Gammi je HD 220319 i odmah do nje je nasa meta - Struve 3009.

Opservacija: Ovo je predivan par i sjajan pogled. Sjajni tamno-narandasti primar i mali, bledi sekundar jedva vidljiv na malom uvecanju. Na uvecanju 62.5x sekundar izgleda tackasto i nemoguce mu je odrediti boju. Primar ne dominira vidnim poljem jer u ce u okularskom pogledu biti jos dve zvezde priblizno iste magnitude. Medjutim, ako ne dominira vidnim poljem definitivno dominira nad tackastim sekundarom, koji se ipak izborio za svoje mesto pod Suncem zahvaljujuci separaciji koja je taman dovoljna da ga primar ne ''ugusi''. Zvezde su sitne i ostre.

Na uvecanju 107x primar je zadrzao svoju tamno-narandzastu boju dok je sekundar bojazljivo zasijao bojom koja ide na narandzasto ili crveno. Pokusao sam jasnije da mu odredim boju defokusiranjem zvezda ali na ovom uvecanju to nije uspelo jer su zvezde blizu pa im se difrakcioni prstenovi pri defokusiranju preklapaju.

Iako je uvecanje 107x vise nego dovoljno za lep pogled, posmatrao sam ga i na vecim uvecanjima ne bi li uspeo da odredim boju sekundara. Moj utisak je da boja sekundara ide ka crvenoj.

Zbog velicine, magnitudne razlike i separacije najzanimljiviji pogled bio je na malom uvecanju, gde zvezde izglerdaju blisko ali se opet svaka jasno razlikuje. Par je dinamican i  nije dosadan i zanimljivo ga je posmatrati.

Struve 3033

Par jednakih bledih zvezda , obe magnituda 8.8, na separaciji izuzetno maloj separaciji 3.3''.

Iz nekog razloga ova zvezda u Stellariumu uopste nije zavedena pod oznakom 𝞢3033 kako bi trebalo, vec samo sa HD 222825. Da nisam imao detaljne mape sazvezdja Piscium, preko Stellariuma je nikada ne bih locirao. Stellarim inace nema taj problem, uglavnom sve duple zvezde iz Struve kataolga dolaze najpre sa oznakom 𝞢 ili 𝞞𝞢, u zavistnosti da li je zvezdu katalogirao Friedrich von Struve ili njegov sin Otto von Srtuve.

Lociranje: Ovo lociranje je nesto teze, ne zbog nedostatka svetlih markera, vec zbog lakoce sa kojom se zvezda pomesa sa nekom drugom. To sto zvezde nema pod tim imenom u Stellariumu moze osmatracima sa losim mapama uciniti ovo osmatranje neizvodljivim.

Naciljamo u trazilac zvezdu Omega (𝟂) Piscium u glavnom asterizmu sazvezda i posmatramo prostor izmedju nje i zvezde Iota (𝞲) Piscium, zvezde koja predstavlja spojnicu izmedju zapadne ribe i strune o koju je riba zakacena. Izmedju te dve zvezde primeticemo jasan pravolinijski lanac zvezda. Cetiri najasjajnije zvezde u lancu su 26 Piscium, HD 223292, HD 222919 i HD 222602. Izmedju poslednje dve navedene zvezde kroz trazilac ce biti vidljiva bleda zvezda - nasa meta Struve 3033 (u Stellarijumu HD 222825).

Opservacija: Brutalno tesko osmatranje. Par se moze osmotriti samo u nocima dobrog seeinga. Ja sam ga posmatrao dve noci: prve nisam uspeo da ga razdvojim i zakljucio sam da treba da sacekam noc boljih uslova posmatranja. Druge noci sam uspeo ali uz mnogo truda i utrosenog vremena. Stavise, zvezdu nisam uspeo da razdvojim direktno vec perifernim vidom.

Prve noci posmatranja bio sam toliko zbunjen da sam nekoliko puta proveravao da li sam naciljao dobru zvezdu. Ono sto se vidi je mala zuta zvezda ali nerazdvojiva na bilo kom uvecanju. Pri losem seeingu, na vecim uvecanjima oko zvezde se stvori oreol zute maglovitosti koji pojede eventualni prikaz sekundara. To se desava jer su zvezde poprilicno bledih magnitude 8.8 i separacija se izgubi u zutoj magli koja proguta par.

Sacekao sam noc dobrog seeinga i pokusao ponovo. Na uvecanju 321x po prvi put sam imao sliku koja je potvrdjivala da je u pitanju binarni sistem. Slika nije bila ostra i jasna, vec se zvezda pokazala ne kruzno, vec izduzeno sa zadebljanjima na krajevima. Takva  slika binarnih sistema se u astronomiji naziva ''Osmica''. Medjutim, cim sa skrenuo pogled i osmotrio zvezdu perifernm vidom pokazao se apsolutno prelep prizor dva potpuno podjenaka mala zuta bisera jedan do drugog. Zvezde su se jasno radvojile a  procep izmedju njih opet je bio ispunjem ranije pomenutom zutom imaglicom, ali je to samo doprinelo lepoti pogleda. Prizor je prelep, kao dve zlatne kuglice u izmaglici zlatnih isparenja.

Ovo je jedan od najtezih parova koje sam ikada posmatrao. Mnogo sam se namucio i puno vremena proveo uz okular. Naravno, informisao sam se o ovoj zvezdi i nazalost shvatio da ju je posmatralo jako malo posmatraca koji pisu izvestaje; u stvari, nisam nasao ni jedan izvestaj o posmatranju, samo cinjenicu da je posmatrana. O samoj zvezdi saznao sam iz clanka Bob King-a u casopisu Sky&Telescope, On je zvezdu posmatrao teleskopom od 16'' i njegovo uvecanje razdavajanja je naravno nesto manje. I on prijavljuje da je par razdvojio jako tesko i tek na uvecanju 214x. Ono sto mogu da zakljucim iz svog dosadasnjeg iskustva je da parovi jako malih magnituda (a ovaj je takav) lose reaguju na velika uvecanja pri nepovoljnom seeingu. Pri velikim uvecanjima stvaraju se difrakcioni prstenovi oko zvezda koji raspiaju svetlost zvezda oko sebe. Ako su zvezde svetle to nije toliki problem, ali ako su zvezde blede njihova svetlost ne moze da se probije kroz boju difrakcionog prstena koji ju je obuhvatio. Kod malih separacija nemamo drugu opciju nego da idemo na veca uvecanja, sto zahteva optimalne vremenske uslove posmatranja. Ko je posmatrao cuvenu zvezdu Epsilon Lyrae u sazvedju Lyra zna o cemu pricam - zvezda se ponekad razvoji na oko 200x a ponekad nikakvo uvecnje ne pomaze.

--------------------------

Sledece dve mete, 35 Piscium i 38 Piscium razmaknute su samo 35' i mogu obe stati u jedna okularski pogled.

35 Piscium

Komponente sistema su magnituda 6.0 i 7.6, a zvezde se nalaze na separaciji 11.6''. Obe zvezde su stelarnne klase F.

Lociranje: U trazilac naciljamo zvezdu 41 Piscium u glavnom asterizmu sazvezdja. Ova zvezda sija bledom magnitudom 5.35 i ja je nisam video golim okom pa sam je nasao traziocem. U trazilac nacrentriramo svetlu zvezdu Omega (𝟂) Piscium, prvu zvezdu istocno od asterizma Circlet. Produzimo liniju koja spaja zvezdu Iota Piscioum sa Omega Piscium za jednu njenu duzinu i stici cemo do 41 Piscium.

Kada u trazilac naciljamo 41 Piscium, 1º severozapadno od nje primeticemo dve zvezde jedna do druge - bliza i bledja je 38 Piscium a dalja i svetlija je 35 Piscium.

Opservacija: Jedan od lepsih parova veceri. Par deluje mnogo neujednacenije nego sto to magnitude sugerisu. Zbog separacije od 11.6'', sistem se najbolje posmtratra na malim uvecanjima. Opet jedan lep pogled na zuti primar i narandzasti sekundar. Par deluje veoma atraktivno u okularu. Primar je mnogo svetliji od pratioca ali daleko od toga da je sekundar tackica. Pratilac se pojavljuje kao mala zvezda ispunjena sjajem. Separacija sistema je dovoljno velika da primar ne oduzima sekundaru mnogo od sjaja.

Par je najbolje izgledao na uvecanju od 107x.

38 Piscium

Blizak par sastavljen od dve potpuno jednake zvezde po sjaju. Komponente sistema su magnituda 7.9 i 7.8 i nalaze se na bliskoj separaciji od 4.3''.

Lociranje: Opisano kod lokacije za 35 Piscium.

Opservacija: Vec kroz trazilac se vidi da je 38 Psc dosta bledji od 35 Psc. Pogled na ovaj podjenak par je divan. I pored male separacije par sam uspeo da razvojim na uvecanju 62.5x. Obe zvezde sijaju zutom bojom i cak i na ovom uvecanju vidi se mala praznina izmedju dve komponente.

Naime, par se sastoji od dve zvezde jednakih malih magnitude. To drasticno spusta uvecanje potrebno da se primeti zazor izmenju njiih. Da su magnitude bile vece, pufnasti sjaj bi ispunio taj prostor i moralo bi da se ide na veca uvecanja. Kod malih magnitude, zvezde izgledaju tackasto a ne pufnasto i njihov sjaj ne rasipa se untar precepa izmedju dve komponente.

Na uvecanju 107x pogled se drasticno poboljsao. Onaj mali jedva vidljivi procep se povecao taman toliko da se pojave dve jasno razdvojene male zute zvezde.

Sistem najbolje izgleda na uvecanju 176x. Posto su zvezde male i bledje, nema puno difrakcionih prstenova koje ovo uvecanje inace proizvodi. Zvezde izgledaju kao dva blizanca identicnih boja, velicina i sjaja. Medjitim, ako je seeing los, ovo uvecanje ce od tackastih zvezda napraviti dve male uzarene loptice i to ce poprilicno pojesti razmak izmezdji njih. Stoga ovolika uvecanja treba koristiti samo u nocima dobrog seeinga.

Iako su zvezde relativno malih magnitude oko 8, i dalje su najsjajnije zvezde i vidnom polju okulara. U ovom delu neba u vidnom polju nema nicega ni priblizno istog sjaja kao ovaj par. To ovom pogledu daje na sjaju i izdvaja ga od pozadinskog nemba. Takodje, par pravi jak kontrast sa vidnim poljem, Sve bledje zvezde u okolini su plave i bele boje pa se ovaj zuto-zuti par jos vise izdvaja.

42 Piscium

Komponente ovog sistema imaju veliku magnitudnu razliku ali siroku separaciju, sto je idealna kombinacija za lep i prijatan pogled. Primar je zvezda K-tipa magnitude 6.2 dok je sekundar izrato bledjeg sjaja i magnitude je 10.1. Ono sto ovaj par cini uocljivim je velika separacija - zvezde su razadvojene izdasnih 28.5''.

Lociranje: Iako sistem nominalno pripada sazvezdju Pisces, blizi je glavnom asterizmu sazvezdja Pegasus nego svom maticnom sazvezdju. Stoga je lociranje jednostavno ako se krene od zvezde Algenib (𝞬 Pegasi) u Velikom Kvadratu Pegaza. Kada nacentriramo Algenib u trazilac, oko 3º jugoistocno od njega primeticemo tri sjajne zvezde: 43 Psc, 42 Psc i HD 1375. Srednja zvezda je nasa meta.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x sistem izgleda kao pojedinacna zvezda, i to ne zbog male separacije (separacija je velika) vec zbog izuzetno bledog sekundara. Ako je neko od kolega vodio racuna kojih magnitude su zvezde koje ispunjavaju vidno polje na raznim uvecanjima, sigurno je primetio da se na ovako malim uvecanjima zvezde magnitude 10 slabo vide. Medjutim, ono sto se moze uraditi je korisiti periferni vid. Perifernim vidom sekundar se pokazuje kao tackica i binarni sistem se time kompletira.

Zbog svega toga ovo je jako zanimljiv par i nesvakidasnji pogled. Sa jedne stane, separacija je takva da bi sistem trebao da se gleda na malom uvecanju. Sa druge strane, sjaj sekundara je takav da se na malom uvecanju zvezda  ne vidi sem perifernim vidom.

Sistem zaista lepo izgleda. Primar je svetlo-narandzaste boje a boja sekundara se, naravno, ne moze odrediti zbog njegove male velicine i bledog sjaja. Vidno polje je srednje-bogato ostalim zvezdama. Primar sjaji uzareno narandzasto ali ne krupno - nije pufnastog oblika vec je tackast usled svoje male magnitude.

Potom sam presao na uvecanje 107x ne bi li pomogao sekundaru da jace zasija. Medjutim, elusivna zvezda i dalje se pokazivala samo perifernim vidom, samo sto je sada bila nesto sjajnija.

Na uvecanjima vecim od 107x razmak je postao preveliki. Cak mogu da kazem da kada sam nasao uvecanje pri kome se sekundar video direktinm vidom da je pogled izgubio na zanimljivosti. Na manjim uvecanjima, podsetio me je na zabavno posmatranje koju sam imao posmatrajuci Blinking Planetary u sazvezdju Cygnus.

42 Piscium je izuzetan par pre zvega zbog svoje kontrastnosti. Magnitudna razlika od citave 4 magnitude cine da sistem bude zabavan za gledanje jer se smenom direktnog i perifernog vida pogled menja iz usamljene zvezde i binarni sistem. Duholiki i elusivni sekundar smenom pogleda pojavljuje se i nestaje pored stabilnog sjajnog primara.

Na kraju zelim samo da napomenem da iz ovog posta ne treba izvuci zakljucak da se na uvecanjima oko 100x zvezde magnitude 10 ne vide. Itekako se vide. Medjutim, ako takva zvezda ima u svojoj neposrednoj blizini sjajnu zvezdu koja je nadsjajava desetinama puta, sjaj svetlije zvezde deluje kao sto svetlosno zagadjenje grada deluje na transpoarentnost nocnog neba i ugusi sjaj bledjeg pratioca.

Binarni sistemi u sazvezdju Pisces (nastavak)

Alpha (𝞪) Piscium - Alrescha
55 Piscium
65 Piscium
Psi¹ (𝟁¹) Piscium (74 Piscium)

U proslom postu naveo sam da sam izabrao  devet najzanimljivijih i najlepsih binarnih sistema u sazvezdju Pisces kao mete za opis. Prosli put sam opisao njih pet, danas navodim peostala cetiri.

Alpha (𝞪) Piscium - Alrescha

Jedna je od najsvetlijih zvezda u sazvezdju. Izuzetno je blizak binarni sistem sa separacijom od ''bolnih'' 1.8''. Komponente sistema su svetlih magnituda 4.3 i 5.1 i obe zvezde su stelarnog tipa A.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja i najjuznija je njegova zvezda. Predstavlja zvezdu u kojoj se spajaju dve strune o koje su obsene ribe.

Opservacija: Uz Struve 3003, ovo je bila daleko najteza opservacija binarnih sistema u savzedju Pisces. Dok kod Struve-a nisam bio spreman na toliko problema u posmatranju, kod Alresche same brojke govore o izazovnosti opsrevacije. Naprosto, separacija od 1.8'' uz relativno svetle magnitude obe zvezde vec unapred govori da ce biti jako tesko doci do dve pojedinacne zvezde, vec da ce se verovatno osmotriti ''Osmica''.

Razdvajanje zvezde zahteva izizetan seeing. Posmatrao sam je i prosle i ove sezone po nekoliko puta. Svaku noc dobrog seeinga bacio sam pogled na Alrescha bez obzira da li mi je bila u planu za posmatranje te noci. Za ovakve mete ne mozemo planirati posmatranje, one idu u ''spisak'' meta koje cekaju dobru noc. Ovaj izvestaj bice baziran na najboljem osmatranju koje sam izvrsio ove sezone, a bilo ih je nekoliko neuspesnih.

Prvo uvecanje na kome je par razluciv je 321x. Obe zvezde para pokazuju se u beloj boji.

Par nije jasno razlucen i ne mogu se videti dve pojedinacne zvezde. To nije greska u osmatranju vec fizicka pojava koja prati razdvajanje bliskih parova na velikim uvecanjima. Mozda je ovo trenutak da malo objasnim fenomen famozne ''Osmice''. Naime, sto se par gleda na vecem uvecanju, oko zvezda se vise javlju difrakcioni prstenovi. Ti difrakcioni prstenovi svima su dobro poznati kao nacin da se proveri kolimacija teleskopa. Medjutim, ovde nije rec o difrakcionim prstenovima koje sami pravimo defokusriranjem, vec o prstenovima koje se prave oko zvezda na velikim uvecanjma cak i kada su u fokusu. Ti prstenovi ne izgledaju skroz kruzno, vec kao serija isprekidanih lukova koji okruzuju zvezdu. Sto je zvezda svetlija, prstenovi ce biti veci. Kod blisko razdvojenih parova, ti prstenovi prodiru u procep izmedju dve zvezde i ako su obe zvezde svetle oni se seku, mesaju i potpuno ispune svetloscu tu malu prazinu. Stoga se na kraju dobije pogled koji izgleda kao broj 8. Dve zvezde predstavljaju krugove osmice a mesto gde se difrakcioni prstenovi spajaju prestavlja spoj dva kruga osmice.

Pri nocima loseg seeinga difrakcioni prstenovi velikih uvecanja su izrazenji. To je razlog zasto se za ovakve zvezde mora cekati noc dobrih uslova posmatranja. Logicno pitanje koje se moze postaviti je zasto ici na veca uvecanja kada oni straraju prstenove? Ralog je naprosto mala separacija. Ko nije nikada posmatrao binarne sisteme moze biti zbunjen drugacijim uvecanjima na kojima  se parovi razdvaju. Medjutim kombinacija magnituda komponenti i separacija istih su faktori koji diktiraju uvecanje. Na to ne mozemo da uticemo. Treci faktor su vremenski uslovi i na taj faktor mozemo da uticemo. Biranje optimalne noci za osmatranje teskih parova smanjice ce neophodno uvecanje za razdvajanje a i sam pogled na razdvojen par bice mnogo jasniji i lepsi. Recimo, optimalno uvecanje za ovaj par je 421x. U noci odlicnog seiinga ja sam ga razdvojio na 321x. Pri losem seeingu nisam ga razdvojio ni na 528x.

Alrescha vazi za jedan od najlepsih binarnih sistema u sazvezdju Pisces. Iskreno, ja sam se toliko mucio oko njega da na kraju nisam ni imao osecaj za lepotu. Ja licno ne mislim da je par prelep, dve bele zvezde na separaciji koja ne dozvoljava da ih potpuno razdvojimo. Neki bledi bliski parovi koje sam opisao u proslom i danasnjem postu meni su bili mngoo uzbudljivije mete. Isto muku kao sa ovom zvezdom imao sam i kod Struve 3033, ali tamo mi je pogled bio prelep. Dve zute zvezde u kontrastu sa bledim belim pozadinskim zvezdama. Kod Alreche sve je belo i meni je par relativno nezanimljiv Medjutim, to je samo moja posmatracka preferencea, mnogi posmatraci uzivaju gledajuci Alresch-u.

55 Piscium

Nejednak, blizak i zahtevan par. Primar je narandzasta zvezda K-tipa magnitude 5.4, dok je sekundar daleko bledje magnitude 8.7. Par se nalazi na bliskoj separaciji od 6.5''. Vec sama magnitudna razlika od preko 3 magnitude, uparena sa malom separacijom, nagovestilo mi je zanimljivo osmatranje.

Lociranje: Poprilicno teska lokacija posto se zvezda nalazi u velikom medjuprostoru izmezdju sazvezdja Piscium i Pegasus. Najlakse ju je pronaci prateci potez 𝞭 Androemdae - 𝞮 Andromedae - 𝞯 Andromedae - 55 Piscium. Sistem je blizak par sa zvezdom 54 Piscium i ne treba ih pomesati u traziocu (udaljene su samo 14'). 55 Piscium je svetlija od te dve zvezde i to ce se videti u traziocu. 54 Psc mozemo prepoznati i po tome sto se u nju uliiva lanac zvezda koji dolazi sa jugozapada.

Opservacija: Jos jedno divno posmatranje. Meta je poprilicno teska za osmotriti i treba je gledati u uslovima dobrog seeinga.

Na uvecanju 62.5x nisam uspeo da osmotrim sekundar. Na malom uvecanju zbog male separacije primar je potpuno ''pojeo'' manju zvezdu koja se zbog toga nije videla. Prelazak na sledece uvecanje od 107x dalo je rezultate i uz narandzasti primar pojavio se malecki tackasti sekundar na pozicionom uglu 0º. Pogled je bas zanimljiv i slican je sa 42 Piscium, samo su ovde komponente blize sto osmatranje cini jos tezim. Kod ove zvezde periferni vid drasticno poboljsava sliku i pomaze da se istakne bledi pratilac.

Na uvecanju 136x do izrazaja je dosla narandzasta boja primara kao njena tamna nijansa. Boju sekundara nisam uspeo da osmotrim jer se jos uvek prikazivao tackasto kao vrh igle. Ovo uvecanje dalo je mozda i najbolji pogled. Sistemi kod kojih primari nisu bas presjajni su veoma zahvalni - na velikim uvecanjima takve zvezde ne prave toliko velike difrakcione prstenove i onda je razmak izmezdju zvezda mnogo vidljiviji.

Na vecim uvecanjima 136x primar prestaje da bude tackast i difrakcioni prstenovi ga izoblice pa mi se pogled nije svideo. U principu, binarni sistemi najlepse izgledaju na najmanjem uvecanju na kome se mogu razdvojiti i mozda jos jedan stepen uvecanja vise. Dva i vise stepeni nagore treba forsirati samo zbog bolje percepcije boja, na stetu vizuelnog utiska razdvojenosti sistema.

65 Piscium

65 Piscium jedan je od najelpsih binarnih sistema u sazvezdju. Cine ga dve po svemu jednake zvezde na maloj separaciji. Magnitude zvezda su skoro identicne i iznose 6.3 i 6.4 i obe zvezde su F-tipa. Separacija je uskih 4.4'', ali posto je par jednakih magnituda mala separacija nije ''kriticna'' kao kod nejednakih parova.

Lociranje: Zvezda se ne vidi golim okom. Najlakse je krenuti od zvezde Delta (𝞭) Andromedae u glavnom asterizmu sazvezdja Andromeda. Na kraju vidnog polja trazioca, 1.5º juzno, uocicemo sjajnu zvezdu Epsilon (𝞮) Andromedae. Nacentriramo je u trazilac i pomerimo se jedan hod trazioca na jugoistok (oko 3º) i u centar vidnog polja uci ce nasa meta - 65 Piscium. Orijentacija koju dajem moze varirati u zavisnosti u koje doba se vrsi posmatranje.

Opservacija: Prelep par. Iako je separacija mala, jednakost zvezda po velicini i sjaju cine ovaj sistem lako razlucivim, a opet taman bliskim da se zvezde ''dodiruju' na malom uvecanju od 62.5x. Pogled dodirivanja dve jednake zvezde na kome se ne vidi procep jedan je od najlepsih pri posmatranju binarnih sistema. Za takav prikaz sistema potrebno je da zvezde budu jednake a separacija mala. Cesto posmatraci takve parove ni ne zele da uvecavaju jer smatraju da je ovakav pogled najlepsi.

Na 107x par se prvi put potpuno razdvaja i ovo je maksimalno uvecanje na koje treba ici. Sve veca uvecanja rasirice zvezde i izgubice se taj blizak ''dodir'' koji osmatraci love kod ovakvih sistema; takodje, sjaj zvezda pocece da se nepotrebno rasipa. Pogled je dinamican i nije dosadan. Razlog je sto su obe zvezde zute boje a sve ostale zvezde u vidnom polju sijaju belom bojom. Par se pokazuje tackasto i komponente sistema jako malo rasipaju sjaj oko sebe, mada ga rasipaju. Nameravam da se ovom paru vratim u nocima boljeg seeinga jer mislim da moze da izgleda jos lepse.

Ovo je jedan prelep par potuno identicnih zvezda i jedan vrlo dinamican duo jer je nalazi u dosadnom zvezdanom polju i jako iskace iz njega.

Psi¹ (𝟁¹) Piscium (74 Piscium)

Za razliku od ostalih zvezda u ovom postu, 𝟁¹ Piscium nije binarni sistem vec opticka dvostruka zvezda jer komponente ne orbitiraju jedna oko druge. Ipak, par lepo izgleda i zasluzuje da bude u ovom izbru. Par je sastavljen od dve komponente jednake po sjaju i stelatnoj klasi. Magnitude zvezdi su 5.3 i 5.5, sa izdasnom separacijom od 29.8''. Obe komponente su zvezde glave sekvence A-tipa.

Lociranje: Lociranje je jako lako ako se dobro poznaje sazvezdje Andromeda.  Ja sam nasao dva star-hoppa:

Prvi nacin je preko svetlijih zvezda. Krenuo sam od zvezde Zeta (𝞯) Andromedae koju ja vidim golim okom. 2.5º jugoistocno od nje nalazi se jos jedna svetla zvezda Eta (𝞰) Andromedae. Opet 2.5º jugoistocno od te zvezde nalazi se nasa meta - 𝟁¹ Piscium.
Problem koji osmatraci mogu imati sa ovim star-hoppom je sto se polazna tacka, zvezda Zeta Andromedae, nalazi van glavnog asterizma sazvezdja Andromeda, pa osmatraci koji sazvezde ne poznaju bas najbolje mogu imati problem da lociraju tu zvezdu.

Drugi nacin je preko bledjih zvezda ali su zato te zvezde unutar glavnog asterizma sazvezdja Piscium. Produzimo liniju koja spaja zvezde 90 Piscium i Phi (𝞿) Piscium u glavnom asterizmu sazvezdja. Obe zvezde nalaze se u delu asterizma koji predstavlja istocnu ribu. Ako tu liniju produzimo za optpilike njenu duzinu doci cemo do nase mete.

Nasa meta 𝟁¹ Piscium gradi blizak trugao sa jos dve zvezde: 𝟁² Piscium i Chi (𝟀) Piscium, pa pri centriranju mete treba proveriti da li trazilac dobro nacentriran da ne bi pomesali zvezde. To u principu ne bi trebao da bude problem jer je 𝟁¹ Piscium siroko razvojen par i vec ce se kroz trazilac videti da se radi o dvostrukoj zvezdi.

Opservacija: Ja ovakve zvezde nazivam ''Macje oci''. Rec je o siroko razvojenim jednakim zvezdama koje se svojim sajem izdvajaju u okularskom pogledu i dominiraju nad svim ostalim zvezdama u vidnom polju. Ovo je jos jedan par za koji osmatraci prijavljuju razlicite percepcije boja: zuto-belo, plavo-belo, plavo-plavo. Po stelarnim klasam obe zvezde bi trebalo da budu belo-plave, a ja sam ih na uvecanju 62.5x video obe bele. Par lepo izgleda, sa dovoljno velikom separacijom da nema potrebe ici na veca uvecanja. Pogled je miran i skladan i podseca me na zvezdu Theta (𝞱) Serpentis -  Alya.

Okularski pogled je zanimljiv jer okolne zvezde prave razne paterne koji se mogu prepoznati. Bledje zvezde oko nase mete grade oblik vrha strele gde nasa zvezda lezi unutar tog vrha. Severno i juzno od 𝟁¹ Piscium nalaze se dva luka bledih zvezda koji se spajaju u jednoj tacki istocno od nase mete.

Na uvecanja 107x i 136x isao sam samo da bi defokusiranjem proverio percepciju boja, ali sam i na tim uvecanjima ostao pri utisku da se obe zvezde vide belo.

---------------------------------------

Na kraju ovog izvestaja rekao bih nesto o uopstenom posmatranju binarnih sistema. Potpuno sam svestan da je osmatranje binarnih sistema porpuno zapostavljena kategorija. Kao sto se moze videti iz ovih izvestaja, binarni sistemi su izuzetne mete za posmatranje. Kod njih je potrebna itekako velika vestina i nikada vam ne daju da se opustite. Na osmatranje uticu sjaj komponenti, njihova separacija i stelarna klasa i skoro da ne postoje dva sistema kod kojih se svi ti faktori poklapaju. Stoga svaki put mozemo ocekivati nesto novo i drugacije. Nekoliko puta mi se desilo da sam opusteno prisao posmatranju nekog sistema ''uljuljkan'' iskustvom koje imam i da mi se desilo da mi taj sistem opali zestok ''samar''. Svaki je razlicit i to sto smo pogledali 100 sistema ne znaci da ce se 101. lako razluciti. Postoje sistemi koji su iziskivali vise vremena ispred okulara nego neke blede galaksije.

Jos nesto je divno u binarnim sistemima - probijaju svetlosno zagadjenje. Skoro sve ih mozete posmatrati i u nocima pune mesecine i pogled nece mnogo varirati od posmatranja pod tamnim nebom. Idealne su mete za onih 14 dana nepovoljnih za DSO. Ako ih posmatrate u nekoliko takvh cikulsa dobrim teleskopom navucicete se i ja danas mogu da kazem da ih posmatram i kada ima i kada nema mesicine.

DSO u sazvezdju Cassiopeia:

NGC 281 - Pacman Nebula (emisiona maglina)
NGC 129 (otvoreno jato)
NGC 185 (Caldwell 18) (galaksija Lokalne Grupe)

NGC 281 - Pacman Nebula

Emisiona maglina u sazvezdju Cassiopeia, magnitude 7.4 i prividne velicine oko 30'.

Ova velika maglina nalazi se izuzetno daleko od Solarnog sistema, na udaljenosti od citavih 9.500 ly. To je za magline izuzetno velika udaljenost i da bi napravili neko poredjenje mozemo pomenuti da je udaljenost Orionove magline 1.344 ly. Onda se postavlja logicno pitanje zasto je maglina toliko velika i zasto sjaji tolikim prividnim sjajem? Odgovor je u velicini. NGC 281 fizicki meri velikih 96 ly u percniku. Pri toj stvarnoj velicini i uprkos udaljenosti mi je vidimo u pozamasnoj prividnoj velicini od 30', sto znaci da na nebu zauzim malo vecu povrsinu od povrsine Punog Meseca. Nazalost, ta ista velicina cini da se njen sjaj rasipa preko velike povrsine pa je povrsinski sjaj objekta osrednji, 10.2 mag/arcmin².

Kada sve ove brojke prevedemo u ocekivanja pred okularom, moze se reci da je maglina velika, da se posmatra na malim i srednjim uvecanjima te da je srednje svetla.

U maglinu je usadjeno otvoreno jato IC 1590 magnitude 7.4, sastavljeno od nekih 200 zvezda. Jato je sastavljeno od mladih zvezda O I B tipa i najsjajnija zvezda jata je zvezdani sistem HD 5005, sljasteca mlada zvezda O tipa. Maglina svetli jer ultravioletno zracenje ove mlade, tople zvezde i ostalih zvezda u jatu jonizuju atome unutar magline, koji zauzvrat emituju fotone koji mi vidimo kroz teleskop.

Maglina je dobila ime po liku iz video igara jer svojim oblikom zaista podseca na Pacmana. Kroz centalnu regiju magline prolazi tamna traka koja delu maglinu na dva dela: siri i svetliji koji predstavlja lice Pacmana, te uzi i bledji koji predstavlja usta.

Lociranje: Cini se da je objekat najlakse locirati preko cuvene zvezde Eta Cassioeia, ali meni je bilo lakse da krenem od zvezde Shedar (𝞪 Cass) u glavnom asterizmu sazvezdja. Od nje se prati lanac zvezda svetlih koji ide do Eta Cass i samo 30' zapadno od tog lanca nalazi se nasa meta. Naravno, mozemo odmah krenuti od Eta i pomeriti se 1.3º zapad-jugozapad, ali vise volim da pratim zvezdane paterne i lance da me dovedu pred sam objekat. Mapa lociranja je na kraju posta.

Opservacija: Pogled na ovaj objekat je zanimljiv, lep ali i naporan. Problem sa osmatranjem magline je sto su ''usta'' Pacmana mnogo bledja od glave i ne mogu se lako uociti. Za to je potreban dobar seeing, periferni vid i filteri.  Objekat sam posmatrao nekoliko noci i shvatio da ponekad ni to nije dovoljno pa sam pustio maglinu da se popne sto vise na nocno nebo i posmatrao je kada je priblizno u tranzitu. Kazem priblizno, jer kada je u tranzitu onda je skoro i u zenitu, sto teleskope na Dobson montazi dovodi u nezgodan polozaj posmatranja koji se naziva ''Mrtav ugao Dobsona''. Maglina je velika i sasvim pristojno svetla. Kada sam je ja posmatrao, svetliji i veci deo bio je na severu (glava) a manji i bledji na jugu (usta).

Maglina se ne vidi bez filtera. Na uvecanju 62.5x i bez filtera vidi se zvezdano jato usadjeno u maglinu i njegova najsjnija zvezda HD 5005. Da bi osmotrio maglovitost koristio sam i O III i UHC filter i smatram da je pogled ipak bio malo bolji sa UHC. Razlog je sto je zvezdano jato sastavni deo magline i nije mi se svidelo kako ga je O III ''unistio''. Sa UHC jasno se vidi veliki deo maglovitosti u kome se nalazi HD 5005 i ta zvezda predstavlja oko Pacmana. Maglovitost je jako gusta sa nekoliko bledjih intruzija koje objekatu daju iregularan oblik. Maglina ne svetli podjednako, vec su oucljivi svetliji i tamnij delovi, gde sam najsvetliji osmotrio na severozapadu, Sama unutrasnjost objekta ima ''mrljice'' svetlijeg i tamnijeg sjaja i sve to zajedno pravi retko lep pogled. Kazem retko lep, jer od svih DSO najmanje je teleskopski osmotrivih velikih emisionih i refleksionih maglina.  Nebuloznost je siroka i obuhvata celo zvezdano jato. Kroz okular se vidi nekih desetak zvezda jata rasutih kroz maglovitost.

Ono sto u slici nedostaje je tamniji deo magline koji predstavlja usta Pacmana i usek koji ga pravi. Taj deo magline moze se osmotriti samo uz periferni vid. Koristio sam i blago tapkanje tubusa, tehniku kojom se na grub nacin indukuje periferni vid i odlicno sluzi kada se ne vide delovi objekta vece velicine. Potrebno je vreme i strpljenje, uporno koriscenje perifernog vida i kada zabole oci bledji deo ce se pokazati.

NGC 129

Otvoreno jato u sazvezdju Cassiopeia, magnitude 6.5 i prividne velicine 21'.

Lociranje: Najlakse je reci ''jato se nalazi na pola puta izmedju 𝞫 i 𝞬 Cassiopeia, kako mnogi autori vole da kazu. Ja sam ga lako nasao pocevsi od zvezde Eta (𝞰) Cassiopeia. To je zvezda koju ja poznajem kao i njenu okolinu, i ona mi sluzi kao lokator za nekoliko DSO. Istocno od te zvezde, u traziocu cemo jasno videti klin od sedam svetlih zvezda. Severno od vrha tog klina uocicemo svetlu zvezdu HD 2626. Nacentriramo zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja i jato cemo lako primetiti tik uz nju. Mapa lociranja je na kraju posta.

Opservacija: Jato je veliko i dovoljno ga je posmatrati na malim i srednjim uvecanjima. Na uvecanju 62.5x, ovo jato mene nepogresivo podseca na cirilicno slovo љ. Jato se sastoji od dva lanca zvezda koji se spajaju u jednoj tacki, kao obrnuto slovo V. Na kraju lanca nalazi se kruzic svetlih zvezda koji kompletira slovo љ. Jedan lanac prave jako blede zvezde. Drugi lanac sastavljen je od svetlijih zveda. Kruzic koji komletira slovo sastoji se od kombinacije svetlih i bledih zvezda u kom apsolutno dominiraju tri svetle zvezde koje grade trougao. Jedna od te tri zvezde je i najsjajnija zvezda jata - DL Cassiopeia magnitude 8.9.

Jato je bogato zvezdama raznih magnituda a kroz okular malog uvecanja se vidi njih pedesetak. Objekat se nalazi u prebogatom zvezdanom polju Mlecnog Puta. Gde god se okrenemo u okularu imamo neku grupaciju zvezda koja lici na otvoreno jato. Pozadinski sjaj je fantastican i sastoji se od mnogo jedva razlucivih zvezda koje izgledaju kao pesak result po okularu.

Severno od jata se nalaze cetiri svetle zvezde koje nisu do jata, magnitude oko 8. Okularskim pogledom nece dominirati jato vec jedena od tih zvezda: HD 2626 magnitude 8, pored koje se jato i nalazi. Problem sa ovim objektom je sto je tesko razaznati gde su mu granice, Zvezde jata si blede i nisu mnogo svetlije od desetina drugih zvezda koje ce ispuniti vidno polje. Tesko je proceniti koje zvezde jesu a koje nisu deo objekta.

Na uvecanju 107x broj zvezda u pogledu se povecava a taj efekat neraznaznavanja granica objekta je jos vise evidentan. Na tom uvecanju izbrojao sam 34 zvezde koje formiraju slovo љ i za koje sam siguran da su deo jata. Oko njih ima jos nekoliko desetina zvezda ali znajuci da je broj zvezda ovog objekta 35, sve te zvezde su verovatno superimponirane ili su pozadinske.

Ovaj objekat je lep i zanimljiv, mozda pomalo i konfuzan. Samo jato sastoji se od zvezda skoro svih magnituda od 9 pa na bledje i bilo je zanimljivo posmatrati kako blede zvezde popunjuju praznine izmedju srednjih. Najlepsi deo jata je triougao koji grade tri najsjajnije zvezde. Oko tog trougla nacinckalo se jos bledjih clanica i okoje  trouglu ublazavaju ostrinu, pa u okularu sve to izgleda kao kruzic. Okolina objekta preti da ga nadsjaji i jato kao da se bori da osdkoci u pogledu i pokaze nam se.

NGC 185 (Caldwell 18)

Patuljasta sferoidalna galaksija u sazvezdju Cassiopeia, magnitude 9.2 i velicine 10'.

Ova galaksija deo je Lokalne Grupe. I pre nego sto nastavim dalje, mislim da je pocetak izvestaja o ovom objekatu pravo vreme da objasnim sta je Lokalna Grupa i zasto je vecina ovih objekata izuzetno teska za opazanje. Ja volim da kazem da je Lokalna Grupa nas najblizi galakticki ''komsiluk'' koji ''nikada nije kod kuce''.

Lokalna Grupa je skup galaksija koje su jako bizu jedna drugoj i gravitaciono intereaguju. Tri najvece galaksije u Lokalnoj Grupi si Mlecni Put, Andromeda Galaksija (M31) i Triangulum Galaksija (M33). Svaka od te tri velike galaksije ima svoje satelitske galaksije, tj. galaksije koje su gravitaciono vezane za njih i dele zajednicko kretanje kroz svemir sa svojim maticnim galaksijama. Te satelitske galaksije su po pravilu izuzetno male i iregularnog oblika. Naime, gravitaciona vuca kojom ove tri galaksije deluju na svoje satellite je toliko velika da mali pratioci ne mogu nikako da formiraju stabilno i masivno jezgro koje bi ima dalo neki od klasicnih galaktickih oblika: spiralni, lentikularni itd. U jezgru tih galaksija nalazi se gusti skup zvezda koji nekako uspeva da zadrzi zvezde oko njih na okupu ali nema dovoljnu gravitaciju da zvezde okupi oko sebe u prepoznatljiv galakticki oblik. Ta jezgra su ono sto mi nazivamo globularnim jatima. Ta jezgra postaju deo Mlecnog Puta ili Andriomede kada na kraju veca galaksija proguta malu. Zvezde satelitskih galaksija stoga se uglavnom rasporedjuju oko centralnog globularnog jata u obliku sfere ili elipsoida pa razlikujemo sferoidalne i elipticne pauljaste galaksije. Naziv patuljaste potice od malih stvarnih velicina satelitskih galaksija.

Pogresno se smatra da je Andromeda najbliza galaksija Mlecnom Putu. Mlecni Put ima desetak satelitskih patuljastih galaksija koje su nama mnogo blize od Andromede. Neke od njih su Sagittarius Dwarf Galaxy, Ursa Minor Dwarf Galaxy, Leo Dwarf, Fornax Dwarf. Sculptor Dwarf, Large Magellanic Cloud, da ne navodim ostale. E sad, pitanje je zasto onda mi tako tesko vidimo te galaksije kada su nam one najblizi susedi. Razlog lezi bas u toj blizini i nedostatku svetlog jezgra. Posto su galaksije jako blizu nama imaju veoma veliku prividnu velicinu. Ta velicina rasipa svetlost galaksija na veliku povrsinu i galaksije zavrsavaju sa brutalno malim povrsinskim sjajem. Kad kazem brutalno, misim bas brutalno. Recimo, Sagittarius Dwaf Galaxy ima ogromnu vizuelnu magnitudu od 4.7, ali kada se taj sjaj raspe na prividnu velicinu od neverovatnih 450'x216' dobijemo povrsinski sjaj od oko 15 mag/arcmin². Kome ove brojke ne znace mnogo reci cu samo da je sa nase linije pogleda Sagittarius Dwarf duplo veci od Andromede i da je bas zato visetruko bledji. Jedini izuzetak je cuvena satelitska galaksija Large Magellanic Cloud koja se moze videti i golim okom. Nazalost, ovo je jos jedan dragulj juzne hemisfere i mi ga ne mozemo osmotriti. Stoga, osmotriti bilo koju satelitsku galaksiju Lokalne Grupe severne hemisfere zahteva veliku aparaturu, tamnu noc, vestinu i strpljenje - i cesto ni sve to nije dovoljno.

Da se sada vratim na nasu metu. NGC 185 je satelitska galaksija Anromeda Galaksije i gravitaciono je vezana za nju. Sfernog je oblika i otprilike je na istoj udaljenosti od nas kao i Andromeda. Iako je pristojne magnitude od 9.2, povrsinski sjaj joj je ''bednih'' 14.1 mag/arcmin². Zasto sam onda bas izabrao ovu metu? Zato sto je objekat ne prevelike prividne velicine od 10' i jer sam vremenom stekao poverenje u svoj teleskop da moze da mi pokaze ovako blede mete, kao i u svoju vestinu perifernog vida.

Lociranje: Metu sam nasao okularski a ne traziocem, pa nema nikakve poente da dajem mapu.

- U trazilac sam nacentrirao zvezdu Omicron (𝞸) Cassiopeiae magnitude 4.4. Ja sam zvezdu video golim okom i nisam star-hoppovao do nje. Ko ne zna gde se zvezda nalazi ili je ne vidi golim okom moze je naci otprilike na polovini linije koja spaja Alpha (𝞪) Cassiopeiae sa Andromeda galaksijom (koju sa svoje lokacije takodje vidim golim okom, ponekad perifernim vidom pod vedrim nebom).
- Pogledamo kroz okularm alog uvecanja i pomerimo Omicron skroz na sever. U centru okulara pojavice se jedna svetla zvezda.
- Sada tu zvezdu pomerimo na sever okularskog pogleda i sada ce u centru biti zvezda SAO 36556. Nasa meta nalazi se odmah pored te zvezde. Znaci ako je SAO 36556 u centru okulara i nasa meta je u centru okulara.

Usmerenja uzmite sa rezervom. Ako metu gledate kasnije ili ranije od mene usmerenja ce biti drugacija.

Opservacija: Sada kada slusam svoj zapis sa osmatranja ne mogu da kazem da li se galaksija vidi direktnim vidom jer nisam ni pokusao tako da je vidim. Cim sam u pogled nacentrirao SAO 36556 presao sam na periferni vid i okrugla bleda mrlja pokazala se istog trenutka. Mogu da kazem da sam bio presrecan. Videti tako bledu patuljastu galaksiju je nekako doslo kao kruna svog truda koji sam do tada ulozio u ovu strast.

Cak i na uvecanju 62.5 galaksija je pokazala svoj kruzni oblik.

Na malo vece uvecanju od 107x moze se osmotriti da osvetljenost galaksije nije jednaka vec se sjaj ravnomerno pojacava ka centru. Sjaj centra je nesrazmerno veci od sjaj oboda, a gubitak sjaja desava se ravnomerno i bez slojeva u osvetljenosti. Bledi obodi galaksije se blago utapaju u mracno okruzenje i galakasija se glatko spaja sa mracnom pozadinom, bez naglih porekida u sjaju. Nikakva unutrasnja stuktura se ne moze osmotriti jer unutrasnje strukture nema, ali i samo opazanje nejednakog sjaja unutar objekta smatram za uspesno osmatranje strukture ovako blede galaksije.

Galaksija uopste ne izgleda malo. Stavise, izgleda sasvim pristojne velicine i ja misli da sam uspeo da uhvatim manje-vise svih 10' prividne velicine.

Sa istocne i zapadne strane galaksije nalaze sve dve svetle zvezde koje bas ne pomazu osmatranju ovog objekta. Nazalost, te zvezde su toliko blizu nasem objektu da se nikako ne mogu izbaciti iz okularskog pogleda. U stvari mogu na velikim uvecanjima, ali ovako blede mete ne mogu se posmatrati na velikim uvecanjima. Veca uvecanja bi pojacala kontrast ali i ubledila ionako prebledu metu, pa se ove dve zvezde moraju ''istrpeti''.

Samo 1º ispod nase mete nalazi se jos jedna satelitska galaksija Andromede - elipticna patuljasta galaksija NGC 147. I nju sam uspeo da osmotrim ali mnogo losije od prethone mete. Ova galaksija se pokazala kao uniformno osvetljen bledi elipsasti sjaj bez razlike u osvetljenosti izmedju centra i perifernih delova galaksije. Sjaj je mnogo bledji i osmatranje je teze. Iskreno, nisam se ni previse trudio oko ove mete. Bio sam toliko preplavljen utiscima prethodne mete a i umoran od dugog posmatranja perifernim vidom. Stoga nisam forsirao osmatranje i ovu galaksiju sam ostavio za neko drugo vece jer sam ubedjen da mogu bolje da je osmotrim kada budem bio odmorniji.

Kada se sve sabere ispadne da sam se bas obradovao sto sam osmotrio bledi kruzni sjaj bez strukture. Ali kada se zna prica sa pocetka ovog posta onda se vidi zasto ovo osmatranje smatram jednim od svojih najboljih momenata.

DSO u sazvezdju Aquarius:

M 2 (globularno jato)
NGC 7293 (Caldwell 63) - Helix Nebula (planetarna maglina)
NGC 7727 (Peculiar galaksija)

U ovom postu opisacu dva fantasticna objekta u sazvezdju Aquarius, i jedan koji nije atraktivna osmatracka meta ali sam morao da ga osmotrim zbog svojih unikatnih fizickih osobina. Prva dva objekta sam detaljno i dugo posmatrao i dao sam sve od sebe da ih kvalitetno opisem jer su oba jako kompleksne ali fantasticne mete. Trecu metu nisam ni planirao da opisem jer nema mnogo toga da se napise, ali nije sve u pogledu, ima mnogo toga i u zadovoljstvu da smo videli cudan i poseban objekat pa cak i kao bledu flekicu.

M2

Globularno jato u sazvezdju Aquarius, magnitude 6.6 i prividne velicine 16'.

Ovo daleko globularno jato jedan je od najlepsih objekata jesenjeg nocnog neba. Sa magntudom 6.6 i prividnom velicinom 16' spada u jedno od svetlijih i vecih globularnih jata severne hemisfere. Jato je izuzetno daleko i nalazi se na velikoj udaljenosti od 55.000 ly od Sunca. Uprkos udaljenosti, jato izgleda veliko u okularu. Svoju prividnu velicinu objekat moze da zahvali svojoj ogromnoj starnoj velicini - jato se siri u precniku od citavih 175 ly. Sa tom stvarnom velicinom, M2 je jedno od najvecih globularnih jata nase galaksije.

Ovaj objekat je jedno od najbogatijih i najguscih globularnih jata. Shapley-Sawyer klasa koncentracije jata je samo II i to ce se itekako videti u okularu. Jata te klase imaju gustu centralnu kondenzaciju i ovaj objekat je naprominentniji primer jata te klase.

Sa staroscu oko 12.5 milijardi godina jato je drevni clan Mlecnog Puta ali nije nastalo u njemu. Nekada je bio deo patuljaste galaksije Gaia-Enceladus (poznatoj kao Gaia Sausagre). Mleci Put ga je preuzeo kada su se dve galaksije sudarila pre 9-11 milijardi godina. Nukleus galaksije Gaia Enceladus danas zivi u Mlecnom Putu kao masivno globularno jato NGC 1851 u sazvezdju Columba.

Lociranje: Jato se sa lakocom vidi u traziocu. Star-hopp je stoga lagan i samo se treba ''dogegati'' do okoline jata, a objekat ce ''locirati sam sebe''. Potezi traziocem jesu malo duzi ali su lagani jer cemo se kretati upravno na svetle zvezde.

- Krenuo sam od svetle zvezde Sadalmelik (𝞪 Aquarii) magnitude 2.9, zvezde koja predstavlja glavu Vodolije. Odmah ispod nje primeticemo dve svetle zvezde: 31 Aquarii i Omicron Aquarii.
- Pomerimo se 6º zapadno, upravno na pravac koji grade tri gore pomenute zvezde. U vidno polje ce uci dve sjajne bliske zvezde: 26 i 25 Aquarii.
- Od te dve zvezde skrenemo 2º na jug do duple zvezde Stuve 2806. Kada u trazilac budemo nacentrirali Struve, jato ce uci u vidno polje i nepogresivo ce se videti juzno od Stuve 2806.

Opservacija: Reci nemam koliko je ovo lep objekat. Jato je izuzetno svetlo i sasvim pristojno veliko. Na malom uvecanju M2 izgleda svetlije od vecine letnjih jata. Razlog tome je ne samo u magnitudi objekta vec i u kontrastu koji pravi sa skoro potpuno praznim nebom u kome se nalazi. Jato je potpuno drugacji pogled od letnjih globualara. Dok su letnja jata bila utopljena u prebogat zvezdani sjaj, M2 lezi sam u mnogo siromasnijem okruzenju. Ne moze se cak reci ni da jato dominira vidnim poljem jer nema u odnosu na koga da dominira. Pogled je stoga veoma spokojan i nekako miran.

Jato je izuzetno gusto po celoj svjoj povrsini, sa dodatnim povecanjem gustine u centru. Na uvecanju 62.5x objekat deluje kruzno i ujednaceno, ali videcemo da je to uopste nije tako. Pravo zadiranje u ovaj objekat pocinje tek prelaskom na veca uvecanja.

Na uvecanju 176x objekat izgleda fantasticno. Ovo jato je mozda i najbolji pokazatelj krilatice da kod globularnih jata ''aparatura vlada''. Iako mnogi osmatraci prijavljuju da ne mogu da razluce jato, moj teleskop ga je na ovom uvecanju prikazao sasvim dobro razluceno.  Periferni vid pomaze u opservaciji ali ne kao kod ostalih jata. Razlog tome je sto su zvezde jata izuzetno gusto spakovane i u centru i oko samog centra. Za razliku recimo od M15 koji je imao strukturu centar-prsten-halo, M2 ima samo centar i halo. Nema postepenog prelaza u sjaju od jezgra do periferije, cela unutrasnjost jata je toliko gusta da deluje skoro podjednako svetla dok se ne dodje do bledog hala. Centar jata je stoga nerazluciv na bilo kom uvecanju. Centar jeste pregust ali nije velik. Poprilicno brzo od nerazlucivog centra pocinje da se odvajaju razlucive zvezde hala i recimo da je odnos prenika centra i kruznog prstena hala 1:1.

Medjutim, prava zabava dolazi u trenutku kada se skoncentrisemo na halo. Slika ujednacenog kruznog objekta na malim uvecanjima pada u vodu i sada se vidi da halo nije ravnomerno raporedjen oko centra. Na nekim delovima je siri nego na drugim, a iz uskih delova hala izlazi samo po nekoliko lanaca zvezda iz centra. Recimo, na jugozapadnoj  strani objekta halo bukvalno da ne postoji i bas to je razlog cudnog pogleda na izuzetno svetlu izdvojenu zvezdu jako blizu centra, jugozapadno od njega. Odsustvo zvezda u halu na jugozapadnoj strani dalo je toj zvezdi prostora da usamljeno zasija i ona pravi bas kontrastni pogled sa bledim zvezdicama u guscim delovima hala. Sa jedne strane, imamo delove hala koji su toliko siroki i gusti da su jedva razlucivi, a sa druge strane imamo toliko siromasne delove hala da se vidi skoro svaka pojedinacna zvezdica.

Ova iregularnost ''debljine'' hala potpuno transormise oblik objekta iz kruznog u izduzeni. Na velikim uvecanjima vidio se da cak ni centar objekta nije kruzan vec je pomalo ''sipkast''.

Ovo je jato koje nas tera da povecavamo uvecanja i ja sam ga posmatrao i na 321x. Na tom uvecanju halo izgleda brutalno dobro. Naci ostru sliku i dobar ugao gledanja na ovom uvecanju nije lako, ali je nagrada velika. Na 321x halo se razluci u pojedinacne zvezdice i postaje jasno zasto i jato i halo ne deluju kruzno i zasto je u nekim delovima deblji nego u ostalima. Naime, na 321x se vidi da se halo sastoji od klinova zvezda koje izviru iz centra. Nisu to lanci kakve vidjamo kod M13 i M15 vec ostre klinaste formacije. Zato halo ne deluje kruzno: ti klinovi ostro i spicastu izlaze iz centra i na velikm uvecanju vidi se da je halo pun ''iglica'' koje mu narusavaju kruznu strukturu. Takodje, u nekim delovima hala ti klinovi se preplicu i seku i stvaraju gusti i siroki oblak oko centra, dok ih u nekim delovima uopste nema sto izduzuje objekat.

Otplike 5' juzno od centra jata nalazi se divna zvezda koja ga prati na svim uvecanjima i pravi lepo par sa objketom.

Ovo je jedan od najtezih izvestaja koje sam napisao. Objekat je izuzetno kompleksan ako mu se posveti paznja, i na svakm novom uvecanju percepcija jata se promeni. Jato treba posmatrati polako i smireno, ne zuriti i ne prelaziti prebrzo sa uvecanja na uvecanje. Na najmanjim uvecanjima pogled je skoro ''terapeutski'': usamljena svetla kugla koja putuje sama kroz svemir u potpunom mraku.

NGC 7293 (Caldwell 63) - Helix Nebula

Ogromna planetarna maglina u sazvezdju Aquarius, magnitude 7.6 i prividne velicine 25'.

Jedna je od najblizih planetarnih maglina Solarnom sistemu cemu i duguje svoju velicinu od neverovatnih 25'. Od Sunca je udaljena samo 650 ly. Poredjenja radi to je 4x blize od cuvene Ring Nebula u sazvezdju Lyra. Kada se ta blizina iskombinuje sa velikom stvarnom velicinom objketa od 5.7 ly dobije se prividna velicina magline koja iznosi nepojmljivih 25'. To je skoro pa veliko kao Pun Mesec. Za planetarne magline to su nestvarno velike prividne dimenzije. U ovim postovima ja sam opisivao magline sa dimenzijama i po 10'', a neke od najvecih su merile samo nekoliko arcminuta. Nijedna od teleskopski osmotrivih planetrki nema velicinu Helix magline, sto naravno ima i popilicno negativne efekte po osmotrivost ovog objekta. Naime, to znaci da se sjaj magline rasipa preko njegove ogromne povrsine i maglina tako zavrsava sa izuzetno malim povrsinskim sjajem od oko 15 mag/arcmin². Poredjenja radi, to je isti povrsinski sjaj koji imaju neke satelitske galaksije Mlecnog Puta. O njima sam pricao u jednom od prethodnih postova gde sam objasnio koliko su one tesko opazive u okularu.

Jos jedan faktor utice na tezinu osmotrivosti Helix magline a to je njena pozicija na nocnom nebu. Maglina je locirana pri samom dnu velikog sazvezdja Aquarius i pozicionirana je tako da skoro ne menja polozaj tokom noci, kao da se celo sazvezdje okrece oko nje. Stoga cekanje da maglina bude u tranzitu nema nikakve poente i ne moze nam pomoci u osmatranju. Niski deo juznog neba podlozan je turbulencijama vazduha i svetlosnom zagadjenju pa je je zbog svega ranije recenog osmatranje ove magline veliki izazov. Zbog malog povrsinskog sjaj i pozicije na nebu za ovaj objekat se kaze da je ''jedan od najsvetlijih objekata koji se tesko opaza''. Kod mene je juzna strana neba najmanje izlozena svetlosnom zagadjenju, pa cak i donji jug, sto mi je mnogo pomoglo da uspesno osmotrim ovaj predivni objekat.

Lociranje: Magalina se ne vidi nefiltrirana pa ce se lokacija bazirati da okular naslepo navedemo na deo neba u kom se objekat nalazi. To zahteva dosta precizno pomeranje po nebu ali ja vec dve sezone koristim brz i uspesan star-hopp:

- Krene se od zvezde Skat (𝞭 Aquarii) magnitude 3.3. Skat je jedina svetla zvezda u donjem delu sazvezdja i lako ce se uociti jer se nalazi direktno juzno ispod svetlog asterizma ''Krcag''. Provere radi, u traziocu ce praviti blizak opticki par sa svetlom zvezdom 77 Aquarii.
- Pomerimo trazilac za 5º jugozapadno dok u vidno polje ne udje trougao koji prave tri svetle zvezde: 66, 68 i 59 Aquarii. Ovo jeste dugacak potez ali te tri zvezde su jedine svetle zvezde u tome delu neba i ne mogu se promasiti. Ako posle dva pomeraja trazioca ne uocite trougao vratite se na Skat i pokusajte ponovo.
- Nacentriramo trazilac na 59 Aquarii i 3º zapad-jugozapad od nje uocicemo jos jednu svetlu zvezdu - 47 Aquarii. Nasa meta nalazi se na otprilike trecini puta izmedju te dve zvezde, blize 59 Aqr.  Koncanicu trazioca neciljamo na tu trecinu, i stigli smo do mesta u kome se nalazi nas objekt. Kada pogledamo kroz okular videcemo samo mrak. Da bi se maglina uocila mora se koristgiti OIII filter.

Opservcija: Pre nego sto pocnem sa opisom, za one koji su preskocili odeljak o lokaciji, da napomenem da se maglina vidi iskljucivo filtrirana. Ja sam koristio OIII filter.

Objekat je fantastican i ja ga nazivam ''Oko''. Apsolutno neponovljivo iskustvo posmatranja planetarne magline za koju je najmanje uvecanje vise nego dovoljno. To sto je bleda, jedva vidljiva i izuzetno naporna za posmatranje sve pada u drugi plan pred pogledom koji samo ova maglina moze da pruzi - pogled na planetarnu maglinu velicine skoro Punog Meseca!!!

Na uvecanjima 62.5x i 107x maglina izgleda uzasno bledo, ogromno i prstenasto. Obejkat ima oblik pomalo izduzenog prstena sa supljim tamnim centrom i svetlijim obodom, kao ogromno oko. Tamniji deo magline u centru je poprilicno velik i njegov poluprecnik nesto je veci  od poluprecnika svetlog prstena koji ga okruzuje. Medjutim, maglina nije bukvalno suplja. Maglovitst postoji i u sredini, samo je bledja od maglovitosti u prstenu. To pogotovo dolazi do izrazaja ako uporedimo tamnu povrsinu supljine sa nebom koji okruzuje objekat: tada cemo primetiti da je supljina ipak svetlija od okruzujuceg neba. 

Prsten magline svetliji je u svojim severnim i juznim delovima nego na istocnom i zapadnom, a juzni deo deblji je i svetliji od severnog. Disk magline je amorfan: jeste kruznog oblika ali mu ivice nisu ostre. Ni linija gde se spajaju spoljasnji prsten i tamna unutrasnjost takodje nema ostre ivice pa sveukupno maglina deluje mekano i blago.

Maglina preko svoje povrsine ima superimponirane zvezde, ali sa OIII na okularu te zvezde se jedva mogu videti jer ih filter popouno ugusi. Ako skinemo filter da osmotrimo te zvezde maglina ce se izgubiti i bilo mi je jako zao sto nisam uspeo da osmotrim i tu dimenziju objekta.

Ovaj objeklat zahteva mnogo od osmatraca. Kao prvo, da se prepoznaju uslovi pogodni za posmatranje. Posmatranje ne treba forsirati vec treba sacekati noc bez Meseca sa stabilnim atmosferskim uslovima. Drugo, malo naprednije tehnike posmatranja poboljsace kvalitet pogleda. Periferni vid nije neophodan za posmatranje ali ce samo on istaci razlike u sjaju juznog i severnog dela prstena. Ja sam koristio i tehniku ''setanja'' magline po vidnom polju. Prave se blagi kruzni pomeraji tubusa koji maglinu blago pomeraju po vidnom polju. Time se indukuje naizmenicna promena direktog i perifernog vida i delovi magline koji se slabije vide direktnim vidom postaju ostriji i jasnije vidljivi. Trece, objekat zahteva vreme, i to u porilicnoj kolicini. Ja mislim da se bez 20-30 minuta pred okularom ovaj objekat ne moze kvalitetno osmotriti. Maglina je ultra-bleda i ocima treba dati vrmena da se naviknu na pogled i da upiju svaki foton koji mogu.

Za neke ranije objekte sam savetovao posmatrace da mozda iziskuju vise muke nego nagrade. Ovaj objekat nije takav - nagrada je velika. Maglina izgleda kao ogromno svemirsko oko koje gleda u nas dok mi gledamo njega - fascinantan pogled. Sa druge strane, Helix Nebula je najblizi i najveci pogled koji mozemo da imamo na proces umiranja jedne zvezde i destukcije koju taj proces donosi. Gledajuci u nju kao da smo u prvom redu predstave koja pokazuje sta jednog dana ceka i nas Solarni Sistem.

Na kraju ovog opisa hteo bih da se osvrnem na naziv koji ovaj objekat nosi - Caldwell 63. Vec desetak objekata koje sam opisao nosi oznaku Caldwell i veliko mi je zadovoljstvo da kazem nesto o nasem velikom kolegi astroamateru po imenu Patrick Caldwell-Moore. Patrick Moore bio je cuveni astro-amater koji je imao ogroman uticaj na astroamatersku zajednicu. Osim osmatranja bavio se i promovisanjem amaterske astronomije, pisao je clanke, vodio radio i televizijske emisije koje su se bavile nasim hobijem, od kojih se najpoznatija emitovala na BBC. On je uocio da u Messier katalogu nedostaju neki ocigledno divni objekti. Mnoge svetle galaksije, planetarne magline i otvorena jata nisu se nasla u katalogu slavnog Francuza, jer ih je ili ''promasio'' ili nije smatrao mogucim za pomesati sa kometama. Takodje, Messier je svoja posmatranja vrsio iz Pariza, pa mu nisu bili dostupni mnogi biseri koji se mogu videti sa juznijih geografskih sirina severne hemisphere. 1995. godine casopis Sky&Telescope objavio je listu 109 objekata koji nisu u Messier katalogu a trebalo bi da budu koju je sastavio Patrick Moore. Ta lista postala je popularni Caldwell katalog i u njemu se nalaze neki od najprominentnijih objekata nocnog neba kao sto su Hejade, Double Cluster, Omega Centauri, Sculptor Galaxy pa i nasa danasnja meta. Objekti su dobili ime Caldwell po drugom prezimenu Patrick Moor-a, jer nisu mogli da budu obelezeni sa M zbog mesanja sa Messier objekatima.

NGC 7727

''Peculiar'' galaksija u sazvezdju Aquarius, magnitude 10.6 i prvidne velicine 4.7'x3.5'.

Pod pojmom ''peculiar galaxy'' u astronomiji se zavode galaksije neobicnog oblika, sastava i velicine. U pricipu galaksija moze imati oznaku ''Peculiar'' iz nekoliko razloga: ili je intereagujuca galaksija ili je galaksija sa aktivnim nukeusom ili je strukture koja ne odgovara nijednom klasicnom galaktickom tipu.  Inetereagujuce galaksije gravitaciono su povezane sa jos jednom ili vise galaksija tako da im se usled te interakcije menja oblik na nacin da se ne moze klasifikovati nijednom klasom (ni spiralna, ni elipticna, ni lentikularna itd.). Galaksije sa aktvnim nukeusom u svom centru imaju supermasivnu crnu rupu koja visak nagomilanog materijala izbacuje u obliku zracenja, uglavnom preko dva zraka sa obe strane galaksije i upravno na galakticku ravan.

Ova galaksija duguje svoju klasifikaciju cinjenici da ima dva galakticka nukeusa, tj. dve supermasivne crne rupe u svom jezgru. Galaksija je verovatno nastala kao rezultat spajanja dve spiralne galaksije pre milijardu godina, gde se nukleusi tih galaksija jos nisu spojili vec svaki zivi zaseban zivot. Proizvod tog spajanja i gravitacione cudnovitosti unutar galaksije su niz mlazova koje izlaze iz galaksije i nemaju spiralan vec iregularan oblik. Ti mlazovi su ostaci starih galaksija, a sudbina ovog objekta je da jednom u buducnosti postane elipticna galaksija, kao i velika vecina galaksija koje su nastale sudarom dve spiralne glalaksije.

Lociranje: Iako je meta mala i bleda, star-hopp je relativno lako nadje.

- U trazilac nacentriramo tri zvezda 𝟁¹, 𝟁² i 𝟁³ Aquarii u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezde predstavljau deo mlaza vode koji proliva Vodolija iz asterizma ''Krcag''.
- Produzimo pravac koji spaja 𝟁² i 𝟁³ nekih 8º i u trazilac ce jasno uci trapez sastavljen od cetiri zvezde. Gornju osnovicu cine sjajni opticki dvostruki sistem 𝟂¹ i 𝟂² Aquarii.
- Nacentriramo 𝟂² Aquarii u trazilac i severno od nje videce se dve svetle zvezde: HD 222093 i HD 222493. Naciljamo trazilac tacno izmedju te dve zvezde, pogledmo kroz okular i u pogled ce uci nasa meta - NGC 7727.

Opservacija: Po magnitudi i velicini ovaj objekat je trebalo da ima sasvim pristojnu sliku u okularu. Nazalost, pozicija na niskom nocnom nebu je utamnila i smanjila objekat, ali ne dovoljno da ne mogu da kazem da sa izvrsio osmatranje galaksije sa dve crne rupe.

Kao i sve male i blede galaksije, ni ova nece otkriti nikakvu strukturu. Medutim, ono sto jeste zanimljivo je zvezdoliki, pa skoro tackasti nukleus. Taj mali nutrasnji sjaj okruzen je mnogo bledjom spoljasnjoscu koja brzo nestaje u tamno okruzenje.

Ovo nije objekat koji se posmatra da bi se videla lepota ili detalji objketa. Ovo je objekat koji se posmatra da bi se zadovoljio astronom u nama koji zeli da fizicki intereaguje sa fotonima galaksije koja je unikatna  i predstavlja jedinstven objekat u svemiru. Na kraju krajeva, posle nje sebi mogu da kazem da galaksije sa dve crne rupe nisam gledao samo u naucnim emisija i casopisima vec da sam je video svojim ocima :).

Mape lokacija:

M2 - https://yourimageshare.com/ib/x8BNA9YGOA
NGC 7293 - Helix Nebula - https://yourimageshare.com/ib/HoHweq0m5c
NGC 7727 - https://yourimageshare.com/ib/GquURCdVvj

Jedna zvezda i tri otvorena jata u sazvezdju Cassiopeia:

Alpha (𝞪) Cassiopeiae - Schedar
M 52
NGC 559 - Caldwell 8
NGC 381

Sazvezdje Cassiopeia jedno je od najprominentnijih sazvezdja kao i jedno od najbogatijiih objektima dubokog neba. Sazvezdje je karakteristicno po velikom broju otvorenih jata, gde cak nekoliko desetina njih predstavlja redovne mete za amaterske teleskope. Medjutim, sazvezdje nije nimalo lako za navigaciju, a primetiti ta jata kroz okulare malih uvecanja cesto je tezak poduhvat. Kretanje traziocem po sazvezdju Cassiopeia ume da bude jako tesko ako nemamo iskustva sa sazvezdjem. Sazvezdje je prepuno svetlih zvezda i iako vizuelno na nebu dominira pet najsjajnijih, zacudicemo se koliko one u traziocu deluju slicnog sjaja sa zvezdama koje ih okruzuju. Ko nema iskustva sa sazvezdjem brzo ce primetiti da ne moze da bude siguran da li je u koncanicu trazioca nacentrirao zvezdu koju je zeleo. Stoga nije lose izdvojiti jednu ili dve noc iz u pomoc mapa pod vedrim nebom upoznati se kako se prepoznaju zvezde u glavnom asterizmu slova W. Recimo, zvezdu Navi (𝞬 Cassiopeiae) prepoznajem po tome sto odmah do sebe ima pet svetlih zvezda rasporedjenih u obliku slova M. Zvezdu Segin (𝞮 Cassioeiae) prepoznajem po tome sto sa jedne svoje strane pravi blizak par sa jednom svetlom zvezdom a sa suprotne stane se nalazi jednakostranicni trugao tri svetle zvezde. Za to treba malo vremena, mozda jedna ili dve cele noci, ali verujte, kasnije cete biti zahvalni sebi na tim ''izgubljenim'' nocima. Savezdje Cassiopeia je prepuno DSO, toliko da je potrebna serija noci da bi se osmotrila samo neka od njih. Sve te noci mogu da se pretvore u pakao ili u ugodno posmatranje u zavisnosti kako se krecemo po sazvezdju. Na kraju krajeva, upretite trazilac u sazvezdje i videcete koliko je lako izgubiti se u istom.

Ja cu se potruditi da u svakom postu o sazvezdju Cassiopeia opisem po jednu zvezdu iz glavnog asterizma slova W. Naglasak nece biti na samoj zvezdi vec na navigacji kroz sazvezde ako nam je ta zvezda centrirana u traziocu.

Alpha (𝞪) Cassiopeiae - Schedar

O ovoj zvezdi se vodi naucna polemika da li je najsjajnija u sazvezdju. Za tu titulu bori se za zvezdom Caph (𝞫 Cassiopeia). Najnoviji podaci ukazuju da je Shedar ipak za nijansu sjajniji, te da sa magnitudom 2.24 nadsijava Caph koji sija magnitudom 2.28.

Zvezda je ostareli i ohladjeni crveni dzin stelarnog tipa K. Zvezda se nalazi u poslednjem stadijumu svog zivota: istrosila je vodonik u svom jezgru i sada vrsi fuziju helijuma. Shodno tome, zvezda se znatno prosirila i danas ima radijus 45x veci od Suncevog. To prosirenje dovelo je do izuzetnig hladjenja zvezde i pojacane luminoznosti, pa Schedar sija skoro 800x luminoznije od Sunca iako je znatno hladniji od nase maticne zvezde.

Iako se u mnogim tekstovima Schedar vodi kao cetvorostruki zvezdani sistem, nema dokaza da su zvezde gravitaciono vezane. Tri pratioca su verovatno daleke pozadinske zvezde u istoj liniji pogleda sa Zemlje kao Schedar. Od te tri u okularu se istice zuti patuljak magnitude 8.9, na sirokoj separaciji od 69.8''.

Lociranje: zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja istaknutiji spic slova W, koji pokazuje na sazvezdje Andromeda.

Opservacija: Zvezda zaista dobro izgleda u oklularu. Svetli jarko narandzastom bojom u vidnom polju prepunom zvezda. Medjutim, glavni razlog zasto opisujem zvezde glavnog asterizma sazvezdja je sto se one nece moci tako lako izdvojiti u traziocu. Ova zvezda se najlakse prepoznaje po boji. Kada nacentriramo Schedar u trazilac, on ce biti jedina zvezda u vidnom polju koja ce i kroz trazilac izgledati naranzdasto dok sve ostale zvezde izgledaju belo. Stoga je Schedar mozda i zvezda koja se najlakse prepoznaje od svih pet glavnih zvezda sazvezdja.

Zbog velike separacije od 69.8'', bledi ''pratilac'' jasno je vidljiv u okularu i pored ogromne magnitudne razlike para.

E sad, najbitniji deo opisa je kako izvrsiti orijentaciju ka DSO i ostalim zvezdama ako nam je u oklularu centriran Schedar:
 
- Sem Schedara, najsjajnija zvezda u traziocu pojavice se na kraju vidnog polja - to je cuvena dupla zvezda Eta (𝞰) Cassiopeiae, koju ja vidim i golim okom. Kada spojimo Schedar sa Eta Cas, ta linija nas dovodi do zvezde Navi (𝞬 Cassiopeia), centralne zvezde u slovu W.  Eta Cassiopeiae najsjajnija je zvezda van glavnog asterizma, vidljiva je golim okom i ne moze se promasiti.

- Upravno na liniju koja spaja te dve zvezde, takodje na kraju vidnog polja trazioca, primetice se opticka dvostuki par HD 4222 i HD 4321. Kada Schedar spojimo sa tim parom direktno gadjamo sazvezdje Andromeda i Andromeda galaksiju.

- Suprotno od tog smera gadjamo sazvezdje Cepheus.

- Na suprotnoj strani od linije Schedar - Eta Cassiopeiae, primeticemo lanac od tri zvezde od kojih je najsjajnija Zeta (𝞯) Cassiopeia. Taj pravac gadja na prazno nebo izmedju sazvezdja Lacerta i Andromeda i udara u sazvezdje Pegasus. Ja zvezdu Zeta (𝞯) Cassiopeia takodje vidim golim okom pa ce se u traziocu takodje lagano videti.

Ova usmerenja su meni od ogromne pomoci pri navigaciji kroz sazvezdje. Cassiopeia znatno menja orijentaciju u toku noci i jedini nacin da znam gde sam je preko takvih paterna. Ja sam ih urezao u pamcenje prostim sedenjem za okularom i gledanjem. Prvo sam proucio usmerenja u sazvezdju pa tek onda presao na posmatranje DSO. Cassiopeia ima desetine DSO u svojim granicama i njihovo trazenje je maciji kasalj ako se prethodno savladaju usmerenja; ako ne onda ume da bude pomalo ''gadno'' i u sazvedju je tada lako izgubiti se.

Na kraju posta dacu detaljnu mapu svih ovih pravaca. Mislim da ovakve mape svima koji star-hoppuju zlata vrede. Iskreno, dize mi se kosa na glavi kada recimo u cuvenom casporisu ''Astronomy'' procitam lociranja tipa ''meta se nalazi XYº severno od zvezde te i te''. To bas ne pomaze nikom nista ni u kom sazvezdju, a pogotovo u sazvezdjima blizu Polarisa. Ko je ikada ''rucno'' trazio objekte u sazvezdjima Cepheus ili Cassiopeia zna da ''severno od Schedar'' u tim sazvezdjima ne znaci ama bas nista i da se objekti moraju traziti iskljucivo u odnosu na zvezdane paterne.

M 52

Otvoreno jato u sazvezdju Cassiopeia, magnitude 7.3 i prividne velicine 13'.

Jedno je od fizicki najbogatijih i najkompaktnijih otvorenh jata. Sastoji se od mnostva zvezda magnitude 11 i bledjih, sa superdzinom BLL 58 blizu centra jata, koji odskace iz okruzenja svojom magnitudom od 8. Za ovu zvezdu sam nalazio razlicite podatke po pitanju da li jeste ili nije deo jata.

Lociranje: Jato je lako vidljivo kroz trazilac. Naci ovu metu u stvari znaci naci zvezdu 4 Cassiopeia magnitude 5, jer se jato nalazi odmah uz nju. Prosle sezone sam za ovu metu koristio star-hopp koji sam naucio od David Hearn-a iz Kissimmee Park Observatory. Njegov star hopp je: 𝞫 Cassiopeiae - 6 Cassiopeae - 4 Cassiopeae. Medjutim, ove sezone sam nasao meni neuporedivo laksi star-hopp koji me do 4 Cas dovede za nekoliko sekundi. Ja ne volim potez 𝞫 Cas - 6 Cas - 4 Cas jer prolazi kroz prebogato zvezdano polje u kome mnoge zvezde sijaju slicnim sjajem kao nasi markeri i ponekad me taj potez zbuni. Moj star-hopp prolazi kroz daleko bledje zvezdano polje pa se 4 Cas ne moze promasiti i da hocemo:

- Uopste nisam krenuo od sazvezdja Cassiopeia vec od sazvezdja Cepheus. Nacentrirao sam zvezdu Iota (𝞲) Cephei magnitude 3.5 u glavnom asterizmu sazvezdja. Potom se pomerimo malo ka unutrasnjosti sazvezdja dok ne primetimo drugu zvezdu u glavnom asterizmu - duplu zvezdu Beta (𝞫) Cephei magnitude 3.2.
- Produzimo prvac koji spaja Beta sa Iota i prva svetla zvezda na koju naidjemo je 4 Cassiopeiae. I to je to. Pravac je dugacak oko 5º i kraci je nego da se krene od Caph-a, a jos je i zvezdano polje bledje pa se 4 Cassiopeiae vise istice.
- Nacentriramo 4 Cassiopeiae u trazilac u jato ce se jasno videti kao velika maglovita mrlja.

4 Cassiopeiae se lako prepozna i po tome sto neposredno uz sebe ima mali tupougli trougao od tri svetle zvezde.

Opsrvacija: Za ovo jato vazi da jako povoljno reaguje na povecanje aparature. I cinjenica je da je to verovatno tacno. Jato nema ni svetlu lucidu, ni lance svetlih zvezda koji prolaze kroz pozadinski sjaj bledjih. Sasvim suprotno, jato je sastavljeno od bledih zvezda ali ih ima mnogo, bas mnogo. I stavise, ne samo da ih je mnogo vec su i jako gusto spakovane pa objekat izgleda izuzetno svetlo a da mu je najsvetlija zvezda magnitude 11. Po tome me malo podseca na M11 - Wild Duck Cluster u sazvezdju Scutum.  Da bi se zadrlo u strukturu takvih jata ipak treba malo vise aperture da bi se prikazalo sto vise zvezda.

Objekat se nalazi u prebogatom polju Mlecnog Puta, ali to nece prestavljati problem da se jato izdvoji. Naprosto, objekat je toliko bogat i gust da jasno odskace od okoline.

Najbolji pogled bio na uvecanju 136x. Najupecatljivija karakteristika jata je dzinovska zvezda BLL 58 koja se nalazi na zapadu jata koja lagano nadsijava sve ostale clanice objekta. Koliko ja znam ona nije deo jata vec je daleka pozadinska zvezda. Jato je iregularnog oblika i iako astrofotografije pokazuju da je jato kruzno ja ga nisam video tako zbog daleko manjeg broja zvezda koje se vide uzivo. Poprilicno sam mozgao koji oblik mogu da pripisem ovom objektu. Na kraju me je jato najvise podsetilo na buket cveca. Naime, zvezde jata su daleko gusce i svetlije na severu jata, gde su rasporedjene u oblik slican krosnji drveta. Sam centar jata je uzan i cine ga dve bliske zvezde od kojih se na jug pruzaju dva prominentna lanca svetlijih zvezda. Stoga mi jato lici na buket ruza gde bogati severni deo predstavlja cvetni deo bukata. Centar predstavlja tacku u kojoj su sve stabljike ruza vezane trakom, dok se na jugu stabljike u vidu lanaca zvezda sire svaka na svoju stranu.

Severni deo jata je iste velicine kao i juzni, ali se razlikuju po tome sto juzni ima koncentraciju svetlih zvezda po obodima, dok su kod severnog dela svetle zvezde podjedanko rasoredjene preko povrsine jata. Sredisnji deo juznog dela sastavljen je od prilicno bledih zvezda i izgleda suplje. Severni i juzni deo se razlikuju i po broju svetlih zvezda: dok u sam u severnom delu izbrojao oko 20 svetlih i isto toliko bledijih, na jugu ima samo 5 svetlh zvezda a sve ostale su bledje.

Iako veca uvecanja smanjuju ostrinu objekata, jata sastavljena iskljucivo od bledih zvezda definitivno ''vole'' malo veca uvecanja. Naprosto, ovakva jata nemaju desetak svetlih zveda koje se isticu i formiraju oblik objekta. Kod jata koja sadrze zvezde magnituda 7, 8 i 9, zvezde magnituda 11 i 12 su tu da naprave pozadinski sjaj i ispune praznine. Kod jata kao sto je M52 blede zvezde cine sam kostur objekta i njihov prikaz postaje mnogo bitniji nego kod ostalih jata. Stoga kod M52 i slicnih jata aparatura i uvecanje imaju veliki znacaj pri posmatranju. Kod jata sastavljenih iskljucivo od bledih zvezda zrtvovanje ostrine je mala cena koja se placa za prikaz forme.

NGC 559 - Caldwell 8

Otvoreno jato u sazvezdju Cassiopeia, magnitude 9.5 i prividne velicine 7'.

NGC 559 je malo i bledo jato te ga je lako ''preskociti'' u mnostvu zvezda ovog dela zvezdanog neba. Radi lakseg opazanja objekta, nije lose unapred znati da se jato nalazi blizu tri bliske zvezde koje grade trougao jako ostog ugla. Da malo pojasnim: jata malih velicina, recimo velicine 5'-8', na malim uvecanjima ne izgledaju kao svetla i velika otvorena jata iz Messier kataloga, vec kao maglovite grudvice zvezda u kojima se vide samo njihove najsjajnije clanice okruzene izmaglicom nerazlucivih zvezda. Stoga se moze desiti da nam jato bude u centru vidnog polja a da to uopste ne primetimo.

Lociranje: Jato je malo i bledo, te se ne vidi u traziocu. Stoga cemo morati ''na slepo'' namestiti trazilac otprilike na deo neba u kome se objekat nalazi. Na kraju posta dacu mapu sa lociranjem.

Sve sto nam treba je manje-vise u jednom pogledu trazioca:

- Nacentriramo trazilac na zvezdu Segin (𝞮 Cassiopeiae) magnitude 3.4 u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Ugrubo pratimo pravac koji Segin gradi sa jos jednom zvezdom u glavnom asterizmu - Ruchbach (𝞭 Cassiopeia) magnitude 2.7. Malo izvan linije koja spaja te dve zvezde primeticemo trougao sjajnh zvezda: HD 9878, HD 9329 i HD 9546. Trougao je sjajan i ne moze se promasiti, nalazi se samo 2.5º  od Segina i grade ga zvezde magnitude oko 7.
- Odmah do tog trougla, u istom vidnom polju trazioca, primeticemo tri svetle zvezde koje formiraju izuzetno ostrougli trugao. Nacentritamo taj trougao u trazilac, pogledamo kroz okluar malog uvecanja i mozda, samo mozda, cemo pored temena ostrog ugla primetiti mali magloviti sjaj jata NGC 559. Ako ne primetimo nista, potrebno je povecati uvecanje na kome se gleda trougao.

Ko ima dobar trazilc i ostro oko moze jugoistocno od temena ostrog ugla primetiti zvezdu HD 8768, magnitude oko 9. Nasa meta nalazi se tacno izmedju temena ostrog ugla i te zvezde, te se koncanica trazioca moze direktno naciljati na regiju u kojoj lezi jato.

Ceo potez od zvezde Segin do nase mete dugacak je 3º, sto znaci da ceo ovaj star-hopp moze manje-vise  da stane u jedno vidno polje 9x50 trazioca.

Opsrevacija: Ovo jato je malo i bledo. Na malom uvecanju izgleda kao maglovita mrlja i nista vise od toga. Stoga treba odmah preci na veca uvecanja.

Na uvecanju 176x jato jos uvek izgleda bledo i malo, te se mora koristiti periferni vid. Direktnim vidom vide se tri svetle zvezde magnituda oko 11 (slobodna procena) koje cine centar jata i grade mali trougao. Pri direktnom pogledu, ovaj objekat uopste ne dejuje kao otvoreno jato jer se bledje zvezde jata ne vide vec se pojavljuju kao bleda izmaglica oko tri centralne zvezde. Periferni vid potpuno transformise pogled i jato se iz magle preobrazava u skup malih tackica, a u pogled iskace nekih cetrdeset zvezda. Sa vecim aparaturama teleskopa vidi se da jato uopste nije toliko malo. Naime, ne samo da iskacu centralne zvezde jata vec se oko njih pojavljuje peskasti halo bledih zvezda koje pogled iz trougaonog pretvaraju u ugrubo kruzni. Kazem ugrubo, jer jato ima poprilicno iregularan oblik za koji ne mogu da ocenim da li me vise podseca na elipsti ili pravougaoni. Zvezde svako malo iskacu sa strane glavnog oblika objekta i narusavaju percepciju nekog odredjenog geometrijskog oblika.

Jato je bogatije na jugu nego na severu.. Objekat po svojoj povrsini ima regija praznina lisenih zvezda.

Ovo je retko otvoreno jato kod koga sam ''terao'' uvecanje preko 176x. Objekat prosto tera posmatraca da ide na jos uvecanja i pokusa da izmaglicu bledih zvezda pretvori u bar poneku razlucenu tackicu. Na uvecanju 321x zaista je do izrazaja doslo vise zvezda a struktura jata se mnogo bolje videla. Sam pogled je postao manje ostar ali ovo je jedno od onih jata za koje vredi zrtvovati ostrinu. Na ovom uvecanju vidi se vise zvezda a izduzeni oblik jata postaje vise nego ocigledan. Zanimljivo je da na ovom uvecanju objekat porima pomalo 3D oblik. Naime, blede zvezde vidljive samo na velikim uvecanjima izgledaju kao da se nalaze iza najsvetlijih, sto objektu daje dubinu.

Jato ne dominira vidnim poljem jer ga nadjsjavju bar cetiri zvezde u okularskom pogledu.

Ovaj objekat nije jedno od reprezentativnijih jata u sazvezdju Cassiopeia, iako ga je Patrick Moore uvrstio u svoju listu objekata. Sazvezdje Cassiopeia je prepuno otvorenih jata i ima bar 6-7 mnogo atraktivnijih jata u sebi. Kada bi se jato gledalo vecom aparaturom i sa tamnijeg mesta verovatno bi bilo mnogo zanimljivije jer bi vise bledih zvezda doslo do izrazaja. Ovako, iskreno, ja sam bio zadovoljan sto sam uopste uspeo da ga lociram i uocim. Probajte da ga uocite ovaj objekat u mnostvu zvezda sazvezdja Cassiopeia, dobra je vezba za ostrinu oka i uocavanje malih i bledih grupacija zvezda.

NGC 381

Otvoreno jato u sazvezdju Cassiopeia, magnitude 9.3 i prividne velicine 6'.

Iako je skoro identicne magnitude i velicine kao prethodni objekat, ovo jato je bolja meta za osmatranje. Naprosto, objekat ima malo vise svetlih zvezda koje jatu daju formu i ostrinu.

Lociranje: Jato se lako locira ako se zna kako izgleda okolina zvezde Navi (𝞬 Cassopeia) magnitude 2.2, centralne zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja. Naime, ja ovu zvezdu prepoznajem po tome sto odmah do sebe ima pet svetlih zvezda koje formiraju oblik slova M. Slovo M gleda ka vrhu sazvezdja Cepheus, sto znaci da se sa drugog kraja zvezde pruza prostor koji ida ka sazvezdju Andromeda. Treba znati te stvari jer navigacija kroz sazvezdje Cassiopeia nije jednostavna zbog ogromnog broja zvezda koje se vide kroz trazilac. Takodje, sazvezdje je relativno blizu Polarisu te dosta promeni polozaj preko noci. To znaci da se pravci ne mogu pamtiti preko orijentacije sever-jug i istok-zapad  vec po orijentirima unutar sazvezdja.

Koristeci slovo M, ja sam nasao izuzetno lagan star-hopp:

- Krenemo od zvezde Navi, i uocimo slovo M koje gradi pet svetlih zvezda odmah do nje.
- Produzimo liniju koja spaja dva podnozja slova M za jednu njenu duzinu i stici cemo do jos jedne svetle zvezde: HD 7157. Nas objekat nalazi se izmedju te zvezde i podnozja sloma M daljeg od zvezde Navi.
- Mozemo odmah trazilac namestiti izmedju te dve zvezde i pokusati pronaci objekat. Medjutim, ako ste malo ostrijeg oka, primeticete u traziocu da se izmedju dve pomenute zvezde nalazi samo jedna bleda zvezda. Nase jato je odmah do nje, pa je najbolje nacentrirati tu zvezu, pogledati kroz okular i jato ce uci u pogled.

Opservacija: Jato je malo ali je svetlije od prethodne mete i nema toliko potrebe za perifernim vidom. Jato ima mali opseg sjaja, tj. sastoji se od zvezda ne velike magnitudne razlike.

Na uvecanju 62.5x jato je jako tesko uociti. Vidno polje je preplavljeno zvezdama i nije lako razaznati malu i bledu grupaciju u moru zveza trake Mlecnog Puta. Kada se objekat uoci, videcemo da objekat sadrzi bar 20 zvezda koje sijaju manjim sjajem od najsvetlije zvezde u jatu.

Ja sam ovo jato nazvao ''Lilihip''. Naime, sam oblik jata je kruzan, ali sa severozapada u jato ulazi jedna jak lanac od pet  zvezda. Stoga, tih pet zvezda izgledaju kao drska, a samo jato kao kruzni lilihip. Tih pet zvezda verovatno nisu clanice jata vec su na njega superimponirane.

Tesko je proceniti kada se jato zavrsava jer je fino utapa u pozadinski sjaj i ima blagu granicu sa okruzujucim poljem zvezda, Na ovom uvecanju, da nisam ciljano trazio ovaj objekat, verovatno ne bih ni shvatio da se radi o otvorenom jatu.

Na uvecanju 176x pogled je mnogo bolji, pogotovo sa perifernim vidom. Sada se vidi da jato im oko 10 svetlih zvezda i oko 30 bledjih. Pet najsvetlijih zvezda poredjano je u obliku slova 5 na licu kockice za igru: jedna u sredini i cetiri oko nje. Zapadno od te forme broja 5 nalaze se jos tri svetle zvezde. Sve bledje zvezde ispunjavaju prostor izmedju njih. Razlika u sjaju izmedju najsvetlijih i najbledjih clanica je mala, i po slobodnoj proceni sve zvezde u okularskom pogledu sijaju u rasponu 10-12 magnitude. To cini da pogled bude miran, bez puno kontrasta u sjaju.

Mape:

Alpha Cassiopeiae - Schedar: https://yourimageshare.com/ib/TBjVEJVMMH
M52: https://yourimageshare.com/ib/MJy4oevQBx
NGC 559: https://yourimageshare.com/ib/4rBq1sObjU
NGC 381: https://yourimageshare.com/ib/gEKxXoU6k3

Sazvezdje Cetus:

Beta (𝞫) Ceti - Deneb Kaitos (zvezda)
Iota (𝞲) Ceti - Deneb Kaitos Shemali (zvezda)
Eta (𝞰) Ceti - Deneb Al Genubi (zvezda)

NGC 264 (Caldwell 56) - Skull Nebula (planetarna maglina)
NGC 157 (spiralna galaksija)

Sazvezde Cetus je najvece sazvezdje jesenjeg nocnog neba. Takodje je jedno od najzapostavljenijih i ''najomrazenijih'' sazvezdja u amaterskoj astronomiji. Puno je razoga za to i svi su neopravdani.

Iako je ''zvanican'' prevod imena sazvezdja ''Kit'', Cetus niti je kit niti ima oblik kita. Cetus je morsko cudoviste koje je Posejdon poslao da prozdere Andromedu prikovanu za stenu. Sazvezdje bas tako i izgleda: cudoviste ima glavu, vrat, telo i rep. Sazvezdje je ogromno i veoma cudnog oblika. Glava i telo Cetusa predstavljaju dve zasebne svetle celine na razlicitim stranama neba i povezane si uskim i dugaclim vratom. U vratu se nalazi jedna od najcuvenijih zvezda nocnog neba - Mira (''Predivna''). Mira je varijabilna zvezda koja menja sjaj u nepojvmljivo velikim razmerama - od toga da sija kao najsjajnija zvezda sazvezdja do toga da se ne vidi golim okom, dok se na dnu magnitude jedva vidi cak i teleskopom.

Sazvezdje je toliko veliko, a glava i telo Cetusa su toliko razvojene na nebu da ogromna vecina posmatraca ne uspeva da identifikuje sazvezdje na nebu. Medjutim, malo truda u nocima bez mesecine i sazvezdje postaje jasno definisano a njegov jedinstvani oblik ostaje urezan u pamcenje. Ono sto jeste opravdan razlog zapostavljanja ovog sazvezdja je sto je poprilicno nisko na juznom nebu. Sazvezdje ima na desetine DSO, ali su uglavnom u pitanju blede galaksije koje niski polozaj cini tesko osmotrivim. Opet, malo truda i dobar izbor noci u kojima vrsinmo posmatranje, i Cetus ce nam priustiti mnogo noci ispunjenih drevnim fotonima dalekih galaksija.

Ispod sazvezdja Cetus je pravi biser - sazvezdje Sculptor. Vecini od nas to sazvezdje je prenisko na nebu. Medjutim, najlepsi objekat u sazvezdju je blizu Cetusa i moze se osmotriti cak i ako se ne vidi nijedna zvezda sazvezdja Sculptor. U pitanju je najveci biser medju galaksijama - Scultor Galaxy (NGC 253), ali o njoj neki drugi put.

U ovom postu, sem DSO, opisacu i tri zvezde u krajnjem zapadnom delu sazvezdja koje formiraju svetli jednakostranicni trougao u cijoj unutrasnjosti se nalazi pregrst DSO. Ovaj deo sazvezdja cine drevni crveni dzinovi na samrti, i cine zivopisan kontrast sa potpunim mrakom u kome leze. Oba objekta iz danasnjeg posta nalaze se unutar tog trougla.

Beta (𝞫) Ceti - Deneb Kaitos

Deneb Kaitos je najsvetlija zvezda u sazvezdju. Najjuznija je zvezda u telu ''Kita''. U pitanju je ostareli narandzasti dzin stelarne klase K0 III, sjajne magnitude 2.02.

Ova zvezda vredna je pomena ne samo zato sto lepo deluje kroz okular, vec i zbog toga sto je najbitniji ''lokator'' niskog juznog jesenjeg neba. Deneb Kaitos je polazna tacka za lociranje nekoliko desetina DSO od kojih su vecina male i blede galaksije, ali i nekoliko fantasticnih objekata. Najgrandioznija galaksija na celom nocnom nebu, i severne i juzne hemisfere - NGC 253 Sculptor Galaxy, lako se nalazi ako se krene od zvezde Deneb Kaitos. Tu su i sjajne mete NGC 247 Claw Galaxy i NGC 264 Skull Nebula.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja. Najjuznija je zvezda u telu morskog cudovista Cetus. Lako ce se uociti kao jedina sjajna zvezda u potpuno mracnom delu neba niskog juga tokom jesenjih meseci. Iako zvezda sija magnitudom 2, cini ce se da je za nijansu bledja. Porednjenja radi, zvezde u astrizmu ''Velika kola'' sijaju istom magnitudom. Medjutim, te zvezde ce nam se ciniti malo svetlije od Deneb Kaitos. To se desava zbog niskog polozaja zvezde na nocnom nebu, gde opstrukcije usled turbulencija niskog dela neba ''umeksavaju'' sjaj objekata.

Opservacija: Impozantan pogled. Zvezda sija zivopisnom narandzastom bojom. Zvezda izgleda uzareno, kao da gori i da ce svaki cas da eksplodira. Nalazi u porpunom mraku praznog zvezdanog polja. To odsustvo bilo cega iole svetlog oko nje dododaje na ''dramaticnosti'' pogleda, i sve izgledao kao ''Big Bang', narandzasta uzarena lopta usred potunog nistavila.

Debeb Kaitos gradi skoro jednakostranicni trougao sa jos dve lepe i relativno sjajne zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja: Deneb Algenubi (𝞰 Ceti) i Deneb Kaitos Shemali (𝞲 Ceti). Obe zvezde su udaljene oko 10º od Deneb Kaitos, na severoistok i severozapar, respektivno.

Iota (𝞲) Ceti - Deneb Kaitos Shemali

Crveni dzin magnitudom 3.6 i stelarne je klase K1.5 III. Zvezda je istinski ogromna i stara. Sa svoje 2.2 milijarde godine postojanja, ova zvezda je evolvirala izvan faze glavne sekvence i sada je nabrekla na radijus citavih 34x veci od Suncevog.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja rep morskog cudovista. Locirana je 11º severozapadno od nase prethodne mete, Deneb Kaitos.

Opservacija: Zvezda sija sjajnom narandzastom bojom koja ide na crveno i sjajno izgleda u okularu

Eta (𝞰) Ceti - Deneb Al Genubi

Crveno-narandzasti dzin magnitude 3.4 i cetvrta najsjajnija zvezda u sazvezdju. Stelarne je klase K2 IIIb. Ostareli se crveni dzin, koji je u svojih 1.6 milijardi godina postojanja istorisio zalihe vodonika u svom jezgru i danas energiju crpe nuklearnom fuzijom helijuma. Pri tome je zvezda nabrekla na radijus 15x veci od Suncevog i poprilicno se ohladila.

Zvezda je izuzetno zanimljiva za astronome jer je potvrdjeno postojanje dve planete koje kruze oko nje - Eta Ceti b i Eta Ceti c.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezda u telu Kita.  Locirana je 10º severoistocno od nase prethodne mete, Deneb Kaitos.

Opservacija: Zvezda sija sjajno narandzasto-crvenom bojom, mnogo crvenijom nego Deneb Kaitos i Deneb Kaitos Shemali. Pored sebe ima sjajnu zvezdu HD 6866  sa kojom gradi opticki par (nisu gravitaciono povezane). Kada se zvezda stavi skroz na severozapad okulara u vdino polje ulaze jos tri sjajne zvezde, 30, 28 i 27 Ceti, a prostor izmedju njih je ispuinjen bledjim zvezdama.


NGC 264 (Caldwell 56) - Skull Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Cetus, magnitude 10.8 i prividne velicine 3.75' (225'').

Ova planetarna maglina je blede magnitude i velike prividne velicine, sto joj daje izuzetno mali povrsinski sjaj. Dodatno, objekat se nalazi u savzezdju Cetus koje je nisko na juznom nebu pa se samim tim objekti u njemu vide bledje i tesko posmatraju. I sve bi to bilo sasvim dovoljan razlog da se ova maglina preskoci da nije onog najvaznijeg - magline izgleda fantasticno !!! Ovo je objekat koji sam posmatrao svako jesenje posmatranje, loveci noc dobrog seeinga i transparencije u kojoj cu moci da izvrsim kvalitetno osmatranje. Imao sam tu nesrecu da sam je pri prvom osmatranju, u noci sjajnog seeinga, posmatrao oko 3 ujutru, kada sam vec bio premoren. Video sam da je objekat prelep i ostavio ga za sledecu noc kada budem odmorniji i skoncentrisaniji. Nisam ni znao kakvu sam gresku napravio. Sledecih desetak osmatranja nisam je video ni izbliza kao prvo. Usledila je citava serija neuspelih posmatranja i trebalo je prodje skoro dva meseca dok ponovo nisam uhvatio dovoljno dobar seeing da je vidim kao sto sam je video prvi put.

Lociranje: Porilicno tesko ako se ne poznaje sazvezdje Cetus. Ja sam nasao lak star-hopp samo iz razloga sto poznajem taj deo sazvezdja - u trouglu izmezdju zvezda Deneb Kaitos, Deneb Algenubi i Deneb Kaitos Shemali nalazi se nekoliko malih i bledih galaksija koje sam osmatrao i navikao sam se na paterne koje formiraju zvezde.

- Krene se od najsjajnije zvezde u sazvezdju Deneb Kaitos (𝞫 Ceti) magnitude 2. 4.5º severno od nje u trazilac ce uci dve svetle zvezde: HD 4730 i 18 Ceti.
- Malo manje od 3º severno od njih lako ce se videti dve najsjajnije zvezde u pomenutom trouglu: 𝞿¹ i 𝞿² Ceti.
- Skull Nebula gradi sa te dve zvezde jednakostranicni trougao sa temenom ka jugu. Alternativno, nalazi se na kraju svetlog lanca od 4 zvezde koji sa zapada ulazi u prostor jucno od 𝞿¹ i 𝞿² Ceti, i koji je jasno vidljiv u traziocu. Ja vise volim da maglinu nadjem preko tog lanca, tacne poteze star hopp-a dacu u mapi na kraju ovog posta.

Opservacija: Izuzetno tezak i zahtevan objekat za osmatranje, ali i nagrada za muku je velika.

Kada kroz okular malog uvecanja pogledamo lokaciju u kojoj se maglina nalazi necemo je videti, sem ako je seeing bas ekstremno dobar. Umesto toga, videcemo tri blede zvezde u obliku jednakokrakog truogla veoma ostrog ugla, i oko njih mozda jedva malo maglovitosti. Medjutim, sve se menja kada na okular ucvrstimo O III fileter.

Cak i na uvecanju 62.5x, O III filter jasno pokaze maglinu kao veliki i bledi ovalni sjaj koji obuhvata dve od tri pomenute zvezde, dok se treca nalazi na samoj ivici magline. Oval deluje duholiko, kao sablasni proziran mehur koji je u sebi zatocio tri zvezde. Ime Skull Nebula i potice od toga sto dve od te tri zvezvde predstavljaju oci a jedna usta ''Lobanje''. Sve zaista izgleda pomalo sablasno. Mehur je izuzetno bled ali proziran, vrlo cudna i neuobicajena pojava na nebu. Ako se seeing dobar cinice nam se da je mehur velik taman toliko da obuhvati sve tri zvezde. Medjutim, ako je seeing odlican videcemo da je to samo juzna polovina objekta. Pri odlicnim uslovima posmatranja maglina ce se pojaviti u svom kompletnom obliku, gde ce se videti da su te tri zvezde ugradjene u juzni deo elipsastog mehura. Severni deo je poprilicno bledji od juznog, sa mnogo manje ostrim granicama i pojavice se samo u nekim nocima. Stoga se maglina iz loptastog oblika prelazi u izrazeno elipsasti.

Na uvecanjima 107x i 136x pogled se menja na bolje i pocinju da se vide jos mnogi detalji objekta. Usadjenih zvezda u maglinu vise nema tri vec pet. Naime, na vecim uvecanjima u severnom delu objekta pojavljuju se jos dve blede zvezde. Jedna se nalazi na samoj severnoj granici a druga je usadjena u delu magline koji izgleda suplje. Stoga izgleda kao da je magliina izbegava i okruzuje. Sama severna granica postaje jasno uocljivija i vidi se supljina u severnom delu objekta.

Iz gore navedenog opisa vidi se da je objekat poprilicno kompleksan. Znaci imamo veliki bledi elipsasti prozirni mehur. Juzni deo mehura je mnogo svetliji od severnog. U samom centru magline nalazi se svetla zvezda, jos jedna svetla odmah pored nje i jos jedna na samoj juznoj granici objekta. Severni deo je bled i supalj. U supljni nalazi se bleda zvezda i jos jedna bleda na samoj severnoj granici. Objekat kao celina deluje prozirno i duholiko, a pet zvezda izgledaju zatoceno u maglini. Ja do sada nisam posmatrao nista slicno ovom objekatu. Ne mogu reci da objekat izgleda prelepo, jednostavno izgleda unikatno.

Da se sada malo pozabavim sa tih pet zvezda usadjenih u maglinu. Naime, samo jedna od tih pet je zaista deo objekta. To je zvezda u samom centru magline. Ta zvezda je centralna zvezda ove magline i beli je patuljak magnitude 10.9. Ostale 4 zvezde nisu deo objekta vec su superimponirane preko njega. To znaci da su to zvezde koje su blize nama nego sama maglina ali se nalaze u istoj liniji pogleda sa njom.

Treba nesto reci i o filterima. Ova maglina drugacije reaguje na UHC i OIII filter i svaki od njih daje nesto posmatranju ali i nesto oduzima. O III filter istakne maglinu mnogo bolje nego UHC. Sa O III maglina dobija jasno elipsati oblik a granice postaje jasne i relativno ostre. Medjutim, O III potprilicno ubledjue zvezde usadjene u maglinu. Te zvezde su sastavni deo dozivljaja ovog objekta i bez njih maglina gubi na unikatnosti. Osecaj ''zatocenosti'' zvezda nestaje i naprosto maglina nema istu draz. Sa druge strane, sa UHC filterom maglina deluje mnogo bledje i sa nejasnim granicama. Medjutim, UHC mnogo manje gusi zvezde i one ponovo postaju sastavni deo iskustva. Meni se licno vise svideo UHC.

Ovaj opis dat je po zabeleskama posmatranja koje je vrseno u noci odlicnog seeinga. Trebalo je da prodje dva meseca i desetak neuspelih posmatranja da bi se maglina videla ovako. Ovaj objekat notoran je u osmatrackoj astronomiji po drasticnom reagovanju na razlicite uslove posmatranja. Nemojte gubiti vreme i pokusavati nemoguce ako vidite da su uslovi losi. Objekat zahteva i odlican seeing i bar dobru transparenciju. U nocima losih uslova objekat se nece ni videti, u nocima dobrih uslova prikazace se samo juzna polovina magline; samo u nocima odlicnih uslova pokazace se slika data u ovom opisu.

Kod ovakvih objekata mora se imati i malo srece ali i malo ''osecaja za objekte''. Objasnicu oba koncepta:

- Kod objekata koji zahtevaju odlicne uslove posmatranje sreca je neophodna pri prvobitnom posmatranju. Ako takav objekat posmatramo pri losim uslovima dobicemo utisak da objekat nije vredan gledanja i verovatno mu se vise nikada necemo vratiti. Zato se potrebno malo srece da kada ga prvi put osmotrimo objekat bude dovoljno primamljiv za posmatranje da ga ne bi ''bacili u kantu''.

- Osecaj za objekat je potreban kada se objekat prikaze lose ali nam ''nesto govori'' da to nije do objekta nego do uslova. Tada obekat stavimo na spisak meta za veceri odlicnih uslova i vratimo mu se neki drugi put. Taj osecaj dobija se iskustvom ali i proucavanjem mete, razumevanjem njene prirode, magnitude, velicine, povrsinskig sjaja i dela neba u kome se nalazi. Tako da na kraju to i nije nikakav ''osecaj'' vec iskustvo u nama koje nam govori da je meta dobra ali da zahteva bolje uslove.

NGC 157

Spiralna galaksija u sazvezdju Cetus. Galaksija sija magnitudom 10.4 i male je velicine 4.1'x2.7'. Galaksija je na velikoj udaljenosti od Solarnog sistema, 76 miliona ly daleko.

Lociranje: Za ovo lociranje poreban je dobar trazilac. Galaksija se nalazi u praznom delu juznog neba i samim tim i ono malo zvezda koje ce uci u trazilac sijace bledje nego sto bi trebalo. Galaksija je smestena tacno izmedju dve zvezde magnituda 8.5 i 9 i cilj ce biti pronaci te zvezde traziocem. Naravno, za to je potrebno ostro oko, iskustvo i dobar trazilac.

- Krene se od zvezde Deneb Kaitos Shemali u repu Cetusa. Oko 5º istocno nalazi se lanac od 3-4 sjajne zvezde. E sad postaje komplikovano. Imedju Deneba i tog lanca treba pokusati osmotriti tri blede zvezde koje grade oblik slova L. Te tri zvezde nalaze se 1.5º zapad-jugozapad od tog lanca, sto ce reci na samom kraju vidnog polja trazioca. Ako ih vidimo nacentriramo trazilac na HD 3144, pogledamo kroz okular i odmah iznad nje videcemo mali, jedva vidljivi sjaj nase mete.

Naravno, na kraju posta dacu mapu za lokaciju ove mete.

Opservacija: Galaksija zahteva odlican seeing. Objekat se nalazi relativno nisko na nebu pa svetli sjajem manjim nego sto mu magnituda sugerise. Posmatrao sam je nekoliko puta i razlika u pogledu je poprilicno velika. Uostalm, ovo vazi za sve objekte u sazvezdju Cetus - sazvezde zahteva dobar seeing i tamno nebo.

U nocima dobrog seeinga galaksija sija porilicno svetlo i odlicno se vidi. Nalazi se izmezdju dve zvezde magnitude 8.5 i 9 koje nimalo ne pomazu pogledu. Zvezde je nemoguce ukloniti iz vidnog polja i one ce stvarati dodatno svetlosno zagadjenje koje ce jos vise ublediti galaksiju. Sa druge strane, te dve zvezde dodaju na dinamicnosti pogleda. Stoga, nesto dobijamo a nesto gubimo.

Galaksija se moze kvalitetno posmatrati samo perifernim vidom. Objekat je izduzenog oblika i deluje jako pufnasto i uniformnog sjaja. Znaci, galaksija nije prozeta svetlim i tamnim regijama, vec se vidi kao podjednako osvetljena naduvana ''pufna''. Za razliku od vecine spiralnih galaksija, centar nije toliko sjajan i jedva da se razlikuje po sjaju od ostatka objekta. Na uvecanju 176x, ako se malo bolje zagledamo u objekat, moze se primetiti bleda zvezda na juznom vrhu galaksije. Zvezde superimponirane preko galaksija uvek su rado vidjen detalj i podosta doprinose pogledu.

Naravno, spiralna struktura se ne moze uociti, i perifernim vidom galaksija izgleda kao pristojno svetla maglovita mrlja. Da pogled ne bude dosadan pobrinuce se dve zvezde izmedju kojih se galaksija nalazi, kao i bleda zvezda na samom juznom vrhu maglovitosti.

Iako je galaksija mala, kroz okular izgleda porilicno veliko. To je opticka varka koja se desava zbog popotunog odsustva svetlih zvezda u unutrasnjosti sazvezdja Cetus. Posto galaksija nije u bogatom zvezdanom polju, vec stoji sama u totalnom mraku izmedju dve blede zvezde, objekat dominira vidnim poljem i samim tim izgleda vece i sjajnije nego sto u realnosti jeste.

Ova galaksija je odlican trenutak da se nesto kaze o kontroli uvecanja pri posmatranju galaksija. Naime, veca uvecanja sa jedne strane zatamnjuju pozadinsko nebo i pojacavaju kontrast, ali sa druge strane umanjuju sjaj objekta koji posmatramo. Sveti gral posmatranja je naci uvecanje na kome se ta rastuca i opadajuca kriva seku, tj. kada je odnos pojacanja kontrasta i gubika sjaja optimalan. Ko se bavio izlaznom pupilom razume ove koncepte. Kod mene, uvecanje 176x daje optimalan odnos gubitka sjaja i pojacavanja kontrasta i zato ga i najvise koristim. E sad, u mnogim tekstovima naci cete savete da se galaksije posmatraju na sto vecim uvecanjima. To je za ogromnu vecinu galaksija los savet. Ako se ni na kom uvecanju ne mogu primetiti detalji galaksije, a to je slucaj sa velikom vecinom ovih objekata, nema nikakve poente unistavati sjaj objekta a zauzvrat ne dobiti nista. Galaksije kod kojih se ne mogu osmotriti spiralne ruke, isaranost i trake prasine treba gledati na uvecanju koje nam daje optimalnu izlaznu pupilu. Na veca uvecanja treba ici samo ako ce ona pokazati detalje. Ako nece, nema nikakve poente videti istu bledu mrlju bez detalja samo vecu ali jos bledju. Konkretno kod ovog objekta ja sam se cak spustio na uvecanje 136x jer je galaksija izgledala svetlije i ostrije. Ako se vidi da objekat nece odati svoju unutrasnju strukturu treba ga opusteno posmatrati na uvecanju koje je nasem oku najprijatnije.


Mape:

NGC 246 - Skull Nebula:  https://yourimageshare.com/ib/IR4jtE8tXf
NGC 157:  https://yourimageshare.com/ib/yUfgaYPaCS

DSO u sazvezdju Cepheus:

- NGC 188 (otvoreno jato)

DSO u sazvezdju Andromeda:

- NGC 7662 (Caldwell 22) - Blue Snowball Nebula (planetarna maglina)

- NGC 404 - Ghost of Mirach (lentikularna galaksija)

Pozdrav svima. U ovom postu opisacu tri lepe mete koje sam posmatrao pre otprilike mesec dana. Sve tri su izuzetno zamiljive i svaka na svoj nacin unikatna. Jedna od njih, otvoreno jato NGC 188 u sazvezdju Cepheus, mozda nije vizuelno najatraktivnija meta na svetu ali je zato jedan od najredjih prizora koji se moze videti na nocnom nebu - otvoreno jato koje zivi vec preko 25 zivotnih vekova duze od prosecne dobi otvorenih jata. NGC 188 je istinski dinosaurus u modernom dobu i pri opisu mete detaljno cu objasniti zasto. Druga meta, Blue Snowball Nebula najkoloricniji je DSO na nocnom nebu dok je treca, Ghost of Mirach, duholoki pratilac jedne od najposmatranijih zvezda na jesenjem nocnom nebu. Sve tri mete ce jos najmanje mesec dana biti dobro postavljene na nebu i dostupne za posmatranje.


NGC 188 (Caldwell 1)

Otvoreno jato u sazvezdju Cepheus, magnitude 8.1 i prividne velicine 15'.

Ovo jato jedno je od najredjih teleskopeskih prizora u amaterskoj astronomiji. Razlog je njegova starost - jato je staro 6.5-7.2 milijardi godina !!! Ako nekome ta brojka ne znaci mnogo, portudicu se da u jednostavnim crtama objasnim zato ovo jato ne bi ni smelo da postoji. Sva otvorena jata koja mozemo videti na nocnom nebu su relativno mladi objekti, sa staroscu od maksimalno nekoliko stotina miliona godina. Postoji dobar razlog za to - otvorena jata ne zive duze od toga. Ovorena zvezdana jata stvaraju se u molekularnim oblacima - gustim oblacima punih tesno spakovanog vodonika. Usled trenja atoma u tom oblaku oslobadja se ogromna kolicina toplotne energije, tj. stvaraju se zvezde. Znam da je ljudima tesko da shvate da je trenje odgovorno za sjaj svih zvezda koja vidimo, ali uzmite sake i trljte ih jedna o drugu pola minuta - videcete o cemu se radi. Kolicina toplote koju oslobadja trenje je ogroma i na kraju sake bi nam se zapalile. U molekularnim oblacima u kojima se stvara izuzetno veliki broj zvezda te zvezde su cesto dovoljno blizu da se gravitaciono vezu - tj. da krenu zajedno da se krecu kroz svemir kao grupa. Takva grupacija zvezda naziva se otvoreno jato. Otvorena jata uglavnom su najgusca u centru i ta gustima centra gravitaciono vezuje zvezde na periferiji da ne ''izlete'' iz jata.

Medjutim, tu je svemoguca gravitacija Mlecnog Puta da osigura da takvi skupovi ne zive dugo. Sam centar Mlecnog Puta kao i svi objekti u njemu gravitaciono uticu na otvorena jata i otkidaju njegove zvezde deo po deo. Te sile Mlecnog Puta koje razbijaju otvorena jata nazivaju se plimatske sile. Sto je jato blize centru galaksije - njegov zivot je kraci. Prosto, gravitacija nekoliko desetina ili maksimalno stotina zvezda njegovog centra ne moze nikada da savlada gravitacionu vucu milijardi zvezda galaksije. Zivotni vek otvorenih jata iznosi nekoliko stotina miliona godina. Cak i nase voljene Hejade uskoro nece biti na nocnom nebu: iako su vec presle preko prosecnog zivotnog veka otvorenih jata, za nekih 30 miliona godina zvezde jata ce se rasprsiti a Hejade ce postati mit iz proslosti.

I sada da se vratimo na nas objekat, NGC 188. Posle ove price deluje skoro neverovatno da je nasa meta stara citavih 6.5-7.2 milijardi godina. Razlog je polozaj jata u galaksiji. Jato se smesteno visoko iznad galakticke ravni i trpi najmanji gravitacioni uticaj centra Mlecnog Puta a i ostalih zvezda u njemu. Iznad galkticke ravni nema mnogo objekata koji bi uticali na NGC 188 - taj prostor naseljavaju globularna jata, tamna materija i poneko odbeglo otvoreno jato. Stoga je ovaj objekat nadziveo svoju ''bracu'' skoro 25 zivotnih vekova. Ja licno znam za samo osam teleskopski osmotrivih jata sa staroscu iznad milijardu godina, a NGC 188 je ubedljivo najstjariji od njih. Svaki put kada ga pogledam, iako se jato ne vidi bas najbolje zbog svog polozaja na severu, osecaj je poseban - kao da u nekoj sumi naidjete na dinosaurusa koji je nekim cudom uspeo da prezivi.

Lociranje: Jato se nalazi u samoj blizini Polarisa, pa nema nikakve poente govoriti o usmerenjima istok, zapad ili gore i dole. U ovom podrucju neba svi objekti kruze oko Polarisa po izuzetno malom poluprecniku i drasticno menjaju orijentaciju u toku noci.

Postoje dva nacina lokacije - traziocem i okularem. Ako jato trazuimo traziocem:

- Nacentriramo Polaris u trazilac. Videcemo da se od Polarisa ka sazvezdju Cepheus pruzaju dva prominentna lanca zvezda - nama treba onaj u kome je najsvetlija zvezde 2 Ursae Minoris. Druga najsvetlija zvezda u tom lancu je HD 4853.
- Namestimo koncanicu trazioca na tracinu duzi koja spaja te dve zvezde blize 2 UMa, pogledamo kroz okular malog uvecanja i pojavice se nasa meta - NGC 188.

Tacnu lokaciju jata mozemo odrediti i pomocu dve duple zvezde vidljive u traziocu: ta dva para naci cemo na istoj liniji, samo na njenoj polovinni. Pratimo pravce koji vezuju komponente te dve duple zvezde, i gde se oni preseku to je tacna lokacija nase mete.

Drugi nacin je okularski: nacentriramo 2 Ursae Minoris, pogledamo kroz okular i pomerimo ga na sam sever vidnog polja. Na jugu okularskog pogleda u vidno polje ce poceti da ulazi nasa meta. Ovaj nacin ne preporucujem, jer u sazvezdjim Ursa Minor i Cepheus orijentacija ne znaci nista. Ono sto je u jednom trenutku sever, posle tri sata je istok, a posje jos tri jug. Sva lociranja u ta dva sazvezdja moraju se raditi preko zvezdanih paterna.

Opservacija: Meni  se ovo jato prikazalo porilicno bledo. Iako je jato sasvim pristojne magnitude 8.1, sa moje lokacije Beograd je na severu i severna stvara mi je svetlosno najzagadjenija. Dodatno, jato se nalazi jako blizu Polarisa - sto znaci ja na donjem delu severnog neba. Cekao sam cetiri sata od prvog posmatranja da jato dodje u tranzit, ali ni to nije mnog pomoglo.

Ovo jato ima osnovni skelet od nekoliko desetina zvezda magnitude 11-13, a sve ostale su bledje. Da bi jato ogolili van osnovnog skeleta neophodno je koristiti periferni vid.

Na uvecanju 62.5x vidi se da je jato oiviceno sa cetiri sjajne zvezde koje grade trapez, a samo jato nalazi se unutar tog trapeza. Objekat izgleda kruzno, sa najsvetlijim zvezdama razbacanim po njegovim obodima. Sam centar je taman i sastavljen je od jednog lanca  od nekoliko relativno beldih zvezda i jedne svetle zvezde, dok su sve ostale zvezde svetlijih magnituda smeste na obod jata. Stoga objekat izgleda suplje.

Na uvecanju 107x pogled je bolji. Pojavljuje se vise zvezda a perifernim vidom taj broj moze se jos povecati. Ovo uvecanje potvrdilo je prethodni pogled da kroz sam centar jata prolazi tamna traka koja ulazi sa severa (sever tog trenutka). Nije lako proceniti gde se objekat zavrsava jer objekat deluje suplje i rasuto.

Na uvecanju 136x jato se rasirilo i meni je poprimilo oblik jelke. Najsvetlije zvezde jata cine postolje iz koga se granaju tri lanca zvezda - dva na stranu i jedan u sredinu. Sam centar objekta je prazan. Naravno, nije centar prazan ali je sastavlljen od nekoliko stotina zvezda magnituda 15 i bledje koje se ne vide kroz moju aparaturu. Ukupan broj tamnih regija se popeo na tri - jedna u samom centru i dve izmedju ta tri lanca. Ta tri lanca i dve tamne trake izmedju njih formiraju oblik ''jelke'' ili ''javorovog lista''. Uporno sam pokusavao da perifernim vidom vidim jos zvezda ali polozaj ovog objekta na niskom severu bio je destruktivan za te pokusaje.


NGC 7662 (Caldwell 22) - Blue Snowball Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Andromeda, magnitude 8.3 i prividne velicine 37''.

Ovo je apsolutno superioran objekat za posmatranje i jedna od najboljih jesenjih meta. Slobodno mogu reci da je ovo najkoloricnija planetarna maglina koju sam ikada posmatrao. U rangu sa njom po koloricnosti jedino mozda stoji NGC 6826 - Blinking Planetary Nebula u sazvezdju Cygnus i NGC 2022 u sazvezdju Orion.

Maglina se nalazi relativno blizu Solarnom sistemu, na udaljenosti od 2.500 ly.

Lociranje: Maglina u pricipu nije laka za lociranje. Medjutim, kod mene se isplatilo vreme koje provodim proucavajuci sazvezdja. Naime, ako znamo gde se nalazi trio zvezda 𝞴, 𝞳 i 𝞲 Andromedae, lociranje je izuzetno lako. Lambda, Kappa i Iota Andromedae cine trio bliskih sjajnih zvezda daleko od glavnog asterizma Andromede. Ja sam ih prosle sezone pomatrao svaku pojedinacno zvezda radi i naucio sam da ih prepoznam golim okom. Stoga sam iskoristio sledeci star-hopp:

- Traziocem naciljamo trio Lambda, Kappa i Iota Andomedae, koji se vidi golim okom.
- U trazilac nacentriramo Iota Andromedae i u istom vidnom polju na jugoistocnom kraju vidnog polja trazioca primeticemo sjajnu zvedu 13 Andromedae.
- Naciljamo 13 Andromedae u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja i nasa meta ce se pokazati na istocnom obodu vidnog polja kao sjajna, svetlo-plava, pufnasta zvezda.

Ako ne uspemo da lociramo ovaj trio, lociranje moze da bude jako komplikovano, zato cu objasniti kako se ovaj trio lako nalazi. Krenemo od susednog sazvezdja Pegasus i povucemo simetralu duzi koja spaja dve zvezde u ''Velikom kvadratu'' - Alpheratz (𝞪 Andromedae) i Scheat (𝞫 Pegasi). Vucemo tu simetralu u pravcu van ''Velikog kvadrata'' i posle nekih 16º ugrubo cemo stici do tria Lambda, Kappa i Iota.

Opservacija: Maglina je mala i treba je posmatrati na srednjim i velikim uvecanjima. Povrsinski sjaj joj je visok, pa maglina dobro podnosi uvecanja.

Na uvecanju 176x i bez filtera  pogled je izuzetan. Magliina je okrugla, veoma sjajna i izrazeno svetlo-plave boje. Cak i na ovom uvecanju maglina otkriva unutrasnju strukturu - iznutra je manje svetla nego spolja. Kada se na okular ucvrsi nebula filter pogled je jos bolji. O III filter pravi cuda sa ovom maglinom i, sa njim, poled je fantastican.

Na uvecanju 321x i sa O III filterom, potvrdjuje se ono sto je vec primeceno: da je maglina okrugla sa supljinom unutra. Centralna zvezda magnitude 13 moze se primetiti tek apertururama od 400mm i preko, i nisam ni pokusavao da je primetim.

Kod ovog objekta sve je poslozeno ''potaman'': magnituda i velicina stoje u takvom odnosu da maglina nije ni presvetla ni pretamna. Ako je planetarna maglina presvetla ne postoji skoro nikakva sansa da se primeti njena unutrasnja struktura. Sa druge strane, maglina malog povrsinskog sjaja ne pokazuju boju jer je objekat isuvise bled da bi pokrenuo receptore boje u nasim ocima. Kod ovog objekta sve je tu - mnoguce je primetiti i boju i unutrasnju stukturu.

Na zalost, ovaj objekat ima i svoje ''nedostatke''. Koliko sam ja proucavao, boja i opazanje strukture se drasticno poboljsavaju tek od aparature 200mm pa na gore. Stoga, ako maglinu posmatramo teleskopom ispod 200mm, objekat se nece prikazati u punom sjaju.


NGC 404 - Ghost of Mirach

Patuljasta lentikularna galaksija, magnitude 10.3 i prividne velicine 3.5'.

Ime ''Mirahov duh'' dobila je jer lezi jako blizu sjajne zvezde Mirach, jedne od najsvetlijih zvezda u sazvezdju. Zvezda je svima dobro poznata kao glavni lokator za pronalazenje Andromeda Galaksije. U pitanju je sjajni crveni dzin M-tipa magnitude 2.06. NGC 404 nalazi se samo 7' od te zvezde i prati je na bilo kom uvecanju.

NGC 404 je galaksija veoma blizu Lokalnoj Grupi ali nije gravitraciono vezana za nju. Pomenuo sam da je u pitanju lentikularna galaksija, pa da ukratko objasnim sta to znaci. Lentikularne galaksije nalikuju spiralnim galaksijama po svetlom jezgru ali nemaju spiralne ruke. Uglavnom dolaze u obliku sociva odakle i dolazi njihovo ime (lens). Smatra se da su lentikularne galaksije fazni prelaz ka elipticnim galaksijama. Naime, kada se dve spiralne galaksije sudare, obe gube svoju spiralnu strukturu. Zvezde galaksija se mesaju i rasporedjeuju u obliku kruga ili cesce ellipse oko novoformiranog jezgra. Tako se na kraju doboje eliprticna galaksije bez forme i strukture, ogromna lopta ili elipsoid koji je najsjajniji u centru i uglavnom ravnomerno bledi ka krajevima. Lentikularne galaksije su prelaz izmezdju trenutka sudara do formiranja elipticne galaksie. To je oblik koji dve galaksije koje su pretrpele koliziju uzimaju ka svom konacnom obliku u vidu elipticne galaksije. Konkretno, NGC 404 je galaksija stvorena jednim ili mozda cak i vise sudara pre otprilike 1 milijarde godina. Kako su sudari novijeg datuma, jos nije proslo dovoljno vremena da galaksija uzme elipticnu formu i trenutno se nalazi u svojoj lentikularnoj fazi oblika. NGC 404 je gakstickog tipa SO, sto znaci da je vise kruznog oblika nego oblika sociva.

Lociranje: Nikada lakse lociranje. Naprosto nacentriramo zvezdu Mirach (𝞫 Anromedae), pogledamo kroz okular bilo kog uvecanja, i 7' do nje primeticemo poprilicno svetlu maglovitu loptu - nasu metu NGC 404. Stoga za ovaj objekat nema potrebe davati mapu lokacije.

Opservacija: Bio sam vise nego iznenadjen kvalitetom pogleda. Ocekivao sam malo a dobio mnogo. Naime, na astrofotografijama galaksija deluje mnogo manje od same zvezde. To se verovatno desava zbog difrakcionih prestenova i duzine ekspozicije, stvarno ne bih zeleo da pricam o stvarima u koje se ne razumem. Bilo kako bilo, kroz okular je pogled obrnut: galaksija izgleda mnogo vece od zvezde. Sjaj zvezde se mnogo manje rasipa nego na fotofrafijama, difrakcionih prstenova nema i ''Duh Miraha'' se pokazuje u svoj svojoj slavi. Iako je prividna velicina objekta malih 3.5', velika uvecanja ce galaksiji dati finu velicinu a sam objekat sjaji sasvim pristojno i ne moze se promasiti.

Iskreno, ne znam kako galaksija izgleda na malim uvecanjima. Posto se nalazi odmah uz zvezdu, ja sam je odmah pogledao na uvecanju 176x. I to uvecanje je savrseno za ovaj objekat. Galaksija izgleda kruzno, kao elipticne galaksije, ali sa mnogo vise detalja. Kod elipticnih galaksija sjaj ravnomerno bledi od centra ka spolja. Kod NGC 404 to nije slucaj i galaksija bledi u tri prelaza. Centar galaksije je zvezdolik i jarko sjajan. Oko njega kruzi mlecni prsten manjeg sjaja. Prelaz sjaj od centra ka prstenu nije ravnomeran i desava se naglo. Oko prstena se pruza bledi halo koji se polagano utapa u pozadinu. Halo je opet bledji od prstena i ni ovaj prelaz nije ravnomeram vec se takodje desava relativno naglo. Posle sam pogledao objekat na manjem uvecanju i tu sve deluje ujednacenije. Stoga preporucujuem da se objekat posmatra na minimum 170x uvecanju. To uvecanje je za moj teleskop i optimalno zbog povecanja kontrasta izmedju zvezde i galaksije a bez zrtvovanja previse sjaja.

Sada ono najbitnije, a to je da li blizina tako sjajne zvezde kao sto je Mirach smeta pogledu. Odgovor na to pitanje zavisi od individualnih preference posmatraca ali moj stav je - apsolutno ne! Objekat se zove ''Ghost of Mirach'' i bez Miracha samo ime objekta gubi poentu. Bez Miracha u vidnom polju NGC 404 bi bila samo jos jedna lepa i zanimljiva bleda galaksija kruznog oblika ali u paru sa Mirach-om cini jedan jedini unikartan pogled na nocnom nebu. Ko je gledao Mirach zna koliko je ta zvezda spektakularna sama za sebe. Sjajna zvezda duboke narandzaste boje, koja svojom bojom pomalo siledzijski dominira vidnim poljem bezlicnih belih zvezda.  Uparena sa NGC 404, ovaj par zvezda-galaksija cini spektakularnan prizor kontrasta sjaja i boja. Iskreno, nisam ni pokusao da uklonim Mirach iz vidnog polja, on je neizostavni deo iskustva. Verovatno bi galaksija zasjajla svetlije ali bi se zrtvovala unikatnost ovog objekta. Uostalom, ukloniti zvezdu na rastojanju 7' nije lako. Za to se mora ici na bas velika uvecanja koja bi vec previse ubledila galaksiju.

Na kraju da pomenem da ne treba izvuci pogresan zakljucak da je galaksija svetla. Objekat je blede magnitude 10.3 ali mu mala velicina pomaze da zadrzi pristojan povrsinski sjaj. Preptpostavljam da osmatraci koji nisu upoznati sa galaksijom nisu ni primetimetili da nesto okuglo i maglivito sjaji uz Mirach. Sada, uz malo koncentracije i  malo uvecanja Mirahov Duh ce se pokazati, a uz malo malo perifernog vida i stpljena duh ce cak pokazati i detalje.

Sa Mirachom koji sija kao ''blesav'' i galaksijom koja se prikazala svetlije nego sto sam ocekivao, ovaj kontrastni par je  apsolutno fantasticno posmatranje. Savzezdje Andromeda nije samo M31; oba objekta iz ovog posta su izuzetna posmatranja.

Kolege, hvala na podrsci.

Yagodinac, u pravu si, ovo zaista uopste nisu lake mete. Mnogo rada i vremena treba za ovakva osmatranja, i za okularom i van okulara. Koliko vremena provodim posmatrajuci, 4x vise provodim proucavajuci i citajuci. Ne samo o objektima, vec i o tehnikama posmatranja. Koliko sam znanja ''ukrao'' od boljih od sebe, to je neverovatno. Oprema jeste bitna, ali dzaba svi Tele Vue Ethos okulari ako kroz njih ne znamo da gledamo. Recimo, celo jedno prolece, umesto da skacem od galaksije do galaksije, posvetio sam ovladavanju perifernog vida. To se isplatilo do maksimuma, uhvatio sam sebe da vise i ne gledam direktnim vidom vec po automatizmu prelazim odmah na periferni, sto naravno nije uvek dobro. Perifernim vidom gledam i kroz trazilac, i pod vedrim nebom, cak sam sebe uhvatio i da  dugu gledam perifernim vidom u sred bela dana.

I najvaznije, bolesno sam strljiv. Ne samo sto svakoj meti posvetim vremena koliko ona zahteva, vec ih posmatram i po nekoliko noci. Recimo, Skull Nebula sam posmatrao jedno 10 noci, dok nisam dosao do forme koju mogu prvo sam sebi da opisem i da budem zadovoljan. Posvecen sam ovoj strasti, mogo vremena ulazem u nju, broj sati pred okularom vec merim stotinama i znam da je to jos uvek malo i da najbolje tek dolazi. Imam planove da u roku od nekoliko godina znatno povecam aparaturu, a u kratkom intervalu mi je u planu nabavka kvalitetnog sirokogugaonog okulara za uvecanja od oko 300x, jer mi je to trenutno slaba tacka. Ja se nadam da ce biti Ethos, ali videcemo.

Hvala vam mnogo, znaci podrska, kao sto mislim i da ovi izvestaji i znanje iz nauke koje proguram kroz njih znaci drugima.

Pozdrav svima. U ovom postu opisacu cetiri lepa binarna sistema koji se nalaze u istom delu neba, unutar susednih sazvezdja Cepheus, Lacerta i Cassiopeia. Jedan od njih, Eta Cassiopeia, jedan je od najpoznatijih binarnih sistema kako zbog lepote tako i zbog percepciije boja. Nadam se da onima koji citaju ovaj topic binarni sistemi nisu dosadni, ja ih posmatram skoro koliko i DSO jer ih nalazaim posebno izazovnim i nagradjujucim metama.

Omicron (𝞸) Cephei

Binarni sistem u sazvezdju Cepheus, primara magnitude 4.9 i sekundara magnitude 7.1. Zvezde se nalaze na separaciji od 3.3''.
Primar je masivni dzin G-tipa dok je sekundar zvezda glavne sekvence F-tipa. Zvezdama treba 1.500 godina da naprave jednu orbitu oko zajednickog centra mase.

Sama po sebi, ova separacija je mala. Medjurtm, uparena sa ovako velikom magnitudnom razlikom dve zvezde, separacija cini ovaj par dodatno izazovnom i teskom metom.

Lociranje: Zvezda se ne nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja ali se izuzetno lako locira:

- Krene se od zvezde Iota (𝞲) cephei u glavnom asterizmu sazvezdja Cepheus. Ako zvezdu nacentriramo u trazilac na krajnjem jugu istog vidnog polja primetice se svetla zvezda HD 218029.
- Nacetriramo HD 218029 u trazilac i opet cemo na krajnjem jugu istog vidnog polja videti svetlu zvezdu - nasu metu Omicron Cephei.

Opservacija: Izuzetno zahtevna meta. Posmatrao sam je dve veceri, jer je za kvakitetan pogled potreban dobar seeing. Naime, ako je seeing los skoro je nemoguce jasno razdvojiti zvezdu zbog velikog sjaja primara koji se razliva oko njega, kao i prisustva jakih difrakcionih prstenova koji se javljaju na velikim uvecanjima.

Prvo jasno razvajanje izvrsio sam na uvecanju 176x. Primar nije ostar, pufnast je i siri oreol svetlosti oko sebe koji poprilicno ''jede'' bledi sekundar. Za bolje osmatranje nije lose koristiti periferni vid, meni je pomogao da sekundar zasija malo sjajnije a procep izmedju zvezda je bio cist i bez dodirivanja.

Obe zvezde sijaju zuckastim sjajem. Primar nije cisto zut vec belo-zute boje. Sto se tice sekundara, zvezda izgleda isuvise malo i bledo da bi mogao da procenim boju. Trebalo bi da bude zut ili belo-zut ali ne mogu da potvrdim boju. Probao sam da defokusiram par i recimo da se sekundar video zuckasto-crven, ali to uzmite sa rezervom.

Na uvecanju 321x separacija se pokazala bolje. Pojavili su se difrakcioni prstenovi koji su poceli da ispunjavaju prorez izmedju para, ali skoncentrisanim posmatranjem kroz okular njihov uticaj moze da se svede ne minimum. Sekundar se vidi vece a perceprcija boja je bila malo bolja ali i dalje ne mogu da garantujem u kojoj boji sam video bledju zvezdu - neka ostane zuto-crvena.

Zvezdano polje u kome se par nalazi je malo razocaravajuce za savzezdje Cepheus, kroz koje prolazi Mlecni Put. Trebalo bi da bude bogato - ali u ovom njegovom delu pozadinskog sjaj nema u obilju. Stoga zvezda izgleda kao da stoji usamljeno u vidnom polju, sto je veoma retko u sazvezdju Cepheus.

Pogled na ovaj par je jako lep. Par je kolorican, blizak, a ako je seeing dobar par ce se prikazati cisto razdvojen.

Kada zavrsimo posmatranje ovog para nije lose vratiti se na nasu polaznu tacku - zvezdu Iota Cephei u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezda je crveni dzin i zaista lepo izgleda u okularu u svom narandasto-crvenom sjaju.


8 Lacertae

Binarni sistem u sazvezdju Lacerta. Komponente sistema sijaju magnitudama 5.7 i 6.3 i nalaze se na sirokoj separaciji od 22.4''. Obe zvezde su stelarne klase A. Sistem se nalazi na dalekih 2.160 ly od Sunca.

Ovo je jako cudan binarni sistem. Cudan je jer u okularu bilo kog uvecanja nece biti sam, vec ce mu drustvo praviti jos jedna svetla zvezda malo dalje od osnovnog para i jos dve bliske blede zvezde jako blizu osnovnom paru. Stoga mnogi posmatraci ovu zvezdu posmatraju kao petostruki zvezdani sistem. Ja nisam naisao ni na kakve podatke koji govore da je u pitanju visestruki zvezdani sistem. Stavise obrnuto: moje proucavanje dovelo je do zakljucka da tri zvezde koje prate osnovni sistem ne dele ni isto rastojanje ni iste brzine sa osnovnim parom te stoga ne mogu biti gravitaciono vezane za par 8 Lacertae.

Kako god bilo, ja cu opisati sistem i kao binarni i kao petostruki jer on to zasluzuje. Samu zvezdu posmatrao sam jer sam je pronasao u vodicu za posmatracku astromoniju Charles Edward Barns-a u kojoj ju je on opisao kao Doubl-Double. Znaci i on ju je posmatrao kao visestruki zvezdani sistem.

Lociranje: Izuzetno tesko lociranje. Svestan sam da je sazvezdje Lacerta velika muka za amaterske astronome, pa cu star-hopp dati pod pretpostavkom da ne mozemo pronaci sazvezdje golim okom. Sazvezdje Lacerta predstavlja gustera sa jasno definisanim telom i repom. Medjutim, sazvezdje je malo i bledo, a jos se i nalazi usred bogatog polja Mlecnog Puta i zaista ga je tesko izdvojiti. Medjutim, do sazvezdja se lako dolazi traziocem ako krenemo od sjajnih zvezda iz okolnih sazvezdja.

- U trazilac centriramo opticki dvostruki sistem 𝞹¹ i 𝞹² Pegasi, krajnje zvezde u jednoj od dve prednje noge Pegaza.
- Upravno na pravac koji spaja te dve zvezde jasno ce se uociti sjajna zvezda HD 210889, u istom vidnom polju trazioca.
- Pratimo pravac koji spaja 𝞹¹ i 𝞹² sa HD 210889 jos 3º i prva sjajna zvezda koja udje u pogled je 1 Lacertae. Ta zvezda nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja Lacerta i predstavlja kraj repa gustera.
- Nacentrirano 1 Lacertae u trazilac i pratimo lanac svetlih zvezda neposredno do nje: Struve 2894, HD 212487, HD 212978. Kod poslednje zvezde pocinje novi lanac koji se pruza upravno na prethodni: HD 213660, 8 Lacertae i 10 Lacertae. Srednja zvezda u lancu je nasa meta.

Opis lociranja zvuci teze nego sto jeste, pa cu na kraju posta dati mapu lociranja. Na njoj ce se videti da je star-hopp koji sam pronasao poprilicno lagan. Do tog star-hoppa nisam dosao iz prve, meti sam isprva pokusao da pridjem drugacije ali je na kraju ovaj ispao najlaksi.

Opservacija: Kada nacentriramo zvezdu i pogledamo kroz okular uvecanja 62.5x, upecatljivo ce iskociti jednakokraki trougao veoma ostrog ugla koji grade tri sjajne zvezde. Osnovica tog trougla izuzetno je kratka i nju gradi nasa meta - dve komponente binarnog sistema 8 Lacertae sa separacijom 22.4''. Teme tog trougla cini svetla zvezda HD 214112 magnitude 7, i na udaljenosti je oko 5' od osnovice. Kako se sistem nalazi veoma blizu trake Mlecnog Puta, okularski pogled ce ispuniti mnostvo bledjih zvezda magnitude 8 i bledje. I to cini pogled zaista lepim. Trougao tri sjajne zvezde je okruzem bogatim zvezdanim poljem ali i dalje odskace po sjaju i dominira pogledom. Sve zvezde u pogledu su bele boje, i zvezde koje grade sjajni trougao i blede zvezde u okruzenju.

Zasto je onda ova zvezda naziva Double-double. Na malom uvecanju to je moguce videti ako se pazljivije pogleda osnovni par a jos bolje ako se pogeda perifernim vidom. Odmah uz osnovni par bojazljivo sijaju dve bliske blede zvezde. Te dve zvezde sijaju magnitudama 9.1 i 10.4 i daju utisak da grade cetvorostruki sistem sa dve glavne komponente. Koliko ja znam, te dve zvezde su opticki pratioci i nemaju veze sa osnovnim parom. Nauku na stranu, vizuelno zaista imamo cetiri bliske zvezde, dve sjajne i dve izuzetno blede.

Na uvecanju 136x cetvorostruki sistem je jasno vidljiv jer blede zvezde dobijaju na sjaju. Meni licno. te dve zblede vezde su vise tu da zacine pogled na svetli trougao nego sto cine neki spektakularni prizor. Separacija izmedju njih je otprilike ista kao separacija osnovnog para i sve to meni izgleda previse belo, bledo i siroko razdvojeno da bih ostao bez teksta.

8 Lacertae je najpametnije posmatrati kao ono sto sistem zapravo i jeste - par lepo razdvojenih svetlih belih zvezda, sa trecom koja daje dinamicnost pogledu. Ako vec hocemo da posmatramo Double-Double, onda treba sacekati leto i posmatrati Epsilon Lyrae pa zaista ostati bez teksta.


Sigma (𝞼) Cassiopeiae

Binarni sistem u sazvezdju Cassiopeia. Par je velike magnitudne razlike, gde primar sija magnitudom 5 a sekundar magnitudom 7.1. Separacija para je 3.1''. Velika magnitudna razlika i mala separacija cine ovaj par izuzetno teskom metom za razlucivanje.

Primar je subdzin stelarne klase B2 dok je sekundar zvezda glavne sekvence stelarne klase B5.

Lociranje: zvezda se nalazi u prebogatom delu zvezdanog neba i, iako deluje lagano za lociranje jer se nalazi blizu sjajne zvezde Caph, ponekad je tesko orijentisati se kada uhvatimo Caph u trazilac. Stoga nije na odmet upoznati se prvo sa paternima zvezda koji okruzuje pet glavnih zvezda u sazvezdju Cassiopeia da bi bili sigurni da smo nacentrirali dobru zvezdu. Cak i tada, ume da bude tesko kretati se jer je zvezda mnogo i lako se izgubi orijentacija u koji stranu treba da idemo.

- U trazilac nacentriramo zvezdu Caph (𝞫 Cass) u glavnom asterizmu sazvezdja. Proveru da li sam uspeo da nadjem Caph vrsim tako sto znam da se severoazapadno od Caph-a u istom vidnom polju trazioca vide tri sjajne zvezde - 5 Cass, 𝞺 Cass i 𝞼 Cass. Jos jedna provera je da 𝞼 Cass pravi opticki dvostruki sistem sa zvezdom HD 224355, sto se lako vidi u traziocu.

Opservacija: Izuzetno teska meta koja zahteva odlican seeing. Kvalitetno sam je osmotrio tek iz drugog pokusaja. Prvo vece kada sam je posmatrao par je bio apsolutno negledljiv. Velika magnitudna razlika i mala sepracaija uparene sa losim uslovima posmatranja doveli su do mutne i nerazlucive slike u okularu. Poucen iskustvom, nisam forsirao posmatranje vec sam metu ostavio za mnogo bolju noc, koja je dosla oko nedelju dana kasnije.

Pratioca sam prvi put video na uvecanju 137x. Pogled je veo,a lep vec na tom uvecanju. Dve bele zvezde, jedna velika a druga sicusna. Primar je solidno ostar dok je sekundar prikazuje sroz ostro. Nisam mogao da verujem koliko je seeing poboljsao ovaj pogled u poredjenju sa noci kada par nisam mogao kvalitetno da razlucim ni na 3x vecim uvecanjima.

Na uvecanju 176x pogled je bio jos bolji. Ovo je neko granicno uvecanje posle koga mala separacija ima problem sa difrakcionim prstenima koji ispunjavaju procep izmedju para. Boju sekundara niam mogao jasno da primetim.  Na vecim  uvecanjima meni je izgledao plav, ali sve to ide sa velikom rezervom posto sekundar pored mango sjajnijeg primara izgleda izuzetno malo, kao vrh igle.

Na uvecanju 321x pogled nije bolji. Na 176x imao sam potpuno razlucen par bez difrakcionih prstenova; na 321x par je mnogo razdvojeniji ali je prorez izmedju zvezda mutniji i nejasniji zbog difrakcionih prstenova koji se javljaju na ovom uvecanju. Da razjajsnim, skroz je u redu ici ne valika uvecanja sa difrakcionim prstenovima ako par ne moze da se razdvoji na manjim. Ali ako moze, nema nikakvog razloga unistavati cistu sliku.

Na kraju sam se vratio na uvecanje 62.5x da bih uzivao u zaista izuzetnom zvezdanom polju u kome se zvezda nalazi. Veliki broj zvezda svih magnituda i boja ispunjava vidno polje, a one se grupisu u razlicite paterne koji se mogu primetiti. Najsjajnije zvezde u vidnom polju bice dve zvezde juzno od Sigme. Izmedju Sigme i te dve zvezde nalazi se trapez 4 bledje zvezde od kojih jedna sjaji lepim crvenim sjajm. Ostale zvezde prave lance koji se od Sigme sire ka krajevima vidnog polja. Astronom koga sam ranije pominjao. Charles Edward Barns, opisao je okolinu ove zvezde sa ''vrvi draguljima'' - i bio je u pravu.

Izmedju 𝞺 Cass i 𝞼 Cass, samo jedan okularski pogled dalje, od nase mete, nalazi se jedan od najlepsih DSO: NGC 7789 - Caroline's Rose Cluster. O njemu kao posebnoj metu neki drugi put.


Eta (𝞰) Cassiopeiae - Achird

Cuveni binarni sistem u sazvezdju Cassiopeia. Primar sistema je zvezda veoma slicna Suncu. Sija magnitudom 3.44 i spektralnog je tipa G, sa masom i radijusom skoro identicnim Suncu. Cak je i temperatura zvezde samo 200 K toplija od Sunca. Iako mala, zvezda sija svetlom prividnom magnitudom jer je veoma blisko Solarnom sistemu, na udaljenosti od samo 19.3 ly. Sekundar je jos manja zvezda K-tipa, sa masom i radijusom oko 70% manjim od Sunca. Pratilac je stoga mnogo manje luminozan, te ima privdinu magnitudu 7.5. Par se nalazi na prelepoj separaciji od 12.9''.

Zvezdama treba 480 godina da naprave jednu rotaciju oko zajednickog centra mase.

Lociranje: Jedna je od najsvetlijih zvezda van glavnog asterizma sazvezdja Cassiopeia. Vidljiva je golim okom kao zvezda koja lezi skoro tacno na liniji koja spaja zvezde Navi (𝞬 Cassiopeia) i Shedar (𝞪 Cassiopei) u glavnom asterizmu sazvezdja. Shodno tome, direktno sam je nacentrirao u trazilac.

Opservacija: Zvezda je jedna od najomiljenijih meta medju posmatracima binarnih sistema. Razlog za to mnogo, ali najzanimljiviji je sto je percepcija boja uglavnom potpuno razlicita od onoga sto stelarne klase namecu. Po stelarnim klasama primar bi trebao da bude zut a sekundar crvenkast. Medjutim, zbog bliske separacije i ogromne magnitudne razlike, boja primara utica na percepciju boje sekundara i posmatraci prijavljuju kombinacije koje idu od narandzasto-purpurna do  bela-zuta. Iz samih kombinacija se vidi da bi verovatno ovi posmatraci jedni drugima preporucili posetu ocnom lekaru :). Medjutim, vec puno puta sam opisivao ovakve parove i pojave potpuno ''ludackih'' percepcija boja i naveo da u tome nema niceg za ocnog lekara vec da je u pitanju mnogo dublja igra koloricnosti. Navescu jedan prost primer koji mi desava svako posmatranje. Jedno vreme sam na spisku objekata za posmatranje prelazio preko imena odredjenih meta zutim markerom. U noci posmatranja, kada bih spisak osvetlio crvenom lampom, ta zuta boja se prikazivala sasvim drugacije. Nesto slicno se desava i kod binarnih sistema: ako je primar znatno sjajniji od sekundara, on  u nekim slucajevima svojom bojom menja percepciju boje sekundara. Kao sto je boja na mom spisku i dalje bila zuta ali ja je vise nisam tako video kada sam je osvetlio dominantnim izvorom svetlosti odredjene boje. Tako i mi male zvezde koje su blizu luminoznih izvora svetlosti vidimo u drugacijim bojama od onoga kako one zaista sijaju. Kako je kod svake individue percepcija boja drugacija, tako se i izvezstaji o ovakvi zvedama znatno razlikuju. Znaci - niko ne mora kod ocnog :).

Ovo je jedan od najlepsih binarnih sistema koje sam posmatrao. Kroz okular malog uvecanja ova zvezda je fantasticno posmatranje - par zivopisnih boja i ''taman'' separacijom. Sjajni primar i mali ali sjajan sekundar. Kombinacija boja je izuzetno lepa. Ja sam video belo-zuckasti primar i narandzasto-crvenkasti sekundar. Ono sto karakterise ovaj sistem je da je sekundar tackasto mali ali da mu to ne smeta da svetli sasvim dobrim sjajem. Kada se uzme u obzir da separacija i nije velika, zaista je nesvakidasnji pogled da sekundar uspeva tako ''hrabro'' da se izbori za svoje mesto po nebom. Kombinacija boja je predivna, zvezda izgleda izuzetno kontrastno u koloricnosti, skundar sija jako ostro i sjajno.

Okolno zvezdano polje je prepuno i njegove zvezde izgledaju kao zraci koji izviru iz Eta Cassiopeiae.

Na vecim uvecanjima primar je postao zuckastiji, a sekundar dobija na velicini i vise se ne pojavljuje tackasto vec kao prava pravcata zvezda. Inace na vecim uvecanjima boje bolje dolaze do izrazaja, a kod ove zvezde koloricna razlika koju su istakla takva uvecanja deluje fantasticno. Sve vreme sam bio svestan da su zvezde bliskih stelarnih klasa i da je koloricna razlika veca nego sto u stvarnosti jeste. Na ovim uvecanjima mogao sam i da kvalitetno defokusiram zvezde  i napravim difrakcione prstenove zbog boljih percepcija boja. Primar je postao vise zuckast nego beo dok je sekundar ostao tamno naranzdasto-crven.

Kod ovog para je sve poslozeno. Ostar prikaz boja, koloricna razlika, idealna separacija za magnitudnu razliku zvezda a da pri tome primar nije ugusio sekundar. Ne znam koliko puta sam u ovom postu ponovio fantasticno ali nije na odmet da ponovim opet - fantasticno.

Na kraju ovog posta zeleo bih nesto da kazem o temi koju je Dragan pokrenuo u nekom od prethodnih postova, a tice se sta sve od ovih meta moze da se osmotri manjim teleskopima. Sto se tice binarnih sistema, oni su sjajne mete za male teleskope sto se tice samog razdvajanja zvezda. Pogotovo to vazi za refraktore, u kojima je slika ostrija, bez opstrukcije spajdera i krstastog razlivanja svetlosti. Medjutim, problem koji ce mali teleskopi imati sa binarnim sistemima je probijanje boja. Letos sa imao prilike da pogledam najkoloricniju dvostruku zvezdu na nebu, Albireo (Beta Cygni), manjim teleskopom i jednostavno to nije bilo to. Koloracija zvezda bila je daleko izrazenija u velikom teleskopu. Stoga, mali telekopi imaju prednost u odnosu na velike sto se ostrine slike tice, ali zaostaju  po pitanju
isticanja boja komponenti. To i dalje ne smeta binanim sistemima da ostanu glavni izvor astronomske zabave tokom noci ''zagadjenih'' mesecinom, kao i nepresusan izazov za osmatrace da pokusaju da ih razdvoje.

Pozdrav svima. Pre opisa gore pomenutih meta, zelim da iskoristim priliku da se od srca zahvalim kolegi i prijatelju sa foruma Dejanu (Spajdej), koji je u poslednjih mesec dana, uz pomoc kolege Lugera, opremio moj teleskop grejacima protiv zamagljivanja trazioca i sekundarnog ogledala, kao i ventilatorom za hladjenje velikog primarnog ogledala. Zbog svoje lokacije pored sume, do sada sam imao ogromih problema sa vlagom i jedina stvar koja me je izvlacila bio je najobicniji fen. Sinoc sam isprobao ceo sistem i rezultati su jako ohrabrujuci, sto ce mi neizmerno pomoci u daljim osmatranjima. Dejane, jos jednom hvala.


Kako je teleskop poslednjih mesec dana bio na ''poboljsanju'', u to vreme bilo je i malo izvestaja, ali nadam se da cu se od prve vedre noci bez mesecine vratiti u akciju. Danas cu opisati cetiri jesenje-zimska binarna sistema koje sam posmatra pre malo vise od mesec dana. Sva cetiri su lepe mete, svaka na svoj nacin, od kojih je 1 Arietis i najlepsa ali i najzahtevnija.


Chi (𝟀) Ceti

Binarni sistem u sazvezdju Cetus. Par cine zvezde magnituda 4.7 i 6.8, na velikoj separaciji od 184''.

Primar je evolvirani dzin K-tipa, dok je sekundar zvezda glavne sekvence G-tipa.

Lociranje: zvezda pravi opticki sistem sa Baten Kaitos (Zeta Ceti) magnitude 3.7, zvezdom u glavnom asterizmu sazvezdja u telu Cetusa. Stoga golim okom lociramo Baten Kaitos, pogledamo u trazilac, i Chi Ceti cemo videti odmah pored nje.

Opservacija: Lep sistem. Par sija jakim, zivim bojama, u skladu sa ostalim sjajnijim zvezdama u sazvezdju Cetus. Na uvecanju 62.5x par izgleda ostro i nejednako. Veliki primar i manji sekundar, ali ne toliko manji da se ne mogu primetiti boje. Par izgleda skladno i zivo. Sto se tice boja, primar sam video zuto-narandzast dok je sekundar izgledao narandzasto-crven. Primar sjaji zivahnom bojom dok sekundar sija dubljom crvenom i deluje nekako ''ozbiljno''. Medjutim, nisam bio siguran u boje i zeleo sam bolje ih osmotrim pa sam povecao uvecanje, iako sa opservacijske tacke pogleda nije bilo potrebe za time zbog velike separacije.

Na uvenju 136x boje mnogo bolje dolaze do izrazaja. Da bih bolje osmotrio boje pristupio sam trikovima defokusiranja zvezda i prelaska na nepotrebno velika uvecanja, ne bi li indukovao pojavu difrakcionih prstenova. Kod ove zvezde defokusiranje mozda daje najbolje rezultate. Ako zelite da vezbate ovu tehniku opservacije boja - ovo je zvezda za to. Pri potpunom defokusitanju zvezda pojavljuju se difrakcioni prstenovi koji sijaju mnogo jasnijim bojama od samih zvezda. Zuto-narandzasta boja primara i narandzasto-crvena boja sekundara dolaze pojavljuju se jasno i bez svake sumnje. Kvalitet  percepcije boja znatno se povecao.

Ova zvezda je sjajan primer na kome bih objasnio neke osmatracke tehnika za izvlacenje boja binarnih sistema. Objavio sam vec nekoliko postova posvecenih binarnim sisteminma i u svakom je bio bar po jedan pa kritican za percepciju boja. Trik za izvlacenje boja iz binarnih sistema je namerno napraviti difrakcione prsetnove oko njih. Videcete da ti prstenovi pojacavaju boje zvezde. To mozete probati i na pojedinacnoj zvezdi. Uvecajte je, defokusirajte i videcete kako se boja preliva preko celog prstena i postaje evidentna. Medjutim, postoje dva nacina indukovanja prstenova u zavisnosti od separacije sistema - ne moze se korisiti isti trik kod siroko i kod blisko razdvojenih zvezda:

- Kod siroko razdvojenih zvezda pri jakom defokusiranju prstenovi se nece dodirivati, pa stoga slobodno treba defokusirati onoliko koliko mozemo, dok se prsteni ne dodirnu. Boje zvezda prelice se preko prstena i postace evidentne.

- Medjutim, ako je separacija izmedju zvezda mala, ako ih jako defokusiramo prsteni ce se preklopiti i boje ce se izmesati, pa necemo videti nista. Kod takvih zvezda treba ici na na velika uvecanja koja ce napraviti difrakcione prstene same od sebe, bez da ih mi pravimo defokusiranjem. Ti pstenovi izgledaju kao mali lukovi koji se pruzaju koncentricno oko zvezde. Mozemo jos samo malo defokusirati, ali bas malo, da bi pojacali te lukove. Ako ih pogledamo, videcemo da ti lukovi sijaju istom bojom kao i zvezda, samo se kod njih ta boja bolje uocava.


1 Arietis

Binarni sistem u sazvezdju Aries, koga cine zvezde magnituda 5.9 i 7. Zvezde leze na maloj i zahtevnoj sparaciji od 2.8''.

Svetlija zvezda je dzin stelarne klase K1 III, dok je sekundar zvezda glavne sekvence stelarne klase A6 V. Vec iz stelarnih klasa se vidi da je ovo izuzetno kolorican par za posmatranje. Zvezde K klase sijaju narandzasto-crvenom bojom dok zvezde A-tipa sijaju plavo-belo. Mala separacija ipak obecava veliku ''borbu'' da bi se do te koloricnosti i vizuelano doslo.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje. U trazilac nacentriramo zvezdu Sheratan (𝞫 Arietis), koja predstavlja glavu Ovna u glavnom asterizmu sazvezdja. U istom vidnom polju trazioca, na krajnjem jugoistoku videcemo samo jednu svetlu zvezdu - nasu mestu 1 Arietis.

Opservacija: Jedan od najlepshih binarnih sistema koji sam ikada posmatrao. Izuzetno teska meta koja zahteva odlican seeing - ali je i nagrada velika. Nekoliko noci sam osmatrao ovu metu ne bi li uhvatio perfektan trenutak da joj se posvetim. Prvo razdvajanje para sam izvrsio na uvecanju 136x. Neverovatno koliko je seeing bitan - zvezdu nisam uspeo da razlucim na mnogo vecim uvecanjima tokom noci losih uslova posmatranja. Na uvecanju 176x pogled je bio fantastican. Posto su obe zvezde blede, magnituda 6 i 7, prikazuju se ostro sa jasnim procepom izmedju njih. Mala magnituda primara pravi i manje sirenje sjaja oko sebe sto pomaze ostrini pogleda.  To sto je primar relativno male magnitude pomoglo je i da se sekundar ne vidi kao zrno peska vec da bude jasno vidljiva zvezda sa svetlom ispunom. Na uvecanju 321x par izgleda podjednako dobro, ako ne i bolje. Difrakcionih prstenova ima ali ne toliko da bi potpuno ispunili procep izmedju zvezda. To je stoga sto su magnitude zvezda male i prstenovi ne smetaju mnogo jasnom razdvajanju.

Problem sa velikim uvecanjima bio sto ja na njima nisam odmah video koloricnu razliku. Medjutim, budite uporni i ''zabijte'' se ispred okulara i sve ce se pokazati. Primar ispocetka gusi plavu boju pratioca ali vremenom ta boja se probija i ispred sebe cete imati jedan od najkoloricnijih parova na nocnom nebu. Itekako pomaze i defokusiranje zvezda gde ce se jasnije videti boja komponenti. Na kraju, par je sijao narandzasto-zutom i plavom bojom.

Ovaj par  ima sve sto je potrebno za istinsko uzivanje u razlucivanju duplih zvezda: mala separacija, ostrina zvezda, razdvajanje bez difrakcionih prstenova, velika koloricna razlika. Medjutim, par mnogo i zahteva: izuzetan seeing, strpljenje i posvecenost.

Na kraju treba reci da podrucje oko 1 Ariets vrvi od gusto zbijenih malih i bledih galaksija koje skoro sve staju u isto okularski pogled sirokog vidnog polja sa zvezdom. To su galaksije NGC 691 grupe, koja se zove po svojoj najprominentnijoj galaksiji. Sve galaksije su oko magnitude 13 i potrebna je izuzetno tamna noc bez mesecine da bi se osmotrile. Ja sam zvezdu posmatrao po mesecini pa se nisam preterano bavio ovom grupom. Ono sto sam video je mala ali lepa galaksija NGC 691 izuzetno ostrog elipsastog izgleda. Ovu grupu ostavio sam za neko drugo osmatranje.


Lambda (𝞴) Arietis

Binarni sistem u sazvezdju Aries. Magnitudna razlika komponenti je ogromna: primar sija magnitudom 4.79 a sekundar magnitudom 7.75. To znaci da je magnitudna razlika komponenti skoro 3. Ono sto ce pomoci u posmatranju ovog prelepog para je sto zvezde leze na ''laganoj'' separaciji od 37.8''.

Primar je zvezda glavne sekvence stelarne klase F0 V, dok je sekundar stelarne klase G1 V. To u principu znaci da su zvezde slicnih boja i obe bi trebalo da se prikazu zuckasto. Medjutim, kao sto cu kasnije opisati, to u praksi nije tako i ovo je jedan od onih parova koji svaki posmatrac vidi drugacije. Razloge zbog koga se to desava objasnio sam u ranijim postovima.

Lociranje: Opet laganoo lociranje. U trazilac nacentriramo najsjajniju zvezdu u sazvezdju - Hamal (𝞪 Arietis). Najsjajnija zvezda na krajnjem jugoistoku u istom polju trazioca je nasa meta - 𝞴 Arietis.

Opservacija: Jos jedan biser medju duplim zvezdama koji se nalazi u sazvezdju Aries. Ovaj par se posmatra na optimalnom uvecanju oko 100x i razlucivanje nije problem zbog ''izdasne'' separacije. Ono sto par cini zanimljivim je percepcija boja. Iako bi obe zvezde trebalo da sijaju nekim od nijansi zute, posmatraci su prijavljivali zuto-plavu, belo-plavu, narandzasto-zelenu i mnoge druge kombinacije.

Par izgleda divno. Velika magnitudna razlika i separacija cine da zvezde izgledaju ostro i svetlo, gde je jedna mnogo veca od drudge - sjajni primar i tackasti sekundar. Naravno, najzanimljivije u ovom paru su boje. Na uvecanju 107x par se pokazao kao zuti primar i kremasto zeleni sekundar. Ovaj par mi se mnogo svideo pa sam ga posmatrao dve noci. I ono sto mogu da kazem je da se percepcija boja menja u zavisnosti od uvecanja i seeinga. U principu, par ostaje zuto-zelen ali se menjaju nijanse i ostrina boja.
Po zvezdanom polju u kome se par nalazi jasno je da je dosla zima. Vidno polje je daleko manje ispunjeno a pozadinskog sjaja vise nema. Objekti i zvezde stoje sve usamljeniji u okularu pa tako i ova zvezda.

Zeleo bih nesto da kazem o toj zelenoj boji koja se javlja u binarnim sistemima. Naravno da zelena zvezda ne postoji - zelena boja samo je spelt optickih procesa koji se desavaju kada su dve zvezde blizu jedna drugoj i javlja se iskljucivo kod duplih zvezda. Jedina pojedinacna zvezda koji mnogi posmatraci redovno vide zeleno je Zubeneschamali (𝞫 Librae), sjajna zvezda u sazvezdju Libra. Njena zelena boja predmet je debate. Neosporno je da je isuvise mnogo dobrih osmatraca prijavilo da je vidi zeleno i jos ne postoji objasnjenje zasto se to desava. Ja sam je proletos video plavo, kao sto i treba da izgleda, ali mnogi ostali i dalje tvrde da je vide u zelenoj boji. Mislim da je to tema o kojoj treba pisati kada bude doslo kasno prolece, voleo bih da je ljudi pogledaju i izvezste sta su videli.


Struve 1694

Binarni sistem u sazvezdju Camelopardalis. Cine ga dve zvezde magnituda 5.3 i 5.9. Separacija komponenti je ugodnih ali ne prevelikih 21.5''. Primar je beli dzin A-tipa dok je sekundar spektroskopski binarni sistem dve zvezde glavne sekvence A-tipa.

Lociranje: Poprilicno lako. Iako se sistem nalazi u sazvezdju Camelopardalis, mnogo je blizi glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Minor, pa odatle treba i krenuti. U trazilac naciljamo zvezdu Epsilon (𝞮) Ursae Minoris magnitude 4.2 u glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Minor. Od nje se pruza lanac od tri jasno vidljive svetle zvezde: HD 133002, HD 120565 i nase mete Struve 1694. U sazvezdju Ursa Minor nema nikakve poente govoriti o stranama sveta ili usmerenjima - ono sto je u jednom trenutku severno sa dva sata ce bi biti istocno.
Ukucajte zvezde u Stellarium i lanac ce biti jasno vidljiv.

Opservacija: Fantastican pogled. Pun kontrast izmedju dve sjajne zvezde i mraka u kome se nalaze. Iako sam par sija srednjim sjajem, zvezda apsolutno dominira vidnim poljem. Nista u okularu ne moze da ''izazove'' sjaj Struve 1694. Na samom kraju okularksog pogleda pojavice se nekoliko zvezda magnituda 7 i 8 ali izmedju njih i nase zvezde nalazi se oskudno polje bledih zvezda magnituda oko 10.

Par izgleda kao dva macja oka u mraku. Dve apsolutno podjednake zvezde po boji, sjaju i velicini. Par me je bas prijatno iznenadio. I ranije sam gledao ovakve parove ali nikada nisu bili u tako mracnom okruzenju. Dva sjajna oka u totalnom mraku.

Sto se tice boja, ja sam obe zvezde video belo-plave, malo vise bele nego plave.

Ovo posmatranje podseca me na situacije sa posmatranja kada u porptunom mraku u daljini primetim dva svetla oka zivotinje kako zure u mene (nista strasno, u najgoru ruku sakal, mada je jedanput bio i vepar :) )

Sazvezdje Perseus:

Asterizam Gogona (sa zvezdom Algol)
NGC 1579 - Northen Trifid Nebula (refleksiona maglina)
NGC 1342 - Stingray Cluster (otvoreno jato)
NGC 1023 - Perseus Lenticular (lentikularna galaksija)

Pozdrav kolege. U danasnjem postu bavicu se metama u sazvezdju Perseus, prominentnom sazvezdju jesenjeg i zimskog neba. Polozaj sazvezdja je takav da se moze posmataati skoro sest meseci. Ko voli da posmatra do kasno u noc moze ga posmatrati cak i u kasno leto. Sadzvezdje sadrzi jednu od najcuvenijih poznatih zveda - Algol. U ovom postu bavicu se tom zvezdom i njenom oklinom, kao i sa jos tri DSO, od kojih mi je Perseus Lenticular Galaxy posebno draga meta. Za sve mete dacu mapu lociranja na kraju posta.

Asterizam Gogona:

Algol (𝞫 Persei) - Gorgoneoa Prima
22 Persei - Gorgonea Secunda
Rho (𝞺) Persei - Gorgonea Tertia
Omega (𝟂) Persei - Gorgonea Quatra

Sest sazvezdja dominiraju jesenje-zimskim nebom i svh sest su deo iste legende iz staro-grcke mitologije: Cetus, Pegasus, Perseus, Andromenda, Cassiopeia i Cepheus. Ukratko, kralj Cefej i kraljica Kasiopeja imali su prelepu cerku Andromedu. Kraljica se hvalila kako je njena cerka lepsa cak i od Nereida, cerki boga mora Posejdona. To je razljutilo Posejdona koji je zapretio da ce unistiti celo Cefejevo kraljevstvo ako mu u znak pokajanja ne zrtvuju svoju cerku Andromedu. Andromeda je prikovana za morsku stenu, gde je cekala da padne kao zrtva Cetusu, morskom cudovistu koga je poslao Posejdon. Ali, sve je to sprecio Persej koji je dojahao na letecem konju Pegazu. On je pre toga ubio meduzu Gorgonu ciji je pogled kamenio ziva stvorenja, odesekao joj glavu i tom glavom skamenio Cetusa. Svih sest likova i stvorenja iz ove price zauvek je ovekoveceno na nocnom nebu dobivsi svoje sazvezdje. Jedino je, eto, nesrecna Gorgona ostala i bez glave i bez sazvezdja ali je ipak prikazana kao deo sazvezdja Perseus. Taj mali asterizam koji u sebi sadrzi jednu od najcudnovatijih i najsjavnijih zvezda je nasa tema.

Glavni asterizam sazvezdja Perseus centriran je oko najsjajnije zvezde sazvezdja Mirfak (𝞪 Persei) magnitude 1.8. Od njega se pruzaju tri linije zvezda: severna predstavlja telo i glavu Perseja, jugoistocna noge a jugozapadna ispruzenu ruku sa glavom Gorgone u njoj. Krajem te ispruzene ruke dominira svetla zvezda Algol koja gradi grubi paralelogram sa jos tri gore navedene zvezde - sve cetiti predstavljaju glavu Gorgone. Ja cu se u ovom postu dublje baviti sa dve od njih: jednom zbog svoje izuzetnosti za astronomiju a drugom zbog lepe boje i pogleda kroz okular.

- Algol (𝞫 Persei) - Gorgonea Prima (Demonska zvezda)

Algol je bez premca najpoznatija zvezda u sazvezdju, i jedna od najpoznatijih na celom nocnom nebu. U pitanju je trostruki zvezdani system tri gravitaciono vezane zvezde. Zanimljiv par su glavna komponenta Algol Aa1 i Algol Aa2. Primar je plavi dzin A-tipa a pratilac manja narandasta zvezda K-tipa. Par kruzi jedan oko drugog na ekstremno malom rastojanju od 0.06 AU i to tako da u nasoj liniji pogleda sekundar prolazi tacno ispred primara. Da slikovitije prikazem ovaj ekstrem: orbita Merkura udaljena je 0.4 AU od Sunca - to je skoro 8x puta vise od udaljenosti ove dve zvezde !!!!! Zvezde su toliko blizu jedna drugoj da razmenjiju materijal. Na tako bliskom rastojanju, svaki put kada sekundar prodje ispred primara, on zakloni dobar deo zvezde i sjaj Algola opadne za neverovatnu 1.2 magnitudu. Kada se sekundar pomeri i vise ne zaklanja glavnu zvezdu sjaj se vrati na staro. To stavlja magnitudu Algola u raspon 2.3-3.5 - to je gubitak oko trecine sjaja zvezde. I kao da to nije dovoljno, ta varijacija magnitude desava se u veoma kratkim periodima. Sekundar pocinje da zaklanja primar svaka 2 dana 20 sati i 49 minuta. Manjoj zvezdi treba 10 sati da prodje ispred vece, i posle tih 10 sati sjaj Algola se vraca. Magnitudna promena od 1.2 je izuzetno velika i vidi se golim okom. Znaci, otprilike svaku trecu noc, zvezdju cete moci da vidite na magnitudnom dnu. U tom trenutku njen sjaj ce postati isti kao sjaj obliznje zvezde 𝞺 Persei. Sledece noci, zvezda ce izgledati daleko sjajnije i daleko ce nadsjajiti 𝞺 Persei.

Binarni sistemi kod kojih varijabilnost magnitude izaziva prolazak sekundara ispred primara zovu se eklipticni varijabilni sistemi. Algol je prva zvezda kod koje je takvo ponasanje uoceno, pa se kao takav naziva prototip Algol varijabilnih zvezda. Svi ostali eklipticni binarni sistemi nazivalu se varijabilne zvezde Algol tipa.

- Rho (𝞺) Persei - Gorgonea Tertia

Napisacu nesto o ovoj zvezdi jer zaista lepo izgleda kroz okular. Ponovo je u pitanju varijabilna zvezda i ponovo sa poprilicnom promenom magnitude kroz vreme. Magnituda joj je u rasponu 3.3-4.0. Medjutim, period varijabilnosti nije uvek isti i javlja se u intervalima od 50, 120 i 250 dana. Zvezde sa razlicitim periodima varijabilnosti nazivaju se iragularne varijabilne zvezde i semi-iregularne varijabilne zvezde. Iregularne varijabilne zvezde menjaju sjaj bez pravila za vremenske intervale u kojima se promena desava. Semi-iregularne varijabilne zvezde imaju jasno definisan period varijabilnosti ali se desavaju odstupanja, kao kod nase zvezde

Zvezda je dzin stelarne klase M4 IIi sija crveno-narandzastom nijansom.

Opservacija: Asterizam je relativno mali. U obliku je paralelograma i dve najudajlenije zvezde su na rastojanju oko 2.5º, sto prakticno znaci da sve cetiri mogu da stanu u jedan pogled trazioca.

- Najsjajnija zvezda je Algol (Gorgonea Prima) i sija sjajnom plavo-belom bojom.
- Nasuprot nje je 𝞺 Persei (Gorgonea Tertia) i zaista je lepo pogledati je. Zvezda sija dubokom kremasto-narandzastom bojom i pufnastog je izgleda bez ostrine. Pogled na ovu zvezdu pravi potpun kontrast sa potpuno drugacijim Algolom, ogromnom sjajnom plavom zvezdom.
- Na severu asterizma je  najbledja zvezda -  22 Persei (Gorgonea Secunda). Zvezda je plave boje.
- Na jugu je 𝟂 Persei (Gorgonea Quatra) koja sija nesto bledje od Tertie ali slicnom bojom. Zvezda sija kremastom-crvenom bojom i boja je dosta dublja nego kod Tertie.

Sve cetiri zajedno prave asterizam sa jakim kontrastom boja. Ta razlika u bojama vidljiva je cak i u traziocu.


NGC 1579 - Northen Trifid Nebula

Refleksiona maglina u savezdju Perseus, velicine 12'x8'.

Maglina je dobila ime zbog svoje slicnosti sa objektom M20 (Trifid Nebula) u sazvezdju Sagittarius. Slicnost proizilazi iz priststva tankih tramnih traka koje se usecaju u maglinu i dolaze do samog centra objekta. NGC 1579 je bledja i duplo manja verzija svog pozantijeg ''imenjaka''.

Lociranje: Lociranje je izuzetno tesko jer se objekat nalazi u skoro praznom otvorenom prostoru izmedju sazvezdja Perseus i Auriga, pa nedostaje svetlih zvezda ''lokatora''. Cilj lociranja bice pronaci blizak trio zvezda Struve 533 - 55 Persei - 56 Persei. Maglina se nalazi u istom vidnom polju trazioca sa ovim triom zvezda. Ja sam nasao dva star-hoppa, oba sam testirao i oba dobro funcionisu. Jedan krece od sazvezdja Perseus a drugi od sazvezdja Auriga. U trenutku posmatranja Perseus je bio vise ne nebu, pa cu dati star-hopp koji polazi od njega:

- Krenuo sam od zvezde Menkib (𝞷 Persei) u glavnom asterizmu sazvezdja Perseus. I odatle ide ''gadan'' deo. Potrebno je pomeriti se traziocem 4.5º u pravcu koji spaja Menkib sa sjajnom zvezdom Hassaleh (𝞲 Aurigae) u glavnom asterizmu Aurige. Tako cemo doci do sjajne zvezde 54 Persei, magnitude 4.9. Taj potez duzine 4.5º (1.5 vidnog polja trazioca) proteze se kroz potpuno prazan prostor i moze biti tezak.
- Kad dodjemo do 54 Persei stvari postaju lakse. U istom vidnom polju trazioca, 1º istocno od nje, videcemo trio zvezda Struve 533 - 55 Persei - 56 Persei.
- Nacentriramo trazilac na taj trio, i sada ide deo koji zahteva malo ''naprednije'' gledanje kroz trazilc. Odmah severno od Struve 533 u traziocu cemo primetiti lanac od 4-5 jako bledih zvezda. Nasa meta stoji bukvalno odmah uz najsjajniju zvezdu toga lanca. Nacentiramo je u trazilac, pogledamo kroz okular i u pogled ce uci zvezda i pored nje cemo u dobrim nocima primeti bledu maglovitost nejednakog sjaja - nasu metu NGC 1579.

Mapa lociranja data je na kraju posta.

Opservacija: Mislim da je ovo objekat sa najvise pogresnih podataka o sebi koji se mogu naci. U skoro pola clanaka o ovoj maglini navodi se da je u pitanju emisiona maglina. Ja sam tako objektu i pristupio, ali bio je dovoljan jedan pogled kroz OIII filter da shvatim da nesto debelo nije u redu i da nikako ne moze biti rec o emisionij maglini.

Naime, prvi put mi se desilo da se emisiona maglina vidi bolje nefiltrirana nego sa O III filterom. Maglina se na malom uvecanju videla i bez filtera. Objekat je mali, izuzetno bled ali se i na tim uvecanjima vidi da je isaran regijama svetlije i bledje nebuloznosti. Medjutim, kada sam na okular ucvrstio OIII filter, maglina se potpuno izgubila. Bio sam jako zbunjen i posle osmatranja sam proveravao da li je maglina uopste emisiona. Jedino razumno objasnjenje za bolji nefiltriran pogled je da je maglina refleksiona i da zato ne reaguje na filter. Dan posle posmatranja malo sam vise istrazio objekat. Podaci o objektu su poprilicno sturi, i u vecini kataloga nije cak ni navedena magnituda objekta. To je tipicno za refleksione magline. Sa drudge strane, pola tekstova o objektu govori da je maglina emisiona a pola da je refleksiona. Licno mislim da ko tvrdi da je maglina iskljucivo emisiona nikada nije pogledao ovaj objekat kroz okular. Da kratko pojasnim: emisione magline (emituju svetlost) se bolje vide kroz nebula filtere nego bez njih. Sa drudge strane, refleksione magline (odbijaju svetlost) ne reaguju na filtere i bolje se vide nefiltrirane. Stoga je ovaj objekat verovatno mesavina i jedne i druge, s tim sto svetliji deo koji se vidi okular mora biti refleksione prirode jer se pogledom kroz filter potpuno izgubi.

Sto se tice samog pogleda, on je jako bled ali je zanimljiv. Maglina se mora uvecati da bi se jasnije videla struktra. Kroz maglinu prolazi tamna traka prasine koje objektu daju neujednacen sjaj. Objekat je amorfnog oblika bez jasnih granica i malo je izduzen. Sam sjaj objekta je izuzetno bled i na samoj granici je uocljivosti direktnim vidom. Periferni vid znatno posvetljuje sliku i samo njim se moze primetiti tamni usek koji traka prasine pravi preko lica ove magline.

Moram da kazem da sam bas bio razocaran ovim posmatranjem. Bio sam spreman na emisionu maglinu, vec sam imao spreman filter pored sebe, i kada sam video da se maglina moze primetiti i bez filtera pomislio sam kako ce pogled tek biti dobar sa OIII. Poprilicno sam se sokirao kada sam pogledao sa OIII i video mrak. Na kraju, ispada da je rec o refleksionoj maglini i da je pogled koji sam imao jedini moguci, pa samim tim i najbolji.

Maglinu sam promatrao nekoliko noci, pokusavajuci da uhvatim sto bolji seeing. Objekat je izuzetno bled i ne preporucujem ga kolegama sa aparaturama manjim od 12''. Previse je tezak za lociranje, opservacija zahteva puno vremena za okularom i potunu adaptaciju na mrak, a nagrada za trud je poprilicno mala.


NGC 1342 - Stingray Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Perseus, magnitude 6.7 i prividne velicine 17'.

Ovo je jedno od retkih otvorenih jata koje se nalazi izvan galakticke ravni, sto ce mu omoguciti znatno duzi zivot od velike vecine ostalih jata. Sa staroscu od 450 miliona godina jato je vec preslo prosecan zivotni vek otvorenih jata i cekaju ga minimum jos nekoliko storina miliona ili mozda i nekoliko milijardi godina postojanja. Zasticen od plimatskih sila Mlecnog Puta, sa svoje usamljene pozicije u svemiru, ovaj objekat  gledace rodjenje i smrt mnogih objekata iste vrste.

Lociranje: Objekat je lagan za lokaciju iako se nalazi usred praznog dela nocnog neba izmedju noge i ruke Perseja.

- Krenuo sam od duple zvezde glavnog asterizma sazvezda Epsilon (𝞮) Persi, u kolenu Perseja.
- Oko 3º jugoistocno od nje u traziocu ce se lako primetiti trapez koji grade cetiri svetle zvezde.
- Kada produzimo juznu dijagonalu trapeza za jednu njenu duzinu stici cemo do nase mete. Ako imate ostro oko, meta ce se videti i kroz trazilac kao malecka maglovitost.

Opservacija: Ovo je jako cudno otvoreno jato. Naime, jato je najbledje u samom centru, bolje receno sve najsjajnije zvezde objekta kao da ''namerno'' zaobilaze centar i prave pravougaonu cik-cak liniju koja ga ''izbegava''. To nije bas uobicajen prizor jer su otvorena jata uglavnom najgusca u centru, Ta gustina centra proizvodi gravitaciju potrebnu za drzanje zvezda jata na okupu.

Jato sam najvise posmatrao na uvecanju 107x. Direktnim vidom vidi se oko 40 zvezda, jasno svsrtane u dve jasne grupacije - svetle i blede. Razlika i zmedju svetlih i bledih je znatna. Jato nema ultra-bledih zvezda koje prave pozadinski sjaj pa objekat sjaji nasuprost potpuno crne pozadine.

15 najsjajnijih zvezde jata krivudaju oko centra. Krenu sa jednim lancem koji se potom savije za 180º i posle toga se jos tri puta prelomi pod uglom od 90º. Sve te krivine zaobilaze centar i stvaraju konturu jata po obodima objekta. Prostor izmedju tih zvezda popunjavaju bledje zvezde, koje nisu ravnomerno rasporedjene. Najvise ih ima tamo gde su lanci svetlih zvezda najrazdvojeniji. Jato izgleda jako rasuto i ima puno praznog prostora izmedju sjajnijih zvezda. Objekat izgleda suplje i nije kondenzovan u centru.

Periferni vid povecace broj zvezda na nekih pedesetak.

Ovo je vise cudan nego lep objekat. Jato ne samo sto nema centralnu konenzaciju, nego i najsjajnije zvezde ''beze'' od centra u obliku krivudavog ''vozica''.

NGC 1023 - Perseus Lenticular

Drevna lentikularna galaksija u sazvezdju Perseus. Magnituda galaksije je pristojnih 9.4, dok su joj dimenzije 8'x3.5'.

Kao sto je prolece sezona galaksija, tako je i zima sezona otvorenih jata. Stoga je posmatranje ovog objekat dvostruko zadovoljstvo: ne samo sto je jedna od retkih zimskih galaksija, vec bi i na prolecnom nocnom nebu predsavljala ozbilja takmac najgledanijim sezonskim galaksijama. Iskreno, imam utisak da je ovo jedan od nazapostavljenijih zimskih objekata. Nema ga ni u prvih 50 preporucenih zimskih posmatranja, videcemo sasvim neopravdano.

Lociranje: Veoma je blizu u ovom postu vec opisanog asterizma ''Gorgona''.

- Produzimo liniju koja spaja zvezde Algol i 22 Persei za jednu njenu duzinu i doci cemo do svetle zvezde 16 Persei.
- Istocno od 16 Persei u traziocu uocimo svetlu zvezdu 12 Persei.
- Ispod 12 Persei uocicemo bledi lanac od tri zvezde, gde je najsjajnija donja zvezda. Namestimo koncanicu trazioca negde oko najbledje zvezde u tom lancu (najsevernija od te tri), pogledamo kroz okular malog uvecanja i videcemo mali ali ne i bledi sjaj nase mete.

Opservacija: Divan objekat. Ovu galaksiju karakterise malo i izuzetno svetlo jezgro, skoro poput zvezde. Takva jezgra se u posmatrackoj astronomiji nazivaju ''zvezdolika jezgra''.

Vec na malim uvecanjima videce se da galaksija ima malo i veoma sjajno zvezdoliko jezgro, okruzeno bledom izmaglicom. Ta izmaglica je halo galaksije sastavljen od milijardi drevnih crvenih zvezda. Iako sam u ranijim postoviima detaljno objasnio sta su lentikularne galaksije, nije na odmet da ponovo pomenem da takve galaksije nemaju spiralnu strukturu, te da su nastale spajanjem dve ili vise spiralnih galaksija. Zvezde tih galaksija ravnomerno se rasporedjuju oko novoformiranog jezgra u dva oblika: u ranijim fazama spajanja galaksija ima izrazeno elipsoidni oblik i takve galaksije nazivaju se lentikularne. Na kraju, kada se galaksija stabilizuje, zvezde uglavnom zavrse raporedjene u obliku sfere i elisioda slicnih poluosa i takve galaksije nazivaju se elipticne.

Objekat se nalazi u bogatom zvezdanom polju ali se jasno istice svojom maglovitom pojavom sa ostrim i malim jezgrom te bas lepo izgleda na malom uvecanju. Za razliku od vecine galaksija koje deluju uniformno bledo, sa blagim prelazima u sjaju od centra ka spoljasnjosti, ovaj objekat izgleda''zivo'' i ostro.

Na uvecanju 176x galaksija pocinje da otkriva svoju unutrasnju strukturu. Povecanjem kontrasta izmedju galaksije i okruzujuceg neba halo vise dolazi do izrazaja i sada se vidi da je galaksija izuzetno izduzenog oblika. Takodje se vidi da i samo jezgro, iako malo, nije kruznog oblika, vec izduzeno. Jezgro je izuzetno svetlo, mnogo svetlije u odnosu na halo nego sto je to slucaj kod ogromne vecine galaksija. Prelaz iz jezgra u halo nije postepen vec se desava naglo, te je razlika u osvetljenosti ova dva dela galaksije ogromna i ocigledna. Izduzeno jezgro zauzima oko polovine duzine galaksije. Za osmatranje ovih karatkteristika objekta nije cak potreban ni periferni vid, galaksija je dovoljno svetla, a nedostatak spiralne strukture cini napredne tehnike posmatranja nepotrebnima.

Medutim, za one koje bas vole da ulaze duboko u objekat, zabava tek poocinje na bas velikim uvecanjima, a sa tim i jednostavnost posmatranja ovog objekta prestaje. Niame, na samom rubu galaksije, prikacena na severni deo hala, nalazi se statelitska galaksija nase mete - spiralna galaksija Magelanskog tipa NGC 1023A. Galaksija je uzasno bleda i meri samo 1.3'x0.7'. Za njeno osmatranje bice potrebna sva vestina i strpljenje koje imamo, veci teleskop, te dobra noc i bar solidna oprema. Ja sam je trazio na uvecanju 320x. Treba i znati na kom kraju galaksije se nalazi NGC 1023A, da bi sav sav fokus usmerili na to mesto. U trenutku posmatranja, mali satelit nazazio nalazio se na krajnjem severnom delu hala nase glavne mete. Upornim sedenjem za okularom i konstantnim korisscenjem perifernog vida uspeo sam da primetim bledu iregularnost u elipsastom halu glavne galaksije - NGC 1023A buvalno se nastavlja na ivicu hala, sto cini da se severni deo istog pokaze sirim i deformisanim o odnosu na juzni koji je uzak i koji izgleda kao pravilan zaobljeni zavrsetak velike poluose ellipse. Mnogo sam se obradovao zbog ovog pogleda. Isto tako, kada budete gledali Perseus Lenticular nemojte pokusavati da izvrsite navedeno posmatranje ako nemate teleskop minimum 12'' i mnogo strpjenja. Sama maticna galaksija bas lepo posmatranje sama za sebe i skoncentrisite se na nju.

I dalje mi nije jasno zasto ovo nije jedan od gledanjih zimskih objekata, pretpostavljam naprosto da se galaksije ne mogu meriti sa svetlim i velikim otvorenim jatima rasutim po celom zimskom nebu. Bas zato NGC 1023 i jeste lepo skretanje sa zimske tematike i jedan zaista zivopisan pogled.

------------------------------

Na kraju, zeleo bih jos jednom da se zahvalim kolegama Spajdej-u i Lugeru. U vecerima posmatranja vlaga je bila ogromna, a posle ponoci je udario mraz pa se sva ta voda po teleskopu zaledila i instrument je bio skroz beo. I pored toga, grejaci koji su oni ugradili funcionisali su perfektno, te su trazilac i sekundarno ogledalo bili suvi kao barut tokom celog posmatranja. Ovo mi je neizmerna pomoc i ogromno olaksanje u odnosu na prethodni period gde sam morao ponekad po desetak puta tokom jedne sesije da fenom odmagljujem iste. Sistem grejaca funkcionise odlicno, posmatracke sesije su sada opustene i mogu da se skoncentrisem iskljucivo na posmatranja. Takodje, Spajdej je ceo sistem poslozio sa takvom paznjom i pedantnoscu da ni ne osetim da je tu. Kablovi su svi lepo slozeni uz tubus, nista ne visi, nista ne kacim, kao da svih tih silnih kablova nema. Ljudi, hvala jos jednom.

Sazvezdje Taurus:

Collinder 50 (Caldwell 41) - Hyades (otvoreno jato)


Ceo danasnji post bice posvecen Hijadama, znamenitom otvorenom jatu u sazvezdju Taurus. Opisacu ga gledano iz dve perspektive: prvo cu opisati pogled na jato kao celinu, a zatim cu uroniti duboko u jato i opisati njegove zanimljivije pojedinacne clanice. Naime, Hijade su bogate optickim duplim zvezdama i binarnim sistemima pa je potrebno odvojiti dobar deo jedne osmatracke noci samo za ovu metu. Pretpostavljam da je vecima clanova foruma jatu prilazilo kao celini, pa se nadam da ce ogoljivanje jata do pojedinacnih zvezda biti zanimljivo kolegama koji citaju ovaj topic.

Hijade su po mnogo toga jedno od najzanimljivijih jata na zvezdanom nebu. Na stranu to sto se vide golim okom i sto je dovoljan samo dvogled da bi se uzivalo u jatu. Stoga cu prvo krenuti od fizickih osobina objekta, koje su zaista impozantne:

- Kao prvo, sjaj. Sa magnitudom 0.5, Hijade su najsvetlije otvoreno jato na obe hemispfere. Jato lagano nadjsjajava svoje najblize konkurente, Plejade, Alpha Persei Moving Cluster i Coma Cluster za vise od jedne magnitude.
- Kao drugo, udaljenost. Sa udaljenoscu 153 ly, Hijade su najblize otvoreno jato Zemlji. U poredjenju, recimo sa M103 koji je od Zemlje udaljen skoro 10.000 ly, Hijade su pravi galakticki ''komsiluk''.
- Kao trece, prividna velicina. Sa velicinom od 330', Hijade su lagano najvece otvoreno jato na nocnom nebu. Slicne velicina je i Melote 111 u sazvezdju Coma Berenices, a sva ostala su daleko, daleko ispod njih.
- Kao cetvrto, starost. Za otvorena jata, Hijade su veoma star objekat. Sa staroscu od 625 miliona godina, jato vec skoro duplo premasilo prosecan zivotni vek otvorenih jata. Nazalost, ta tendencija se nece nastaviti. Naime, Hijade su jato u umiranju, i preostalo mu je jos samo oko 30 miliona godina zivota. Plimatske sile Mlecnog Puta najzad su dosle glave ovom objektu, zvezde su se udaljile daleko od centra jata, i uskoro centar vise nece imati dovoljnu gravitacionu vucu da zadrzi zvezde na okupu.

Hijade kao otvoreno jato u celini

Odeljak o lociranju ovog objekta nije potreban jer se jato vidi golim okom.

Mojim teleskopom nemoguce je posmatrati ovo jato kao celinu. Naprosto, velicina jata visestruko nadmasuje najsire vidno polje koje moji okulari mogu da prizvedu. Stoga sam posmatranje vrsio traziocem.

Hijade imaju distinktivan oblik polozenog clova V. Stukturu slova V prave osam najsvetlijih zvezda u jatu:

- vrh slova V predstavlja zvezda Gamma (𝞬) Tauri - Prima Hyadum.

- donji krak slova V cini opticka dvostuka zvezda 𝞱¹ i 𝞱² Tauri koja se nalazi na sredini kraka, dok se krak zavrsava najsvetlijom zvezdom u sazvezdju Alpha (𝞪) Tauri - Aldebaran. Aldebaran nije deo jata i ne deli zajednicko kretanje sa ostalim zvezdama u Hijadama. Na udaljenosti od 65.3 ly od Sunca, ova zvezda je vise nego duplo bliza Suncu od Hijada. Ono sto je cini opticki vezanom za jato je prosta ciinjenica da se sa nase linije pogleda nalazi na istom pravcu kao i Hijade.

- Gornji krak slova V cine cetiri zvezde. Na sredini kraka nalazi se opticki trostruki sistem 𝞭¹ Tauri - Secunda Hyadum, 𝞭² Tauri i 𝞭³ Tauri. Na kraju kraka nalazi se zvezda Epsilon (𝞮) Tauri - Ain.

Kroz trazilac ce se videti jos tridesetak zvezda koje obitavaju unutar slova V kao i jos nekoliko zvezda na liniji krakova slova. Meni je najlepse izgledao asterizam u obliku kuce koji gradi sedam zvezda na sredini donjeg kraka. Bazu kuce cine bliske zvezde 80, 81, i 85 Tauri, kojima cu se temeljnije posvetiti u drugom delu opisa. Vrh krova predstavljen je zvezdom 75 Tauri.

Kroz trazilac jato zaista izgleda lepo. Taj osecaj se pogotovo pojaca kada se trazilacki pogled uporedi sa okularskim. Naime, zvezdano polje u kome se nalaze Hijade je poprilicno siromasno. Nema pozadinskog sjaja zvezda na granici razlucivosti vec je polje ispunjeno samo svetlim zvezdama jata koje okularski pogled raspe daleko jedne od druge. Stoga je okularski pogled siromasan i ne doprinosi kvalitetu pogleda. Najbolje osmatranje ovog objekta izvrsio sam pre koju godinu durbinom.

Inace, jato je izuzetno rasuto, i prostor izmedju najsjajnijih clanova nije ispunjen mnostvom bledih zvezda. Ono sto daje privid bogatstvu ovog jata je sjaj njegovih clanica, ali u principu ovo jato se u odnosu na velicinu slobodno moze smatrati siromasnim.

Duboko u Hijadama - pojedinace zvezde i binarni sistemi

Sve sto sam rekao u prethodnom delu posta kolegama je verovatno vec odavno poznato. Medjutim, pravo uzivanje dolazi kada se zaroni duboko u jato i analiziraju njegove pojedinacne clanice. Pocecu od kraja donjeg krajka slova V (od Aldebarana) pa u krug. Na kraju cu zavrsiti sa najlepsom zvezdom u jatu - binarnim sistemom Struve 559. Na kraju posta dacu mapu sa obelezenim svim zvezdama koje sam opisao, kao i sa izdvojenim asterizmom koji sam ja nazvao ''Kuca''.

  - Alpha (𝞪) Tauri - Aldebaran

Kao sto sam vec pomenuo, Aldebaran nije deo jata, vec je zvezda mnogo blize nama. Medjutim, ova zvezda neizostavni je deo iskutva posmatranja Hijada i ja cu je svakako opisati. Bez nje, pogled na Hijade bio ni bar upola ''blazi'' i dosadniji.

Aldebaran je sa magnitudom 0.85 najsjajnija zvezda u sazvezdju Taurus i jedna od najsjajnijih zvezda nocnog neba severne hemisfere. U pitanju je narandzasto-crveni dzin spektralne klase K5 III. Zvezda je izuzetno stara, sa staroscu 6.4 milijardi godina. Zvezda je davno izasla iz faze glavne sekvence i sada se nalazi u dubooj ''penziji'' - zvezda je usporila i ohladila se: obrce se oko svoje ose 22x sporije od Sunca i prilicno je hladnija od nase zvezde. Svoj sjaj na nocnom nebu duguje svojoj blizini i svojoj ogromnoj luminoznosti - Aldebaran sija 518x vecom luminoznocu od Sunca. Aldebaran je znamenit i po postojanju Jupiteru slicne planete koja kruzi oko zvezde - egzoplanete Aldebaran b.

Opservacija: Izuzetno dinamican i ziv pogled. Zvezda sija uzareno narandastom-crvenom bojom i izgleda kao da gori. Kroz okular malog uvecanja izgleda ogromno i goruce, kao da iz sebe izbacuje plamenove crvene boje. Dinamicnosti pogleda doprinosi i kontrast koji crvena boja zvezde pravi sa pozadinom sacinjenom od bledih plavo-belih zvezda.

  - Theta¹ i Theta² (𝞱¹ i 𝞱²) Tauri

Theta Tauri je divna opticka dvostruka zvezda i ujedino je najsjajniji clan Hijada. Par je  sacinjen od komponenti magnitude 3.84 (𝞱¹) i 3.35 (𝞱²). Zvezde se nalaze na sirokoj separaciji od 5.6', te je par razluciv vec u traziocu. Zvezde nisu gravitaciono vezane, jer se 𝞱¹ nalazi 5 ly blize nama. 𝞱¹ je zuta zvezda G-tipa, dok je 𝞱² plavo-bela zvezda A-tipa.

Opservacija: Bas lep par kroz okular. Bledo-zuti i belicasti par skoro istog sjaja , na izdasnoj separaciji. Ono sto okularski pogled cini zanimljivim je sto ce se u istom vidnom polju naci jos dve duple zvezde - par 80 i 81 Tauri kao i par zvezda sa HD oznakama (da ne gusim brojevima). Dinamicnost pogledu daje situacija da su usmernja para 𝞱¹ i 𝞱² i te dve HD zvezde takva da im se linije koje spajaju parove seku tacno u zvezdi 75 Tauri. Stoga sve to jako zanimljivo izgleda, kao trougao od 5 zvezda. Tih pet zvezda cine krov asterizma koji sam ja nazvao ''kuca'', i koji je mozda i najlepsi deo Hejada. Ako pogledamo par 80-81 Tauri, videcemo da se na taj par nastavlja lanac od cetiri zvezde, koji zavrsava sa svetlom zvezcom 85 Tauri. Zvezde u lancu su poredjane po sjaju, gde je najbledja najbliza paru 80-81 a dok lanac zavrsava sa najsvetlijom - 85 Tauri. Sve ovo stvarno dobro izgleda. Ako ste do sada posmatrali Hijade kao celinu, obavezno uronite u detalje jata, uzivacete.

  - 81 Tauri

Ispod para 𝞱¹ i 𝞱² Tauri nalaze se dve bliske zvezde - 80 i 81 Tauri. 81 Tari je nejednaki binarni sitem sastavljen od zveda magnituda 6.6 i 9.5, na sirokoj separaciji od  162''.

Opservacija: Ovaj deo neba pun je zvezda i tu se nalazi i lanac zvezda koji pravi bazu asterizma ''kuca''. Sto se samo zvezde 80 Tauri tice, u pitanju je siroko razdvojeni sistem gde se bledii sekundar lako vidi severno od primara (juzno u okularu). Iako blede magnitude, sekundaru nije tesko da se izbori za svoje mesto u vidnom polju zahvaljujuci velikoj separaciji od primarne zvezde.

Jos jednom napominjem da je ipak najjlepsi pogled u ovom delu neba lanac koi spaja zvezde 80 i 81 Tauru sa zvezdom 85 Tauri. Lanac se sastoji od zvezda poredjanih po sjaju i velicini i bas lepo izgleda tako postrojen ''pod konac''.

  - Gamma (𝞬) Tauri - Prima Hyadum

Dzin G-tipa magnitude 3.7. Zvezda predstavlja vrh slova V u Hejadama i deo je glavnog asterizma sazvezdja Taurus.

Opservacija: zuta zvezda u siromasnom zvezdanom polju.

  - Delta¹ (𝞭¹) Tauri - Secunda Hyadum i Delta² (𝞭²) Tauri

Jos jedna opticka dvostruka zvezda. Delta¹ je deo glavnomg asterizma sazvezdja Taurus i sija magnitudom 3.8. Zuta je zvezda G-tipa. Njen opticki pratilac, Delta², plavo-bela je zvezda A-tipa i sija za citavu magnitudu manje - magnitudom 4.8. Separacija para je velikih 18'.

Opservacija: siroko raszdvojeni par zvezda zuckasto-bele i plavo-bele boje. Iako je kontrast boja zadovoljavajuc, zbog velike separacije prizor gubi na zanimljivosti. Delta¹ je uocljivo sjajnija i veca od svog para.

  - Delta³ (𝞭³)Tauri

Ova zvezda je potpuno ''druga zivotinja'' od prethodnih duplih zvezda. U pitanju je trostruki zvezdani sitem cije komponente sijaju magnitudama 4.2, 7.5 i 8.7. Sistem se sastoji od dve izuzetno bliskle zvezda na sicusnoj separaciji od 1.8'', dok je treca i najbledja komponenta na izdasnosj separaciji 77'' od prve dve. Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja Taurus, odmah do para 𝞭¹ i 𝞭² Tauri.

Opservacija: Iako je magnitudna razlika izmezdju primarnog para i sekundara ogromna, separacija je dovoljno velika da sekundar bude lepo vidljiv. Najbledja zvezda nalazi se na jugu svetlijeg para. Primarni par sija cisto belom bojom i daleko nadsjajava bledi sekundar.

Medjutim, pravi izazov dolazi kada se pokusa razluciti primarni par. Separacija od 1.8'' je uzasno mala i zahteva i iskustvo ali pre svega dobar seeing. Par mi je ostao nerazluciv sve dok ga nisam pogledao na uvecanju 320x i koristio periferni vid. Daleko od toga da su se zvezde cisto razdvojile, niti je to u uslovima seeinga u noci posmatranja bilo moguce na ovako maloj separaciji i pri tako velikom uvecanju. Medjutim, koriscenjem perifernog vida periodicno se javljaju dve razdvojene zvezde obavijene belicastom maglom difrakcionih prstenova, u obliku ''osmice'', terminu poznatom osmatracima binarnih sistema. Pogled na razdvojene zvezde nije konstantan i u zavisnosti od turbulencija vazduha i nekonstantnosti u kvalitetu perifernog vida par se naizmenicno razdvaja pa potom ponovo spaja. Ovo mi je bio najnaporniji deo posmatranja Hijada i uzeo mi je vremena koliko i sve ostale zvezde u jatu zajedno. Sistemu cu se vratiti u noci boljeg seeing jer je kod ovako malih separacija seeing nabitniji faktor u uspesnoj separaciji.

  - Struve 545

Binarni sistem 30' istocno od 𝞭³ Tauri. Sistem se sastoji od zvezda magnituda 6.9 i 8.8, na lepoj separaciji od 18.5''.

Opservacija: Lep ali mali zvezdani par. Primar je zute boje a boju sekundara nisam mogao da odredim jer se javlja tackasto u odnosu na primar. Par se lako razdvaja na najmanjem uvecanju i lepo izgleda u svojoj nejednakosti.

  - Epsilon (𝞮) Tauri - Ain

Zvezda oznacava kraj gornjeg kraka slova V. Deo je glavnog asterizma sazvezdja Taurus i sija magnitudom 3.53. Narandzasti je dzin spektralnog tipa K. Ono sto je zanimljivo kod ove zvezde je sto postoje osnovane pretpostavke da se oko zvezde obrce egzoplaneta.

Opservacija: Mala, narandzasta zvezda, poprilicno usamljena u vidnom polju okulara.

  - Struve 559

I najbolje za kraj. Za mene, Stuve 559 je najlepsa zvezda u Hijadama, pogotovo sto sam je posmatrao poslednju, kada sam vec bio umoran. I pored umora i teznje da zavrsim posmatranje, ovaj par me je prikovao za okular i ucinio kraj posmatranja kompletnim.

U pitanju je binarni sistem dve potpuno jednake zvezde, obe magnituda 7.0. Separacija je idealna za sistem ovakve prirode i iznosi 3.1''. Iako veoma mala, parovi na ovako malim separacijama ali po sjaju jednakih zvezda po poravilu su jedan od najlepsih prizora u posmatranju binarnih sistema.

Zvezda se nalazi malo izvan linije koja spaja Aldebaran i Ain (pogledi mapu).

Opservacija: Prelep par, mnogi ga nazivaju i spektakularnim. Na uvecanju 107x stvara se efekata ''dodirivanja'' - sveti gral posmatranja binarnih sistema. Na tom uvecanju zvezde se dodiruju ali jedva, taman toliko da pogled bude bas ono sto se od ovakvih parova i trazi. Nisam ni zeleo da idem na veca uvecanja jer ovakav pogled najlepsi momenat koji se moze ocekivati od binariih sistema. Do kraja posmatranja ostao sam uz Struve, natenane i polako upijajuci lepotu ovog pogleda.

------------------------

Nadam se da je clanovima koji citaju topic prijao ovaj malo dublji zalazak u strukturu Hejada. Do sledeceg citanja vas pozdravljam i nadam se da u ovom tekstu ima neceg korisnog i da se nauci  i da se posmatra. Vedro nebo zelim svima.

Sazvezdje Monoceros jedno je od bledjih nebeskih sazvezdja i jedno od onih koje ''skacu po zivcima'' amaterskim astronomima koji objekte traze bez ''mehanizacije''. Najsjajnije zvezde u sazvezdju sijaju tek nesto malo sjajnije od magnitude 4, te se sazvezdje jako tesko uocava na nocnom nebu. Ono sto je dobro je sto se Monoceros nalazi odmah istocno od sazvezdja Orion i severno od sazvezdja Canis Major, pa je lako naci parce neba na koje treba da obratimo paznju. Sa moje lokacije ja vidim sazvezdje, i u tome se neretko pomazem koriscenjem perifernog vida pod vedrim nebom. Periferni vid nije rezervisan samo za gledanje koz okular, mozete ga koristiti i pri gledanju kroz trazilac i pod vedrim nebom kada se traze blede zvezde.

Takodje, vremenom sam naucio da se pomazem sazvezdjem Orion pri lokaciji najbitnijih zvezda u sazvezdju. Recimo ako produzimo liniju koja spaja zvezdu Meissa (glava Oriona) sa zvezdom Betelgeuse doci cemo direktno do zvezde Epsilon (𝞮) Monocerotis, glavnog lokatora za znamenitu Rosette Nebula. Ako produzimo liniju koja spaja tri zvezde Orionovog pojasa na istok udaramo tacno u zvezdu Beta (𝞫) Monocerotis, jednog od najlepsih trostukih sistema na nocnom nebu.

NGC 2264 - Christmas Tree Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 4 i prividne velicine 20'.

Ovo znamenito otvoreno jato je jedno od najmladjih otvorenh jata na nocnom nebu. Sa staroscu od samo 2.45 miliona godina, moze se reci da je jato ''tek rodilo''. Kao i kod vecine tek formiranh jata, emisiona maglina u kojoj se desava formacija mladih plavih zvezda jos je ''ziva'' jer je nije proslo dovoljno vremena da je stelarna radijacija mladih zvezda ''oduva''. Ta emiona maglina vidljiva je na astrofotografijama na kojim sija izrazito crvenom bojom usled enerizovanosti gasa od strane ultravioletnog zracenja mladih zvezda. Nazalost, ova maglina nevedljiva je teleskopima srednjih a i velikih aparatura, pa i mojom. Zvezde u jatu sijaju izrazito plavom bojom i imaju ogrome temperature fotosfere. Najsjajnija zvezda u jatu je varijabilna zvezda S Monocerotis magnitude 5. Takodje, zanimljivo je reci da objekat ima poprilicno veliku stvarnu velicinu od nekih 25 ly u precniku.

Treba reci i da je sa magnitudom 4 ovo jato jedno od najsvetlijih na nocnom nebu, pa stoga i pored pristojne prividne velicine sija velikim povrsinskim sjajem.

Unutar jata nalazi se i jedan cito astrofotografki onjekat - Cone Nebula.

Lociranje: Ja koristim lagan star-hopp koji ne pocinje od sazvezdja Monoceros vec od sazvezdja Gemini. Osnovni pravac stra-hoppa je: Xi (𝞷) Geminorum - HD47886 - S Monocerotis. Cela poenta ovog star-hoppa je da je najsjajnija zvezda jata S Monocerotis magnitude 5, pa je stoga lagano vidljiva u traziocu.

- U trazilac nacentriramo zvezdu Xi (𝞷) Geminorum u glavnom asterizmu sazvezdja Gemini. Zvezda predstavlja stopalo leve noge blizanca Pollux. Lako se prepoznaje jer pravi opticki par sa zvezdom 30 Geminorum.
- Od te zvezde pomerimo se traziocem pravo na jug oko 2º i doci cemo do zvezde HD 47886.
- Nastavimo na jug pola hoda trazioca (oko 1.5º) i u traziocu ce nesumljivo zasijati sjaj zvezde S Monocerotis.

Da li se jato direktno vidi u traziocu nisam u mogucnosti da kazem. Naime, zvezdano polje tog dela neba je izuzetno bogato, i sama zvezda S Monocerotis bice okruzena mnostvom bledih zvezda u celom vidnom polju trazioca. Prosto nacentrirajte koncanicu na S Monoceorits, pogledajte kroz okular malog uvecaja i jato ce nepogresivo zasijati preko vidnog polja.

Opservacija: Pogled kroz okular je sjajan i odmah je jasno zasto nosi ime ''Cristhmas Tree Cluster''. Nekoliko desetina najsvetlijih zvezda jata rasporedjeno je u oblik jelke na sledeci nacin:

- Najsvetlija zvezda S Monocerotis sija u samoj bazi drveta.
- Od te zvezde sire se dva lanca zvezda na istok-severoistok i zapad-severozapad, i ta dva lanca predstavljaju donje grane jelke.
- Od njihovih krajeva pocinju dva dugacka iskosena lanca koja idu na sever-severozapad i sever-severoistok i spajaju se u jednoj tacki - vrhu jelke.

Ja sam brojao zvezde u tim lancima i izbrojao sam 33 distinktivno sjajne zvezde koje cine kontruru drveta. Izmedju i oko njih rasporedjene su blede zvezde koje jatu daju veliki magnitudni rapon  a samim time i dinamicnost pogleda. Trumpler klasa jata je III 3 m, sto i govori da je jato sasavljeno od zvezda sirokog magnitudnog rapona. Sto se duze gleda kroz okular i broj zbledjih vezda ce se povecati.

U obrnutom okularskom pogledu dno jelke je na jugu pa drvo izgleda uspravno , sa vrhom na severu. Jato je poprilicno veliko i zauzima recimo 60% vidnog polja uvecanja 62.5x. Veca uvvecanja od toga ne doprinose kvalitetu pogleda i jato treba posmatrati na oko 60x. Objekat se nalazi u bogatom zvezdanom polju, i cak i ivice okularskog pogleda bice ispunjene bledjim zvezdama okruzujuceg zvezdanog polja.

Meni je najzanimljiviji deo objekta bila sam zvezda S Monocerotis i njena okolina. S Monocerotis je mlada zvezda O-tipa, i shodno tome svetli izrazito belo. Na uvecanju 62.5x vidi se da je zvezda tesno okruzena sa osam bledih zvezda i sve izgleda kao busen jelke. U jednom trenutku su me tih osam zvezda podsetile i na poklone raporedjene oko baze jelke. Kroz okular malog uvecanja sve to zajedno izgleda kao zasebno otvoreno jato, centriranio oko jedne izrazito svetle zvezde koju okruzuje desetak manjih. Ako bih morao da pravim poredjenje ovog pogleda sa nekim objektom, prvo sto mi padne na um je Tau Canis Majoris Cluster. Ceo taj pogled izgleda divno i na njemu sam se najvise i zadrzao.

Sama zvezda S Monocerotis je trostruki zvezdani sistem, sa sekundarom magnitude 7.8 na searaciji 3'' i tertijarom magnitude 11. Stoga sam deo jata oko te zvezde posmatrao na visokim uvecanjima. Na uvecanju 176x prvi put sam uspeo jasno da razlucim sekundar zvezde od ostalih zvezda koje se javljaju u vidnom polju. Tertijar nisam uocio iz raloga sto ne znam koja mu je separacija od primara. Na visokim uvecanjima broj zvezda koje okruzuju S Monocerotis naglo poraste. Jedna od tih zvezdica vrlo verovatno je tertijar glavne zvezde ali zbog nedostataka podatka o separaciji  i pozicionom uglu nisam u mogucnosti da kazem koja.

Na zalost, opis koji sam dao u prethodnim pasusima predstavlja samo polovinu onoga sto ovaj objekat zaista ima da pokaze. Naime, celo jato je usadjeno u veliki emisionu maglinu koja se ne moze videti ni aparaturama mnogo vecim od moje. Najvetliji deo maglovitosti inalazi se u blizini zvezde S Monocerotis i predsavlja deo emisione maglinine Sharpless 2-273. I taj deo nebuloznosti ostao je izvan domasaja moje aperture, ili mi je jednostacno nedostajalo tamnog neba i vestine u posmatranju. Takodje, tu je i poznata Cone Nebula na vrhu jelke, koja je skoro iskljucivo astrofotografski objekat. Stoga, Christmas Tree cluster je objekat koji ima puno da ponudi i osmatracima i astrofotografima.

Iako je ovo otvoreno jato izuzetno mlado, njegov zivotni vek ce biti izuzetno kratak, bar u obliku u kom ga mi danas vidimo. Iako je po mladosti NGC 2264 tek ''nedonosce'', objekat na zalost nece doziveti ni da ''krene u skolu''. Naime, najsvetlija zvezda jata S Monocerotis je zvezda spektralnke klase O, sa masom 29x vecom od Sunca. Masivnim O zvezdama je sudjeno da zive izuzetno kratko, nekih 15 miliona godina, i da ekspolidiraju kao supernove. To ne samo da ce izobliciti danasnji oblik jata, vec ce verovatno doprineti i raprsavanju emisione magline koja danas okruzuje tu zvezdu. S Monocerotis nije jedina O zvezda u jatu, vec jato sadrzi jod nekoliko desetina mladih, toplih i masivnih OB zvezda koje ce ziveti kratlo i umreti nasilno.


NGC 2244 (Caldwell 50) i NGC 2238 (Caldwell 49) - Rosette Nebula

Otvoreno jato, u sazvezdju Monoceros i emisiona maglina koja ga okruzuje. Ovaj cuveni i predivni objekat jedna je od najposmatranijih zimskih meta, a verujem da je objekat jos popularniji sa astroftografske strane. Objekat se sastoji od mladog otvorenog jata NGC 2244, koji je okruzen prstenastom emisionom maglinom NGC 2238, popularnijom kao Rosette Nebula. Jato i maglina su fizicki povezani, jer su zvezde jata rodjene unutar magline. Sa druge strane, te mlade zvezde energiziju atome gasova u maglini, cineci da maglina emituje svetlost. U tome prednjace nekoliko zvezda O-tipa unutar jata, koje generisu najvecu kolicinu zracenja koja jonizuje gasove magline.

Otvoreno jato NGC 2244 sija izuzetno svetlom magnitudom od 4.8. Slicno otvorenom jatu NGC 2264 (Christmas Tree Cluster), i ovo jato je ekstremno mlado, i sa straroscu od samo 3 miliona godina predstavja jedno od najmladjih poznatih otvorenih jata. Ovo jato je jos vece od NGC 2264, mereci velikih 36 ly, sto je za otvorena jata poprilicno velika dimenzija.

Shodno tome, I emisiona maglina koja okruzuje jato je ogromnih i prividnih i stvarnih dimenzija. Stvarne dimenzije Rosette magline su 130 ly, dok je mi vidimo u prividnoj velicini 80'x60', sto je cini jednom od najvecih emisionih maglina. Kao i otvoreno jato, maglina je izuzetno mlada, sa staroscu od 4 miliona godina. Iako svetli pristojnom magnitudom 9, ogroma povrsina objekta cini da mu je povrsinski sjaj ekstremno mali, pa je posmatrati ga u okularu veliki izazov, i sa tehnicke strane i sa strane opreme.

Lociranje: Lociranje moze biti izuzetno lagano ili poprilicno tesko, sve u zavisnosti od kvaliteta neba pod kojim posmatramo. Pri lociranju je bitno znati da se otvoreno jato NGC 2244 lagano vidi u traziocu i cilj ce biti njegovo lociranje.

- Cela poenta je u traziac nacentriratu binarni sistem Epsilon (𝞮) Monocerotis u ''glavi'' jednoroga. Ja tu zvezdu vidim golim okom i lako je lociram tako sto produzim liniju koja spaja zvezdu Meissa (𝞴 Orionis) sa zvezdom Betelgeuse (𝞪 Orionis). Ta linija direktno udara u prvu zvezdu vidljivu golim okom pod mojim nebom - 𝞮 Monocerotis, pa uglanom uspevam da je direktno naciljam u trazilac.  Ponekad mi se desi da prateci tu liniju pomalo skrenem i da nabasam na najblizu svetlu zvezdu HD 42111, magnitude 5.7. Gresku lagano prepoznajem jer neposredno severoistocno od te zvezde stoji blizak opticki par. Tada samo pratim liniju od HD 42111 paralelno sa tim parom i lako dodjem do 𝞮 Monocerotis.

- Od 𝞮 Monocerotis se pomerimo samo 2º na istok i u vidnom polju trazioca cemo nepogresivo primetiti uski paralelni lanac od 5-6 svetlih zvezda - otvoreno jato NGC 2244.

Opservacija: Posto se maglina ne vidi bez upotrebe nebula filtera, opservaciju delim u dva stadijuma: posmatranje otvorenog jata bez O III filtera, i posmatranje magline uz pomoc filtera.

  - NGC 2244

Otvoreno jato sija visokim sjajem i sastoji se od dva ugrubo paralelna lanca svetlih zvezda. Ta dva lanca spajaju se na jugu u jednoj zvezdi, pa se moze reci da najsvetlije zvezde obrazuju oblik veoma uskog slova V ili U. Iako jato u stvarnosti sadrzi oko 100 zvezda, u okularu malog uvecanja direktnim vidom bice vidljivo oko njih tridesetak. Medju njima se isticu 9 najsjajnijih zvezda magnitudnog rapona 6-8. Sedam od tih devet zvezda formiraju dva pomenuta lanca, dok se jos dve nalaze istocno od levog lanca. Najsjajnija zvezda jata je 12 Monocerotis magnitude 6, koja se nalazi na severnom kraju desnog lanca. Zvezda sija skoro crvenom bojom i jako lepo izgleda u okularu. Ova zvezda nije deo jata vec je superimponirana na njega. Njena udaljenost od Sunca je 10x manja od samog jata, ali ona je sastavni deo okularskog pogleda i, slicno Aldebaranu kod Hijada, znacajno doprinosi koloricnoj dinamicnosti jata. Zvezda odskace u okularskom pogledu svojom bojom, ostrinom i dominantnim sjajem. U pogledu se svojom lepotom izdvajaju i zvezda na kraju, te u sredini levog lanca.

Jato izgleda zivopisno, cemu doprinose bledje zvezde rasporedjene unutar i izvan glavnog lanca. Tacno u sredini jata uocio sam nekoliko bledjih zvezda koje formiraju kratku pravu lniju koja spaja dva glavna lanca, sto ugrubo formira oblik slova H. Perifernim vidom i duzim posmatranjem se znatno povecava broj vidljivih zvezda u jatu. Zvezdano polje u kome se nalazi jato je bogato i ima dosta pozadinskog sjaja.

  - NGC 2238 - Rosette Nebula

Po zavrsetku detaljnog osmatranja jata ucvrsio sam OIII filter ne bi li pokusao da osmotrim maglninu. Slobodno mogu da kazem da je ovo vrhunski posmatracki objekat, uzasno tezak za posmatranje, ali nagrada prevazilazi ulozenmi trud. Pre nego sto nastavim opis objekta zelim da jos jedanput pomenem da je maglina ''bolno malog'' povrsinskog sjaja i da se, po meni, svako opazanje maglovitosti moze smatrati uspehom. Posmatranje magline ne treba forsirati vec treba sacekati dobru noc lisenu mesecine, pustiti objekat da popne sto vise na nebo i posmatrati strpljivo i temeljno.  Takodje, moram da kazem da je moj utisak da se itekako vidi razlika u rezultatima osmatranja u zavisnosti kakvim okularim raspolazemo. Gledao sam Rosett-u i ranije ali sam sada na bojno polje izasao sa kvalitetnim okularem malog uvecanja i cinjenica je da pogled jeste mnogo bolji. Ono sto ce se pokazati je za mene bilo nesto potpono drugacije od svim maglina koje sam posmatrao i jedno uistinu jedinstveno iskustvo.

Naime, za razliku od vecine emisionih maglina koje se prikazuju kao mlecna prozirna maglovitost, Rosett-a se prikazuje kao gust, tamni, na momente neprozirni, ''oblak dima''. Usmerenja u opisu cu davati u obrnutom okularskom pogledu jer mi je teko lakse da opisem ono sto sam video. Zbog svoje ogromne velicine maglina se posmatra na malom uvecanju i ja sam je posmatrao na uvecanju 62.5x.

Ono sto odmah upada u oci je ogromna velicina objekta. Cak i na tom uvecanju i sa prividnim vidnim polje od 68º, maglina nije mogla da stane cela u jedan pogled. Maglina se pokazuje izuzetno bledo i opet napominjem da je potrebno dugo sedenje za okularom za izvlacenje detalja. U obliku je sirokog kruznog prstena u cijem se centru nalazi otvoreno jato NGC 2244. Meni je najvidljiviji njen juzni deo. Za razliku od Helix planetane magline koja je imala slicnu formu - suplja unutrasnjost i maglina oko nje, Helix Nebula je imala uniforman sjaj dok ga Rosetta nema. Maglovitost je razlicitog intenziteta preko lica objekta i ispresecana je tamnim trakama koje cine da se ista mestimicno pojavljuje i nestaje.

Najvise paznje sam posvetio juznom delu magline (u okularu) jer se on pokazao najjasnije. Ova regija je najdeblji deo magline i pokazuje se jako gusto. Ono sto ga karakterise je da je ovaj deo magline bukvalno neproziran - kroz maglovitost se ne probija sjaj nijedne jedine zvezde. Posvetite ovom delu magline puno vremena i paznje. Ako se pazljivo i strpljivo posmatra ovaj deo ce se pokazati u nekoliko vidu oblaka tamnog gasa, koji stvaraju gotovo 3D efekat.. Najbliza asocijacija mi je crni vulkanski dim koji izbija u visestrukima oblacima gasa i prasine.

Istocni i zapadni delovi pokazali su se tanje od juznog. Na prvi pogled, zapadni deo izgleda tanje od istocnog ali posle duzeg posmatranja primecuje se da i on ima zavidnu debljinu. Ono po cemu se ova dva dela najvise razlikuju je nacin na koji okruzuju otvoreno jato NGC 2244. Dok se istocni deo kruzno obavija oko zvezda jata i izgleda kao da bezi od njega, zapadni deo se sa jatom granici u obliku gotovo ravne linije. Oba dela su prozirna i kroz njih se probija sjaj zvezda. Maglina je u ovim delovima mnogo bledja nego na jugu i ispresecana je tamnim trakama koje cine da magline cas ima a cas nema.

Severni deo objekta je najmanje vidljiv i najprozirniji je. U ovom delu jedva da sam video mestimicno rasporedjene delove maglovitosti, Uporedjujuci moje opazanje sa skicama nekih drugih posmatraca primetio sam da su oni maglinu videli poprilicno uniformnije od mene, znaci i severni i juzni deo se pokazao skoro podjednako dobro. To kod mene nije slucaj i ne znam sta je dovelo do toga, mozda nedostatak aparature, nedovoljno tamno nebo a verovatno i nedostatak vestine.

Na kraju, vredna pomena je i jasno vidljiva grupacija zvezda u obliku sladoleda u kornetu koja se zabija u maglinu sa severoistocne strane.

Maglinu sam posmatrao i UHC filterom. Pogled je takodje dobrar i sa njim. Sa UHC slabije se vidi sama maglovitost, ali se zato kroz maglinu bolje probija svetlost zvezda usadjenih u nju, a ''kornet'' postaje evidentno vidljiv pa objekt dobija malo drugaciju dimenziju posmatranja.


M 50 - The Heart -Shaped Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 5.9' i prividne velicine 16'.

Jato kroz okular izgleda poprilicno bogato. Podaci o stvarnom broju zvezda u jatu variraju i zavisnosti od izvora i iznose 80-200 gravitaciono vezanih zvezda.

Lociranje: Lociranja objekta je izuzetno lako jer se jato lagano vidi u traziocu. Objekat se najlakse nalazi ako se krene od sazvezdja Canis Major. Jato se nalazi na produzetku linija koja spaja Sirius sa narandzastom zvezdom Theta (𝞱) Canis Majoris, najsevernije zvezde u glavi Velikog Psa. Cak i ako vidimo Theta Canis Majoris golim okom, objekat je lakse naci ako se krene od Sirijusa.

- U trazilac nacetnrirano Sirius (𝞪 Canis Majoris) magnitude 1.46, najsjajiniju zvezdu u sazvezdju Canis Major.
- Ugrubo severno od nje, na rastojanju od 5º skocimo do zvezde 𝞱 Canis Majoris magnitude 4. Iako ne staje u jedan pogled trazioca sa Siriusom, Thet-u cemo lagano naci preko tri zvezde severno od Sirijusa koje grade pravougli trougao. Linija koja spaja Sirius i Thetu paralelna je kateti tog trougla.
- Od Thet-e, produzimo tu liniju za isto rastojanje i u trazilacu cemo nepogresivo primetiti sjaj otvorenog jata M50.

Opservacija: Cim se pogleda kroz okular malog uvecanja odmah ce se primetiti lepota ovog jata. Jato zaista ima oblik srca. U obrnutom okularskom pogledu srce izgleda polozeno tako da mu je vrh na istoku a dve obline se nalaze na zapadu. Ono sto je najprepoznatljivija karakteristika ovog objekta su tri prominentne bezzvezdane praznine. Dve najvece  nalaze se svaka u jednoj polovini srca, dok je treca u samom vrhu. Zvezde prave lance koji krivudaju oko i izmedju tih praznina i formiraju prepoznatljiv oblik jata.

Najbolje osmatranje izvrsio sam na uvecanju 107x. Na ovom uvecanju pokazace se bogato jato sa zvezdama velikog magnitudnog raspona. Jatom dominira njegova crvenkasta lucida (najsjajnija zvezda) magnitude 8, smestena na samom severu. Velika praznina u gornjem delu srca nalazi se neposredno ispod nje. Posle nje, po sjaju se izdvaja jos desetak svetlih zvezda magnituda 8-10 (slobodna procena), koje sa mnostvom bledih clanica jata formiraju lance koje kruze oko tri praznine i oublicavaju glavnu konturu objekta. Juzna polovina srca je bogatija zvezdama. Periferni vid ne dovodi do znacajnog povecanja broja zvezda.

Jato se nalazi u lepom zvezdanom polju. Samo jato okruzeno je mnogim zvezdama koje nisu mnogo bledje od zvezda u samom jatu, vec su samo odvojenije od njih. Stoga objekat izgleda kao srce iseceno makazama iz okruzenja podjednakog sjaja.

Ovo je veoma lep pobjekt i uzivao sam posmatrajuci ga. Sama okolina objekta prebogata je otvorenim jatima sto cini ovo podrucje neba celovocernjim posmatranjem.

NGC 1501 - Oyster Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Camelopardalis, blede magnitude 11.5 i prividne velicine 52''.

Od ove magline sam ocekivao jako malo, skoro nista, a dobio sam izuzetno mnogo. Maglina se pokazala kao prijatno iznenadjenje i mogu da kazem da mi je bilo izuzetno zabavno i prijano posmatrati je. Naime, sve je protiv ove magline: lokacija na severnom nebu koje je meni svetlosno zagadjenije od juznog, ocajno bleda magnituda uparena sa pristojnom velicinom sto rezultuje ne bas sjajnim povrsinskim sjajem objekta. Medjutim, nekako se sve kod nje skockalo za jedan lep i jasan pogled.

Lociranje: Lokacija moze biti pakao a moze biti prelaka. Sve zavisi koliko poznajemo nocno nebo. Ako poznajemo bledo sazvezdje Camelopardalis i znamo da prepoznamo najsjajnije zvezde u njemu do magline mozemo doci poprilicno brzo.

- U trazilac centriramo duplu zvezdu Struve 385 u glavnom asterizmu sazvezdja Camelopardalis. Ova zvezda se vidi golim okom i moze nas dovesti do nekoliko lepih meta. Zvezda je jako blizu zvezde Gamma Persei u savezdju Perseus i prva je svetla zvezda koja se nalazi blizu linijie koja spaja Gamma Persei sa Polarisom.
- Jugozapadno od Struve 385 nalaze se dve zvezde: Struve 400 i HD 22764. Produzimo liniju koja spaja sve tri zvezde i posle samo jednom pomeraja trazioca u vidno polje ce uci prsten koji gradi pet svetlih zvezda.
- U sredini tog prstena kroz trazilac ce biti vidljiva jedna bleda zvezda HD 25734.
- Nacentriramo tu zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular i odmah pored nje bice jasno vidljiv ovalni maglovit sjaj - nasa meta NGC 1501.

U najnovijem broju casopisa Sky&Telescope autor Don Ferguson dao je potpuno drugaciji star-hopp, krenuvsi od zvezde Beta (𝞫) Camelopardalis. Ja mislim da je moj bolji jer je Struve 385 lakse pronalazi golim okom od Beta Cam, a i dosta je bliza maglini. Maglinu sam posmatrao pre skoro dva meseca, pokusacu da je nadjem i njegovim nacinom pa cu uporediti.

Opservacija: Maglina sija poprilicno sjajno za svoju magnitudu i povrsinski sjaj. Velika je, i poredjena radi skoro je iste velicine kao Jupiter u opoziciji. Sjaj objekta me je bas iznenadio. Maglina se bez problema vidi bez filtera, a sa O III filterom pogled je fantastican. Maglina izgleda kao neki duh u mraku. Ono sto je tipicno za sazvezdje Camelopardalis je odsustvo sjajnih zvezda, tako da u okularu nista nece gusiti sjaj magline i ona ce iskociti jasno i sjajno kao maglovit oval.

Vec na uvecanju 62.5x maglina izgleda duholiko i vidi se da nije kruznog vec elipsastog oblika. Nikakva boja se ne pokazuje jer je maglina isuvise bleda da bi se probila boja. Pored magline nalazi se ranije pomenuta zvezda HD 25734 magnitude 7.5. Ako hocete, pokusajte da je uklonite iz pogleda ne bi li jos vise pojacali sjaj magline. Super je i ako ostane u pogledu jer pravi lep par sa nasim objaktom. Prijatno me je iznenzdilo i to da nije bilo neke preke potrebe za perifernim vidom. Maglina dobro izgleda cak i na ovom uvecanju bez naprednih tehnika posmatranja, jedino ce filter poprilicno pomoci.

Maglina slabo podnosi uvecanja. To je ceh koji pogled placa ako planetarke imaju mali povrsinski sjaj. Kontrast se pojaca ali sam objekat ubledi i izgubi na ostrini. Posle 62.5x po obicaju sam presao na svoje omiljeno uvecanje od 176x jer na njemu imam optimalnu izlaznu pupilu. Medutim, bio sam jako nezadovoljan pogledom. Maglina je ubledela, ostrina se izgubila a unutrasnja struktura je ostala neosmotriva. Stoga sam se spustio na uvecanje 107x i na njemu se i zadrzao. Na njemu se objekat nekako opimizovao: gubitak ostrine i sjaja se nadoknadio sa dovoljno kontrasta da moze da se primeti da je unutrasnjost magline nejednako osvetljena. Odmah da kazem, ta nejednaka osvetljenost ne moze da se primeti odmah. Na ovom uvecanju proveo sam oko 7-8 minuta pokrivene glave da bih mogao da primetim tu osobinu objekta.

Okularsko zvezdano polje je izuzetno siromasno. Zvezda HD 25734 je uvek tu i ona ce praviti drustvo maglini na bilo kom uvecanju. Medjutim, osim nje, u vidnom polju skoro da nema iole sjajnije zvezde. Mozda bas to pomaze da ova maglina zasjaji bolje nego sto brojke indukuju. Maglina i zvezda stoje jedna pored drudge same u totalnom mraku.

Centralna zvezda magnitude 14.5 ne moze se osmotriti moj aparaturom.

Oyster Nebula je odlicna meta. Maglina ima mali povrsinski sjaj ali ipak taman dovoljan da je napravi duholikom. Po meni, ovo je obavezno posmatranje i ako imate dovoljno aparature obavezno pogledajte ovaj objekat. Objekat ne pleni strukturom jer se ona bez bas velikih teleskopa ne moze ni uociti. Stoga lepota ovog objekta ne dolazi iz njega samog vec iz svoje duholike pojave u mracnom praznom nebu sazvezdja Camelopardalis.


NGC 2301 - Hagrid's Dragon Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 6.0 i prividne velicine 12'.

Ovaj vrhunski posmatracki objekat verovatno je jedno od potcenjenijih otvorenih jata u sazvezdju Monocoreos. Razlozi za to leze u cinjenici da se jato popuno drugacije prikazuje u malim i velikim teleskopima. Naime, jato je bogatom zvezdama magnitude 11 i bledjim nacickanih jedna do drudge i pogled na objekat se znatno razlikuje u zavisnosti koju magnitude zvezda telekop moze da  prikaze. U jednom astronomskom casopisu sam procitao da autor opisuje jato kao ''odrpana linija zvezda'' ili ''eksplozija zvezda'' u zavisnosti od velicine aparature. U mom teleskopu jato je ''eksplodiralo'' i pokazalo se kao jedan predivan objekat.

Lociranje: Ono sto ovo lociranje cini lakim je cinjenica da se cetiri najsjajnije zvezde jata vide u traziocu o obliku male vertikalne linije. Ono sto lociranje cini teskim je sto sam ja odmah krenuo od zvezde Delta (𝞭) Monoceroeis magnitude 4.15, za koju znam da mnoge kolege ne vide golim okom sa svojih lokacija. Kolegama koje ne uspevaju da je vide mozda ce pomoci cinjenica da je Delta Monocerotis prva svetla zvezda jugozapadno od sjajne zvezde Procyon, najsjajnije zvezde u sazvezdju Canis Minor.
Ja sam nasao sledeci star-hopp:

- U trazilac sam direktno nacentrirao zvezdu Delta Monocerotis u glavnom asterizmu sazvezdja. Da sam na pravom mestu potvrdio mi je lanac od tri zvezde iznad nje.
- Pratio sam taj lanac za malo vise od jednog pomeraja trazioca (5º) dok nisam dosao do svetle zvezde HD 49933. Zvezda se lako prepoznaje jer je vrh asterizma koji lici na kucu sa krovom, a podseca i na oblik sazvezdja Auriga.
- U istom vidnom pollju trazica, na samom severu primeticemo zgusnuti lanac od cetiri zvezde - otvoreno jato NGC 2301.

Opservacija: Na prvi pogled kroz okular sam ostao zatecen kvalitetom pogleda. Za razliku od vecine ostalih otvorenih jata cije zvezde grade neku vrstu oblika kruga, zvezde ovog jata grade distinktivni oblik krsta koji najvise podseca na sazvezdje Cygnus ili mozda Aquila. Stoga je jasno zasto ovo jato nosi nazive Hagrid's Dragon i Great Bird Cluster.

Najvise sam se zadrzao na uveacanjima 107x i 136x. Jato je relativno malo ali sa gusto spakovanim zvezdama. Objekat je najgusci u centru. Severno od centra pruza se lanac od cetiri jako sjajne zvezde, juzno od centra krece lanac od sest sjajnih zvezda da bi na kraju dosao dugacki istocni lanac koji formira telo zmaja. Stoga objekat izgleda kao ptica ili zmaj, gde centar predstavlja glavu, severni i juzni lanci predstavljaju krila, dok istocni prikazuje telo i rep.

- Severno krilo je najprominentnije jer je sastavljeno od cetiri relativno sjajne zvezde u odnosu na ostale clanice jata. Tri zvezde blize centru su bele boje dok je najsevernija zuta.

- Juzno krilo sastoji se od sest svetlih zvezda

- Telo i rep, tj. istocni lanac sastoji se od gusto spakovanih bledih zvezda koje zavrsavaju sa jednom svetlom. Zvezde repa gusce su spakovane neko zvezde krila. Na svom kraju rep se savija ka severu pod 90º. Ja sam sve zvezde u repu video belo sem poslednje koja se pokazala crvenkasto.

- Najlepsi deo objekat je centar, tj. glava. On je najgusci deo jata i treba ga posmatrati na vecem uvecanju. Centar ima dve sjajne zvezde jedna do drudge, od kojih se sjajnija pokazuje zuckasto. Oko njih su gusto rasporedjene blede zvezde. Te blede zvezde nisu nasumicno razbacane oko dve svetle vec grade dva paralelna lanca koja polaze severno od dve svetle, da bi se potom oba ta lanca savila na jug. Time formirju neki oblik slova L.
Centar sam posmatrao i na uvecanju 176x ne bi li bolje uocio detalje rasporeda bledih zvezda oko centralnog para svetlih.


NGC 1807 i NGC 1817 - Poor Man's Double Cluster

Par otvorenih jata u sazvezdju Taurus. Centri jata se nalaze na separaciji od oko 20', sto znaci da mogu stati u jedno vidno polje malog uvecanja,

Lociranje: Jata su vidljiva u traziocu kao blago zamagljenje naspram crne pozadine. Star-hopp koji sam ja koristio je malo skakljiv jer zahteva malo duzi hod trazioca u svom prvom koraku.

- Produzio sam liniju koja spaja zvezdu Theta (𝞱) Tauri sa Alpha (𝞪) Tauri - Aldebran u Hijadama. Liniju sam vukao dok nisam udario u zvezdu 104 Tauri. Zvezda se lako prepoznaje jer iznad sebe ima jednakostranicni trougao tri svetle zvezde.
Ovaj potez je malo tezi jer je hod trazicem dugacak 8º.
- Kada dodjemo do 104 Tauri, na juznom kraju vidnog polja trazioca jasno ce zasijati tupougli trougao koji grade tri svetle zvezde - 11 Orionis, 15 Orionis i HD 33554.
- Kada trazilac namestimo oko HD 33554, jata ce se pokazati kao blede maglice neposredno uz tu zvezdu. Alternativno, jednostavno nacentrirano zvezdu, pogledamo kroz okular i jata ce se pojaviti u vidnom polju malog uvecanja.

Opservacija objekta kao par jata: Na uvecanju 62.5x, oba jata se vide u jednom vidnom polju. Sa zapadne strane lezi NGC 1817, dok ce NGC 1807 biti na istoku. Ako posmatramo jata kao par, prvo sto ce se uociti da oba objekta deluju rasuto i izduzeno. Jata deluju porilicno dekoncentrisano i ''neugledno''. Da ne znam da su u pitanju otvorena jata mozda bi ih pomesao sa nasumicno rasuto-grupisanim zvezdama. Taj utisak promenice se pri povecanju uvecanja i koriscenjem perifernog vida, bar kod NGC 1817.

Jata kao pojedinacni objekti:

- NGC 1817

NGC 1817 je bledje od dva i nesto je vece od svog para. Jato sija magnitudom 7.7 i prividne je velicine 15'.

Jato je prastaro i zivi vec oko milijardu godina. To je duboka starost kada su u pitanju otvorena jata. Svoj dug zivot objekt moze da zahvali svom polozaju u galaksiji. Za razliku od velike vecine otvorenih jata koja zive unutar galakticke ravni, NGC 1817 smesten je izvan ravni nase galaksiije i udaljen je od iste sasvim pristojnih 1.300 ly. Na toj poziciji jato je delimicno zasticeno od plimatskih sila Mlecnog Puta koje razaraju otvorena jata, te je vec prozivelo vise od 3 prosecna zivotna veka svojih ''bratskih'' objekata.

Velika vecina zvezda u jatu sija ispod magnitude 10, te jato ima poprilicno mali povrsinski sjaj.

Opservacija: Objekat sam najvise posmatrao na uvecanju 107x. Ono sto je najupecatljivija vizuelna karakteristika su cetiri svetle zvezde koje su daleko sjajnije od svih ostalih clanica jata. Tri od te cetiri zvezde raporedjene su u obliku tupouglog trougla. Cetvrta zvezda nalazi se u pravcu najduze stranice trougla, sto izduzuje objekat.

Objekat izuzetno dobro reaguje na periferni vid. Direktnim vidom izmedju te cetiri sjajne zvezde videce se veci broj sitnih i bledih zvezdica na granici razlucivosti. Medjurim, kada se objekat pogleda perifernim vidom broj zvezda se znatno povecava i moj je utisak da je ukupan broj zvezdica u pogledu prelazi preko stotinak. Blede zvezde ravnomerno su rasporedjene preko lica objekta, sto jatu daje ugrubo kruzni oblik.

Magnitudni raspon tih bledih zvezda nije velik, sve su otprilike istog sjaja, sto ne doprinosi dinamicnosti pogleda. Meni su se sve zvezde prikazle bele boje.  Takdoje, primetio sam nekoliko manjih bezzvezdanih prazninza preko lica objekta.

Jato je veliko i ispunjava lep deo povrsine vidnog polja uvecanja 107x. Pogled je lep i bogat.

- NGC 1807

Ovo jato sija svetlijom magnitudom od 7.0 ali je sa dmenzijama 12'  malo manje od svog pratioca.

Smatra se da je ovo jato gravitaciono vezano za NGC 1817, i da zajedno sa njim pripada nekom vecem otvorenom jatu.

Opservacija: Na malom uvecanju ovo jato ima oblik krsta. U centru jata nalaze se tri zvezde rasporedjene kao temena jednakostranicnog trougla. Kroz centar prolaze dva lanca zvezda koja formiraju krst. Lanac koji se pruza u smeru istok-zapad sastavljen je od 4 sjajne zvezde i tri bledje, dok upravno na njega ide lanac u smeru sever-jug koji je sastavljen od 8 zvezda od kojih su 4 bas svetle a 4 malo bledje.

Pogled na ovo jato daleko je manje ''natopljen'' bledjim zvezdama od NGC 1817. Jato deluje siromasnije, i iako je sjajnije magnitude pogled je daleko oskudniji. Za razliku od NGC 1817 gde je periferni vid i povecanje uvecanja dovelo do drasticnog povecanja broja zvezda u pogledu, kod NGC 1807 te tehnike ne dovode osetnog obogacivanja jata. Sve konstatacije koje sam izneo pri pogledu na malom uvecanju ostaju nepromenjene pri pogledu na vecem. Jedino eto sto se vidi da je jedna od tri zvezde u centru dupla i da ima pratioca. Takodje, broj zvezda u lancima koje formiraju krst se poveca za samo nekoliko. Sve to cini da je prethodna meta NGC 1817 mnogo lepsi prizor za posmatrati.

Cheshire Cat Smile

Cheshire Cat Smile je lako prepoznatljivi asterizam u sazvezdju Auriga. Ne samo sto je asterizam zanimljivo gledati kroz trazilac vec je neobicno bitan jer sluzi kao lokator za nekoliko DSO u sazvezdju, tesko spakovanih oko ovog asterizma. Sva tri objekta koja budem opisao u ovom postu, kao i nekoliko koji ce doci u sledecim postovima nalaze se neposredno uz ovaj asterizam.

Asterizam cine zvezde raporedjene u obliku osmeha Cesirske macke, lika iz romana ''Alisa u zemlji cuda''. Macka ima dva oka i sirok osmeh ispod njih. Oci cine dve zvezde magnitude 6.1 i 6.5, dok se osmeh sastoji od 6 svetlih zvezda Najsvetlija zvezda u osmehu je Phi (𝞿) Aurigae magnitude 5.1. Osmeh je ''od uva do uva'' dugacak 1.5º, sto znaci da komotno staje u jedno vidno polje trazioca.

Lociranje: Nacentriramo trazilac ugrubo na pola linije koja spaja zvezde Elnath (𝞫 Tauri) magnitude 1.65 i Mahasim (𝞱 Aurigae) magnitude 2.7. Obe zvezde pripadaju glavnom asterizmu sazvezdja Auriga. Pomerimo se ugrubo 3.5º (malo vise od jednog hoda trazioca) upravno na tu liniju ka unutrasnjosii sazvezdja i smesak ce se nepogresivo pojaviti u svoj svojoj velicini i sjaju.

Opservacija: smesak izgleda jako zabavno. Mene vise podeca na izdubljeni smesak iz Helloween budeve :) .


M 36 - Pinwheel Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 6.3 i prividne velicine 12'.

M36 je izuzetno mlado otvoreno jato, relativno male stvarne velicine. Jato je staro samo 25.2 miliona godina, sto znaci da je na manje od 10% zivotnog veka otvorenih jata. Stoga je i sastavljeno od mladih i toplih plavih zvezda. Jato je stvarnih dimenzija 14 ly, sto za otvorena jata nije mnogo.

Lociranje: M36 karakterise izuzetno visok povrsinski sjaj pa je stoga jato nepogresivo oucljivo u traziocu.

Postoje dva nacina lokacije i oba su prelaka:

1. ) Nacentriramo trazilac ugrubo na pola linije koja spaja zvezde Elnath (𝞫 Tauri) i Mahasim (𝞱 Aurigae), obe u glavniom asterizmu sazvezdja. U jednom pogledu trazioca jasno ce zasijati dva objekta: istocni, veci i sjajniji je otvoreno jato M37, dok je zapadniji, manji i bledji nasa meta - M36.

2.) Nadjemo asterizam Cheshire Cat Smile vec navedenim nacinom. U istom polgedu trazioca, istocno od osmeha zasijace otvoreno jato M36.

Opservacija: U mnogim tekstovima autori silom prilika uporedjuju M36 i M38 sa grandioznim jatom M37, pa ispada da su prva dva mala i siromasna. Ja ne volim takvo poredjenje jer me podseca na nepravdu koja se cini globularnom jatu M92 samo zato sto se nalazi u istom sazvezdju sa M13. Stoga sam i odlucio da razdvojim M36 i M38 od M37, jer posmatrana svaka za sebe ova dva jata itekako plene svojim izgledom u okularu.

Jato sam uglavnom posmatrao na uvecanjima 107x i 136x.

U nekim tekstovima citao sam kako autori opisuju da desetak najsjajnijih zvezda jata formiraju oblik krsta. Ja se u zivotu bas nisam nagledao iskosenih krstova, pa krst nisam ni video. Ono sto ja vidim je covek sa dve rasirene uzdignute ruke, kao da se raduje sto je njegov tim dao gol. Vidim glavu, dve podignute ruke i skupljene noge. Ta kontura ''radujuceg coveka'' sastavljena je od 30-40 zvezda sirokog magnitudog raspona.

Ono sto karakterise ovo jato je slabija ispuna objekta, sto znaci da oko tih 40 dominantnih zvezda nema mnogo bledjih zvezda koje bi napravile tepih pozadinskog sjaja. Ni povecanje uvecanja a ni periferni vid nece doprineti da se pogled ispuni bledjim zvezdama. Stoga se moze izvuci konstatacija da je jato relativno siromasno ali ipak gusto. Sam centar jata cini trougao koji formiraju svetle zvezde. Taj trougao je iznutra poptpuno prazan, a od njega na strane sire glave, ruke i noge coveka. Zvezde unutar jata su dosta poredjane u parovima, pa cak i u samom cenralnom trouglu. Konstantan format rasporeda zvezda je: dve bliske - pa razmak - pa ponovo dve bliske, pa opet razmak.

Moj savet posmatracima je da ne posmatraju sva tri Aurigina jata u jednom posmatranju. Razlog je da ne upadnu u zamku uporedjivanja svih ostalih jata sa M37. Ako M36 posmatramo kao potpuno zaseban objekat siguran sam da ce nam utisak biti da je ovo lepo, gusto i sjajno jato. Ono sto ovom jatu fali je dinamicnost pogleda usled nedostatka popunjenosti bledim zvezdama. Iako zvezde jata dolaze u sirokom magnitudnom rasponu 9-14, sve zvezde su sabijene u linije, nema razbacanih zvezdica da objekatu daju peskastu strukturu, pa nista i od onog uvek pozeljnog 3D efekta svetlih zvezda koje stoje ''ispred'' bledjih. Ovaj opis je moj utisak o objektu i kao sto se taj utisak razlikuje od onoga sto sam procitao o ovom jatu, moguce je da ce i drugi posmatraci imati sasvim drugaciju percepciju. To je i lepota posmatracke astronomije.


M 38 - Starfish Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga. Magnitude 7.4 i prividne velicine 21'.

Trece od tri znamenita otvorena jata sazvezdja Auriga. Mereci 26 ly stvarne velicine i sa staroscu od 250 miliona godina, ovo jato je duplo je vece i 10x starije od perthodne mete, M36.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje. Jato se nalazi neposredno uz kraj severnog dela osmeha ''Cesirske macke''. Jato se lako vidi u traziocu kao velika bleda mrlja.

Opservacija: Jato sam posmatrao na uvecanjima 62.5x, 107x i 136x. Iako se nalazi usred trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz sazvezdje Auriga, jato ima jasno definisane granice i svojom formom i svetlim sjajem jasno se izdvaja iz okruzenja. Jato se sastoji od oko 100 zvezda, od kojih su vecina vidljive kroz moj teleskop.

Prvi utisak o jatu je ocigledano odstupanje od kruznog oblika. Umesto toga uocice se jasnih pet krakova koja posmatrace podsecaju na morsku zvezdu, odakle je objekat i dobio ime. Centar jata sastoji se od jedne svetle zvezde, u cijoj se naposrednoj blizini nalazi mala bezzvezdana praznina koju na severu okruzuje dugacak luk  svetlih zvezda. Iz te centralne regije siri se pet krakova zvezda, gde je naprominentniji i najgusci krak koji se pruza na severoistok.

Mene licno ovo jato mnogo vise podseca na nocnog leptira ili nekod drugog insekta, nego na morsku zvezdu. Naime, ta centralna praznina je ovalnog oblika i okruzena je lukom zvezda na takav nacin da mene podseca ga glavu nocnog leptira. Kako su najduzi kraci idu pravolinijski na jugoistok i jugozapad, tj. suprotno od zaobljenja glave - to mom mozgu jasno lici na polurasirena krila. Dva gornja kraka su kratka i iskosena na severoistok i severozapad  i ne idu pravolinijski vec se savijaju za 90º, pa me stoga podsecaju na antene na glavi. Stoga sam ovaj objkeat za licnu upotrebu krstio kao ''Nocni leptir''. Centralni severni krak je najkraci i njemu jos nisam nasao ''znacenje'' :) .

U poredjenju sa M36, ovo jato je vece i bogatije. Medjutim, glavna razlika je u ispunjenosti lica jata. Naime, kod M38 svetle i blede zvezde imaju mnogo skladniju distribuciju. Dok svetle zvezde magnitude oko 10 formiraju mali centar i prominente zrake, bledje ispunjavaju prostor izmedju njih. Na vecim uvecanjima se cak i u centralnoj praznini javljaju blede zvezdice na granici razlucivosti.

Ako se M38 stavi na krajnji jug okularskog pogleda, na krajnjem severu ce se pojaviti jedva vidljiva bleda mrljica - nasa sledeca meta otvoreno jato NGC 1907.


NGC 1907

Malo i bledo otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 8.2 i prividne velicine 7'.

Iako se nalazi u istom okularskom pogledu sa M38, NGC 1907 nema nikakve veze sa prethodnom metom. Ovo jato je za 1.000 ly udaljenije od M38, a mi ih vidimo u neposrednoj blizini pukom slucajnoscu da se oba nalaze u istoj liniji pogleda gledano sa Zemlje. NGC 1907 je poprilicno staro jato i nastalo je pre oko 500 miliona godina - sto ce reci duplo je starije od M38 i 20x starije od M36. Iako je fizicki iste velicine kao M38, mi ga vidimo u znatno manjoj dimenziji zbog njegove udaljenosti od Zemlje.

Lociranje: Nalazi se u istom okularskom pogledu malog uvecanja sa M38. Jata su udaljena samo 34'. U poslednjem pasusu prosle mete opisao sam polozaj objekta.

Opservacija: Na uvecanjima na kojima posmatramo M36, NGC 1907 se nalazi postavljen uokviren u trougao tri svetle zvezde i vidi se kao maglovit sjaj sa razlucivih nekoliko najsjajnijih zvezda.

Jato je malo i izuzetno bledo, i za bilo kakvo uspesno posmatranje moraju se koristiti velika uvecanja. Ja sam ga prvo posmatrao na uvecanju 176x, ali sam tek na uvecanju 320x uspeo da ga razlucim i uocim jasnu formu.

Sve zvezde jata su gusto kompresovane unutar malog ostrouglog trougla koji uokviruje sve ostale zvezde. Ne treba taj trougao pomesati sa trouglom koji sam pomenu ranije. Znaci imamo veliki trougao tri svetle zvezde unutar koga se objekat nalazi. Medjutim, kada se jato uveca, vidi se jos jedan mali, izrazito ostrouglo-jednakokraki trougao koji dodatno uokviruje jato. Zvezde jata su jako gusto spakovane i sijaju magnitudama oko 11-12, po mojoj slobodnoj proceni. Na uvecanju 320x uspeo sam da perifernim vidom razlucim desetak zvezda o obliku klina sa tupim vrhom. Vise od toga nisam uspeo da razanam.


Mape za ova tri otvorena jata nisam u mogucnosti da postavim jer mi je stampac jos uvek na remontu  ;) . Hvala na citanju i nadam se da su izvestaji zanimljivi i sadrzajni.

Veliki pozdrav. U danasnjem postu izmesacu tri potpuno drugacije mete: jedan posmatracki klasik lako osmotriv u svim teleskopima i dve izuzetno teske mete koje zahtevaju malo veci teleskop i malo iskustva. Razlog tome je sto se zaista trudim da u ovim izvezstajima bude za svaki teleskop i svako iskustvo po nesto, te da mete ne budu sve istog ranga tezine. Mete nisu posmatrane iste veceri, M37 i preostale dve mete zahtevaju drugaciju adaptaciju na mrak. Iskrenom nisam bio siguran da li uopste da kacim IC 405, ali posto sam metu posmatrao, a ovo su posmatracki izvestaji, nema razloga da ne opisem ono sto sam uspeo da vidim. Na kraju krajeva, i prica oko magline je izuzetno zanimljiva i mislim da ce je kolege naci interesantnom.


M 37 - Salt and Pepper Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 6.2 i prividne velicine 24'.

M37 je najlepse, najsvetlije i najbogatije od tri cuvena otvorena jata u sazvezdju Auriga: M36, M37 i M38. Jato nije bogato samo okularski vec i fizicki: sa svojih oko 500 clanica, M37 je jedno od zvezdama najbogatijih jata na nocnom nebu. O lepoti i sjaju ovog objekta dovoljno govori cinjenica da jato sadrzi cak oko 150 zvezda cija je magnitude svetlija od 12.5. Sve te zvezde su vidljive kroz okular, i sa dodatlom bledjih clanova koje mogu razluciti malo veci teleleskopi jasno je zasto se M37 smatra jednim od najlepsih posmatrackih objekata.

Lociranje: Jato blesti u traziocu i ne moze se promasiti. Nikakva posebna vestina nije potrebna da bi se jato lociralo, prosto naciljajte trazilac ugrubo malo juzno od sredista linije koja spaja zvezde Elnath (𝞫 Tauri) magnitude 1.65 i Mahasim (𝞱 Aurigae) magnitude 2.7. Obe zvezde pripadaju glavnom asterizmu sazvezdja Auriga. Jato ce se samo locirati jer njegov sjaj i velicina jasno dominiraju vidnim poljem trazioca.

U jako dobrim nocima jato je vidljivo i golim okom.

Opservacija: Ovo je jedan predivan prizor. Jato apsolutno dominira vidnim poljem svojim sjajem i velicinom. Iako se nalazi u bogatoj zvezdanoj regiji posred trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz savzezdje, M37 se jano istice u moru zvezda, sa jasno definisanim granicama.

Ono sto je prva impresija pri pogledu na malom uvecanju (62.5x) je da je jato jako gusto, kondenzovano i peskasto - toliko da ga je moja supruga pomesala sa globularnim jatom.

Najbolji pogled imao sam na uvecanju 107x. Samim centrom jata dominira lucida objekta, zvezda magnitude 9 koja kroz okular svetli narandzasto-crvenkastom nijansom. Oko nje su gusto i ravnomerno razbacane bledje zvezde, ali ne mnogo bledje po sjaju od lucide. Vec sam spomenuo da 150 zvezda u jatu sija sjajnije od magnitude 12.5. Moja 300-tka uspeva da vidi i jos bledje zvezde od te magnitude, sto objektu daje suptilnu svtlucavu prasinastu strukturu.

Uniformnost peskasto razbacanih zvezda ''narusavaju'' tamne, delimicno bezzvezdane praznine koje se pruzaju kroz objekt. Ja sam uocio dve takve praznine, jednu tanju koja prolazi vertikalno, neposredno zapadno od centra i jednu deblju na severu objekta koja stoji otprilike upravno na prvu prazninu. Te dve praznine formiraju neki oblik slova T, sa iskosenom gornjom crtom. Meni je ta siroka severna praznina bas upecatljiva struktura u ovom objektu.  Kada sam uporedjivao svoj pogled sa astrofotografijama primetio sam kako se te praznine mnogo manje vide na fotografijama, zbog debljine zvezda na njima kao i zbog samog broja zvezda u polju. Sledece posmatranje sam se ponovo vratio na M37 i potvrdio postojanje bas prominentne severne praznine. Tu prazninu sa severa okruzuju zvezde jata koje su redje rasporedjene od ostalih clanica jata i zavrsavaju se distinktivnm lancem od 8 svetlih zvezda.

Najbogatiji deo je jugoistok jata, nesto manje zvezda lezi na zapadu, dok je jato najsiromasnije na severu, gde zvezde zaobilaze taj horizontalni tamni usek.

U ovom jatu ima mnogo toga. Kada bih sad krenuo da ispisujem sve forme koje sam primetio ovaj post bi se pretvorio u necitljivi roman. Recimo, primetio sam jos nekoliko malih tamnih praznina na obodima jata oko kojih zvezde vijugaju u lancima, te duplu zutu zvezdu na kraju severne praznine. Takodje, ako cemo u nasitinije detalje, na uvecanju 136x se vidi da istocni, najsvetliji deo jata, izgleda kao biljka od tri lista, recimo kao ljiljan. Ja malo patim od trazenja formi i detalja, ne zamerite mi.


NGC 1931 - The Fly

Daleka, bleda i malecka maglina koja se sastoji i od emisionog i od refleksionog dela. Blede je magnitude od 10.1 i premale prividne velicine od 3'. U maglinu je usadjeno malo otvoreno jato sacinjeno od samo 5 zvezda, ali ce zbijenost tog jata i pomoci u lociranju magline i istovremeno biti centralni osmatracka karakteristika objekta.

Maglina je udaljena citavih 7.000 ly od Sunca, sto je za magline poprilicno veliko rastojanje.

Iako je maglina izuzetno mala, svetli izuzetno malim povrsinskim sjajem, sve to cini ovaj objekat teskim za posmatranje. Kada se sve brojke razumeju, shvata se da je ovo objekat koji se moze samo pronaci i osmotriti, bez ikakvih ocekivanja da ce biti osmotriva neka njegova dublja struktura.

Lociranje: star-hopp i pronalazenje magline je lagan deo, osmatranje ce biti potpuno drugacija pesma. Ja sam pronasano sledeci star-hopp:

- Krenuo sam od asterizma Cheshire Cat Smile u unutrasnjosti sazvezdja.
- Dve centralne i najsvetlije zvezde osmeha imaju par opticki bliskih zvezda koje se pruzaju severoistocno i jugoistocno od njih. Uocimo par zvezda koji se pruza severoistocno oz zvezde Phi (𝞿) Aurigae, najsvetlije zvezde u asterizmu.
- U trazilac nacentriramo poslednju zvezdu u tom paru, pogledamo kroz okular malog uvecanja i maglina ce biti jasno vidljiva, centrirana oko necega sto lici na pojedinacnu zvezde a u strari je malo zvezdano jato.

Opservacija: Na uvecanju od 62.5 maglina se vidi kao zamagljena zvezda.

Kako je emisioni deo i najvidljiviji, sledeci logican korak je bio da na okular koji daje uvecanje 176x ucvrstim OIII filter. Bilo mi je cudno, ali OIII filter nije osetno poboljsao pogled. Uzimajuci u obzir koliko je objekat mali i da OIII ne pomaze, presao sam na uvecanje 320x i tu je pogled bio najbolji. Ono sto sam kroz 320x video su tri zvezde jata okruzenene mlecnom maglovitoscu. Zvezde su oko magnituda 12 i tesno su spakovane. Maglovitost se prikazuje jako kondenzovano i belicasto prozirno. Taj gust sjaj nije uniforman i najgusci je oko tri vidljive zvezde jata, dok na obodima nejednako bledi. Mali refleksioni deo magline, koji se nalazi otkacen od emisionog nisam uspeo da osmotrim.

Iako kratak, za sastavljanje ovakvog izvestaja bilo je potrebno dugotrajno i pazljivo osmatranje. Ima kolega koji mi se zale da bas ne razumeju brojke koje navodim pa cu pojasniti svima poznatim primerom - velicina ove magline od 3' manja je 1.5x od De Mairan magline unutar Orionovog kompleksa. A De Mairan ima vise nego dvostruko vecu magnitudu! Stoga posmatranje ove magline ostavite za dobru noc, aparaturu od minimum 200mm i puno strpljenja.


IC 405 (Caldwell 31) - Flaming Star Nebula

Ogromni kompleks emisione i refleksione magline u sazvezdju Auriga, magnitude 6 i prividne velicine 37'x10'.

Sve oko ove magline je zanimljivo, koliko je i njeno osmatranje tesko. Maglina je centrirana oko zvezde AE Aurigae magnitude 6. Medjutim, ta zvezda nema nikakve veze sa maglinom, niti je originalno uopste bila u sazvezdju Auriga. Naime, AE Aurigae ima ogromno sopstveno kretanje, sto znaci da nije stacionirana oko magline vec samo prolazi kroz tu regiju. Da pojasnim: sopstveno kretanje je razlika u poziciji zvezde (u arcsec) tokom jedne godine. Uprosceno, to je mera promene mesta na nocnom nebu na kome ce se zvezda nalaziti ako je posmatramo istog dana tokom dve uzastopne godine. Medjutim, stvari tek sad postaju zanimljive: proracuni pokazuju da je ista ta zvezda AE Aurigae nekada zauzimala mesto unutar Trapezium cluster-a Orionove magline!!! Pre tri milijarde godina u regiji Trapeziuma se iz nepoznatog razloga desio tezak gravitacioni ''karambol'' koji je izbacio zvezdu iz te regije i katapultirao je na sever. Danas zvezda lezi u sazvezdju Auriga i nastavlja da se krece ogromnom brzinom: svake godine zvezda predje put od oko 8 milijardi km, sto je otprilike jednako rastojanju Plutona od Sunca !!!!! Svake godine !!!!!

I tu zanimljivostima nije kraj. Ono sto je cinjenica je da maglina svetli energizovana bas tom odbeglom zvezdom AE Aurigae. Emisioni deo magline zraci svetlost usled energije aporbovaane od te zvezde, dok refleksioni deo takodje najvise odbija svetlost upravo te zvezde. Uprosceno, dok AE Aurigae nije bila u ovoij regiji nije bilo ni magline, bar ne u obliku koji se danas moze detektovati teleskopom. Ovaj odbegli svemirski putnik slucajno je nabasao na ovu regiju i ucinio da ova gigantaska maglina zasija u svom prelepom obliku i sjaju.

IC 405 je veoma bliska maglina Suncevom sistemu i udaljena  je od njega nesto vise od Orionove magline. Dok je M42 na rastojanju 1.300 ly od nas, IC 405 nalazi se na rastojanju 1.500 ly. Po dimenzijama maglina je ogromna i to ce je uciniti izuzetno teskom za uocavanje. Maglina ima bolno mali povrsinski sjaj i za osmatranje je potrebno da se poklopi mnogo kockica, te malo iskustva u uporedjivanju kontrasta mracnih delova neba.

Lociranje: Lociranje ovog objekta svodi se na pronalazenje zvezde AE Aurigae. Zvezda sija magnitudom 6 i lako ce se videti kroz trazilac.

- Krenuo sam od puno puta pominjanog asterizma ''Cheshir Cat Smile'' u unutrasnjosti glavnog asterizma sazvezdja.
- Samo 2º zapadno od njega nalazi se novi lako uocljivi asterizam - dva paralelna lanca zvezda, gde je donji lanac znatno svetliji.
- 40' severno od tog lanca u trazilac ce uci zvezda koja se sjajem jasno istice od svih ostalih - AE Aurigae. Nacentriramo je utrazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja sa ucvrscenim nebula filterom i ...... srecno.

Opservacija: Za pozmatranje ove magline preporucuje se koriscenje H-Beta filtera, istog kojim se posmatra i B33 - Horsehead Nebula. Kako je meni uvek bilo tesko da se odreknem 100-200 EUR za kupovinu filtera koji cu koristiti samo za nekoliko objekata radio sam sa onim sto imam - a to je kvalitetan OIII filter.

Maglinu treba posmatrati na sto manjem uvecanju jer je objekat veliki i zauzima dobar deo vidnog polja malog uvecanja. Ono sto ce biti odmah uocljivo je otvoreno zvezdano jato cijji centar cini AE Aurigae. Za samu maglinu jako je vazno da se ne odustane odmah i da se pazljivo posmatra ''boja mraka'' u okularu. Ako se strpljivo posmatra samo zvezdano jato primetice se da je okruzenje oko zvezda jata za nijansu bledje od okruzujuceg svemira. Ja sam koristio tehniku polaganog kruzenja okularem preko vidnog polja. Olabave se bocni zatezaci tubusa, tubus se uhvati jednom rukom i laganim kruznim pokretima se blago krece u krug oko regije u kojoj se objekat nalazi. Ta tehnika koristi se da bi se indukovao periferni vid kod izuzetno tamnih objekata velike velicine. Ono sto sam primetio je lepezasta struktura koja je za nijansu svetlija na krajevima nego u sredini. Da ne bude zabune, nikakva mlecna maglovitost se ne moze uociti, samo promena u boji pozadine. Slicnom tehnikom sam uocio maglovitost u unutrasnjosti Helix magline - ikao se cini da je unutrasnjost suplja, ako se dobro pogleda videce se da mrak u unutrasnjosti magline nije isti kao mrak koji okruzuje prsten magline. Tako je bilo i IC 405 - mesto koja zauzima maglina uocava se razlikom u kontrastu nocnog neba u vidnom polju okulara.

Osmatranje ovog objekta potrebno puno prethodnog iskustva, i to u trazenju prebledih objekata kao i u oucavannju ''drugacije nijanse mraka''. Nagrada za trud bice mala, bar za moju aparaturu, nikakva forma se nece uociti sem strukture od dva kraka nocnog neba drugacijeg kontrasta od okruzujuceg. Iskreno sazvetujem da se tehnika osmatranje prvo uvezba na objektima kao sto su Barnard's Galaxy i Helix Nebula, jer oba zahtevaju primenu slicnih tehnika posmatranja.

NGC 2281 - The Broken Heart Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 5.4 i prividne velicine 14'. Rastojanje ovog jata od Sunca je 1722 ly, sto ga cini nama poprilicno bliskim objektom. Ta blizina i cini da ovo jato sija sjajnom magnitudom iako kroz okular deluje dosta nekondenzovano i pomalo siromasno. Jato je poprilicno staro i sija na nebu vec 610 miliona godina. To znaci da je vec prozivelo skoro dva puna zivotna veka otvorenih jata.

Lociranje: Jato sija izuzetno visokim povrsinskim sjajem i stoga se vidi u traziocu kao zgusnuta grupacija zvezda. Objekat se nalazi neposredno ispod zvezde Psi⁷ (𝟁⁷) Aurigae, i cela poenta lokacije bice ''dogegati se'' nekako do te dve zvezde. Ja sam nasao dva nacina i opisacacu oba:

1.) Prvi nacin je da produzimo liniju koja spaja zvezdu Capella (𝞪 Aurigae) sa zvezdom Menkalinan (𝞫 Aurigae) za tacno jednu njenu duzinu. Na kraju te produzene linije doci cemo do dve svetle zvezde koje leze na  istom pravacu kao i pomenuta linija: 𝟁² Aurigae i 𝟁⁷ Aurigae. Nacentriramo 𝟁⁷ Aurigae u trazilac i jato ce se lako videti kao tesna grupacija zvezda.

2.) Drugi nacin je da u trazilac odmah nacentriramo zvezdu Menkalinan (𝞫 Aurigae). Ona gradi opticki par sa bliskom zvezdom Pi (𝞹) Aurigae. Povucemo normalu na pravac koji spaja te dve zvezde u smeru koji bezi od asterizma ''Petougao'' i posle oko 8º stici cemo do para 𝟁² i 𝟁⁷ Aurigae.

Jato lezi izvan trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz sazvezdje Auriga, sto ce umnogome pomoci lociranju jata kroz trazilac. I prividna velicina jata od pristojnih 14' ce pomoci i u lociranju i u opservaciji objekta.

Opservacija: Ovaj objekat sam posmatrao iste veceri u kojoj sam vrsio opservaciju brutalno teskih emisiono-refleksionih i planetarnih maglina u sazvezdju Auriga, pa mi je njegovo osmatranje bilo kao neka vrsta odmora. Jato je svetlo, definisano i lako razlucivo, a u poredjenju sa ''mazohizmom'' posmatranja Flaming Star Nebula iste veceri ovo osmatranje mi je bilo dobrodosao odmor za oci.

NGC 2281 je poprilicno rasuto jato. Ono jeste kondenzovano u samom centru, ali od centra pa na dalje grupisanost zvezda slabi. Centar je najsvetliji deo objekta i od njega sve zvezde beze iskljucivo u istocnu stranu. Centar jata sacinjen je od tri svetle i tri blede zvezde koje ugrubo grade neki oblik paralelograma. Magnitudni raspon tih centralnih zvezda je 8-10. Od tog paralelograma zvezde jata se sire na istok u obliku dva prominenta lanca. Jato je zaokruzeno trouglom svelih zvezda, po jedna na istoku, zapadu i severu.

Meni ovo jato izgleda kao ptica u letu. Centralni paralelogram predstavlja glavu ptice, a dva lanca zvezda koja se sire na jugoistok i severoistok predstavljaju krila. Kraci severoistocni lanac cine pet jasno vidljivih zvezda, dok je jugoistocni lanac duplo duzi i sastoji se od petnaestak zvezda. Isprva, zvezde jugoistocnog lanca beze jedna od druge, da bi se na kraju spojile u jednoj tacki.

Jato sam posmatrao na uvecanju 107x. Jato je svetlo i veliko i nema potrebe ici na veca uvecanja. Naime, objekat se sastoji od svetlih zvezda a povecanje uvecanja nece dovesti jos bledjih zvezda u vidno polje, pa nema ni potrebe zrtvovati ostrinu pogleda zarad prikaza vise zvezda. Po mojoj slobodnoj proceni, ukupan broj zvezda u pogledu je oko 50, racunajuci i zvezde koje se nalaze izvan oblika ''ptice'' a za koje smatram da pripajaju jatu. Objekat izgleda lepo, svetlo i pristojno veliko, a dodatan utisak ostavlja taj trougao od tri svetle zvezde unutar kojih se ovaj objekat nalazi.


NGC 1664 - Kite Cluster

Bledo ali zanimljivo otvoreno jato u sazvedju Auriga. Relativno je blede magnitude od 7.6 i pristojno velike prividne velicine od 18'.

Jato kratakterise izuzetno mali povrsinski sjaj, ali ga zbog svoje velicine i unikatnog oblika nece tesko identifikovati u okularu. Jato je poprilicno staro, sa staroscu od 675 miliona godina.

Lociranje: Zbog jako malog povrsinskoig sjaj objekat se ne moze videti kroz trazilac. I pored toga lokacija je izuzetno laka jer se NGC 1664 nalazi blizu svetle zvezde Epsilon (𝞮) Aurigae - jedne od najmisterioznijih zvezda u poznatom Univerzumu.

- Ja zvezdu 𝞮 Aurigae vidim golim okom i direktno sam je nacentrirao.
- Na krajnjem juznom delu vidnog polja jasno ce se izdvojiti dve zvezde koje sa Epsilon grade trougao.
- Nacentriramo koncanicu trazioca malo juzno od zvezde blize Epsilonu - HD 31069, pogledamo kroz okular i u vidno polje ce jasno uci bleda grupacija zvezda u nepogresivom obliku  zmaja - NGC 1664. Za preciznije lociranje mozemo koncanicu trazioca spustiti 45' na jug od HD 31069 do zvezde SAO 39807. Oznaka te zvezde nije unesena u Stellarium, ali je jasno vidljiva u traziocu i jato se nalazi odmah do nje.

Opservacija: NGC 1664 je potpuno drugaciji pogled od vecine jata ove velicine. Naime, uobicajeno je da su jata srednje prividne velicine najsvetliji prikaz u oklaru malog i srednjeg uvecanjja. Ovde imamo jednu nesvakidasnju i zanimljivu situaciju: zvezde jata su daleko bledje od vecine ostalih zvezda u vidnom polju. Medjutim, distinkitivan oblik zmaja (za pusatanje) koje prave zvezde ovog objekta cini da se jato izdvaja od okruzenja, pa imamo srednje-veliku grupaciju bledih zvezda koje prave jasnu formu zmaja, okurenu sa bar dvadesetak nasumicno razbacanih svetlih zvezda koje okruzuju objekat.

Jato jeste veliko ali ga je lako zanemariti, jer bar dvadesetak zvezda u polju sija sjajnije od najsvetlije zvezde u jatu. Objekat izgleda veoma zanimljivo jer zvezde jata ne prave kruznu formu vec oblik zmaja koji deca (a i odrasli) pustaju sa zemlje u vetrovotom danima. Zmaj ima telo i nit o koju je zakacen. Telo se nalazi na istoku i cine ga cetiri lanca zvezda koje formiraju oblik velikog paralelograma. Vrh patralelograma najdalji od niti sastavljen je od najbledjih zvezda u jatu pa paralelogram izgleda ''okrnjeno'', tj. kao da mu fali vrh. Sa jednog kraja paralelograma pocinje nit o koju je zmaj zakacen. Dve najsvetlije zvezde u niti najblize su paralelogramu dok su ostale bledje. Rep je dvostruko duzi od sirine tala zmaja i blago krivuda kroz polje na jugozapad. Na krajevim duze dijagonale tela nalaze se dva mala lanca bledih zvezda koje izgledaju kao ukrasne tracice koje deca kace za zmaja.

Moj utisak je da se objekat sastoji od 40-50 zvezda. Jato je jako bledo ali mu distinkivan oblik pomaze da se iskaze. Periferni vid nece pomoci da se osetno poveca broj zvezda u vidnom polju.

Pozadinski sjaj u kome se nalazi objekat je bogat i sjajan. Najsvetlija zvezda pozadine bice SAO 39807 magnitude 7.5, preko koje sam i nasao jato. Ona se nalazi tik uz zavrsetak niti.


IC 2149

Malecka planetarna maglina u sazvezdju Auriga, magnitude 10.7 i sicusne prividne velicine od 12''.

Ovu maglinu napravila je centralna zvezda O-tipa male mase. Proucavajuci fizicke osobine objekta dosao sam do tekstova koji sugerisu da bi planetarna maglina koju ce jednom napraviti nase Sunce vrlo verovatno izgledala bas kao IC 2149, samo u manjim dimenzijama.

Lociranje: Maglina sija ogromnim povrsinskim sjajem, i zbog toga se lako locira uprkos svojoj maloj velicini. Ja sam je nasao okularski sledecim star-hopp-om:

- Krenuo sam od zvezde Menkalinan (𝞫 Aurigae) magnitude 1.9, u glavnom asterizmu sazvezdja. Ta zvezda pravi opticki par sa predivnom crvenom zvezdom Pi (𝞹) Aurigae magnitude 4.3.
- Izmedju Menkalinana i 𝞹 Aur nalaze je jos dve svetlije zvezde koje sa 𝞹 Aur grade trougao - zapadnija od njih je HD 39863.
- Nacentriramo koncanicu trazioca na HD 39863, pogledamo kroz okular malog uvecanja i u zvezdanom polju oko te zvezde u severnom delu vidnog polja primetice se maglovita ''zvezda'' bez ostrine - planetarna maglina IC 2149. Rastojanje izmezdju zvezde i magline je samo 18', pa ce maglina i zvezda formirati par na gotovo svim uvecanjima.

Opservacija: Pre opisa magline opisao bih tehniku kako proveriti da li smo pronasli malu planetarku ako nismo sigurni da li je u pitanju nasa meta ili zvezda. Jednostavno uzmite O III filter i umetnite ga izmedju okulara i oka. Sve zvezde ce ubledeti a sjaj magline ce ostati isti. Ako u vidnom polju sve ubledi - na pogresniom smo mestu. Znaci ne treba srafiti filter za okular vec drzeci ga po obodima sa dva prsta prosto umetnuti izmedju oka i okulara. To se moze ponoviti i nekoliko puta, naizmenicnim umetanjem i izvlacenjem filtera. Metod je vrlo efikasan i koristim ga kod provere lokacija maleckih planetarnih maglina koje su zvezdolikog oblika. Pomenuo bi jos jedan mali trik koji ponekad koristim: ako se koristi mali filter od 1.25'' ili okular sa malim eye-relief-om nece biti dovoljno prostora izmedju oka i okulara da se prstima umetne O III filter. Zato u priboru za osmatranje drzim pincetu kojom zahvatim filter i tako ga nesmetano umetnem izmedju oka i okulara. Taj nacin je jos laksi kada se koristi tehnika naizmenicnog umetanja i izvlacenja O III filtera, tehnika koja je odlicna za posmatranje nekih emisionih maglina.
.
Maglina izgleda tackasto ali se zbog svoje sjajno-maglovite pojave moze jasno razlikovati od zvezde.

Maglinu sam posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Objekat ima ogroman povrsinski sjaj i sa te strane je posmatranje lako. Sa strane osmatranae osobenosti objekta, tu velicina magline spusta ocekivanja na minimum ali se opet mogu uociti neke karakteristike. Naime, maglina je amorfnog oblika i izgleda kao zvezda obavijena maglovitoscu. Nisam siguran da li sam video centralnu zvezdu jer pogled izgledao dosta maglovito, a potencijalna centralna zvezda kao da je ''premazana'' oblacicem. Ono sto jeste jasno je da je maglina ovalnog, izduzenog oblika, sa relativno ostrim spojevima ivica. Ako bih smeo da govorim o boji to bi bilo plavkasto-zelenkasta. Zbog visokog povrsinskog sjaja, nisam primetio znatno poboljsanje u kvalitetu pogleda sa i bez O III filtra.

Na kraju bih ohrabrio posmatrace da se vrate na pocetak lokacije ovog objekta i da odvoje vreme da uzivaju u lepoti zvezde 𝞹 Aurigae. Zvezda sija predivnim crvenim sjajem, ostro i dominantno u odnosu na ostale zvezde okruzujuceg vidnog polja. U okularima sireg vidnog polja staje u isti pogled sa Beta Aurigae i pravi sjajan kontrast sa ovom sjajnom plavo-belom zvezdom.

Gamma (𝞬) Leporis

Binarni sistem u sazvezdju Lepus. Magnitude komponenti su 3.6 i 6.3, a par lezi na sirokoj separaciji od 96''.

Posmatracima binarnih sistema koji love parove malih separacija uzivajuci u izazovnosti takvih razdvajanja ovaj par verovatno nije nimalo primamljiv. Medjutim, posmatracima koji binarne sisteme posmatraju zbog njihove koloricnosti ovaj par bice izuzetno zanimljiv.

Primar sistema je mala i izuzetno bliska zvezda F-tipa, mase i velicine slicne Suncu. Svoj sjaj na nocnom nebu duguje svojoj blizini Suncevom sistemu - zvezda lezi na rastojanju od samo 29.12 ly. Sekundar sistema je mnogo bledja, varijabilna zvezda AK Leporis. AK Leporis je zvezda K-tipa, te spektralne klase ''obecavaju'' zuto-narandzasti par. Medjutim, Gamma Leporis je ''cuvena'' zvezda po igri boja koja se desava, o cemu dalje u opsu.

Lociranje: zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i najjuznija je zvezda u telu zeca. Ja je vidim golim okom i direktno sam je naciljao.

Opservacija: Vec kroz trazilac se vidi da je u pitanju binarni sistem sa zutim primarom.

Medjutim, lepota ovog para vidi se u pogledu okularem malog uvecanja. Naime, par sija jasno zuto-zelenom bojom. Naravno da zelene zvezde ne postoje - u pitanju je opticka igra boja koju proizvode kombinacije primara i sekundara. Jos jedan poznati binarni sistem pokazuje istu kombinaciju boja, a to je poznati sistem Lamba (𝞴) Arietis.

Gamma Leporis je idealan sistem za tehniku pojacanog izvlacenja boja defokusiranjem zvezda. Naime, pri defokusiraju zvezde oko nje se stvaraju difrakcioni prstenovi. Boja zvezde preliva se preko tih prstenova, s tim sto se u njima pokazuje mnogo jasnije. Ako je binarni sistem bliske separacije ova tehnika ne pomaze jer se prsetnovi dve zvezde seku i mesaju. Medjutim, ako je separacija para velika, difrakcioni prstenovi ostaju usamljeni svaki za sebe i boja para se znatno bolje opaza nego kada su zvezde u fokusu. Posto je separacija ovog para 96'', Gama Leporis je savrsena meta za tu tehniku: em je sistem kontrastno kolorican, em mu je separacija bas kako treba. Stoga sam zuto-zelenkastu boju para potvrdio i ovom tehnikom. Razlika u boji bila je znatno jasnija u defokusiranom pogledu.

Ovaj par gledao sam i na vecim uvecanjima, cak i na 137x. Ne zato sto to par zahteva, vec zato sto na vecim uvecanjima boja sekundara jace dolazi do izrazaja, pa samim tim i defokusiranje daje jacu obojenost difrakcionih prstenova. Na vecim uvecanjima par se vise razdvoji, sekundar bude obojeniji, te se otklanja svaka sumnja u boju para. Boje su bilo jasno razdvjene, i ono sto je na malom uvecanju bila neznatna razlika u koloricnosti sada se pretvara u dve zvezde obojene jasno razlicitim bojama.

Na jesenje-zimskom nebu postoji jos jedna divna koloricna zvezda koja odlicno reaguje na defokusiranje - Chi (𝟀) Ceti. Ovaj par je jos vise razdvojen, a kvalitet percepcije boja znatno se pojacava stvaranjem difrakcionih prstenova.

Ovo je jedan divan par, i zbog boja i zbog samog prikaza zvezda. Sekundar, iako bled, se ne pokazuje tackasto vec kao ispunjena zvezda jer mu separacija to dozvoljava.


31 Orionis

Binarni sistem u sazvezdju Orion. Magnitudna razlika izmezdju komponenti je izuzetno velika. Primar sija magnitudom 4.7, dok je sekundar magnitude 10.2. Par se nalazi na separaciji 12.7''. Primar je ostareli dzin spektralnog tipa K, dok je sekundar zvezda glavne sekvence F-tipa.

Lociranje: Lociranje je izuzetno lako jer se zvezda nalazi blizu Orionovog pojasa. Nacentrira se zapadna zvezda pojasa Mintaka (𝞭 Orionis). U istom vidnom polju trazioca, juzno od nje, videce se dve svetle zvezde sa kojima Mintaka gradi izrazito ostrougli trougao. Istocnija od te dve zvezde je 31 Orionis. Zvezde ce biti lako uocljive u traziocu kao prve dve iole svetlije zvezde juzno od Mintake.

Opservacija: Velika magnitudna razlika para cini da ce se pratilac uvek videti tackasto, bez obzira na uvecanje. Stoga se meni najvise svideo pogled na prvom uvecnju na kome je sekundar bio jasno vidljiv, a to je uvecanje 107x. Naravno, separacija je takva da bi pratilac trebao da se vidi i na manjim uvecanjima, ali zvog magnitude 10.2 na tim uvecanjima ga je tesko uociti. Sekunar je orijentisan tacno zapadno od primara.

Primar je jasno narandzaste boje dok boju pratioca nisam uspeo da odredim. Naprosto, zvezda se pojavljuje isuvise tackasto i bez ispune pa se stoga boja ne probija. Ni stvaranje difrakcionih prstenova defokusiranjem nije pomoglo jer su zbog slabog sjaja zvezde oni isuvise bledi i odmah se stope sa okruzujucim nebom. Mogao sam da pokusam da indukujem difrakcione prstenove bez defokusiranja odlaskom na visoka uvecanja ali u ovom slucajui ni to ne bi pomoglo jer bi ta uvecanja jos vise ubledila ionako bledi sekundar.

Ovaj par je upecatljiv zbog dva ralzoga: uzbudljive boje primara i neobicno velike razlike u sjaju dve zvezde. Poprilicno je zahtevan, ne za razluciti ga vec za primetiti ga i posmatrati ga. Potrebno je malo ostrije oko i solidna noc.

Bleda magnitudea sekundara od samo 10.2 cini ovaj par nepovoljnom metom za male teleskope. Za kolege sa srednjim i velikim aparaturama ovo je fina stanica kada sledeci put budu krstarili ovom ''turisticki primamljivom'' regijom nocnog neba.


Sigma (𝞼) Orionis i Struve 761

Poznati petostruki zvezdani sistem u sazvezdju Orion. Sistem se sastoji od pet zvezda poredjanih u skoro pravoj liniji, od kojih ce se teleskopski moci razluciti cetiri. Za kolege sa bas velikim aparaturama mozda ce i peta komponenta biti vidljiva.

Komponente sistema su:

  - AB komponenta se u svim, sem u bas velikim teleskopima, vidi kao jedna zvezda. Razlog je sto je separacija izmedju komponenti A i B sicusnih 0.25''.
    Magnitude komponenti su 4.2 i 5.1, a mi je vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude od 3.9. Stelarne kalse komponenti su O i B.
  - Komponenta C je najbledja zvezda sistema i sija magnitudom od 8.8. U okularu ce se videti sa severne strane glavne zvezde AB i od nje je udaljena 11.4''.
    Stelarne je klase A.
  - Komponta D je zvezda B-tipa, sija magnitudom 6.62 i nalazi se sa juzne strane glavne zvezde, na separaciji 12'' od nje.
  - Komponenta E je magnitude 6.66 i nalazi se na separaciji 41.6'' od zvezde AB, sa iste strane glavne zvezde kao i komponenta D. Stelarne je klase B.

Zvezde su poredje tako da kada bi se spojoli njihovi centri dobila bi se gotovo prava vertikalna linija, pomalo izlomljena. Znaci u okularu dolaze u sledecem redosledu: C-AB-D-E, od severa ka jugu.

U istom okularskom pogledu, istocno od Sigme lako ce se uociti jos jedan biser, trustruki zvezdani sistem Struve 761. Sistem ima zanimljiv raspodored zvezda i opisacu ga u ovoj temi.

Sve zvezde u regiji Sigma Orionis se krecu zajedno kroz svemir, sto ih cini clanovima malog otvorenog jata. Sigma je centar tog jata i obezbedjuje gravitaciju koja drzi ostale zvezde na okupu. Ovo malo jato naziva se Sigma Orionis Cluster.

Lociranje: Izuzetno lagano lociranje. U trazilac se nacilja istocna zvezda Orionovog pojala Alnitak (𝞯 Orionis). U istom vidnom polju trazioca, juzno od njega videce se lanac od tri svetle zvezde, od kojih je daleko najsvetlija zapadna zvezda - 𝞼 Orionis.

Opservacija: Sve cetiri zvezde postale su jasno vidljive na uvecanju 137x. Malo me je zacudilo to sto sam morao da idem na ovo uvecanje da bi jasno i u potpunosti razdvojio sistem. Bio sam ubedjen da cu uspeti na 107x ali u tome nisam uspeo. Sve vreme je problem bio u komponenti C, najbledjoj zvezdi sistema. Ona se tek na 137x jasno pojavila. U vreme mog posmatranja sistem je bio ugrubo postavljen u pravcu sever-jug. Sjajna glavna komponenta AB dominira sistemom i kako je okruzena sa dve manje  zvezde na podjednakoj separaciji sa svojih razlicitih strana, pogled me je malo podsetio na planetu Saturn. Komponenta E, koja nece da se ''druzi'' sa ostale tri, u stvari i daje ovom sistemu na zanimljivosti jer je ona ta koja formira oblik izlimljene prave linije.

Onog trenutka kada u pogledu jasno identifikujemo najbledju komponentu C, ovaj sistem zaista izgleda lepo. U stvari, mozda vise neobicno nego lepo. Cetvorostruki i petostruki gravitaciono vezani zvezdani sistemi su u princupu retkost, a ako su jos teleksopski razlucivi onda je to svako posmatracki kuriozitet. Takvi sistemi su retki jer su nestabilni i brzo se raspadaju u manje sisteme. Kod Sigme, kuriozitet je dodatan jer je to jedini takav sistem koji sam posmatrao sa skoro pravolinijskim rasporedom.

Sto se tice boja, ovo je jedan od onih sistema kod kojih je prisutna igra boja u ocima razlicitih posmatraca. Iako su zvezde O, A i B tipa, i sve su bele ili plavo-bele, posmatraci su prijavljivali zutu, narandastu, crvenu, grejp crvenu, tamno sivu i bledo sivu !!!!! Sto se mene tice, jedina zvezda za koju jasno mogu da kazem boju je najsvetlija zvezda AB koja nedvosmisleno sija belo. Ta boja je i skladu sa stelarnim tipom O sjajnije zvezde tog para. Komponente D i E ja sam video u sivoj boji. Da nije bilo zvezde AB i njene jasno bele boje mozda bih i bio u iskusenju da kazem da su D i E takodje bele - medjutim, ta bela definitivno nije bela kao kod AB. U poredjenju sa glavnom zvezdom, D i E su poprilicno bledje boje, nekako nedefinisane, najblize sto mogu da kazem je siva. Za bledu komponentu C nisam u stanju da kazem boju, posmatrao sam sistem na najmanjem uvecanju koje moze da prikaze zvezdu C, pa se stoga prikazala premalom za odredjivanje koloricnosti.

  - Struve 761

Struve 761 je trostruki zvezdani sistem koji u okularskom pogledu lezi 3.5' istocno od Sigma Orionis. Sistem cine zvezde magnituda 8 u veoma zanimljivom rasporedu. Komeponente su rasporedjene u obliku izrazito ostrouglog trougla. Kraca stranica nalazi se na severu i separacija njenih komponenti je 8.5''. Teme trougla je na jugu i udaljeno je od osnovice 68''. U okularu zvezde izgledaju poprilicno bledo u poredjenju sa Sigma Orionis, ali bas ta raznovrstost magnitude cini pogled dinamicnim. Sve zvezde su mi se prikazale u nekoj sivkasto-beloj boji.

Kako oba sistema, i Sigma i Struve, staju u jedno vidno polje okulara bilo kog uvecanja jasno je da ovde imamo jedan unikatan i neponovljiv pogled. Videti cetvorostruki zvezdani sistem, sa trostukim odmah pored njega ne da je retka vec je jedina situacija meni poznta na nocnom nebu. Zato Sigma Orionis kompleks i jeste toliko poularna meta i smatra se za must-see svakog amaterskog astronoma. Ako se nekome i pogled vizuelno ne svidi, nikad se ne sme smetnuti sa uma astrofizicka retekost ovakvog pogleda. Ona je ta koja daje ovom sistemu vrednost, uparena sa zaista neponovljivim rasporedom komponenti koji  ja jos uvek nisam video ni kod jednog sistema na nocnom nebu.


Theta (𝞱) Aurigae - Mahasim

Binarni sistem u sazvezdju Auriga. Sastoji se od dve potpuno razlicite komponente, i po sjaju i po spektralnoj klasi, sto ce ga zbog male separacije para uciniti izuzetno teskim sistemom za osmatranje.

Primar je zvezda A-tipa magnitude 2.7, dok je sekundar zuta zvezda F-tipa magnitude 7.1. Separacija para ide od 3.6'' - 4.2'', u zavisnosti od izvora. U svakom slucaju, za ovako veliku magnitudno razliku separacija je premala i par predstavlja poprilican osmatracki izazov.

Lociranje: zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i direktno sam je naciljao.

Opservacija: Iako su separacije oko 4'' ''najsladje'' za rad jer daju divne poglede, u ovom slucaju magnituda primara je presvetla za ostar i kvalitetan pogled. Naime, ista magnitudna razlika daje drugaciju sliku u zavisnosti od sjaja primara. Na maloj sepraciji, magnitudna kombinacija 4-8 ce se videti mnogo bolje nego 3-7. Naime, ako je primar izuzetno svetao, uvecanje potrebno za separaciju pojacava sjaj primara i od njega pravi svetlecu ''pufnu'' koja ugusi sekundar.

Da je rec o binarnom sistemu prvi put sam uocio na uvecanju 107x. Medjutim da bi se pojavio jasan procep izmedju dve zvezde bilo je potrebno povecati uvecanje na 176x. Na tom uvecanju sjaj primara se vec poprilicno razlio, pa je pogledu falila ostrina. Takodje, posto se ovaj par posmatra zbog svoje koloricnosti, mora se povecati uvecanje da bi mogla da se probije boja sekundara. Na manjim uvecanjima sekundar se pokazuje tackasto i nemoguce mu je odrediti boju.

I pored nezadovoljstva ostrinom slike, zadrzao sam se na ovo paru zbog lepog kontrasta boja. Beli primar i zuti sekundar lepo deluju u okluaru, mada je potrebno dosta sedenja za okularom da bi se boja bledje zvezde probila kroz sjaj svetlije.


14 Aurigae

Ovo je cetvorostruki binarni sistem teleskopski razdvojiv na tri komponente. Medjutim, pre svega da se osvrnem na cinjenicu da o ovoj zvezdi ima dosta oprecnih podataka. Naime, teleskopski, zvezda se moze razluciti na tri komponente: primar A magnitude 5.2, sekundar B magnitude 10.9 na separacij 10'', i tertijar magnitude 7.9 na vecoj separaciji od oko 15''. Detaljnim proucavanjem zvezde dosao sam do toga da je blizi partatilac B samo opticke prirode te da nije gravitaciono vezan za glavnu zvezdu. Sa druge strane, dalji pratilac C deli zajednizko sopsteno kretanje sa glavnom zvezdom te sa njom cini binarni par. Sam pratilc C je ponovo binarni sistem, ali nije teleskopski razdvojiv jer mu je bledja komponenta beli patuljak na separaciji 2''. Stoga par AB na separaciji 10'' cini samo opticku duplu zvezdu, dok par AC na separaciji 15'' cini binarni sistem.

Primar  A je stelarnog tipa A, dok je tertijar C zvezda F-tipa.

Lociranje: Lociranje je izuzetno lako jer se zvezda nalazi uz svetle zvezdane paterne unutar asterizma ''Petougao''.

- Krenuo sam od asterizma ''Cheshire Cat's Smile'' unutar glavnog asterizma sazvezdja.
- Neposredno juzno od njega nalazi se novi svetli asterizam u obliku paralelnog lanca nekolio zvezda, u kome dominira lanac: 19 Aur, IQ Aur i 16 Aur.
- Ako u trazilac nacentriramo najjuzniju zvezdu tog lanca 16 Aur, nasa meta bice jasno vidljiva svetla zvezda 50' juzno od nje.

Opservacija: Sistem se moze razdvojiti vec na uvecanju 62.5x, na kome se vec vidi bela boja svetlog primara. Vidi se i tertijar C, mada zbog svoje tackaste pojave na ovom uvecanju nije moguce utvrditi koje je boje. Sekunar, opticki pratilac B, se zbog svoje blede magnitude od skoro 11 na malom uvecanju ne vidi.

Na uvecanje od 176x isao sam ne zbog bolje separacije, vec da bih osmotrio boje zvezda. Na ovom uvecanju komponenta C se pokazala poprilicno duboko-narandzastom bojom. Takodje boja primara je od cisto bele porpimila belo-plavu nijansu. Zbog lepe separacije od 15'', par dobro reaguje na trik za bolju percepciju boja defokusiranjem zvezda. Zbog relativno malih magnitude zvezde deluju tackasto i ostro.

Na ovom uvecanju pojavila se i bleda komponenta B, sa suprotne strane glavne zvezde od komponente C. Komponenta C je ponovo binarni sistem, sa sekundarom Cb koji je beli patuljak i nalazi se na savladivoj separaciji od 2''. Medjutim, ja nisam uspeo da radvojim par C, niti sam nasao podatke o separaciji i magnitude komponente Cb.

Zvezda je lepa za gledanje zbog svoje koloricne dinamicnosti. Zvezdano polje u kome se zvezda nalazi je lepo i doprinosi pogledu.

Sazvezdje Lepus jedno je od tezih zimskih sazvezdja za osmatranje. Samo sazvezdje, iako bledo, je lagano za lociranje jer se nalazi neposrednoj juzno od Oriona. Ono sto DSO u Lepusu cini izazovnim za osmatranje je polozaj sazvezdja ispod ekliptike, pa posmatranja u Lepusu zahtevaju dobar seeing, vreme i strpljenje. Cak i tada, osmatranja ce u velikoj vecni slucajeva biti jako teska jer su DSO u sazvezdju sve sem svetli i velki. Ovo sazvezdje ima sve, ali to sve je malo i bledo: tu su otvorena jata koja su siromasna, globularna jata koja su bleda, galaksije su i male i blede te planetarne magline od kojih je najpoznatija izgleda sicusno cak i na velikim uvecanjima. Iako skoro sva ovosezonska osmatranja u ovom sazvezdju smatram  polu-uspesnim, smatram da i takva osmatranja i objekte treba izloziti u detaljima do kojih osmatrac moze da dodje.


R Leporis - Hind's Crimson Star

R Leporis jedna je od najpoznatijih karbonskih zvezda na nebu. Po mnogo toga je R Leporis znamenita, ali pre nego sto presdstavim nekoliko zanimljivih cinjenica o ovoj zvezdi, objasnio bih sta su to karbonske zvezde i cemu duguju svoju crvenu boju. Ukratko, karbonske zvezde su evolvirani crveni dzinovi koji imaju atmosferu bogatu jedinjenima ugljenika. Taj ugljenik apsorbuje i rasipra plavu i zelenu svetlost, dok propusta narandzastu i crvenu koja dolazi do nasih ociju. Shodno tome, takve zvezde posmatraci ugljavnom vide u toplim narandzatim i crvenma bojama. Najjednostavijiji primer koji svako od nas moze da vidi je Sunce na zalasku, ili jos bolje Suce koja prolazi kroz gust dim. Po pravilu, karbonske zvezde su varijabilne, tj. menjaju sjaj tokom perioda vremena.

R Leporis je jedna od najznamenitijih karbonskih zvezda iz nekoliko razloga:


Trenutna magnituda zvezde je 8.08, sto rezultuje da je boja zvezde tamna nijansa crvene.

Lociranje: Lociranje je poprilicno tesko jer je ternutno zvezda blede magnitude a nalazi se u delu neba lisenog svetlih zvezda. Ja sam je nasao ''izokola'', prateci ono nesto svetlih zvezda u regiji, dok sam do krajnjeg cilja dosao okularski jer se trenutno R Leporis jedva vidi i u traziocu.

  - Krenuo sam od zvezde Mu (𝞵) Leporis magnitude 3.3 u glavnom aterizmu sazvezda.
  - Oko 3º zapadno od nje nalaze se dva paralelna lanaca od po tri zvezde magnituda 6 i 7, lako uocljivi u traziocu.
  - E sada ide malo ''gadan'' deo. Ako trazilac nacentriramo na zapadniji lanac, na njegovom  krajnjem zapadu vidnog polja bice jasno vidljiva jedina iole svetla
    zvezda - HD 31726. Samo 30' ispod nje nalazi se zvezda HD 31848, jasno vidljiva u traziocu.
  - R Leporis nalazi se neposredno uz tu zvezdu. Ja nisam zeleo da ckiljim kroz trazilac vec sam pogledao HD 31848 kroz okular. Desno od te zvezde nalaze se
    dve zvezdice, gde je udaljenija nasa meta - R Leporis. Moze se naci i tako sto se desno od HD 31848 uoci jednakostranicni trougao, cije je desno teme R
    Leporis.

Mapu lociranja dacu na kraju posta.

Opservacija: Osmatranje ove zvezde pati od problema od kojeg pate svi objekti u Lepusu - meta je prenisko i pogled nikada nije dobar. Duboko crvena boja je jasno vidljiva ali mutno i bledo. Naravno, i pre posmatranja sam imao jasnu strategiju kako da izvucem boju iz ove zvezde - defokusiranjem. To je tehnika koju redovno koristim za izvlacenje boja iz binarnih sistema i pojedinacnih zvezda: ako se zvezda defokusira oko nje ce se stvoriti difralcioni prstenovi: boja zvezde preliva se preko ovih prstenova i pokazuje se mnogo jasnije nego kada se zvezda posmatra u fokusu. Medjutim, razocarao sam se kada sam tu tehniku primenio na R Leporis - zvezda sija tolilko bledo, em zbog male magnitude em zbog svog polozaja na niskom nebu, da su se difrakcioni prstenovi utopili u okruzujuce nebo mnogo brze nego sto je to u principu slucaj. Pri pocetnom defokusiranju stvara se mali difrakcioni prsten u kome je tamano crvena boja pojaca. Medjutim, cim se jos samo malo defokusira prsten nestaje u okruzenju. Stoga sam morao da se zadovoljim sa ono malo pojacane boje koju sam izvukao.


M 79

Globularno jato u sazvezdju Lepus, magnitude 8.2 i prividne velicine 9.6'. Jato je relativno ''mlado'' i staro je 11.7 milijardi godina.

Na zalost, ovaj objekat je jako tesko posmatrati sa nasih lokacija. Jato je samo po sebi srednje velicine i samo relativno bledo, ali zbog svog polozaja na niskom nocnom nebu objekat zahteva izuzetan seeing da bi se makar delimicno razlucio. Steta, jer objekat je sa svoje astrofizicke strane veoma interesantan, izmedju ostalog sto je vrlo moguce da vuce korene iz jedne skoro otkrivene satelitske galaksije Mlecnog Puta.

Naime, za razliku od vecine globularnih jata koja su nekada bila jezgra ili delovi satelitskih galaksija Mlecnog Puta koje je nasa galaksija davno progutala, ovo globularno jato verovatno je nekada bilo deo galaksije koja je jos uvek itekako ziva.  Novija astrofizicka istrazivanja stavljaju jaku mogucnost da je M 79 nekada bio deo Canis Major Dwarf Galaxy, satelitske galaksije Mlecnog Puta koja je otkrivena tek 2003. godine. Canis Major Dwarf je tesko izoblicena gravitacionom vucom nase galaksije, toliko da iza sebe ostavlja rep sacinjen od povezanih otvorenih i globularnih jata. Taj rep ima formu prstena koji se uvija oko Mlecnog Puta. Nasa meta M79, deo je tog prstena i jedno je od samo nekoliko teleskopski razlucivih globularnih jata koja se nalaze sa druge strane galaktickog centra. Onda je i razumljiva ogromna udaljenost ovog objekt od Zemlje - citavih 42.000 ly.

Stoga, imajuci u vidu nesvakidasnjost ovog pogleda, meni je bila i privilegija i zadovoljstvo da posmatram ovu ''egzoticnu'' metu, koliko god njeno osmatranje bilo naprono i nezahvalno. Kolege koji me poznaju znaju da uvek u posmatranje unosim i znanje o objektu koji posmatram, jer posmatranje tada uzima potpuno drugaciji nivo - postoji mnogo objekata za koje je dovoljnoj samo videti ih a kamoli razluciti ih na detalje. Ovo jato je sigurno jedno od njih.

Lociranje: Jato se ne vidi u traziocu i nalazi se jako nisko na nocnom nebu. Ipak, lociranje nije preterano tesko i ja sam nasao lagan star-hopp, gde sam se traziocem ''dogegao'' do najblize zvezde jatu, a samo jato sam nasao okularski.

  - U trazilac nacentriramo zvezdu Epsilon (𝞮) Leporis magnitude 3.2, najjuzniju zvezdu u glavnom asterizmu sazvezdja.
  - Pomerimo se 4º istocno (malo vise od jednog punog hoda trazioca( i doci cemo do dvostruke zvezde HD 35162, jedine svetle zvezde u tom parcetu neba.
  - Nacentriramo tu zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja i stavimo zvezdu na krajnji istok vidnog polja. Sa desne strane okulara u vidno
    polje ce uci bledi sjaj globularnog jata M 79.

Opservacija: Objekt je izuzetno tezak za osmatranje. Jato je bledo i gusto spakovano i ne treba ga posmatrati stihijski vec sa planom i strategijom. Ne samo da treba sacekati noc dobrog seeinga, vec treba pustiti objekat da se popne sto vise na nebu i posmatrati ga u tranzitu. Takodje, treba pokusati uciniti sto vise da posmatracka pozicija bude tamna, adaptirati se na mrak, a svu spoljasnju svetlost bi bilo dobro blokirati prekrivanjem preko glave necim tamnim. Ja koristim gornji deo tankih crnih trenerki za trcanje koje ne propustaju vetar. Lagane su za stavljanje preko glave a poprilicno su neprozirne. I na kraju, moj utisak je da se jato moze razluciti samo perifernim vidom. Ja direktnim nisam uspeo, ako neko jeste - svaka cast!

Ovo nije uzbudljiv pogled ali je lep. Iako je jato Shapley-Saywer klase V, vizuelno izgleda kao da je mnogo gusce spakovano. Objekt je bled, sa mlecno gustim centrom i prebledim razrudjenim halom i jednom vidljivom zvezdom juzno od centra.

Na uvecanju 176x i 320x, pogled je....tezak. Veliko uvecanje ubledi objekat, a u kombinaciji sa pozicijom na bas niskom nebu slika postaje dosta mutna. Objekt sam posmatrao vise noci loveci dobar seeing i samo sam u jednom navratu uspeo da samo delimicno razlucim halo. Centar izgleda kao potpuno homogena mlecna mrlja i nema nikakve sanse za njegovo razlucivanje. Medjutim, ako se u dobroj noci halo posmatra perifernim vidom, njegov juzni i severni deo moguce je razluciti na tek desetak zvezdica. Jedini pravi detalj koji se moze videti je da nekoliko najrazlucivijih zvezda u halu dolaze u obliku malog lanca.


IC 418 - Spirograph Nebula

Malena planetarna maglina u sazvezdju Lepus, magnitude 9.6 i prividne velicine u rasponu 10-15''.

Rapon u dimenzijama dao sam jer su podaci kojima raspolazem toliko razliciti da sam se pre svega oslonio na licni osecaj pri posmatranju. Ono sto sam ja video meri 10-15'', nagledao sam se planetarnih maglina tako da mislim da ne gresim.

Ovo je jedna lepa, malecka meta, koja i pored svoje sicusne velicine sjaji viskom sjajem i pristojnom koloricnoscu. Kod posmatranja ovakvih malih planetarki, vazno je drzati ocekivanja u realnim parametrima, svaki prikaz sem najobicnije zamucene zvezde je uspeh, a kada je objekat ovako visokog povrsinskog sjaja da se moze cak govoriti i o boji - to je jackpot. Kako je maglina poprilicno mlada, cak i da se prikaze vece tesko da bi se mogla osmotriti unutrasnja struktura. Mlade planetarke imaju gustu centralnu konenzaciju gasova. Kod vizuelnog posmatranja ti gusti centralni gasovi  svojim sjajem nadsijaju bilo kakavu unutrasnju strukturu, tako lako vidljivu na astrofotografijama.

Lociranje: Maglina sa lako nalazi ako znamo sta trazimo jer se lako da pomesati sa zvezdom. Ja sam nasao star-hopp iz tri poteza.

  - U trazilac nacentriramo dve bilske zvezde u vrhu levog uva zeca: Lambda (𝞴) Leporis i 7 Leporis. Za nasu metu potrebna nam je 7 Leporis ali ce se ona
    tesko videti golim okom. Stoga treba naci Lambdu, ja nju vidim, a 7 Lep nalazi se odmah iznad nje.
  - Kada koncanicu trazioca nacentriramo 7 Leporis, oko 1º istocno od nje primetimo zvezdu HD 35591. Ne treba je pomesati sa jednom malo svetlijom
    zvezdom iznad nje.
  - Nacentriramo HD 35591, pogledamo kroz okular malog uvecanja, i na krajnjem zapadu okularskog pogleda zasijace maglovita plava zvezda - nasa meta IC
    418. I pored svoje male velicine, maglina jasno sjaji i ne moze se promasiti.

Opservacija: Maglina je premalena i mora se posmatrati na visokim uvecanjima, ja sam korisitio uvecanje 320x. Na ovom uvecanju maglina poprima ovalni oblik izduzen u pracnu sever-jug, ispunjen plavicastim maglovitim sjajem. Maglina je isuvise svetla i mala da bi se osmotrila unutrasnja struktura. Ono sto se da osmotriti je pristojno svetla centralna zvezda magnitude 10.5, koje sa samo katkad probije kroz plavicastu maglu koja je okruzuje. Maglinu sam, kao i jato M79, posmatrao nekoliko noci, i centralna zvezda pojavice se samo u dobrim nocima i to treperavo, sto nije redak slucaj za mlade planetarne magline. Los seeing premaze ionako maglovitu unutrasnjost preko cele povrsine magline, i prstenastasta unutrasja struktura koja okruzuje centralnu zvezdu tada je nevidljiva.

Moj savet za izvlacenje oblika i sjaja iz magline je isti kao i za izvlacenje boja iz zvezda - blago defokusiranje magline. Maglina je mala i dozvoljava primenu ove tehnike. Elipsasti oblik objekta ce biti naglaseniji, a plavicajsta boja izrazenija. Ljudi su prijavljivali i zelenkastu, ruzicastu i bledo-crvenu boju, pa ako rasolazete sa dovoljno aperture sacekajte dobar seeing pa izvestite sta vi vidite.


NGC 2017

Otvoreno jato u sazvezdju Lepus, magnitude 6.4 i prividne velicine 10'.

Iako pristojne velicine i magnitude, ovo otvoreno jato je jedno od siromasnijih i dosadnijih koje sam posmatrao.

Lociranje: Veoma laka lokacija, jato se jasno vidi u traziocu kao zbijen skup nekoliko zvezda:

  - Krenuo sam od zvezde Arneb (𝞪 Leporis), najsjajnije zvezde u sazvezdju, koja cini koren repa zeca.
  - Manje od jednog okularskog pomeraja na istok jasno ce biti uocljiva vertikala sastavljena od tri svetle zvezde. Nas objekat nalazi se izmedju Arneba i te
    vertikale, malo ispod linije koja spara Arneb sa srednjom zvezdom u vertikali. Objekat je jasno vidljiv u traziocu i moze se direktno nacentrirati.

Opservacija: Nikakav spektakularni pogled. Jato se sastoji od cetiri svetle i dve blede zvezde. Cetiri svetle zvezde grade distinktivan oblik slova Y, sa jednom sredisnjom zvezdom i po jednom zvezdom na kraju svake ekstenzije slova Y. Paralelno sa ''sipkom'' slova Y idu jos dve blede zvezdee maglituda 10 i 11, te za posmatrace sa manjim aparaturama ovo jato moze izgledati jos siromasnije.

Kada se poveca uvecanje na 107x, moze se primetiti i sedma zvezda jata. Ona sija jako bledom magnitudom 14 i nalazi se neposredno ispod centralne zvezde, sa druge strane sipke slova Y u odnosu na prethodno pomenute dve blede zvezde.

Jato sam posmatrao i na uvecanju 176x ne bi li slucajno otrkrio jos neku zvezdu i jasnije video boje. Nove zvezde se nisu pojavile, dok se sada jasno video da zvezda na jednom kraju racve slova Y svetli narandzastom bojom.


NGC 1964

Spiralna galaksija u sazvezdju Lepus, magnitude 10.8 i velicine 5.0'x2.1'.

Ovu objekjat posmatrao sam jer je u pitanju najsjajnija galaksija u sazvezdju Lepus. Medjutim, kao sto sam rekao, sve je u sazvezdju Lepus bledo, malo i tesko za posmatranje, pa ni ovaj objekat nije drugaciji.

Lociranje: Lociranje je izuzetno tesko jer se galaksija nalazi u delu neba lisenog iole svetlih zvezda pa ce pogled kroz trazilac uglavnom biti prazan. Stoga ovaj objekat zahteva dobar trazilac i dosta iskustva u gledanju kroz njega.

Galaksija se nalazi neposredno uz tupougli trougao tri zvezde magnitude oko 10, ali naci taj trougao nije lako. Ja sam se traziocem ''dovukao'' do regije u kojoj se nalazi taj trougao a sam trougao sam nasao okularem.

  - Krenuo sam od zutog superdzina Nihal (𝞫 Leporis), cuvenog binarnog sistema u glavnom asterizmu sazvezdja.
  - Istocno od Nihala lako ce se ouciti prava linija koju grade tri zvezde, gde je najsjajnija i najsevernija 10 Leporis.
  - Produzimo liniju koja spaja Nihal sa srednjom zvezdom u toj linijii za 1º i uocicemo tupougli trougao zvezda magnitude 8. Nikakvo pomeranje trazioca nije
    potrebno, sve se to nalazi u istom vidnom polju, ali za uocavanje tako bledih zvezda kroz trazilac treba malo vestine. Slobodno pogledajte periferno kroz
    trazilac ako ne vidite te zvezde.
  - Nacentrirano koncanicu trazioca negde u unutrasnjost tog trougla, pogledamo kroz okular malog uvecanja, pomerimo se malo na istok i na zapadnom
    kraju okularskog pogleda uocicemo mali tupougli trougao bledih zvezda i odmah uz njih jasan i svetao sjaj maglovite sjajne mrlje - galaksije NGC 1964.

Opservacija: Kada u okularu dodjemo do navedemog tupouglog trougla videce se da je jedna od te tri zvezde dvostruka. Galaksija bledo svetli desno od temena tupog ugla. Prvi ustisak o galaksiji bice njeno zvezdoliko jezgro. Potrebno je korisiti periferni vid ne bi li se bolje uocio sjaj cele galaksije.

Galaksiju sam posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Na ovim uvecanjima kontrast se poveca te se galaksija vidi pristojno dobro. Da ne bude zabune, galaksija je i dalje bleda ali se na ovim uvecanjima i perifernim vidom jasno moze videti svetlo zvezdoliko jezgro i bledi halo. Halo je izuzen i cini da se duzina objekta prikaze vise nego dvostruka veca od sirine. Sjaj galaksije uniformno bledi od jezgra ka krajevima hala i nema naglih prelaza u sjaju. Nikakvi detalji u stukturi galaksije ne mogu se izvuci, te je najkarakteristicnija osobina galaksije izuzetno svetlo i malo jezgro koje izgleda kao zvezda superimponirana preko galaksije.

Trougao od tri zvezde prati galaksiju na svim uvecanjima, i kojiko smeta jer svelosno zagadjuje objekat, toliko i dodaje na zanimljivosti ovog inace bezlicnog objekta. Najbliza zvezda trougla je samo 2' udaljena od nje.

M 35 - The Shoe-Buckle Cluster

Bogato otvoreno jato u sazvezdju Gemini, magnitude 5 i prividne velicine 28'.

Ovo jato je jedno od napooznatijih i najlepsih otvorenih jata na nocnom nebu. Pleni sjajem i velicinom, kao i delikatnim rasonom sjaja zvezda koji je izuzetno ugodan za oci. Jato je, ne samo na oko, vec i fizicki izuzetno bogato. Objekat sadrzi oko 500 zvezda, sto ga stavlja medju najbogatija jata na nocnom nebu.

Lociranje: Jato se izuzetno lako locira jer se nalazi tik uz stopalo blizanca Castora. Desna noga Casora je jedina od cetiri noge blizanca koja ima ''cipelu'', a kako se jato nalazi tik iznad te cipele odatle je i dobilo ime - ''kopca cipele''. Jato se lagano vidi u traziocu kao velika zvezdana mrlja.

- U trazilac sam nacentrirao zvezdu Tejat (𝞵 Geminorum) magnitude 2.9. Ja je vidim golim okom kao zvezdu koja predstavlja kraj desne noge blizanca Castora.
- Pomerimo trazilac samo malo na istok i u vidno polje ce uci dve zvezde koje formiraju cipelu ili stoplalo Castora: Propus (𝞰 Geminorum) i 1 Geminorum. Izmedju od te dve zvezde i oko 1º severno od njih u traziocu ce jasno zasijati sjaj otvorenog jata M 35.

Opservacija: Toliko toga ima da se kaze o ovom jatu da mi je tesko da odredim kojim redosledom da ga opisujem. Krenucu od magnitudnom raspona zvezda i lokacije jata unutar bogatog zvezdanog polje.

Naime, iako jato sija svetlom magnitodm 5, ipak ga treba ostaviti za posmatranje u tamnim nocima bez mesecine i pri dobrom seeingu. Naime, iako je od 500 zvezda u jatu oko 100-150 njih teleskopski razlucivo, vecina njih sija bledom magnitudom. Samo desetak zvezda u jatu sija magnitudama 8 i 9, dok su sve ostale magnituda 10-12. Jato sija toliko svetlo ne zbog svetlih zvezda koje sadrzi vec zbog samog broja zvezda u njemu.

Jato se nalazi posred trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz sazvezdje Gemini. Uparena sa bledim zvezdama u jatu, ta bogata pozadina cini teskim da se odredi gde su spoljasnje granice jata. Sam centar i okloina su jasno definisani, ali kako se krecemo po obodu objekta bice teze utvrditi koje zvezde pripadaju jatu a koje pozadinskom sjaju Mlecnog Puta. Recimo, jugozapadno od jata primetio sam jedan lanac svetlih zvezda za koje isprva nisam imao ideju da li pripadaju objektu ili ne. Naravno da ta pozadina nije samo hendikep, ona cini da objekat predivno stoji u prebogatom zvezdanom polju.

Sto se tice samog pogleda, ovo je jedno od najlepsih otvorenih jata koje sam ikada gledao. Vracam mu se svake sezone po nekoliko puta, i jato nikad ne prestaje da me ocara svojom suptilnoscu i kombinacijom sjaja zvezda. Za razliku od nekih sjajnih otvorenih jata gde svetle zvezde apsolutno dominiraju poljem, ovo jato je jedna delikatna kombinacija mnostva bledih zvezda peskasto razbacanih preko lica objekta. Unutar te zvezdane prasine od stotinak i vise bledih zvezda razbacano je desetak svetlih. Ko je malo pazljivije posmatrao otvorena jata primetio je da malo svetlih zvezda razbacanih po tepihu mnostva bledih pravi 3D efekat, tj. stvara se utisak da se svetle zvezde nalaze ispred bledjih. Sve u pogledu je blago i nenapadno, nema delova jata koja se izdvajaju po sjaju ili dominiraju nad drugima, sve je ujednaceno i podjednako rasporedjeno.

Isprva deluje kao da su zvezde nasumicno razbacane preko objekta, ali kao se malo pazljivije pogleda moze se primetiti lepi zvezdani patern koji neki amaterski astronomi nazivaju ''Saksofon'', dok meni vise licin na broj 1, pa ga za svoju uoptrebu nazivam ''Jedinica''.

    - Patern ''Saksofon'' ili ''Jedinica''

Kroz samu sredinu jata poteze se uska i dugacka tamna praznina. Zvezde se oko te praznine rasporedjuju u obliku zaobljenog slova V, gde je jedna linija slova pravolinijska a druga je kraca i savija se nekih 30º u stranu. Taj raspored zvezda podseca na muzicki instrument saksofon i ja se dobro secam da sam ga lagano uocio jos pri svom prvom posmatranju objekta. Takodje, ponekad me taj patern podseti i na oblik broja 1. Na samom vrhu saksofona kao i njegovim ''ustima'' nalaze je jedne od svetlijih zvezda u jatu. Jedna od njih oznacava mesto gde se instrument savija, a na samim ''ustima'' imamo dve svetle zvezde jedna do druge.

Kasnije mi se desavalo da teze uocim ovu formu, pa njeno opazanje dovodim u vezu sa stvarima koje sam pricao ranije - za posmatranje M 35 bitno je izabrati dobru noc koja ce pokazati sto vise bledih zvezda u jatu. Tamna praznina i patern ''Saksofon'' nisu mali, patern je duzine oko 10' i proteze se kroz celo telo objekta.

Kako ovo jato nema jasnu formu vec deluje kao nasumicno razbacana zvezdana prasina, ovaj patern je najjasnija forma koja se moze dati objektu.

Jato sam posmatrao na uvecanjima 62.5x i 107x. Na uvecanju 107x objekat potpuno ispuni vidno polje ali moj utisak je da se u tom pogledu pomalo izgubi ono malo forme koje jato ima. Asterizam ''Saksofon'' bolje je uocljiv na malim uvecanjima. U redu je koristiti i jedno i drugo uvecanje, sve zavisi od preference posmatraca.

U istom okularskom pogledu malog uvecanja, 25' severno od M35, primeticemo bledu mrlju centriranu oko jedne zvezde - to je sledecu meta, otvoreno jato NGC 2158.


NGC 2158

Bledo, malo i daleko otvoreno jato u sazvezdju Gemini. Jato sija izuzetno bledom magnitudom od 8.6, i meri sicussnih 5'. Te brojke cine ga tesko osmotrivim za male i srednje teleskope. Da bi se shvatilo koliko je jato tesko kvalitetno osmotriti dovoljno je reci da mu najsjajnija zvezda sija magnitudom 12.4.

Iako u okluaru deliji kao David i Golijat, M35 i NGC 2158 su po fizickim karakteristikama dva skoro identicna objekta. Mi ih vidimo u drasticno drugacijem prikzu jer je NGC 2158 4x udaljenij od Sunca nego M35. Dok je M35 od nas udaljen 3.000 ly, NGC 2158 lezi na udaljenosti od ogromnih 12.000 ly. Pri toj udaljenosti, ovaj objekat je jedno od najudaljenijih otvorenih jata koje sam ikada posmatrao. Medjutim, sama ta cinjenica da gledamo toliko duboko unutar nase galaksije meni ovu opservaciju cini ''egzoticnom'' i zanimljivom.

Lociranje: Objekat se vidi u istom okularskom pogledu sa M35, 25' na severu.

Opservacija: U okularu malog uvecanja jato izgleda jako bledo i vidi se kao maglovita mrlja centrirana oko jedne zvezde. Na malim uvecanjima vidi se kao mala, bleda emisiona maglina. Ono sto je zanimljivo je da se, i pred bledog izbleda objekta, jato lako uocava usred bogate pozadine trake Mlecnog Puta.

Na uvecanju 176x jato vise izgleda kao globularno nego otvoreno i po prvi put se pomalo razlucuje ako se koristi periferni vid.

Konacno i najbolje posmatranje izvrsio sam na uvecanju 320x. I na ovom uvecanju direktnim vidom objekat sam video kao rasejano globularno jato. Medjutim, perifernim vidom objekat se poprilicno razluci, na nekih desetak zvezda. Jato ima oblik klina sa vrhom okrenutim ka severu. Zvezde u jato su izuzetno kompresovane a neposredno desno od objekta lako je uocljiva jedna svetla zvezda.


NGC 2392 - Eskimo Nebula (Caldwell 39)

Daleka planetarna maglina u sazvezdju Gemini, magnitude 9.6 i prividne velicine 48''.

Eskimo Nebula je jedan od najpopularnijih osmatrackih i astrofotografsih objekata. Ja licno smatram da se njena osmatracka popularnost vise nadovezuje na astrofotografku, jer posmatracki maglina ni izbliza nece otkriti prelepe detalje koji se vide na astrofotografijama. Ipak, posmatranje ovog objekta je uvek izuzetno zadovoljstvo. Naime. i pored njene ogromne udaljenosti od 6.520 ly i maloj stvarnoj velicini od samo 0.68 ly u precniku, maglina sija svetlo i jasno, a u nocima dobrog seeinga i neobjasnjivo ostro za tako udaljen i mali objekat. Verovatni razlog velikog sjaja magline predstavlja centralna zvezda spektralnog tipa O(H)6f. Te oznake sugerisu da je centralna zvezda nekada bila super-luminozni dzin O-tipa, cemu danas maglina i duguje svoj izuzetan sjaj i pored velike udaljenosti. Ako neke od kolega zanima da se podrobnije udje u stelarne klase i sufikse u oznaka zvezda mozemo da otvorimo novi topic u koji ce se detaljno baviti tom temom (ili prosto pitajte ovde, objasnicemo sve).

Lociranje: Maglina nema dovoljno visok povrsinski sjaj da bi se videla kroz trazilac i ja sam je nasao tako sto sam se traziocem ''dogegao'' do najblize zvezde a potom sam samu maglinu nasao okularem:

- Krenuo sam od svetlog binarnog sistema Wasat (𝞭 Geminorum) magnitude 3.5 u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezda predstavlja ''kukove'' blizanca Polluxa i jasno se vidi golim okom.
- Istocno od nje, na rastojanju nesto manjem od 2º, najsvetlija zvezda u vidnom polju trazioca bice 63 Geminorum.
- Samo 25' jugoistocno od 63 Geminorum oucio sam dve svetlije zvezde, jedna pored druge. Bliza je HD 59087 a dalja HD 59333. Obe svetle bledo kroz pogled traziocem i treba malo vestine primetiti ih.
- Nacentriramo koncanicu trazioca na blizu zvezdu HD 59087, pogledamo kroz okular malog uvecanja i Eskimka ce se pojaviti tik iznad zvezde, na rastojanju nesto manjem od 2'. Maglinu ne mozemo promasiti jer sija sjajno, kao bleda maglovita zvezda.

Opservacija: Da bi se osmotrila dvostruka struktura ove magline potreban je teleskop malo vece aperture i korisenje visokih uvecanja. Ja sam koristio uvecanje 320x, jer mi je to najvece uvecanje koje mogu da postignem okularski, bez koriscenja Barlow sociva. Ja licno imam veliku averziju prema Barlow socivima, ali to je samo moja licna preferenca. Sa drudge strane, seeing je retko dobar i za 320x a kamoli vise, tako i da sam raspolagao vecim uvecanjem morao bih da cekam noc ekstremno dobrih uslova da bih mogao da ga iskoristim.

Maglinu sam posmatrao nekoliko sezona i iz iskustva mogu da kazem da se kvalitet pogleda poprilicno menja u zavisnosti od uslova posmatranja. Ova maglina u nocima dobrog seeinga ima dvostruku strukturu:

   - svetao centar sa jasno vidljivom centralnom zvezdom.
   - tanki taman prsten koji razdvaja unutrasnju i spoljasnju skoljku
   - tamniju spoljasnju skoljku sa relativno ostrim ivicama koja postepeno bledi ka rubovima

U nocima loseg seeinga sjaj magline se premaze preko celog njenog lica i dve skoljke i prsten se stope u jednu bledu mrlju.

Ovaj objekat nije lak za posmatranje. Ako se posmatra na manjim ucvecanjima struktura se nece primetit a na vecim uvecanjima potrebno je strpjivo posmatrati i koristiti periferni vid. O III fliter umnogome pomaze u posmatranju. Nije neohodan ali se unutrasnji tamni prsten bolje primeti koriscenjem filtera.

Sam centar magline sastoji se od jasno vidljive centralne zvezde, koja se bez problema probija kroz svetli maglicasti sjaj koji je okruzuje. Ova centralna skoljka nije kruznog oblika vec blago trazpezastog, bar po onome sto sam ja uspeo da osmotrim Meni najprominentniji deo objekta je tanki mracni prsten koji okruzuje centralni deo magline. On je tezak za uociti jer ga u losim nocima i u nefiltriranom pogledu prekrije sjaj unutrasnje i spoljasnje skoljke. Takodje, taj prsten video sam iskljucivo perifernim vidom, sto dodaje na tezinu posmatranja ovog objekta. Izvan tog tamnog prstena pruza se spoljasnja skoljka koja je bledja od unutrasnje. Za razliku od unutrasnje skoljke koja sjaji uniformno, spoljasnja svetli neravnomerno, gde je svetlija ka centru magline a bledi kako se priblizavamo obodima. Sa mojom aparaturom i uvecanjem kojim raspolazem nisam uspeo da vidim vise osobenosti spoljasnje skoljke od ovih koje sam naveo.

Ovo je jedan izuzetno tezak objekat za osmatranje i ponekad mi nije jasno zasto je toliko popularan. Maglina jeste lepa ali bas mnogo toga mora da se poklopi: dobar seeing, bar srednja aparatura teleskopa, dobri okulari visokog uvecanja, O III filter i poznavanje posmatracke tehnike perifernog vida. Da budem iskren prema sebi, i ja sam upao u maniju posmatranja Eskimke svake sezone po nekoliko puta, nadajuci se da cu ulovoti noc kada ce se maglina pokazati zadovoljavajuce dobro. Ovaj izvestaj baziran je na noci najboljeg posmatranja, u nekoliko drugih noci prikaz je bio poprilicno losiji. Zato srecno sa Eskimkom i cuvajte je za dobru noc.

Prvi prolecni izvestaj poceo bih ''starim dobrim'' klasicima: M81 i M82, kao i galaksijom koja se lako uocava u blizini njih. Ove galaksije imaju toliko toga da pokazu da su potrebna visestuka osmatranja da bi oko moglo da uoci sve detalje. Treba pustiti oci da se naviknu na osnovni izgled i karakteristike galaksija, jer tek kada postanemo familijarni sa bazicnim pogledom na galaksiju oko uspeva da uhvati skrivene detalje. Dodatno, losi atmosferski uslovi prilikom posmatranja dosta uticu na prikaz ovih objekata u okularu. Ponovjenim posmatranjima dajemo sebi sansu da uhvatimo noc kada ce se pokazati bar pocetak spitalnih ruiku M81 i prominentna traka prasine u galaksijij M82.

Sve tri galaksije su gravitaciono vezane i pripadaju galaktickoj grupi koja se naziva M81 Grupa. Sem ove tri galaksije, od teleskopski zanimljivih galaksija ovoj grupi pripadaju i galaksije NGC 2366 i NGC 2403 u sazvezdju Camelopardalis. M81 Grupa je izuzetno bliska Suncu i nalazi se na rastojanju od oko ''samo'' 12 miliona svetlosnih godina. Kao takva, M81 Grupa najbliza je galakticka grupa nasoj Lokalnog Grupi galaksija (galaksije koje orbitiraju oko Mlecnog Puta). Grupa je dobila ime po svom najsvetlijem clanu - M81.

M 81 - Bode's Galaxy

Spiralna galaksija u sazvezdju Ursa Major, svetle magnitude 6.94 i prividne velicine oko 30'x14'.

Galaksija je dobila ime po coveku koji ju je prvi put ''otkrio''. U pitanju je nemacki astronom Johan Elert Bode, koji je 1774. bio prvi covek koji je osmotrio M81 i M82 i to zabelezio. Charles Messier otkrio ih je pet godina kasnije i uvrstio u svoj katalog.

Tri karakteristike cine M81 jednim od najboljih galakstickih posmatranja na nebu: sjaj, prividna velicina i blizina Suncu. Po prividnoj magnitudi M81 je treca po sjaju galaksija na nocnom nebu, a i po velicini prikaza u okularu spada medju najvece. Sve to moze da zahvali pre svega svojoj blizini: od Solarnog sistema udaljena je samo 11.74 Mly. Sjaju galaksije ne smeta ni cinjenica da nam se prikazuje u skoro face-on pogledu, sto znaci da posmatrajuci je gledamo kroz njenu tanku galakticku ravan. Takodje, svoj sjaj u okularu duguje velikoj i svetloj centralnu regiji, koja stoji u kontrastu sa spiralnim rukama mnogo manjeg sjaja. Ono sto ce vecina nas osmotriti u okularu je bas ta velika i svetla sredisnja regija, ali daleko od toga da se spiralne ruke ne mogu primetiti.

Lociranje: Galaksije M81 i M82 jasno su vidljive u traziocu, i ja koristim tu cinjenicu da ih veoma lako najdem.

- Krenem od binarnog sistema 23 Ursae Majoris u glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Major. Zvezda sija magnitudom 3.65 i vidim je golim okom.
- U traziocu ce se lako videti da 23 UMa gradi jednakokrako-ostrougli trougao sa zvezdama 14 UMa i 16 UMa, gde 23 UMa prestavlja teme trougla. Iz 23 UMa povucem liniju paralelnu sa osnovicom trougla dugacku nekih 6º ka spoljasnjoj strani glavnog asterizma, ka zvezdi 24 UMa. Posle otprilike dva hoda trazioca, u vidno polje ce jasno uci magloviti sjaj M81 i M82.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x, M81 i M82 staju u isti pogled okulara prividnov FOV-a od 68º. Na ovom uvecanju M81 pokazuje veoma svetao i ostar nukleus sa okruzujucim jezgrom, dok M82 izgleda izuzetno ostro i izduzeno.

Sto se tice pogleda na M81, galaksija izgleda predobro u okularu. Izuzetno svetao i veliki objekat, cija je najprominentna osobina svetlo ovalno jezgro, sa malim nukleusom. Necu davati usmerenja ovalnosti jer ona zavise od doba noci u koje se vrsi posmatranje, ali uglavnom je ovalnost usmerena u ugrubom pravcu sever-jug. Jezgro je okruzeno isto tako ovalnim halom, koji prati usmerenje sredista.

Medutim, ono sto ovu galaksiju cini posebnom je mogucnost opazanja njene spiralne strukture. Za ''hvatanje'' spiralne strukture potrebno je da se poslozi mnogo toga, ali najbitniji faktor su dobri uslovi posmatranja i tehnika posmatrnja. U nocima odlicnih uslova, kao sto je bila noc 16. februara ove godine, sa potpunom adaptacijom na mrak i intenzivnim koriscenjem perifernog vida moguce je uhvatiti ne samo tragove spirale vec i jednu celu ruku i polovinu druge (moje iskustvo, neko uspe da vidi obe). Naime, iz juznog i severnog kraja krecu dve siroke i veoma blede ekstenzije - poceci spiralnih ruku galaksije. Ona na jugu u sebe ima usadjene dve zvezde. Te dve zvezde nalaze se na samoj ivici hala i prestavljaju sam pocetak juzne ekstenzije. Ekstenzije se potom saviju za skoro 180º i pocinju da se tesno uvijaju oko glavnog tela galaksije. Medjutim, ta spiralna ruka koja izvire iz juznog dela sredista je manje vidljiva. Druga ruka, koja izlazi iz severnog dela objekta, je bolje osmotriva. Ona izlazi iz severnog dela objekta i u pocetku je usmerena ka severu. Potom se savije za 180º na desno i nastavi ka jugu. Ta ruka se tesno uvija i prati ovalni oblik glavnog tela objekta, bez sirenja u stranu okruzujuceg polja. U svom kretanju ka jugu, po svom spoljasnjem obodu prilazi jako blizu dvema zvezdama. Ruku koja izlazi iz juznog dela nikada nisam uspeo da osmotrim u celosti. U tranutku kada se savije i krene ka severu naglo ubledi i vise je ne vidim. Za opazanje spiralne strukture moraju se koristiti malo veca uvecanja, ja ih prvi put primetim na uvecanju 136x, dok najbolje osmatranje imam na uvecanju 176x.


M 82 - Cigar Galaxy

Starburst galaksije iregularne forma, magnitude 8.41 i prividne velicine 11.2'x4.3.

Jasna klasifikacija ove galaksije jos nije izvrsena. U pitanju je definitivno starburst galaksija, sto znaci da prolazi kroz fazu vrlo visokog nivoa zvezdane formacije. Takve galaksije se nazivaju starburst ili kako neko voli da ih nazove ''eksplodirajuce''. Tako visok nivo zvezdane formacije u M82 objasnjenjava se gravitacionim uticajem koji na nju vrsi M81, koji je bio mnogo vise izrazen pre oko 500 miliona godina kada se smatra da je i pokrenuta jaka aktivnost galaksije koja je objektu dala izuzetno iregukarnu formu. Cela povrsina ove izduzene galaksije prekrivena je svetlimn ''cvorovima'' zvezdane formacije. Najjaca aktivnost formacije zvezda desava se u samom jezgru, sto se ogleda u ogormnoj traci prasine koja izlazi iz centra upravno na galaksiju, sa obe njene strane. Ta traka jasno je vidljiva na astrofotografijama, a delimicno ce bice itekako vidljiva i u okularu i predstavljace najkarakteristicniju osobenost ove galaksije.

M82 je mlada i u stvarnosti poprilicno mala, a po broju zvezda cak i siromasna galaksija. Svoju velicinu i sjaj u okularu pre svega duguje svojoj blizini od 11.42 Mly, kao i cinjenici da ''eksplozije'' unutrar objekta cine da ova galaksija sija sjajnom magnitudom i visokim povrsinskim sjajem. Mali broj zvezda u galaksiji lako je objasnjiv samom prirodom objekta: M82 je galaksija u kojoj je zvezdana formacija u punom zamahu i velika vecina materije unutra galaksije se jos uvek nije pretvorila u zvezde. Takve mlade galaksije sa u pocetnim fazama zvezdane formacije nazivaju se amorfne galaksije.

Lociranje: Vidi se u istom vidnom polju trazioca sa M81.

Opservacija: Izuzetan pogled. Galaksija se pokazuje svetlo i veliko, i ima veci povrsinski sjaj od M81. Galaksija je izduzena u obliku sabirnog sociva, sto ce reci da je najdeblja na sredini da bi se potom suzavala ka relativno spicastim krajevima. Kazem relativno spicastim, jer levi kraj izgleda zadebljanije i pokazuje manju ostrinu od desnog. Galaksija se pokazuje ugrubo 4x duzom nego sto je siroka.

Cak i u losim nocima primetice se nejednaka osvetljenost preko lica objekta, dok u dobrim nocima objekat eksplodira u detaljima, kada ce se otkriti priroda ove nejednakosti sjaja. Naima, galaksija ima cvorastu strukturu, tj. lice joj je proisarano cvoricima svetlosti veceg sjaja od ostatka galaksije. Tih cvorica ima puno, nepravilno su razbacani po licu objekta i imaju ''sljunkastu'' strukturu. Najsvetliji i najveci cvor nalazi se blizu samog sredista objekta, malo smaknut sa istocne strane centra. Ti cvorici su mesta intenzivne zvezdane formacije, i mi ih vidimo kao regije veceg sjaja u odnosu na ostalak lica objekta.

Najprominentnijij detalj galaksije je tamni kosi usek koji prolazi kroz sam centar galaksije, ugrubo upravno na njenu duzu osu. Usek je relativno tanak ali ima vidljivu debljinu i ostrih je ivica. Taj usek je toliko unikatan pogled u galaktickim osmatranjima da cak i posle nekoliko desetina pogleda na objekat ovaj detalj ne prestaje da me odusevljava. Ono sto u stvari vidimo je velika traka prasine koja se iz samog centra siri na obe strane galaksije. U samom centru traka je najtanja, pa se izrazito siri kako traka zalazi u otvoreni svemir. Mi od svega toga vidimo samo taj tanki centralni deo. On se dijagonalno pruza preko cele sirine galaksije i bukvalno odseca objekat na dva dela. Cvorici svetlosti su najizrazeniji bas levo i desno od tog useka, gde je onaj sa leve strane ujedino i najsvetliji deo celog objekta.

Na uvecanju 176x vidi se da centralna traka prasine nije i jedina. Ceo objekat je mestimicno ispresecan  tamnim trakama ali je za njihovo osmatranje potrebno nabiti uvecanje u nocima koje to dozvoljavaju. M82 je galaksija visokog povrsinskog sjaja, sto znaci da dobro reaguje na uvecanja, pogotovo za osmatranje ovakvih detalja. Na malim uvecanjima sitni detalji M82 ne mogu se uociti jer je galaksija presvetla. Velika uvecanja ubledice objekat a pojacace kontrast - idealna kombinacija za posmatranje M82. Isto vazi i za sve objekte koji su presvetli u okularima malog uvecanja, kao sto je Orionova maglina M42.

Halo galaksije je nejdanako osvetljen. Na istoku je deblji ali se brze utapa u okolno nebo, dok je na zapadu duzi, spicastiji i postepenije se spaja sa okruzenjem. Takodje, jos jedna osobenost M82 su pomalo ''hrapave'' ivice. Iako je galaksija svetla i ima ostar prelaz u okruzujuci mrak, ako se malo bolje zagleda relativno lako se vidi da na je na nekim mestima ivica objekta ''zasecena''. Ta ''hrapavost'' je vidljiva na juznom delu ivice.

Duzina gledanja osetno poboljsava kvalitet pogleda, pa galaksiji treba posveti vreme. Da ne govorim da je treba promatrati iznova i opet iznova. Detalji iz ovog opisa nisu svi uoceni u jednom dobrom posmatranju, oni su reziultat visestrukih dugotrajnih posmatranja objekta.


NGC 3077 - Garland's Galaxy

Elipticna galaksija u sazvezdju Ursa Major, magnitude 9.9 i prividne velicine 5.4'x4.5'.

Galaksija je izoblicena gravitacionom interakcijom sa M81. Od M81 udaljena je samo 200.000 ly,  i verovatno je satelitska galaksija iste. Usled gravitacione vuce od strane M81, Garlandova galaksija nema klasican oblik elipticnh galaksija vec su joj ivice pretvorene u vlaknaste i rasute oblake prasine. Takodje, zbog aktivnog nukleusa galaksije, objekta je uvrsten u katalog Seyfert galaksija.

Lociranje: Galaksija se nalazi 45' severozapadno od M 81. Najlakse je staviti M81 na severozapoad vidnog polja okulara i NGC 3077 pojavice se na jugoistoku vidnog polja. Galaksije menjaju usmerenja tokom noci tako da pravci i smerovi koje sam dao ne moraju biti tacni u trenutku posmatranja.

Opsrevacija: Da ova galaksija ne pravi triplet sa M81 i M82, vec da je posmatramo kao usamljeni objekat, verovatno bi pogled na nju vise cenili. Ovako, Garlandova galaksija pada u zapecak pored svoje dve komsijske galaksije. Ipak, ako se skoncentrisemo samo na nju i ne zurimo da se vratimo dvema gigantskim komsinicama, naci cemo da je pogled na NGC 3077 ako nista onda bar lep.

Kao i vecina elipticnih galaksija, NGC 3077 nece pokazati mnogo detalja jer ih elipticne galaksije uglavnom nemaju. Medjutim, galaksija sija svetlo i relativno ostro, te ju je zanimljivo pogledati. Okruglog je oblika, sa sirokim i sjajnim jezgrom, te bledim spoljasnjim slojem koje se lako vidi. Srediste joj nije okruglo vec ovalno i dominantno sjaji u odnosu na spoljasnjost. Sto se duze gleda perifernim vidom galaksija dobija na velicini, pa se posle duzeg posmatranja poakazala  dosta veca nego pri imicijalnom pogledu. Halo se pokazao siri, sa karakteristikom da se siri uglavnom ka severu.

Uz samu galaksiju nalaze se dva svetla binarna sistema integrisamih magnitude od po 8: Stuve 1398 na rastojanju 10', i Struve 1400 na rastojanju samo 4' od jezgra galaksije. Obe zvezde nalaze se okvirno na liniji koja spaja NGC 3077 sa M81. Struve 1398 sastoji se od komponenti magnituda 6 i 11.3 na separaciji 4'', dok komponente Struve 1400 sijaju magnitudama 8 i 9.8 na separaciji 3.5''. Zbog malih separacija, slabog sjaja sekundara i blizine svetle galaksjie ovo su zahtevni parovi, pa ljubitelji binarnih sistema mogu imati trostruko zadovoljstvo pri posmatranju ove galaksije - jedna galaksija i dva binarna sistema u istom pogledu. Ta dva sistema se ne mogu promasiti jer ce biti najsvetlije zvezde u okularu i nalazice se tik uz galaksiju. Ja sam uspeo da na uvecanju 176x razdvojim Struve 1400 ali nisam uspeo da osmotrim bledog pratioca Struve 1389. Naprosto, zvezda je preblizu svetloj galaksiji, pri pokusaju da uklonim NGC 3077 zvezda se nasla u nepovoljnom polozaju u okularu, pred sam kraj vidnog polja. Realno, nikada se nisam previse ni trudio jer mi je prioritet bio posmatranje galaksije. Dok ovo pisem malo me sramota da to kazem pa cu sledece posmatranje NGC 3077 dati sve od sebe da razdvojim ovaj binarni sistem.

----------------------

Sva usmerenja u ovom postu su okvirna, i njih uzmite sa rezervom. Savezdje Ursa Major krece se oko Polarisa po krugu malog pouprecnika i orijentacija objekata se dosta promeni u toku jedne noci, pa usmerenje sever-jug ce za nekoliko sati biti severozapad-jugoistok.

Jos jedan prolecni klasik. Posto smo se dopisivali na forumu o najboljim prolecnim galaksijama, odlucio sam se da opisem ovu metu. Ove mala grupa galaklsja mozda ne pokazuje previse detalja, ali je zato jedan od najlepsih prolecnih prizora. Sa malo aparature, vestine za okularom i najvise sa malo srece da se uhvati dobra i mracna noc, mogu ove galaksije itekako da pokazu suptilne detalje. Medjutim, ''hvatanje'' detalja nije poenta posmatranja Tripleta, vec unikatan raspored i oblici galaksija koje nam donose tri velike galaksije u jednom vidnom polju okulara. Dve se izdvajaju visokim sjajem, a jedna po cudom i neobicnom obliku.

Triplet sam posmatrao puno puta u vise sezona i mogu da kazem da su atmosferski usolvi, seeing i transparencija krucijalno bitni faktori za osmatranje ove grupe. Triplet se moze pokazati neugledno i bez posebnih osobenosti, a moze i zasijati u svojoj punoj formi. Ipak, galaksije treba pogledati i u losim nocima da bi se familijarizovali sa bazicnim izgledom objekata. Tako cemo lakse znati da prepoznamo kada je pogled dobar i kada je trenutak da se Triplet napadne iz ''svih oruzja'' i da mu se posveti dobar deo osmatracke noci.

Lociranje: Lociranje je izuzetno lako, jer se grupa nalazi blizu svetle zvezde Chertan (𝞱 Leonis) magnitude 3.3.

- Krenuo sam od zvezde Chertan koja se lako vidi golim okom.
- Chertan neposredno ispod sebe ima cetiri zvezde koje grade distinktivni oblik deltoida (zmaja). Najsvetlija i najjuznija je 73 Leonis, dok levo teme deltoida predstavlja binarni sistem Struve 1527.
- 73 Leonis i Struve 1527 grade jednakokraki trougao sa zvezdom HD 98388, koja je od obe zvezde udaljena oko 50'. Triplet se nalazi odmah uz tu zvezdu, tako da je dovoljno pogledati zvezdu kroz okular i Triplet ce biti lako uocljiv u istom vidnom polju.

Opservacija: Trio se sastoji od tri galaksije: M65, M66 i NGC 3628. U okularu malog uvecanja galaksije ce biti poredjane u obliku jednakokrakog trougla, sa vrhom prema dole. Levo teme osnovice cini M65, desno teme osnovice je M66, dok je vrh trougla u galaksiji NGC 3628. Duzina osnovice je 25', dok su duzine krakova 35'. Dakle, na uvecanju 62.5x i sa okularem koji daje prividno vidno polje od 68º, sve tri galaksije staju u jedno vidno polje. M65 i M66 ce sijati sjajno i obe su ovalnog oblika. Donja galaksija, NGC 3628, mozda najvise trpi od losih atmosferskih uslova, te pati zbog male aperture. Ja je sa 305mm svaiu put uocim direktnim vidom, ali velicina i oblik u kome se galaksija prikazuje dosta vraira od posmatranja do posmatranja.

U ukupnom pogledu M65 deluje svetlo, izduzeno i sa sjajnom centralnom regijom i nevidljiim nukeusom. M65 izgleda ovalnije i ima mnogo sjajnije jezgro. Deluje zaokrugljenije i manje od M65. NGC 2638 je daleko najbledja, i to podosta bledja od ostale dve. U losim nocima videce se kao bleda dugacka traka, ali ce u dobrim nocima galaksija dobiti ispunu i shvatice se zasto nosi ime Hamburger. Pojavljuje se bez osobenog sjaja centralne regije.

Sto se tice zvezdanog polja, poljem ce dominirati zvezda HD 98388, koja se nacrtala malo levo od sredine linije koja spaja M65 sa NGC 3628. Imedju M65 i M66 se usekao klin od 5 bledjih zvezda, ali dovoljo svetlih da me malo ''nerviraju''.

Za posmatranje pojedinacnih galaksija mora se povecati kontrast, tj. uvecanje.


M 65

Spiralna galaksija magnitude 9.6 i prividne velicine 8.7'x2.5'.

Iako se prikazuje u slicnoj velicini kao susedna M66, znatno se razlikuje u obliku. Naime, oblik joj je izrazito izduzen, gde je galaksija u duzini oko 3x vecih dimenzija nego u sirini. Duza osa orijantisana je u ugrubom smeru jugoistok-severozapad, a u zavisnosti od vremena posmatranja moze se javiti i ''uspravno''.

Galaksija ima pristojan povrsinski sjaj, koji pre svega duguje velikom i svetlom jezgru. To jezgro bice dominantna karakteristika galaksije, i njegov sjaj videce se pri svim uslovima posmatranja. Jezgro M65 je drugacijeg oblika i vrste sjaja od onog kod M66. Naime, centralna regija M65 pokazuje se izduzenije i vece, ali manje svetlo od jezgra M66, te ce se u vecini noci pokazati bez detalja. Kada kazem ''bez detalja'' mislim da se u jezgru tesko moze uociti nukleus, tj. sam centar jezgra koji sija sjajnije od okoline. U principu, sjaj jezgra deluje uniformno i bez naglog povecanja sjaja kako se ide ka centru. Medjutim, u dobrim nocima, kada se perifernim vidom dobro zagledam u jezgro, uspevam da osmotrim nesto sto bi moglo da lici na mali nukleus. Sam oblik jezgra je dosta amorfan i ne postoji jasna prelazna ivica izmedju jezgra i hala.

Kao i uvek, najizazovniji, najtezi i najlepsi deo osmatranje galaksija je pokusaj osmatranja hala i detalja u njemu. Sto se tice M65, za osmatranje njenog hala potrebna je bas dobra noc i dugo sedenja za okularom. Dimenzije galaksije se povecavaju sa duzinom posmatranja, a veoma bledi halo dolazi do izrazaja. U njemu je jako tesko uociti detalje. Po formi, halo prati oblik jezgra i pokazuje se izrazito izduzeno. Ja sam u svojim posmatranjima uspeo da osmotrim samo dva detalja hala:

- Prvi je da je njegov sjaj najveci uz samo jezgro, i to sa njegove leve strane. Sa desne strane halo je za nijansu bledji, dok se su izduzeni delovi hala bledi i nejasnog oblika, tj. tesko mi je da procenim u kom trenutku se galaksija spaja sa okruzujucim nebom.

- Drugi  detalj koji sam uocio je bleda zvezda usadjena u severoisticni deo hala. Ta zvezda je navarno superimponirana preko galaksije i mi je vidimo samo zato sto lezi u istoj liniji pogleda sa galaksijom gledano sa Zemlje.


M 66

M66 je najsjajniji clan Tripleta. Preckasta je spiralna galaksija, magnitude 8.9 i prividne velicine 9.1'x4.2'.

Ova galaksija je poprilicno ''druga zivotinja'' u odnosu na M65, i meni je nekako ''draza''. Ovu galaksiju ''favorizujem'' o odnosu na M65 iz razloga sto ona u dobrim nocima jasno pokazuje centralnu precku. Ako je vec galaksija preckasta, onda ja kao osmatrac uvek dajem sve od sebe das tu preceku i osmotrim, a M66 je sa te strane veoma zahvalan objekat. Da ukratko pojasnim: ''preckaste'' galaksije u jezgru nemaju ''kuglu'', vec se od nukeusa na dve njegove strane sire dve ekstenzije sastavljene od gusto napakovanih zvezda. Te dve ekstenzije, zajedno sa nukeusom, nazivaju se ''precka'' a galaksije sa takvim sredistem nazivaju se ''preckate'' spiralne galaksije (barred spyrals). Najpoznatiji primer preckaste galaksije je bas nas Mlecni Put. Spiralne ruke kod takvih galaksija  uglavnom ne pocinju iz samog centra jezgra vec iz dva kraja precke. Postoji puno tipova ''precke'', neke su takve da su teleskopski neosmotrive, a mnoge galaksije su toliko udaljene da im se precka ne moze osmotriti zbog mizernog povrsinskog sjaja objekta. Medjutim, kod nekih blizih galaksija, sa izrazenijom centralnom preckom, opazanje je moguce i jedna od njih je M66.

Kroz okular, M66 je slicne velicine kao M65, ali se pojavljuje dosta zaobljenije. Galaksija je i dalje izduzena, ali sa manjom razmerom osa nego kod M65, tj. izgleda vise ovalno. Najzanimljiviji deo galaksije je jezgro, tj. centralna precka.. Ono sto ga razlikuje od jezgra M65 je pre svega jasnoca i sjaj u kome se prikazuje.  Izduzeno jezgro deluje izrazeno, sa jasnijim ivicama i mnogo manje amorfno nego kod M65. Ta centralna izduzena regija koji sam opisao je u stvari centralna precka galaksije. Druga razlika u izgledu jezgra je sto ce se kod M66 lako uociti mali svetli nukleus. Njegov sjaj bice jasno veci od ostatka jezgra, a sam nukleus pokazace se kao loptica unutar izduzene precke.

Sto se tice hala, ja nisam mogao da osmotrim nikakvu spiralnu strukturu, ni pod kakvim uslovima. Halo sam za sebe pokazuje malo detalja. Ono sto je mu je mozda najupecatljivij osobina je ostrina. Ivice M66 su mnogo ostrije nego kod M65 i jasnije se vidi granca izmedju objekta i okruzujuceg mraka. Isto kao kod M65, halo je svetliji u svojim uzim delovima (levo i desno od jezgra) i bledji na severu i jugu.

Ono sto sam kroz sezone mogao da uocim je da se sam pogled na galaksiju znatno menja u zavisnosti od kvaliteta neba pod kojim posmatramo. Los seeing i transparencija umeju da potpuno upropaste ovaj objekat, pa je za osmatranje bilo kakve strukture hala zaista potrebno izabrati dobru noc.

Galaksija ima pet svetlih zvezda jugoistocno od sebe, medu kojima dominira jedna zvezda magnitude 10.

Kada se uporedi pogled na M65 i M66, moze se reci da M65 deluje vece ali suptilnije. Jezgro je manje izrazeno i sjaj preko objekta je nakako uniformno rasporedjen. Kod M66 jezgro dominira pogledom, a galaksija deluje dinamicnije i ''zivlje''.


NGC 3628 - Hamburger Galaxy

Spiralna galaksija magnitude 9.5 i prividne velicine 14'x3.6'.

Ova predivna galaksija je mozda i najbolji primer koiko prasina ume da umanji sjaj objekta. Naime, po magnitudi ova galaksija je svetlija od M65, ali ce se u oklularu pokazati neuporedivo bledje. Cak i sam oblik galaksije, koja se prikazuje potpuno edge-on, trebao bi jos vise da podigne povrsinski sjaj, slicno kao kod M82. Zasto se onda Hamburger vidi toliko bledo u okularu? Razlog je ogromna i siroka traka prasine koju galaksija poseduje. Traka prolazi celom duzinom galaksije i tacno preko jezgra. Prasina u njoj apsorbuje svetlost koju emituje galaksija i umnogome smanjuje njen sjaj. Za raliku od M104 ili NGC 4565 koje takodje imaju ovu traku, kod Hamburgera je traka tolike sirine da skoro prekriva celo jezgro i zaklanja sve unutrasnje spiralne ruke. Stoga ju je u srednjim aparaturama mnogo tesko uociti i traku prasine i jezgro ove galaksije, i ona se obicno zbog toga prikazuje kao dugacka, skoro pravougaouna traka bledog uniformnog sjaja.

NGC 3628 je sigurno jedna od ''najegzoticnijih'' galaksija na prolecnom nebu. Toliko toga ''nije u redu'' sa ovom galaksijom da objekat sigurno spada u unikatnije koji se mogu osmotriti.

- Da krenem od velicine i polozaja: Galaksija je izrazito izduzena i javlja se sa oko 4x vecom duzinom nego sirinom. Po dimenzijama vece ose skoro da prestize M65 i M66. U okularu ce se javiti u skoro polozenom obliku, u vecini vremena nakrivljena je u smeru istok-severoistok ka zapad-jugozapadu (mnogo jednostavnije od 10h ka 4h).

- Sledeca osobenost galaksije je definitivno sjaj. Usled apsorpcije sjaja jezgra i spiralnih ruku od stane gigantske trake prasine galaksija se pojavljuje izrazito bledo. Cuo sam de se u manji teleskopima ponekad moze uociti samo perifernim vidom. U 305mm objekat je bez problema uocljiv direktnim vidom, ali mu je sjaj osetno manji od M65 i M66. Traka prasine je toliko velika i siroka da se kroz nju ne moze uociti nikakav sjaj jezgra. Stoga objekat izgleda uniformno bledo, sa jako malim ralizkama u nijansama sjaja. Ta monotona bledoca galaksije vrlo cudno izgleda i u velikoj je koliziji sa opstim pogledima na galaksije - sjajnije ka centru a bledje ka spolja. Tek pri krajevima objekta vidi se da galaksija dodatno bledi, kako se utapa u okruzujuce nebo.

- Kontast galaksije sa okuzenjem je jako mali. To ce praviti problem jer ce biti potrebna veca uvecanja da poprave kontrast. To ce sa druge strane jos vise ublediti objekat, pa savetujem posmatrace da se izigraju sa svim uvecanjima koje imaju dok ne najdu optimalan pogled. U principu, treba ici na sto optimalniju izlaznu pupilu; kod mene je to uvecanje 176x i na njemu sam imao najbolji pogled na objekat. Posmatranje je izuzetno tesko - kada se popravi kontrast objekat ce ubledeti i potrebno je konstantno ga posmatrati perifernim vidom.

- I na kraju mozda i najzanimljiviji deo pogleda - oblik galaksije. U kom ce se obliku ova galaksija javiti umnogome zavisi od kvaliteta neba pod kojim posmatramo i atmosferskim uslovima u posmatrackoj noci. U losim i prosecnim nocima galaksija ce se javiti u obliku sabirnog sociva, deblja ka sredini i tanja na krajevima, sa dva skoro spicasta zavrsetka. U osrednjin nocima primetice se da ti zavrseci nisu bas skroz spicasti ali se uglavnom nece moci prozreti u njihov pravi oblik. Medjutim, u dobrim nocima i sa intenzivnim koriscenjem perifernog vida ti zavrseci ce se transfomisati u zadebljane krajeve bledog sjaja i galaksija ce uzeti pravougaoni oblik. Galaksija tada jos vise dobija na duzini, a moze se primetiti da se ti bledi zavrseci sire u okruzujuce polje umesto da postaju tanji. To objektu daje oblik ''koske''. U jednom tekstu nekog astronomskog magazina naisao sam na clanak u kome autor kaze da ''u teleskopu 24'' galaksija deluje deblje na krajevima nego u sredini''. Nemojte da vas uplase ti tekstovi, autor je verovatno zaboravio dane kada je gledao Hamburger manjim teleskopima - pravougana forma se itekako moze videti u 12'', samo da su uslovi dobri.

------------

Iz prilozenih opisa moze se videti da svaka galaksija pojedinacno nece pokazati mnogo detalja. Ali ako se sve tri galaksije posmatraju u jednom vidnom polju pogled je predivan ! Stoga je moj savet posmatracina da ako poseduju teleksope 12'' i manje pre svega posmatraju ovaj objekat kao Triplet. Uporni pokusaji izvlacenja detalja iz objekata koji ih realno ne mogu pokazati u tim aparaturama samo ce nas izmoriti i skrenuti koncentraciju sa unikatnog pogleda koji je pred nama. Po meni, u malim i srednjm aparaturama (u koje ubrajam i svoju) ovo je pre svega trio galaksija i tako mu treba i prici. Sa drudge strane, ko poseduje teleskope preko 12'' moze slobodno da uroni u pojedinsti svake galaksije jer one u velikim aparaturama itekako mnogu da pokazu mnogo detalja.

Da bih oslikao ovo o cemu sam govorio u prethodnom pasusu, ali i da bih pomogao kolegama da uoce kolika je razlika u pogledu na Triplet sa srednjim i velikim teleskopima, dacu link ka poslednjem tekstu kolege Vedrana Vrhovca u kome je detaljno opisao kako izgleda pogled na Triplet kroz teleskop od 508mm (20''). Vedran se rado slozio da svoje izvestaje upoptunim i njegovim posmatranjima istih objekata, sto ce citaocima ovih izvestaja dati priliku da na jednom mestu uporede posmatranja kroz razlicite teleskope. Kod Triplerta, velicina aperture mnogo znaci i to ce videti u ovom odlicnom Vedranovom tekstu:

https://zvjezdopisi.com/2024/03/05/lav/


Takodje, dacu i link ka skici koju je Vedran napravio kada je Triplet gledao identicnim teleskopom kao i ja. Na toj skici moci ce jasno da se vide mnogi detalji koje sam opisao. Skica je izuzetna i recimo kod M65 sadrzi neke detalje koje ja nisam uspeo da osmotrim:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2020/04/20200423_M65-M66-NGC3628_143x_public-1.jpg

Levo gore je M65, desno gore je M66, dok je na dnu NGC 3628. Primetite razliku u jezgrima M65 i M66. Takodje, na skici se jasno vidi precka M66 na koju sam dosta obratio paznju u ovom tekstu. I najlepse, pogledajte krajeve NGC 3628. I posle kazu porebno je 24'' da bi se osmotrili zadebljani krajevi :)

Ovim bih zavrsio ovaj opis. Iskreno nije ga bilo lako napisati, potrudio sam se da dam sto vise detalja koje sam uspeo da osmotrim. Njih nema puno ali iz svakog stoji veliki trud pri posmatranju ovih meta. Takodje, zahvalio bih se Vedranu na kolaboraciji na ovom izvestaju, kao i na pomoci koji mi je pruzio i licno i kroz tekstove u ''Zvjezdopisima''.

Sazvezdje Coma Berenices jedino koje nosi ime po nekome ko je bio prava istrijska licnost. Ime je dobilo po supruzi egipatskog kralja Ptolomeja III, vladaru Egipta u helenistickom periodu. Kako se ratni pohod koji je Ptolomej vodio oduzio, kraljica Berenisa II je kao zrtvu bogovima prinela svoju kosu, ne bi li joj se muz bezbedno vratio. Kako je dvor helenistickog Egipta bio poznat kao srediste astronomske nauke svog doba, dvorski astronomi su u cast Berenisine zrtve jedan patern zvezda na nebu nazvali ''Berenisina kosa'' - danasnje sazvezdje Coma Berenices.

Coma Berenices je relativno malo i bledo sazvezdje koje u svom glavnom asterizmu ima samo tri zvezde. Te tri svezde su rasporedjene u obliku pravouglog trougla. Na oba temena ostrih uglova nadovezuje se po jedno jato zvezda, koja predstavljaju Berenisine pletenice. Jedana od te dve ''pletenice'', otvoreno jato Melotte 111, dominantan je objekat u sazvezdju. Kao sto posmatrac golim okom prvo uoci otvoreno jato M44 pa tek onda sazvezde Cancer, tako se golim okom u savzezdju Coma Berenices najvise istice Melotte 111, pa tek onda samo sazvezdje.

Ono sto mu fali u svetlim zvezdama, savzezdej Coma Berenices nadoknadjuje u galaksijama. Sazvezdje sadrzi 6 Messier galaksija i jedno Messier globularno jato, kao i na desetine teleskopski atraktivnih NGC galaksija. Takodje, 5 Messier galaksija u sazvezdju predstavljaju severni ulaz u Virgo Cluster i njegov su sastavni deo.


Melotte 111 (Collinder 246) - Coma Star Cluster

Otvoreno zvezdano jato u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 1.8 i privivdne velicine 5º.  Melotte 111 jedno je od najvecih, najsjajnijih i najblizih otvoreniih jata na necnom nebu:

- Sa magnitudom 1.8, po sjaju zaostaje samo za Hijadma i Plejadama. Ipak, zbog svoje ogromne velicine povrsinski sjaj jata je daleko manji od pomenuta dva, pa stoga mnogi osmatraci i ne primete da se u trougulu koji ogranicavaju tri prominente prolecne zvezde golim moze primetiti bledi rasuti sjaj ovog jata. Naime, jato lezi blizu sredista trougla koji formiraju tri svetla prolecna lokatora: Vindemiatrix (𝞮 Virginis), Denobola (𝞫 Leonis) i Cor Caroli (𝞪 Canes Venaticorum). Precizno, jato se nalazi tik uz jednu od tri zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja Coma Berenices - Gamma (𝞬) Comae Berenices magnitude 4.4.

- Po prividnoj velicini, ovo jato je drugo na nocnom nebu, odmah iza Hijada. Medjutim, iako je nomminalna velicina objekta navedena kao 5º, u realnosti teleskopski ce biti zanimljiv dosta manji deo. Najsvetlije zvezde jata prave trougaonu formu u onliku jednakokrakog trouga, ciji kraci imaju dimenzije oko 3º a osnovica oko 1.5º. I pored toga, cak i sa tim dimenzijama Melotte 111 je gigantsko jato i kao takvo je pre svega meta za dvogled ili trazilac.

- Velicina i sjaj u kome se jato pokazuje pre svega su rezultat njegove blizine: sa rastojanjam od 280 ly od Sunca, Melotte 111 po blizini zaostaje samo za Hijadama.

Iako na prvi pogled jato deluje preveliko i cini se da pre predstavlja skup slucajno rasporedjenih zvezda, Melotte 111 je pravo pravcato zvezdano jato u kome su zvezde gravitaciono vezane i krecu se zajedno kroz svemir.

Meni licno, kao osmatracu, ovo jato je od velikog znacaja. Odlucio sam da ga opisem ne samo kao objekat vec i kao, za mene, jedan od najbitnijih lokatora na prolecnom nebu. O tome cu malo kasnije, ali kroz sezone posmatranja ja sam ovaj objekat prihvatio kao ''sidriste'' ove regije prebogate galaksijama. Takodje, Melotte 111 sam prisvojio kao startnu tacku i referencu polozaja za ulazak u Virgo Cluster galaksija.

Lociranje: Jato se vidi golim okom i direktno sam ga naciljao. Nalazi se tik uz zvezdu Gamma Comae Berenices, jednu od tri zvezde pravougla sazvezdja, ali ja nikada tu zvezdu nisam vizuelno trazio jer je Melotte 111 daleko nadsjajava.

Opservacija: Deo o opservacji ovog objekta podelicu na dva dela: deo o samoj strukturi objekta i deo o znacaju cinjenice da se Melotee 111 vidi golim okom i kako to iskoristiti da se usidrimo i krecemo po galaksijama Virgo Cluter-a.

Melotte 111 nije objekat za posmatranje teleskopom. Ja sam jato kao celinu posmatrao traziocem, a teleskopom sam ispitivao zanimljivije zvezde u njemu. Sa samo malo maste lako se moze doci do zakljucka da rapored zvezda u jatu podseca na bozicnu jelku sa ''savijenim vrhom''. Otprike kao kad na vrh jelke stavimo pretezak ukras, pa se gornji deo jelke nakrivi na jednu stranu.

- Vrh jelke cini zvezda Gamma (𝞬 Comae Berenices) magnitude 4.4. Od nje se na dve strane pruzaju dva lanca svetlih zvezda koji predstavljaju strane jelke.

- Levi lanac u sebi ima tri prominentne zvezde: 15, 16 i 17 Com, respektivnih magnituda 4.9, 5.0 i 5.2. Odmah kroz trazilac se vidi da je 17 Com dvostruka zvezda. U pitanju je pravi binarni sistem na sirokoj separaciji 146''.

- U desnom lancu isticu sve tri svetle zvezde: Struve 1663, SAO 82260, i SAO 82237, respektivnih magnituda 7.1, 6.6 i 6.4. Vec iz magnituda glavnih zvezda u lancima moze se zakljuciti da je levi lanac sjajniji od desnog. Medjutim, ta cinjenica nece smetati desnom lancu da se lepo istakne jer je sastavljen od dovoljno svetlih zvezda. Desnom lancu nedostaju zvezde u delu u kome se uliva u vrh jelke. Stoga ovaj lanac deluje dosta ispunjeniji u delu koji ide ka bazi, pa jelka izgleda kao da je neko skinuo ukrasne trake sa gornje desne polovine drveta.

- Baza jelke sastoji se od skoro pravolinijskog lanca zvezda u kome se isticu dve: 12 Com i 13 Com, respektivnih magnituda 4.8 i 5.2.

Opsti utisak je da jatom dominira 6 najsjajnijih zvezda magnitudnog rapsona 4-5. Ono sto daje lepotu pogledu je magnitudni raspon ostalih zvezda u jatu: tu je oko desetak zvezda magnitudnog raspona 6-7, pracene sa jos 50-tak zvezda sjajnijih od magnitude 10. Sama velicina jata cini da su zvezde dobro razdvojene, pa se cak i one bledjeg sjaja dobro isticu. To cini da su oba lanca i baza jelke popunjeni bledjim zvezdama koje se nadovezuju na 6 najsjajnijih sto jatu daje nepogresivu formu jednakorakog trougla. Nema kompresovanosti niti pozadinskog sjaja nerazlucivih zvezda, sve je ostro i jasno razluceno, svaka pojedinacna zvezdica se jasno istice i ima svoje ''parce nocnog neba''.

Posle osmatranja traziocem presao sam na teleskopsko osmatranje zanimljivijih zvezda u jatu:

- Prvo je na red dosao binarni sistem 17 Comae Berenices. Sistem se sastoji od komponenti magnituda 5.2 i 6.6, na velikoj separaciji od 146''. Zbog relativno svetlih magnituda i velike separacije, zvezde sistema sijaju svetlo i ostro, i prave jako lep pogled. Sistem je kolorican jer komponente sijaju jasnom plavom i belom bojom. Par potuno domiira u okularu malog uvecanja.

- Sledeca meta bila je dzinovska zvezda Gamma (𝞬) Comae Berenices koja predstavlja sam vrh jelke. Ona je istovremeno i jedna od tri zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja i najsjajnija je zvezda u jatu. Zvezda u okularu izgleda zuto i tackasto. Sa svoje zapadne strane ima dva opticka pratioca sa kojima gradi jednakokraki trougao. Boje optickih pratioca su plava i bela, pa tri zvezde prave lep trio ostre  koloricnosti.

- Potom sam izvrsio posmatranje nekoliko svetlijih zvezda u jatu i dosao do zakljucka da nema nikakve poente teleskopski prelaziti preko objekta. Samo zvezdano polje u kome se nalaze sest svetlih zvezda objekta je siromasno i poprilicno nezanimljivo pa sam se tekeslopom brzo prebacio na sledecu pojedinacnu metu, binarni sistem Struve 1633.

- Struve 1633 divno izgleda. Sastoji se od dve u svemu poptupno jednake zvezde na separaciji 9''. Obe zvezde su magnituda 7.1, i obe su zute zvezde stelarne klase F. Par izgleda kao ''macje oci'' u potunom mraku. Sijaju potpuno podjenakim tackastim zutim sjajem, i grade jednakokraki trougao sa dve bliske blede zvezde jugoistocno i jugozapadno od sebe. Par izgleda prelepo u svojoj identicnost i dominira vidnim poljem. Bas ta dominacija para Struve 1633 u odnosu na okolinu je mozda i glavno merilo koliko je Melotte 111 ogroman objekat. Neverovatno je da unutra jednog otvorenog jata jedna njegova zvezda moze biti usamljena u vidnom polju.

Drugi deo opservacijskog izvestaja o Melotte 111 odnosio bi se pre svega na znacaj koji sam ja tokom sezona pridao ovom objektu. On meni sluzi kao jedno od najbitnijih sidrista na prolecnom nebu. Naime, Melotte 111 se vidi golim okom i u nocima najgore transparencije. Kao takav, najsvetliji je i najveci lako uocljiv objekat u ovom svetlim zvezdama siromasnom delu neba. Medjutim, koliko je ovaj deo neba siromasan zvezdama toliko je prebogat galaksijama. Najznamenitije galakticko jato na nebu - Virgo Cluster, nalazi se u delu neba koje je u potpunosti lisen svetlih zvezda i posmatraci uvek pomalo muce muku kako da mu pridju, a jedanput kada se zadje u galakticko jato, izuzetno je lako izgubiti orijentaciju u mnostvu galaksija. U Virgo Cluster obicno se ulazi sa juga ili sa zapada, od Vindemiatrix-a (𝞮 Virginis) ili Denobole (𝞫 Leois).  Medjutim, ja sam razvio svoj metod ulaska u Virgo Cluster sa severa i kao pocetna tacka mi sluzi bas Melotte 111. Naime, ako iz vrha jelke (𝞬 Com) povucem visinu na bazu jelke i produzim je na jug, posle jednog dugog poteza traziocem kroz prazno nebo udara se tacno u 11 Comae Berenices, zvezde pored koje se nalaze galaksije M85 i M100, objekti koji predstavljaju severni ulaz u Virgo Cluster. Odatle je kretanje u Cluster-u lako, ali to je tema za neki drugi post. Sa drudge strane, Melotte 111 mi je polazna tacka i za puno galaksija u sazvezdju Coma Berenices koje nisu deo Virgo Clustera, od kojih su neke NGC 4565, NGC 4559 i  NGC 4278.

-----------------

U okolini Melotte 111 nalazi se bar desetak teleskopski zanimljivih galaksija, od kojih je najznamenitijija NGC 4565 - Needle Galaxy. Medjutim, ja ove sezone nisam potanko posmatrao tu galaksiju i nisam napravio audio zapis sa detaljima. Posto ne zelim da pisem izvestaj po secanju iz proslih sezona, ova galaksija sacekace vedro nebo pa cu je sa zadovoljstvom opisati jer je objekat spektakularan. Ove sezone posmatrao sam, ja mislim, osam galaksija u okolini Melotte 111 i u ovom postu dacu opis dve od njih, od kojih NGC 4559 ne zaostaje mnogo u atrkativnosti za ''Iglom''.


NGC 4494

Elipticna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 9.8 i prividne velicine 4.5'.

Ovu elipticnu galaksiju sa posmatracke strane karakterisu dve osobine: visok povrsinski sjaj i skoro loptasta pojava. Iako same elipticne galaksije pokazuju malo, a uglavnom nimalo detalja, meni su one uvek drage mete. Ne bih sada da pisem o prirodi elipticnih galaksija, to cemo neki drugi put, ali dovoljno je reci da one predstavljaju poslednji stadijum galakticke formacije - rezultat su kolizije dve ili vise spiralnih galaksija, cije su se zvezde izmesale i na kraju preuzele elipticnu formu bez osobenosti oblika. Stoga su elipticne galaksije jedne od najstarijih galaksija i mesta su gde je zvezdana formacija uglavnom zamrla. One su uglavnom dom starim crvenim zvezdama u ''dubokoj penziji''.

Po svom obliku elipticne galaksije mogu biti vise ili manje elipticnog oblika i to se vidi u njihovoj oznaci. Da je rec o elipticnoj galaksijij prepoznacemo po oznaci E, posle koje stoji broj zapisan arapskom cifrom. Taj broj moze da se krece od 0 do 7, sto znaci da oznake dolaze u rasponu E0 - E7. Sto je broj manji to znaci da je galaksija zaokrugljenija, a sto je broj veci znaci da je galaksija spljostenija (elipticnija). NGC 4494 nosi oznaku E 1-2, sto znaci da je blizu obliku sfere.

Takodje, ova galaksija ima izuzetno visok povrsinski sjaj od oko 11.9 mag/arcmin², sto je za galaksije mnogo. Taj povrsinski sjaj pomoci ce joj da se izbori sa bliskom zvezdom pored sebe, ali o tome u sekciji o opservaciji. Isto tako, usled visokog povrsinskog sjaja NGC 4494 dobro podnosi uvecanja, sto nije bas cesto kod galaksija.

Lociranje: Izuzetno lagano. U trazilac nacentriramo svetli binarni sistem 17 Comae Berenices, koji je deo Melotte 111 i koji sam opisao u prethodnoj meti. Pogledamo zvezdu kroz okular malog uvecanja, pomerimo je na levu stranu okulara i u vidno polje ce jasno uci sjaj elipticne galaksije NGC 4494.
Alternativno, od 17 Com mozemo skociti samo 30' na istok do zvezde SAO 82354 jer se galaksija nalazi tik uz tu zvezdu.

Opservacija: Galaksije je od zvezde SAO 82354 udaljena samo 5', sto znaci da ce na svim uvecanjima zvezda praviti blisko drustvo galaksiji. Zveda sija ostom zuto-narandastom bojom i magnitude je 7.9. U principu, kod vecine drugih galaksija to bi osmatranje samog galaksije ucinilo jako teskim, ali tu u igru ulazi ogroman povrsinski sjaj nase mete koji sa lakocom uspeva da se izbori sa svetlom pratecom zvezdom. Cak i ako je samo 5' od zvezde magnitude 7.9, NGC 4494 sija izuzetno svetlo i tako se lako izdvaja u vidnom polju da kao da se podsemva zvezdi - ''ne mozes mi nista''.

Sto se tice detalja, kod elipticnih galaksija njih nema mnogo. Kod ovakvih objekata detalji se svode na to da li sjaj bledi ka spoljasnosti ravnomerno ili naglo, da li je oblik objekta kruzan ili eliptican i da li galaksija pokazuje nuklus i kakvog je on oblika. Iako na manjim uvecanjima NGC 4494 deluje potpuno kruzno, na uvecannju 176x pocinje da se vidi blaga izduzenost galaksije u smeru sever-jug. Na tome uvecanju galaksija jos uvek deluje poprilicno loptasto, pa sam presao na uvecanje 320x da ispitam izduzenost objekta. Na 320x pokazalo se da galaksija jeste izduzena, i to u smeru sever-jug. Takodje, kombinacija uvecanja 176 i pogotovo 320x pokazalo je galaksija ima malo i svetlo zvezdoliko jezgro koje je osetno veceg sjaja od okruzujuceg dela galaksije. Posle tog pocetnog naglog pada sjaja izmedju jezgra i hala, halo se stabilizuje u sjaju i fino i ravnomerno bledi  u ka okruzujucem nebu. Sama velicina u kojoj se galaksija pokazuje zavisi od uvecanja i tehnika posmatranja. Iako na malom uvecanju jezgro dominira objekatom i stoga se cini da je galaksija mala, kombinacijom velikih uvecanja i perifrnog vida halo poprilicno dobija na velicini i galaksija se prikazuje pristojno velikom.


NGC 4559 - Caldwell 36

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.1 i prividne velicine 10.7'x4.4'.

Kada sam prvi put pogledao ovu galaksiju znam da sam izgovorio nesto u smislu ''Au Sunce ti Bozje''. NGC 4559 je klasican primer kako galaksiji ne trebaju spirane ruke da bi bila izuzetan pogled u okularu. Da ne pomislie citaoci da je ovo neka ogromna svetla galaksija laka za posmatranje, naprotiv. Galaksija jeste prilicno velika ali zato joj je povrsinski sjaj veoma mali. Objekat je izuzetno tesko posmatrati ali u okularu ova galaksija lici na sve sem na klasicnu spiralnu galaksiju i to je pravi unikatnim pogledom.

Lociranje: Lociranje ove galaksije je iznenadjujuce tesko. Iako se galaksija nalazi blizu Melotte 111, blizu objekta nema nijedne iole svetle zvezde pa se mora imati malo vestine u pogeldu kroz trazilac ne bi li se primetilo ono malo zvezda magnitude 8-9 koje su blizu galaksije. Najbliza iole svetla zvezda galaksiji je SAO 82380 magnitude 8.6 i ja sam uspeo da je vidim kroz trazilac. Do nje sam dosao sledecim star-hoppom:

- Na sredini linije koja spaja dve zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja (𝞫 i 𝞬 Com) nalaze se dve jasno vidljive svetle zvezde: 30 i 31 Com. Kada krenemo od  𝞬 Com ka te dve zvezde, u tom smeru odmah posle 1.5º naici cemo na poslednju iole svetlu zvezdu na toj liniji: SAO 82380. To je otprilike pola hoda trazioca. Zvezda jeste izuzetno bleda ali izdvojice je to sto posle nje u duzini od citava 2.5º nema apsolutno nijedne zvezde u polju.
- Nacentriramo  SAO 82380 u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja, pomerimo zvezdu samo malo ulevo u i vidno polje ce uci veliki i bledi sjaj galaksije NGC 4559.

Opservacija: Sad kad slusam audio zapis posmatranja, prva stvar koju cujem posle nalazenja objekta je ''Koliko je ovo dobro''. NGC 4559 je sve samo nije klasicno posmatranje spiralne galaksije. Naprotiv, galaksija deluje potpuno iregularno, i po obliku, i po nejednakom sjaju po svom telu, i po smaknutom jezgru, i po potpunoj asimetricnosti ivica. Galaksija je poprilicno velika i bleda. Ta velicina, uparena  sa ne bas ''prvorazrednom'' magnitudom rezultuje malim povrsinskim sjajem od samo 14 mag/arcmin². To je cak dve magnitude manje po jedinici povrsine od prethodne mete NGC 4494. Kad se te brojke prevedu u okularski pogled to znaci da je osmatranje galaksije poprilicno tesko i da objekat zahteva mnogo, mnogo truda.

Da krenem od orijentacije. Galaksija se pokazuje izduzeno u smeru jugoistok-severozaoad. Vec na malom uvecanju vidi se ''isaranost'' po telu galaksije, tj. da je objekat celom svojom povrsinom protkan razlikama u sjaju po licu galaksije, te da u galaksiji postoje nasumicno rasporedjena mesta svetlijeg i bledjeg sjaja.

Galaksiju sam najvise osmatrao na uvecanjima 137x i 176x i ovo su neke od glavnih karakteristika objekta:

- Asimetricnost oblika. Galaksjja ne izgleda ni kao oval, ni kao elipsa ni kao krug. Najblize sa cime bih mogao da je uporedim je semenka suncokreta. Naime, kraj galaksije koji ide na severozapad brze bledi od kraja koji ide na jugoistok. Stoga severozapadni kraj deluje krace i zaobljenije, a jugoistocni duze i spicastije, dok sama galaksija deluje jako izduzeno. Galaksija izgleda ''polomljeno'', kao da joj je neko odlomio jedan kraj.

- Nejednakost sjaja po povrsini objekta. Sjaj galaksije nije uniforman vec se po telu objekta javljaju regije manjeg i veceg sjaja. U principu, duzi deo galaksije se javlja svetlije u odnosu da kraci, polomljeni deo. Medjutim, i unutar samih delova galaksije postoje razlike u nijansi sjaja. Ta isaranost preko tela je recimo meni bio prvi utisak kada sam video objekat. Tek posle toga sam uocio asimetricnost oblika.

- Jezgro galaksije je takodje prica za sebe. Sredisnja regija galaksije se jedva razlikuje u sjaju od okruzenja, stavise, bas oko nje je javlja malo jaca ''isaranost'' povrine, pa cak ponekad deluje da je u nekim delovima sredisnja regija bledja od periferije. U principu, sredisnja regija se vidi, ali daleko da svojim sjajem dominira pogledom. Sama sredisnja regija je velika, ali se slabo istice u odnosu na okruzenje ostatka galaksije. Ne mogu sa sigurnoscu da kazem da sam uocio nukleus centralne regije. Pojacani sjaj u samom centru postoji, ali ne mogu da potvrdim da galaksija ima centralni nukleus.

- Izmestenost centralnog dela galaksije. Kako galaksija deluje asimetricno i ''polomljeno'', tako i centar nije smesten u srediste objekta vec se nalazi pomeren ka kracem i oblijem delu galaksije. To duplira utisak asimetricnosti koji ovaj objekat ostavlja.

- Galaksija ima nekoliko zvezdi superimponiranih preko sebe. Te zvezde nisu nimalo blede i jasno su vidljive direktnim vidom. Sve zvezde smestile su se u kraci deo galaksije na severoaapadu. Po sjaju se isticu tri zvezde, dve superimponirane u halo na njegovom juznom i severnom delu, a jedna neposredno na ivici hala.

- Galaksksiju odlikuje ostar i jasan prelaz u okruzujuce polje.

NGC 4559 je jedno naporno ali zahvalno posmatranje. Posle silnih posmatranja spiralnih glalaksija posmatrac mozda malo ''ogugla'' na cesto slicne forme u kojima se takvi objekti javljaju, pa tada pogled na NGC 4559 zaista ''izuje iz cipela''. Ja ovu galaksiju smatram za jedno od boljih prolecnih posmatranjea, ali za nju treba vreme, dobra tehnika posmatranja, solidna aparatura i strpljenje. Objekat je velik i bled, i trazi ''zrtvu'' ali zato daje jedno zaista fantasticno posmatranje.

U prethodnom postu opisao sa otvoreno jato Melotte 111 u sazvezdju Coma Berenices, te njegov znacaj kao sidriste na prolecnom nebu vidljivo golim okom. Takodje, napomenuo sam da se u okolini jata nalazi mnostvo galaksija i opisao dve od njih (NGC NGC 4494 i NGC 4559). U ovom postu nastavljam u istom ritmu, samo se ovog puta selimo tek malo zapadno od jata gde lezi cak 5 teleskopski osmotrivih galaksija koje staju u jedno vidno polje okulara malo sireg FOV-a. Sve galaksije cine galakticku grupu koja se naziva NGC 4274 Grupa.

NGC 4274 Grupu cini kvintet teleskopski osmotrivih galaksija:

- NGC 4274 magnitude 10.4. Centralna je galaksija kvinteta oko koje se rasporedjuju ostale 4
- NGC 4278 i NGC 4283. Galaksije cine par koji stoji na ratojanju od samo 3.5'. Magnitude galaksija su 10.2 i 12. U okularu galaksije ce biti smestene samo 20' severno od NGC 4274.
- NGC 4245 magnitude 11.4. Objekat se nalazi oko 30' istocno od centralne galaksije NGC 4274.
- NGC 4314 magnitude 10.6. Galaksija je najzanimljiviji i najlepsi deo kvinteta i nalazi se 29' jugozapadno od centalne galaksije NGC 4274.
- NGC 4253 magnitude 13.4 je takodje deo grupe, ali je toliko mala i bleda je nije moguce je opisati je sa vise od jedne recenice. Galaksija je vidljiva perifernim vidom ali se vidi samo kao malena flekica bez ikakvih osobenosti. Stoga cu ovoj grupi prici kao da cini kvintet galaksija, iako sam u stvari uspeo da osmotrim sest objekata.

Dve najudaljenije galaksije nalaze se na rastojanju od samo 1º 6', sto komotno staje u jedan okularski pogled malog uvecanja i malo sireg vidnog polja. Svih 5 galaksija je lako uocljivo na malom uvecanju u teleskopu 305mm. Kada sam krenuo u osmatranje nije mi bio cilj da galaksije posmatram kao kvintet vec da osmotrim NGC 4274 i NGC 4314. Medjutim, kvintet se nametnuo sam od sebe. Sazvezdje Coma Berenices vrvi od galaksija, pa uz malo kreativnosti nije tesko stvoriti triplete, kvartete a u ovom slucaju cak i kvintet.

Da ne bih non stop ponavljao suvoparne NGC ozake, detaljan raspored galaksija u okularu pokusacu da dam mapom na kraju posta. Reci cu samo da ce centralnu sliku u okluaru ciniti tri galaksije usmerene u smeru sever-jug, gde dve od njih prave blizak galakticki par. Certvta galaksija nalazi se na istoku a peta na jugozapadu. U mom okularu malog uvecanja koji daje 68º prividnog FOV-a, ja mogu komotno da smestim 4 galaksije u jedno vidno polje, dok je peta tek koji minut izvan ivice vidnog polja. Sa 82º svih pet objekata lagano staje u jedno vidno polje.

Lociranje: Kvintet se nalazi samo 2º severozapadno od ogromnog otvorenog jata Melotte 111. U produzetku linije koja spaja zvezde 𝞫 i 𝞬 Comae Berenices, lako se prometi trougao koje formiraju svetle zvezde 9 com, 10 Com i Struve 245. Produzimo simetralu duzi koja spaja 10 Com i Struve 245 na severoistok za samo 1º, pogledamo kroz okular malog uvecanja, i najmanje 3 galaksije kvinteta ce se lagano pokazati.


NGC 4274

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.4 i prividne velicine 6.8'x2.4'. Centralna je galaksija grupe i od nje se vrsi navigacija ka ostale cetiri.

Opservacija: Ako stavimo NGC 4274 u centar vidnog polja, galaksija ce svojim sjajem izdominirati vidnim poljem (dok u pogled ne ubacimo NGC 4314). Galaksija se pojavljuje veliko i sjajno. Izrazito je izduzenog oblika, sa  vecom osom usmerenom od severoistoka ka jugozapadu. Galatickim centrom dominira malo i pomalo ovalno jezgro. Iako je jezgro malo, ono ima gustinu i ne moze se reci da je zvezdoliko. Halo je jasno vidljiv i izrazito izduzen. Na malim uvecanjima halo deluje unioforman u sjaju, ali ta opservacija ce se promeniti sa vecim uvecanjima.

Na uvecanu 176x halo pokazuje da je nejednak u sjaju, i to na veoma lep i zanimljiv nacin. Naime, halo je bledji u okolini jezgra, dok mu se sjaj povecava na ivicama. To halu daje prstenastu strukturu, a galaksija podseca na nesto izduzeniju verziju planete Saturn.


NGC 4278 i NGC 4283

Blizak galakticki par. NGC 4278 je elipticna galaksija, magnitude 10.2 i prividne velicine 4.1'x3.8'. Galaksija je klase E 1-2, sto znaci da je po obliku skoro pa sfera.

Samo 3.5' jugozapadno od nje nalazi se jos jedna mala elipticna galaksija - NGC 4283. Galaksija sija magnitudom 12 i meri sicusnih 1.5'x1.5'.

Opservacija: Ovaj galakticki par nalazi se oko 20' severno od NGC 4278. Veca galaksija, NGC 4278, svetli pristojnim sjajem i javlja se u skoro okruglom obliku. Manja je od NGC 4274, ali sija svetlijom magnitudom i ima veci povrsinski sjaj, pa ce se u okluaru videti kao najsvetliji clan kvinteta. Sto se tice forme, kao i kod svih elipticnih galaksija, detalja je izuzetno malo. Objekat ima malo i okruglo, zvezdoliko jezgro. Na jezgro se nadovezuje skoro kruzni halo koji je nesto bledji od jezgra i koji potpuno uniformno bledi ka okruzujucem nebu.

NGC 4283 deluje kao umanjena verzija svoje sestrinske galaksije i sve sto se moze reci za vecu elipticnu moze se reci i za manju - samo u umanjenoj verziji.

Ovaj galakticki par u okularu pravi lep kontrast oblika sa NGC 4274. Dok je glavna galaksija grupe izrazito izduzena, dve elipticne galaksije pojavljuju se kao lopta i loptica svetla iznad nje, i meni izgledaju kao da cine osvetljenje za glavni objekat (kao sijalice koje osvetljavaju scenu na kojoj je glavni glumac).


NGC 4245

Lentikularna galaksija magnitude 11.4 i prividne velicine 2.9'x2.2'.

Kao i vecina lentuikularnih galaksija, NGC 4245 je pravi galakticki dinosaurus. Ovaj ''staracki dom'' zvezda sadrzi jezgro za koje se smatra da je formiralo pre citavih 12 miliardi godina, sto ce reci da je objekat rezultat sudara spiralnih galaksija starih skoro kao i sam Univerzum.

Opservacija: Galaksija se nalazi oko 30' severoistocno od centralne galaksije grupe. Do nje vodi lanac od 4 zvezde koji se uliva u galaksiju sa severoistoka.

Galaksija ima veoma malu velicinu i pokazuje se skoro tackasto, kao mala loptica. Prikazuje se bledo, a velicina joj je toliko mala da nikakvo uvecanje nece pomoci sa detaljima, kojih verovatno i nema jer je galaksija lentikularna. Jedino sto ce veca uvecanja pokazati je da je galaksija pomalo izduzena, uprkos pocetnoj kruznoj formi koju galaksija ima na malim uvecanjima.


NGC 4253

Spiralna galaksija preblede magnitude 13.5 i sicusne velivine 1'x0.8'

Opservacija: Osmatranje ove galaksije je NGC 4274 Grupu od kvinteta pretvorilo u sekstet. Medjutim, ova galaksija je toliko sicusna i bleda da ne utice na opsti utisak da u jednom vidnom polju vidimo 5 galaksija. Ja sam je osmotrio prifernim vidom kao malecku bledu mrljicu, jedva vidljivu na pola puta izmedju  galaksija NGC 4274 i NGC 4245, pa malo juzno od linije koja ih spaja. Za ovako bledu i malu galaksiju dovoljno je samo osmotriti je pa da osmatrac bude srecan - vestine su mi sve bolje iz sezone u sezonu :) . Naravno, apsolutno nikakav oblik a kamoli detalji se ne mogu izvuci iz ove galaksije.
 

NGC 4314

Preckasta spiralna galaksija, magnitude 10.6 i prividne velicine 3.9'x3.7'. Najlepsi clan grupe.

Opservacija: NGC 4314 nalazi se oko 30' jugozapadno od centralne galaksije kvinteta. Iako se ova galakticka grupa ne zove po njoj, NGC 4314 je definitivno glavna zvezda ove galakticke grupacije. Iako joj je magnituda za nijansu bledja od NGC 4274, ova galaksija ne samo da ne deluje bledje od vodece galaksije grupe vec sam ja imao osecaj da je cak malo i nadsjajava.

Medjutim, glavni razlog zasto je bas ova galaksija ''zvezda veceri'' je njena centralna precka. Ja sam u jednom od prethodnih postova objasnio sta su to preckaste galaksije, te da ima razlicitih vrsti precki koje se nalaze u sredistu takvih objekata. NGC 4314 je posebna po tome sto sadrzi zaista ogromnu galakticku precku. Njena precka ne samo sto je izuzetno svetla vec se proteze skoro od jednog do drugog kraja cele galaksije. Spiralne ruke pocinju uz krajeva precke ali ne zaobilaze samu precku, sto znaci da galaksija na dva kraja pocinje i zavrsava preckom. Iza tih krajeva precke skoro da nema hala. Centralna precka ove galaksije je toliko velika da je zbog nje NGC 4314 klasifikovana kao ''peculiar'' galaksija, tj. pripada klasi galaksija sa neobicnostima u svojoj morfologiji.

Sa opservacijske tacke gledista, mislim da je bitno da se zna morfologija same galaksije. To iz razloga sto kada pogledamo galaksiju u okularu, ona ce se javiti svetlo i u jako izduzenom obliku. Taj izduzeni oblik bice na sredini nesto deblji - kao iglica sa svelim loptastim zadebljanjem po sredini, pa prvo sto ce se pomosliti da je u pitanju edge-on spiralna galaksija sa centralnim ispupcenjem. Medjutim, sve to sto vidimo je u stvari samo centralna precka galaksije !!!. Duzim sedenjem za okularom i intenzivnim koriscenjem perifernog vida, ostatak galaksije ce se pojaviti kao dve jako blede ekstenzije koje pocinju iz krajeva precke i uvijaju se oko galaksije, svaka na suprotnu stranu. Te dve ekstenzije prave kruzni oblik, i osmatranjem hala galaksija iz izrazito izduzene prelazi u kruznu formu.

Izduzenost centralne precke ugrubo je umsmerena od istoka ka zapadu. Galaksija ima superimponiranu zvezdu na istocnoj ivici.

Ova galaksija najlepsa je galaksija grupe i sama galaksija deluje kao najsvetliji clan kvinteta. Iz prethodih postova citaoci su mogli da zakljuce da ja bas volim da trazim centralne precke u galaksijama, pa mi je ovaj objekat posebno ''prirastao srcu'' zbog same velicine precke.

--------------------------

Na kraju moram da kazem da su sve galaksije iz ovog posta poprilicno male. Sama cinjenica da pet galaksija moze da stane u jedno vidno polje govori o tome da u pitanju nisu bas ''galakticki divovi''. Stoga, za njihovo posmatranje kao pojedinacne objekte uvecanje se mora napumpati na bar +150x. Ja sam koristio uvecanja 176x i 320x. Neke od ovih galaksija imaju pristojan povrsinski sjaj i mogu da podnesu velika uvecanja. Neke su toliko male da nikakvo uvecanje nece pomoci da se prikazu bilo kakvi detalji. Moj savet za kolege koje odluce da istraze ovu grupu je da se fokusiraju na NGC 4274 i NGC 4314, kao jedine dovoljno svetle i velike galaksije da bi mogle da prikazu makar tragove detalja.

U danasnjoj temi bavicu se severnim ulazom u Virgo Cluster galaksija. Kao sto sam pomenuo u jednom od prethodnih postova, u Virgo Cluster obicno se ulazi sa juga ili sa zapada, od Vindemiatrix-a (𝞮 Virginis) ili Denobole (𝞫 Leois).  Medjutim, ja sam razvio svoj metod ulaska u Virgo Cluster sa severa i kao pocetna tacka mi sluzi otvoreno jato vidljivo golim okom - Melotte 111. Jato je sastavljeno od presjajnih zvezda i ima oblik jednakokrakog trougla, sto ga cini odlicnim oblektom za usmeravanje ka mracnim delovima neba. Naime, ako iz vrha trougla povucem visinu na osnovicu i produzim je na jug, posle jednog dugog poteza traziocem kroz prazno nebo udara se tacno u 11 Comae Berenices, zvezdu pored koje se nalaze galaksije M85 i M100, objekti koji predstavljaju severni ulaz u Virgo Cluster. Zvezda 11 Com sidriste je Virgo Clustera - ona prestavlja zvezdu o koju je jato ''obeseno'' o severni deo neba. Kada god se zagubim u Virgo Cluster-u, vratim se na 11 Com odakle se posle ponovo lagano usmerim.

Virgo Cluster je gigantsko galakticko jato koje u sebi sadrzi oko 2.5000 galaksija. Galaksije Cluster-a su udaljene od Sunca citavih 50 miliona svetlosnih godina, pa iako mnoge od njih deluju svetlo i veliko, u realnosti se nalaze na poprilicnoj udaljenosti od nas. Poredjenja radi, svetle galaksije u sazvezdju Ursa Major (M101, M81, M82) vise su nego duplo blize nama od galaksija Virgo Cluster-a. Cluster je lociran je izmedju dve sjajne zvezde, Vindemiatrix u sazvezdju Virgo i Denobola u sazvezdju Leo. Vecinom su u pitanju blede elpiticne patuljaste galaksije, ali sa teleskom solidne aperture moguce je osmotriti  nekih 150 velikih galaksija, od kojih su neke istinski giganti.

Jato zauzima ogromu povrsinu na nocnom nebu, ugrubih dimenzija 10ºx10º. Sa severa, Cluster pocinje svetlim galaksijama iz sazvezdja Coma Berenices, da bi se brzo preslo u sazvezdje Virgo. Odatle, Cluster sa siri uglavnom na istok, prilazeci blizu sjajnoj zvezdi Vindemiatrix (𝞮 Virginis). Unutar Cluster-a nema ni jedne jedine zvezde dovoljno svetle da moze da sluzi kao lokator, pa se jatu mora prilaziti sa strane - neko u Cluster ulazi sa istoka, neko sa zapada, a ja sa severa.

U ovom postu opisacu severni ulaz u Cluster, i to dve najprominentnije galaksije  u njegovom severnom delu, kao i jednu manju. Obe galaksije nalaze se u okolini severnog sidrista Virgo Cluster-a - zvezde 11 Comae Berenices. Stoga cu prvo dati nacin na koji uspevam brzo da lociram 11 Com. Krenem od Melotte 111. I iz vrha trougla koji cine zvezde 16, 17 i 13 Comae Berenices produzim visinu na bazu trougla za citavih 9º, koji prolazi kroz deo totalno praznog neba. Ovaj potez se moze uciniti predugackim, ali nije. Razlog je sto je tokom citavog hoda od 9º u trazilac nece uci nijedna jedina iole svetla zvezda. Prva svetla zvezda na koju cemo naici je 11 Com, te je apsolutno ne mozemo promasiti.


M 85

M85 je drevna lentikularna galaksija, i jedna je od najvecih i najstarijih galaksija u Virgo Cluster-u. Sija sjajnom magnitudom od 9.1, sto je stavlja medju dvadesetak nasjajnijih galaksija na nocnom nebu. Prividne je velicinne 7.4'x5.9'.

M 85 je svoju lentikularnu klasu i oblik dobila posle galaksticke kolizije za koju se veruje da se desila pre 4-7 milijardi godina. Naime, kada se dve spiralne galaksije ''sudare'' obe galaksije gube spiralnu strukturu, zvezde im se izmesaju, jezgra uglavnom spoje, a galaksija polako pocinje da uzima oblik elipsoida. Taj proces je dugotrajan i u njemu novonastala galaksija prvo uzima oblik ''sociva'' - po cemu se ovakve galaksije i zovu lentikularne. Na kraju, forma galaksije uzima elipsoidni ili sferni oblik i takve galaksije nazivaju se elipticne. Elipticne galaksije su poslednja faza galaktickog razvoja, dok su lentikularne prelazni oblik izmedju trenutka sudara i zavrsne faze galaktickog razvoja u vidu elipticne galaksije.

M85 ne odstupa od tog oblika, i ima izrazen izduzeni oblik sociva bez ikakve spiralne strukture. Galaksija je ogromna i prebogata zvezdama - procenjuje se da je dom nekih 400 milijardi ostarelih zvezda. Sa tom populacijom zvezda spada u jednu od najbogatijih galaksija na nocnom nebu. U njoj, kao i u vecini lentikularnih i elipticnih galaksija, zvezdana formacija je zamrla jer su se magline gasa odavno pretvorile u zvezde i vise ih u galaksiji nema.

Samo 8' od nje, nalazi se mala spiralna preckasta galaksija NGC 4394, sto ce reci da ce galaksije ciniti par na svakom uvecanju.

Lociranje: Galaksije se nalaze 1.25º severoistocno od zvezde 11 Com. Mozemo trazilac direkto nacentrirati na galaksije, a najbolje je stavilti 11 Com u okular, pomeriti zvezdu na severoistok dok ne izadje iz vidnog polja, i sa jugozapada u okularsko polje ce uci  jasan sjaj nase dve mete.

Opservacija: U trenutku osmatranja, NGC 4394 nalazila se sa desne strane M85, na jugozapadu. M85 vidno je mnogo veca i sjajnija, ali se NGC 4394 jasno vidi.

M85 se pojavljuje poprilicno svetlo i veliko. Osnovna karakteristika galaksije je izduzenost i jezgra i hala. Centralna regija joj  je svetla i izuzena u smeru 7h ka 1h. Unutar centralne regije vidljiv je zvezdoliki nukleus. Jezgro je okruzeno halom koji prati izduzenost centralne regije. Galaksija izuzetno reaguje ne periferni vid i duzinu posmatranja. Upotrebom ove tehnike osmatranja dimenzije hala se znatno povecavaju i pre svega izduzuju, a sto se galaksija duze posmatra postaje sve veca. Sa povecanim dimenzijama galaksije lentiukularna priroda objekta dolazi do izrazaja, te postaje jasno da je halo toliko izduzen da me je objekat u jednom trenutku podsetio na ''iglicaste'' galaksije (egde-on galaksije). Galaksija ima dve zvezde superimponirane preko sebe. Jedna se nalazi u unutrasnjem halu, na udaljenosti samo ko 1' juzno od jezgra, mozda i manje. Zvezda je jako bleda (mislim da je magnitude 13) ali se perifernim vidom vidi bez problema iako je blizu svetlog jezgra. Druga zvezda nalazi se na samoj ivici hala, u smeru 2h. Ova zvezda je svetlija i sija magnitudom oko 10.


NGC 4394

Preckasta spiralna galaksija, blede magnitude 10.9 i prividne velicine 3.4'.

Za razliku od gigantske velicine M85, NGC 4393 je izuzetno mali objekat u stvarnoj velicini i meri ''samo'' oko 40.000 ly u precniku. Kako su galaksije na priblizno istoj udaljenosti od Sunca, razlika u velicini koju budemo videli u okularu bice proporcionalna razlici u stvarnoj velicini galaksija.

Lociranje: Nalazi se na udaljenosti od samo 8' od M85 i zajedno sa njom formira galakticki par.

Opservacija: NGC 4394 je kruznog oblika i javlja se mnogo bledje. Medjutim, njen centralni deo je dovoljno svetao da se posle i kraceg posmatranja perifernim vidom moze uociti centralna precka galaksije, bolje reci ''preckica'' jer je galaksija jako malih dimenzija. Precka je iskosena ugrubo u smeru 8h prema 2h i pruza se celom duzinom galaksije, tj sve do njenih ivica. Malo me je iznenadila lakoca sa kojojm sam uspeo da vidim centralnu precku. Oko precke se pruza mali, bledi kruzni halo u kom nisam uspeo da uocim nikakve detalje.

Galaksije cine par na svakom uvecanju, buduci da su udaljlene samo 8'. Par sam posmatrao na uvecanjima 136x i 176x, oba uvecanja su dobra ali ne treba ici mnogo preko toga jer je povrsinski sjaj objekata osrednji do mali.


M 100 - The Mirror Galaxy

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 9.3 i prividne velicine 6.9'x6.2'.

M 100 je grand-design galaksija, sto znaci da ima dugacke, siroko razdvojene i jasno definisame spiralne ruke. Sve to predivno zvuci, ali problem je u tome sto su neke od najlespih i najvecih grand-design galaksija postavljene face-on na nasu liniju pogleda. To znaci da ih posmatramo kroz tanku galaksticku ravan i da im je povrsinski sjaj izuzetno mali. Takve su i M 101 i M74 pa i M100. Videti spiralnu strukturu face-on grand-design galaksija je tezak izazov i zahteva da se poklopi mnogo toga. Cesto, bez bas velike aperture izazov je i nemoguc.

Lociranje: 1.5º jugoistocno od vec pomenute zvezde 11 Coma Berenices jasno je uocljiv trapez cetiri svetle zvezde. M100 nalazi se tacno na polovini duze osnovice tog trapeza. Nacentrirao sam trazilac na tu tacku, pogledao je kroz okular malog uvecanja i svetli okrugli sjaj M100 odmah je usao u vidno polje okulara.

Opservacija: Ova galaksija ima sta da pokaze, ali sve to je u nejasnim formamama i zahteva bas pazljiva i ponovljena posmatranja. Galaksija na malom uvecanju izgleda okruglo, malo i relativno svetlo.

Galaksiju sam najvise posmatrao na uvecanju 176x, a za detalje sam isao i na 320x. Posvetio sam joj poprilicno vremena i posmatrao nekoliko puta pokusavajuci da uhvatim njenu spiralnu strukturu. Sam oblik galaksije je kruzan. Mozda se moze govoriti o nekoj maloj ovalnosti ali u principu M100 je kruzna koliko spirala galaksija to moze da bude. Galaksija se vidi bledje nego sto joj magnitude sugerise. Za sam centar galaksije se moze reci da je sjajan ali kruzni halo koji ga okruzuje nije. Centar je poprilocno mali, okrugao i neupadljiv. Nije tackast ali daleko da mu je velicina zavidna. Izgleda kao mala svetla lopta u samom centru velilog kruznog hala.

Medjutim, ono sto daje zanimljivost ovom pogledu je halo. Halo je nesrazmerno velik u odnosu na jezgro. Ono sto mu je glavna karakteristika je neujednacen povrsinski sjaj preko lica i prisustrvo cvoraste teksture. Naime, unutar tog bledog hala nalaze se spiralne ruke galaksije. One su jako tesno uvijene oko jezgra i uociti ih je izuzetno tesko. Pri posmatranju perifernim vidom vidi se kako se halo ''vrpolji'', tj. pogled je nestabilan i na trenutke iskacu njegovi svetliji delovi pa se onda opet gube. Ono sto se u stvari desva je da u trenucima boljeg seeinga sjaj spiralnih ruku i cvorastih HII regijia unutar njih dolazi do izrazaja. To izaziva nejednak sjaj u kome se halo prikazuje. Taj nejednak sjaj nije konstantan i cini se da svetle regije nasumicno ulaze i izlaze iz pogleda. Same spiralne ruke video sam samo u nagovestajima, kao lukove jace svetlosti unutar hala. One prate oblik same galaksije, tj. uvijaju se kruzno oko jezgra i ima ih mislim da ih ima dve, jedna na severu i druga na zapadu. Ruke su kratke i ne uvijaju se u dugackom luku, vec se brzo zavrsavaju. U bas dobroj noci vidljivije su i HII regije unutar njih, koje se pokazuju kao mali cvorici jaceg sjaja unutar svetlijeg dela hala.

Na kraju, M100 moze biti opusteno posmatranje ako je cilj samo osmotriti objekat. Galakasija je dovoljno svetla da se moze pokazati skoro u svim teleskopima. Medjutim, za detalje spirlne strukture i HII regije potrebna su dobra osmatracka noc, velika uvecanja, dobra tehnika perifernog vida i mnogo, mnogo stpljenja. Spiralna struktura integrisana je u halo i nije jednostavno izvuci je.

Za ovaj objekat kolega Vedran Vrhovac naprio je skicu i ja cu dati link ka njoj. Vedran je opet uradio odlican posao i mnoge karakteristike koje sam opisao jasno se vide na skici. Pri skiciranju M100, Vedran je posmatrao galaksiju identicnim teleskopom koji i ja koristim, tako da je skica verodostojan prikaz objekta glednog kroz teleskop 305mm:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2020/04/20200423_M100_214x_public.jpg

Na skici se bas dobro vidi nejednka osvetljenost hala. Primetite kako su dve spiralne ruke usadjene u halo: jedna krece sa istoka, druga sa severozapada, i potom se krecu u smeru kazaljke na satu. Ja ih nisam video u istoj velicini kao i Vedran, meni su se prikazale malo krace. Takodje skica verno prikazuje kako je spiralna struktura potpuno integrisana u halo. Za ovakvu skicu bilo je potrebno bas pazljivo i naporno posmatrati objekat perifernim vidom. Takodje primetite nesrazmerno malo jezgro u odnosu na halo. Bleda flekica na jugozapadu od M100 je bleda galaksija NGC 4322, koju ja nisam uspeo da osmorim; iskreno, nisam se ni potrudio, skroz me je bila zaokupila sama M100 ( malo ne je sramota zbog aljkavosti posmatranja okruzujuceg neba).

Galaksije u sazvezdju Coma Berenices: - Deo 1

M64 - Black Eye Galaxy (spiralna galaksija)
NGC 4725 (spiralna galaksija)
Abell 1656 - Coma Galaxy Cluster  (galakticko jato):
  - NGC 4889 - Caldwell 35 (elipticna galakijsa)
  - NGC 4874 (elipticna galaksija)

Nekako mi je zao sto cu sva tri danasnja objekta staviti u jedan post. Mislim da o svakom pojedinacno moze da se napise ceo post jer svi objekti to zasluzuju. Nekako ispadne da ce Abell 1656 ostati u senci M64, a meni je osmatranje tog galaktickog jata jedan od najjacih utisaka u svojoj osmatrakoj ''karijeri''. Sa druge strane ovaj post ce imati sve, od ekstremno svete galaksije pune detalja do najudaljenijih i najvecih objekata vidljivih amatertskim teleskopima. Inace, post koji sam napisao bio je predugacak da bi ga forum ''prihvatio'' pa sam ga podelio u dva dela.


M64 - Black Eye Galaxy

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 8.52 i prividne velicine 10.7'x5.1'.

M64 je jedna od najznamenitijih galaksija na nocnom nebu. Sa magntudom 8.52, M64 spada u jednu od najsvetlijih galaksija. Medjutim, ono po cemu je M64 unikatna je cudan polozaj jedne od njenih traka prasine, po cemu je galaksija i dobila ime. Naime, M64 spada u tzv. prasinaste galaksije, tj. galaksije koje imaju izrazene i velike trake prasine. U tome M64 nije usamljena, postoji jos nekoliko galaksija na nocnom nebu kod kojih su trake prasine najzanimljiviji posmatracki segment - M 104 Sombrero Galaxy i NGC 4565 Needle Galaxy. Medjutim, obe ove galaksije stoje u  edge-on polozaju na nasu liniju pogleda i mi vidimo njihove trake prasine kako presecaju jezgro. M64 je ''drugacija zivotinja'' : galaksija je nagnuta pod uglom od 60º u odnosu na nasu liniju pogleda, i mi vidimo trake prasine kako se uvijaju oko jezgra a ne kako ga seku. Stavise, raspored prasinastih traka kod M64 je veoma cudan.  Dok se kod skoro svih prasinastih galaksija trake prasine nalaze sa spoljne strane galaksije, M64 ima trake koje kruze oko jezgra sa unutrasnje strane. Samo ime galaksija je dobila po jednoj ''izmestenoj'' i izuzetno tamnoj traci prasine koja se uvija bukvalno odmah ispod jezgra. Stoga, gledano teleskopom, jezgro izgleda kao oko koje ima ''crni podocnjak'' ili ''masnicu'' spod sebe, odakle je i doslo ime galakije - Black Eye Galaxy.

Lociranje: Galaksija je vidljiva u traziocu - toliko o njenom sjaju !!! Sam star-hopp je lagan jer u sazvezdju Coma Berenices ima taman svetlih zvezda koliko treba za lagane star-hoppove (ni premalo ni previse).

- Krenuo sam od zvezde Diadema (𝞪 Comae Berenices) magnitude 4.3 u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Od nje sam uradio sledeci hopp: Dimadema - 36 Com - 35 Com. Pravci i rastojanja detaljno su dati u mapi na kraju posta.
- Kada dodjete do 35 Comae Berenices, zastanite malo i uzivajte u ovom lepom binarnom sistemu: zuto-narandzasti svetli primar i jako bledi tackasti sekundar.
- 35 Com gradi jednakokraki trougao sa dve zvezde levo od sebe, gde je sama 35 Com teme osnovice. Nacentriramo trazilac negde na pola osnovice i galaksija ce nepogresivo zasijati u samom traziocu.

Opservacija: Galaksija izgleda fantasticno. Predivno. I na malom uvecanju videce se da galaksija sija ekstremno svetlo i da sadrzi malo i svetlo uzareno jezgro. Medjutim, to je daleko od onoga sto moze da se osmotri kod M64. Za osmatranje ''crnog oka'' i spiralne strukture potrebno je otici na veca, dosta veca uvecanja.

Sto se tice osnovnih karakteristika objekta, galaksija se u okularu javlja izrazito veliko i svetlo. Oblik galaksije je jasno ovalan, sa duzom osom u smeru od istoka ka zapadu ili od severoistoka ka jugozapadu, u zavisnosti u koje doba noci je posmatramo. Centralna regija galaksije je izuzetno svetla, okrugla i relativno mala u odnosu na okruzujuci halo. Halo je ogroman i ovalan, i iregularno se spaja sa okruzujucim nebom, bez ostrih ivica. Medjutim, ono sto ovu galaksiju karakterise je bas veliki sjaj hala. Halo jeste bledji od jezgra, ali ne puno kao sto je to slucaj kod velike vecine galaksija. Sam visok sjaj hala je i razlog zbog koga M64 deluje tako veliko i svetlo. Sama cinjenica da se objekat vidi u traziocu dovoljno govori o izuzetno visokom sveobuhvatnom sjaju objekta. Taj visok sjaj galaksije u isto vreme i pravi problem pri uocavanju detalja. Da bi se uocili detalji potrebno je povecati kontrast i umanjiti sjaj objekta sto se postize prelaskom na velika uvecanja.

M64 posmatrao sam nekoliko puta, i mogu da kazem da osmatranje tamne trake prasine uopste nije tako tesko. Dve stvari su bitne kod nje, a to su dobar seeing i dobar okular velikog uvecanja. Naime, M64 ima detalj u sebi koji je cini unikatnom i to je vec vise puta pomenuti ''podocnjak''. Medjutim, da bi se tako taman detalj izdvojio iz opsteg sjaja galaksije  taj sjaj se mora umanjiti. U suprotnom, sjaj objekta se raspe preko male tamne trake presine i ugusi je svojom svetloscu. Za svetle objekte koji imaju detalje mora se povecati kontrast a smanjiti sjaj, i to se postize prelaskom na velika uvecanja. Spiralnu strukturu  galaksije je teze uociti ali ni to nije nemoguce ako se sve kockice posloze.

Sada cu preci na najzanimljiviji deo, a to je osmatranje tamne trake prasine odmah ispod jezgra i na opis spiralne strukture galaksije. Iz iskustva sam zakljucio da prikaz ''podocnjaka'' ekstremno reaguje na kvalitet osmatracke noci, te da ide od nevidjivog do lakog za opaziti. Ako su uslovi posmatranja dobri, ''podocnjak'' ce se prikazati cak i direktnim vidom. Ono sto ce se na uvecannjima 176x i 320x videti je da je spiralna struktura galaksije integrisana u halo, tj. da se spiralne ruke tesno uvijaju oko jezgra te ih je tesko razdvojiti u pojedinacne strukture. Medjutim, sjaj spiralne strukture severno i juzno od hala nije isti. Neposredno jugozapadno (juzno) od jezgra vidljiv je mali izrazito mracni luk koji odvaja jezgro od ostatka hala. Luk se javlja u drugacijim dimenzijama u zavisnosti od posmatanja i ja sam procenio da mu je radijus ugrubo 90º - 120º. Mracni luk je tanak i odmah posle njega halo nastavlja da sjaji svojim uobicajenim sjajem. Ono sto u stvari vidimo je prominentna i izuzetno gusta traka prasine koja je na cudan nacin izdvojena od ostalih i prolazi tik pored jezgra. Ona apsobruje svetlot galaksije i mi galaksiju na mestu te trake vidimo ''supljom'', te se u okularu cini da prasinasta traka odvaja jezgro od hala. Ja sam se bas dobro i dugo zagledao u galaksiju i moj utisak je da je celo jezgro okruzeno trakom prasine, a da je ''podocnjak'' samo njen najdeblji deo. Naime, meni licno se cini da oko celog jezgra postoji prsten za nijansu bledjeg sjaja od ostatka hala, gde je ''podocnjak'' samo mesto ekstremne gustine prasinaste trake.

Najbolje osmatranje ''podocnjaka'' izvrsio sam na uvecanju 320x. Na tom uvecanju moze se nazreti cak i uvijenost spiralnih ruku sakrivenih u svetli halo. Spirale se ne izdvajaju kao pojedinacne strukture vec se vide kao podrucja jace osvetljenost unutar hala. Moj utisak je da se uvijaju suprotno od smera kazaljke na satu. Daleko je to od jasnog pogleda na spiralu M106 ili M81, ali prisustvo spirale je na 320x ocigledno.

4' juzno od galaksije nalazi se svetla zvezda koja ce galaksiju pratiti na svakom uvecanju.

U nastavku dacu skicu koju je Vedran Vrhovac napravio kada je galaksiju posmatrao istim teleskopom sa kojim sam je i ja posmatrao:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2020/04/20200417_M64_214x_public-1.jpg

''Podocnjak'' je jasno izrazen, kao i nacin na koji se halo ''uvija'' oko jezgra (spiralna struktura). Ono sto ja nisam video a kod Vedrana se vidi je bledi siroki sjaj na istoku galaksije. To je velika spoljasnja spiralna ruka, vidljiva samo pod bas tamnim nebom. Znajuci Vedrana, ne sumnjam da je izvozao bar nekih 100km do neke ''bogu iza nogu'' posmatracke lokacije kada je uspeo da vidi ovaj deo spirale. Mislim da je ova skica odlican dodatak ovom izvestaju. Nije lako samo tekstom, bez vizuelizacije, objasniti ono sto se moze videti pri posmatranju M64. Takodje, jos jedanput zelim da naglasim da za opservaciju ''podocnjaka'' nije neophodna idealno nebo - samo dobra noc, pristojna aparatura i solidan okular velikog uvecanja. 


NGC 4725

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.1 i prividne velicine 10.7'x7.6'.

NGC 4725 je preckasta galaksija koja je delimicno deformisana usled interakcije sa susednom galaksijom NGC 4747. Ta deformisanost ogleda se u obliku jedne velike, siroke i guste spiralne ruke, koja se ne uvija oko jezgra u ''regularnom paretnu'', vec je mnogo izbacenija ka spolja.

Lociranje: Galaksija se nalazi 40' od zvezde LW Comae Berenices magnitude 6.25. Moj cilj bio je da se traziocem ''dogegam'' do te zvezde, a da samu galaksiju nadjem okularski.

- Krenuo sam od zvezde Al Dafira (𝞫 Comae Berenices) magnitude 4.2. Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja teme pravog ugla koji formiraju tri glavne zvezde sazvezdja. Ja je vidim golim okom i direktno sam je nacentrirao.
- Al Dafira gradi blizak opticki sistem sa zvezdom 41 Com. ako pratimo liniju koja ugrubo spaja te dve zvezde, posle 6º (oko dva puna pomeraja trazioca) naci cemo se u centru trougla koji formiraju tri najsvetlije zvezde u vidnom polju. Donje teme trougla je moja ciljana zvezda LW Comae Berenices.
- Nacentrirao sam zvezdu u trazilac, pogledao kroz okular malog uvecanja i pomerio zvezdu na krajnji istok vidnog polja. Sa jugpzaada ce u vidno polje uci jasan sjaj nase mete - galaksije NGC4725.

Opservacija: Ono sto se vidi vec na malom uvecanju je sjajani i dosta izduzeni centar i bledi elipsasti halo.

Na uvecanju 136x, galaksija se prikazuje poprilicno sjajno i veliko. U osnovnom pogledu na galaksiju, jezgro izgleda izrazito  izduzeno, sto je posledica njegove ''preckaste'' strukture, a halo se pojavljuje dosta jasno u obliku uskog ovala koji okruzuje jezgro. To sto vidimo je u stvari sam centar galaksije. Vidi se okruglo i svetlo jezgro iz koga se na dve strane pruza  centralna precka galaksije. Precka je bledja od jezgra i suzava se ka krajevim sto galaksiji daje jano definisan izduzeni oblik. U trenutku posmatranja izduzenost je bila u smeru severoistok-jugozapad. Medjutim, to sto vidimo nije cela galaksija, to je samo njen centralni deo. Galaksija je u stvari mnogo veca, ali sirok luk koji spiralne ruke prave oko jezgra oduzima halu na velicinu i sjaju. Za opazanje ''ostatka'' galaksije potrebno je dosta truda, ponovljena posmatranja i koriscenje perifernog vida sa kojim u slucaju ovog objekta mozemo imati problem.

Naime, problem sa ''naprednim'' tehnikama osmatranja cine cak 6 svetlih zvezda koje se nalaze desno od galaksije. Te zvezde svetlosno zagadjuju objekat i za naprednije osmatranje objekta potrebno ih je ukoniti iz pogleda. Medjutim, ono sto je mene bas iznerviralo je sto je za njihovo uklanjanje galaksiju bilo potrebno pomeriti na desnu stranu okulara, dakle dalje od nosa. Ja sam navikao da periferni vid koristim skrecuci pogled bas u desno, tako da mi objekat ostane blize nosu. Neverovatno je koliko je tesko promeniti usmerenost perifernog vida, kao da moram da pisem levom rukom a desnjak sam. Navikakavnje na promenu usmerenja pogleda je potrajalo, pa sam stoga osmatranje ove galaksije izvrsio tri vezane noci.

I reluzltati su dosli. Naime, prva stvar koja dolazi do izrazaja je da jezgro galaksije nije uniformno vec da se u njemu nalazi stelarni nukleus jaceg sjaja od okrujuceg jezgra. Dalje, jezgro je postalo jos izduzenije i preckasta struktura galaksije dosla je do potpunog izrazaja. Halo galaksije je elipsast, ali ne gubi ravnomerno na sjaju, kako je to slucaj kod vecine galaksija. Naime, na juznoj strani osvetljenost hala je prilicno uniformna i on se relativno naglo utapa u okruzujuci mrak.

Medjutim, prava ''zabava'' je pocela kada sam na uvecanju 176x primetio da se na jednom mestu sjaj ivice objekta pojacao u odnosu na unutrasnjost. Vec prve osmatracke noci primetio sam da na jednom delu ivice objekta galaksija dobija na sjaju  umasto da ga gubi. Galaksiju sam posmatrao jos dve noci i svaku put sam bio sve sigurniji u svoje opazanje. Medjutim, sam oblik tog ivicnog osvetljenja svojom aparaturom i pod svojim nebom nisam uspeo da definisem jer mi se kreacija pokazala isuvise nejasno i bledo. Stoga zam zamolio kolegu Vedrana Vrhovca da osmotri objekat i svojim osmatranjem potvrdi ili opovrgne moje opazanje. Vedran ne samo da je izvrsio opservaciju objekta vec ga je i skicirao! Jos jednom mu se zahvaljujem na ulozenom trudu i pomoci, pa tako ovaj izvestaj mogu da upotpunim sa njegovom divnom skicom:

https://zvjezdopisi.com/2005/01/01/galaksije/#prettyPhoto[gallery_10]/53/

Vedran je skicu napravio posmatrajuci galaksiju sa teleskopom od 20''. Na njoj ne samo da se vidi sjajni luk sa severoistocne strane koji sam ja u tragovima primetio, vec se vidi i jos jedan sa jugozapadne. Na skici se jasno vide centralni deolovi dve spiralne ruke koje se u veoma sirokom luku obavijaju oko jezgra. Te dve spirale objektu daju predivan ''dummbell'' oblik. Takodje, primetite kako jezgro galaksije nije uniformno vec se u njemu jasno istice centralni nukleus koji sam opisivao. Takodje se jasno vide dve ekstenzije koje se pruzaju od jezgra koje predstavljaju centralnu precku.


Mape lokacija: 
M64 - Black Eye Galaxy:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53623648703/in/dateposted-public/
NGC 4725:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53640364022/in/dateposted-public/

Galaksije u sazvezdju Coma Berenices: - Deo 2

M64 - Black Eye Galaxy (spiralna galaksija)
NGC 4725 (spiralna galaksija)
Abell 1656 - Coma Galaxy Cluster  (galakticko jato):
  - NGC 4889 - Caldwell 35 (elipticna galakijsa)
  - NGC 4874 (elipticna galaksija)

Ovo je nastavak ''predugackog'' izvestaja koji forum nije hteo da ''prihvati''.

Abell 1656 - Coma Galaxy Cluster  (galakticko jato):
   - NGC 4889 - Caldwell 35 (elipticna galakijsa)
   - NGC 4874 (elipticna galaksija)

U danasnjem postu bavicu se galaksijama koje predstavljau zapadni kraj Virgo Cluster-a. U jednom od prethodnih postova opisao sam ulaz u Cluster sa severa - galaksije M85 i M100. Od njih, Virgo Cluster se skoro iskljucivo siri na istok. Medjitim, samo oko 2º jugozapadno od M85 i M100 nalaze se galaksije koje predstavljaju zapadnu granicu jata, a tri nalepse medju njema su tema danasnjeg izvestaja. Ako je sever jata centriran oko zvezde 11 Comae Berenices, moze se reci da je zapadno sidriste Cluster-a zvezda 6 Comae Berenices. Upravo ta zvezda bice polazna tacka za pronalazenje sve tri danasnje mete.

Lociranje: U prethodnom postu opisao sam kako doci do galaksije M100. Ugrubo jugozapadno od nje u traziocu ce se istaci lanac od tri sjajne zvezde - najzapadnija i najsvetlija od njih je nasa zvezda lokator - 6 Coma Berenices magnitude 5.

Pre nego sto krenem na opis pojedinacnih meta hteo bih da istaknem da je najlaksij nacin lociranja pojedinacnih galaksija u Virgo Cluster-u organizovan star-hopp od galaksije do galaksije. Cak i ako nam treba neka galaksija u samom centru Cluster-a, najbolje je krenuti od jednog kraja jata. Ko se bavio Virgo Clusterom zna koliko je guzva unutra i da ako cak i uspemo direkrno da se dogegamo do mesta neke od centralnih galaksija jata tesko da cemo znati koja je koja jer ce vidno polje okulara biti prepljavljeno vise ili manje svetlim mrljama. Blago receno - u sredistu jata je haos. Stoga je najbolje skakutati od krajnjih galaksija do centralnih i voditi racuna da u svakom tenutku znamo kod kog objekta se nalazimo.


M 98

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.2 i prividne velicine 9.8'x2.8'.

M 98 jedan je od najbledjih objekata u Messier katalogu. Ova galaksija ima srece sto je na nasu liniju pogleda okrenuta u edge-on orijentaciji koja koncentrise sjaj galaksije na jako malu povrsinu. To drasticno povecacva kontrast objetka, ali u slucaju M98 ne pomaze da objekat pokaze neke katakteristike koje bi se mogle nazvati detaljima. Svaka cast Messier-u sto je uspeo da sa svojim teleskopom uoci ovu bledu i bezlicnu galaksiju.

Iako nama deluje bledo i neugledno, ova galaksija je dom ogromnom broju zvezda. Cak trillion zvezda obitava unutar granica ovog objekta, sto M 98 cini jednom od ''najnastanjenijih'' galaksija na nocnom nebu.

Lociranje: Nalazi se ja jugozapadne strane zvezde 6 Comae Berenices i od nje je udaljena samo 38'. Najbolje je naci je okularski. Nacentriramo 6 Com u trazilac, pogledamo je kroz okular malog uvecanja, pomerimo zvezdu tek malo na zapad i u sa severoistoka ce u vidno polje uci bled i izduzen sjaj M98.

Opservacija: Ova galaksija jedan je od najbezlicnijih posmatranja Messier objekata. Sav trud oko nje, vreme i tehnike posmatranja obicno se na kraju svedu na isti utisak kao i sa samog pocetka osmatranja - izrazito izduzena galaksija, vretenaste strukture, sa jasno uocljivim jezgrom. I to je manje-vise to.

Objekat je izuzetno bled i zbog toga nepovoljno reaguje na povecanje uvecanja. Stoga svaki pokusaj izvlacenja detalja iz galaksije biva osudjen na propast zbog znatnog smanjenog sjaja galaksije pri prelasku na veca uvecanja. U sustini, rec je o jako izduzenoj galaksiji, po mojoj proceni 4x duzoj nego sto je siroka. U noci kada sam pravio detaljan izvestaj o ovom objektu meni se pokazala sa duzom osom usmerenom od 8h ka 2h. Galaksiju karakterise jasno izrazeno i malo jezgo, ali centralni nukleus jezgra nisam uspeo da osmotrim, a pitanje je i da li je on uopste vizuelno osmotriv.  Jezgro je jako malo u odnosu na ostatak galaksije ali je jasno izrazeno kao lopta u sredistu vretena. Povrsinski sjaj galaksije je mali i ona ne pokazuje varijacije u sjaju preko svog lica. Medjitim, da ne bude da je galaksija bez detalja, taj sjaj preko posvrsine galaksije je razlicit na dva kraja objekta. Sjaj dela galaksije levo od jezgra je za nijansu veci nego kod desnog, a sam levi deo deluje za nijansu deblje od desnog.

Najbolji kontrast pri osmatranju ostvario sam uvecanjima od 106x i 137x. Zbog svog bledog sjaja i sasvim fine velicine galaksija zahteva malo vecu izlaznu pupilu, pa sam je posmatrao na manjim uvecanjim od uobicajenih.


M 99 - St. Catherine's Wheel

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 9.9 i prividne velicine 5.4'x4.7'.

E, ovo je sasvim druga prica od M98. I  po sjaju, a pre svega u detaljima. M 99 je jos jedna grand-design galaksija okrenuta ka nama u face-on orijentaciji - znaci jos jedna od galaksija tipa: ''imam puno da ti pokazem al moras mnogo da se potrudis''. Medjutim, za razliku od grand-design gaklaksije M 100 kod koje su se spiralne ruke ''meskoljile'' usadjene u halo, M 99 ima jednu veliku spiralnu ruku koja je potpuno odvojena od tela galaksije i stoga je uocavanje spiralne strukture u njoj lakse i uzbudljivije. Ono sto je za tu spiralnu ruku karakteristicno je da je puna H II regija, sto joj povecava sjaj i pomaze da se istakne u odnosu na ostatak galaksije.

Iako u okularu deluje neuporedivo raskosnije od M 98, M99 je puko ''predgradje'' u odnosu na prethodnu metu. U njoj je svoj dom naslo ''samo'' 150 milijardi zvezda, sto je vise nego 6x manje u odnosu na ''velegrad'' M 98.

Lociranje: Nalazi se sa suprotne zvezde 6 Coma Berenices od M 98 i od zvezde je udaljena 50'. U trazilac nacentriramo 6 Com i pogledamo kroz okular malog uvecanja. Pomerimo 6 Com na istocni kraj vidnog polja i u pogled ce nepogresivo uci sjaj galaksije M99.

Opservacija: Prvo sto ce se uociti je da galaksija ima dve svetle zvezde pored sebe, jednu jugozapadno a drugu istocno. Zvezde sijaju magntudama 6.5 i 8, dakle poprilicno sjajno. Galaksija sa njima gradi tupougli trougao, sa galaksijom u temenu trougla. Zvezde su od galaksije udaljene oko 10' i 15', sto znaci da ce na vecim uvecanjima biti moguce izbaciti ih iz vidnog polja ako nam smetaju. Mani su licno smetale ali, smetale ili ne, zvezde i galaksija cine formaciju ugodnu za oci.

Galaksija dobro reaguje na duzinu posmatranja - sto se duze gleda to bolje izgleda. Galaksija deluje srednje svetlo ali se jasno uocava i istice. U pocetku dominantan prikaz bice svetla ovalna izmaglica sa relativno malim i srednje svetlim jezgrom, i malo ''cudnom'' i prosirenom severnom stranom. Jezgro je velicine oko cetvrtine precnika galaksije, jasno je istice ali nije ni pribliznog sjaja koji bi dominantno nadsijao ostatak objekta. Jezgro je uniformnog sjaja i bez centralne kondenzacije u vidu tackastog nukeusa. Ono sto mi je bio dominantan utisak kod jezgra je njegov amorfan oblik. Nisam uspeo da mu dam nikakvu geometrijsku interpretaciju, delovalo mi je kao nekakva ''ameba''. Na mestu granice izmezdju jezgra i hala sjaj galaksije naglo ubledi, bez postepenog smanjnja sjaja kao kod mnogih galaksija.

Medjutim, posle malo duzeg sedenja za okularom i koriscenja perifernog vida glavna karakteristika galaksije dolazi do izrazaja i lakse nego sto sam ovekivao. U pitanju je velika i debela spiralna ruka jasno odvojena od glavnog tela galaksije. Ruka polazi iz zapadnog dela galaksije i odmah po izlasku iz jezgra pocinje obrtanje oko tela galaksije suprotno od smera kazalje na satu. Pri tome pravi luk od nekih 150⁰. Dakle, odmah pri izlasku iz zapadne strane jezgra ruka skrece na sever, uvija se oko galaksije po celoj severnoj strani i zavrsava sa istocne strane objekta. Ruka je poprilino ''debela'' i u pocetku se vidi kao zadebljanje hala galaksije na njegovoj severnoj strani. Tada dolazi do izrazajaj strpljenje i vestina osmatranja. Samo zadebljanje je lako uociti ali jasno izdvojiti spiralnu ruku je malo duzi i zamorniji proces. Malo sam kombinovao uvecanja dok nisam dosao do najboljeg kontrasta koji je kod mene dalo uvecanje od 137x. Na tom uvecanju jasno sam prvi put uspeo da izdvojim spiralnu ruku od ostatka objekta. Sama ruka je neujednacene sirine, gde je po izlasku iz jezgra tanka da bi se posle nekih predjenih 90º naglo prosirila i nastavila da se postepeno siri do samog kraja. Ruka deluje difuzno i nema nikakve jasne granice, sto je i normalno za objekte koji se osmatraju perifernim vidom. Sama galaksija pri krajevima deluje mekano i bez ostrine, sa pamucastim ivicama.

Ovaj opis rezultat je najboljeg osmatranja ovog objekta kojeg sam izvsio - a bilo ih je mnogo. Osmatranje spiralne strukture jako pati od losih vremenskih uslova, loseg seeinga i prisustva bilo kavih slojeva oblacnosti. Galaksiju sam posmatrao vise puta i pogled se drasticno razlikovao - mozda i najvise od svih galaksija unutar Virgo Clustera (samo mozda M61 moze da toliko pokaze i toliko sakrije u zavisnosti od uslova posmatranja). M 99 sam ponovo posmatrao pre desetak noci pa ponovo pre dve noci i pogled je bio razocaravajuc. Jedne noci los seeing a druge jedva prisutna tanka oblacnost. Pri takvim uslovima ne da se spirala nije videla nego je i sama galaksija delovala bledo, malo i neugledno.

Na kraju, kada se osmatranje u celosti zavrsi, menja se i percepcija oblika galaksije. Naime, prisustvo siroke i izmestene spiralne ruke menja pocetni utisak o ovalnosti objekta u neki amorfan, nesimeticni oblik. Na kraju mi je cak i jezgro delovalo izmesteno iz centra objekta jer je ulazak spirale u pogled poprilicno prosirio galaksiju sa svoje severne strane.

M99 smatram za jedno izuzetno posmatranje. Razlog za to nije ni sjaj ni velicina objekta vec relativna lakoca sa kojom sam uspeo da uocim severnu spiralnu ruku. Kad kazem lako ne mislim i brzo. Medjutim, sad kada pogledam audio snimak koji sam napravio prilikom posmatranja vide sam da mi je trebalo 8 minuta za okularom da jasno razvojim spiralu, sto je za ogromnu vecinu galaksija smesno malo vreme. Sto se tice uvecanja, ona za ovaj objekat ne smeju biti prevelika. Galaksija ima pristojnu magnitudu ali u praksi sija osrednjim sjajem. Ako se ide na uvecanja +200x gubitak sjaja ostaje prevelika zrtva za dobitak na kontrastu. Ja sam se igrao sa uvecanjima dok nisam nasao najbolju kombinaciju gubitka sjaja i povecanja kontrasta a to je bilo 137x. I uvecanju 176x pogled je bio sasvim dobar, ali nista ispod 137x i iznad 176x nije dalo dobre rezultate.


NGC 4298 i NGC 4302

Blizak par spiralnih galaksija, magnitude oko 12.5.

Sto se tice magnituda ovih objekata u izvorima sam nailazio na podatke koji se znatno razlikuju, od 11.3 do 13.5. Neki najcesci podatak je da obe galaksije sijajau magnitudom oko 12.5, mada sam za NGC 4302 nailazio i 13.6. Iz prackicnog posmatranja mogu da ''tvrdim'' da podaci koje daje Stellarium o magnitudama oko 11.3 i 11.6 verovatno nisu tacni jer se galaksije jedva vide cak i perifernim vidom.

Ono sto je ''egzoticno'' kod ovih galaksija je njihova bliskost. Kad kazem bliskost mislim na bas bliskost - sa jezgrima na rastojanju od samo 2.5' galaksije se skoro dodiruju. Takodje, razlicitost oblika dodatno ddodaje na zanimljivost opservacije: NGC 4298 je klasicna edge-on galaksija i sa prividnim dimenzijama 3.3'x1.2' veca je galaksija para. NGC 4302 je mnogo manje iskosena i pokazuje se ovalno. Sa prividnim dimenzijama 2.8'x0.8' predstavlja manji galaksiju u paru. Naravno, ovo su nominalne kataloske vrednosti velicine - u okularu svi objekti, pa i ova dva, deluju daleko manje.

Smatra se da ove dve galaksije fizicki intereaguju. I fizicko rastojanje izmedju njih je malo (svega 36.000 ly), a na astrofotografijama se vidi kako je veca galaksija izoblicila manju u asimetricni oblik.

Lociranje: Nalazi se samo 40' severoistocno od M99 i najbolje je naci ih okularski. Pogledamo M99 okularem malog uvecanja, stavimo je na severoistocni kraj vidnog polja u sa jugozapadne strane u pogled ce uci podrucje u kome se nalaze galaksije. Sami objekti uocice se perifernim vidom.

Opservacija: Ovaj galakticki par je izuzetno tesko osmatranje, Samo uocavanje galaksije izvrsio sam perifernim vidom. Medjutim, kvalitet osmatranja je bio jako los. Pogled na objekte je nestabilan, galaksije cas iskacu cas uskacu u pogled perifernog vida i nikako nisam uspeo da stabilizujem ''sliku''. Ne znam zasto je to tako, uspevao sam ranije da stabilizujem i galaksije magnitude 13, ali ove dve nikako. Da li je zbog niskog polozaja na nebu i prisustva turbulencija atmosfere ili losem kvalitetu mog perifernog pogleda ne znam. Uglavnom, galaksije se pojavljuju i gube u pogledu, i to veoma bledo i  na granici vidljivosti.

U intervalima dobre slike pogled zaista jeste lep. Ne zbog sjaja i velicine objekata, vec zbog bliskosti i oblika. Sa desne strane se vidi se jedna veca izduzena bleda fleka sa usmerenjem od 7h ka 1h - NGC 4298. Levo od nje, otprilike i nivou sredine vece galaksije, javlja se mala okrugla flekica - NGC 4302. Galaksije ne sijaju sjajem izazvanim svetloscu jezgra, vec kao uniformno zasvetljanje u odnosu na okruzujuce nebo. Nikakvi detalji, pa cak ni srediste galaksije, nisu se dali primetiti. Galaksije se nalaze na izuzetno bliskom rastojanju, i imao sam osecaj da kada bi uspeo da galaksije vidim u boljem pogledu da bi se mozda i dodirivale.

Sazvezdje Virgo nije samo Virgo Cluster, niti je samo M104 Sombrero Galaxy. Unutar sazevzdja nalazi se jos mnogo DSO, uglavnom galaksija, od kojih neke ne da ne zaostaju za Messier galaksijama Virgo Cluster-a vec ih cak i nadsijavaju. U danasnjem postu opisacu tri galaksije koje sam izabrao jer imaju istu polaznu tacku za svoje lociranje, a to je svetli binarni sistem Porrima (𝞬 Virginis), centralna zvezda asterizma ''The Bowl of Virgo'' unutar koga se nalazi Virgo Cluster. Nijedna od danasnjih meta nije deo Virgo Cluster-a, ali dve od njih ne zaostaju po sjaju za najsasnijim galaksijama Clustera. Cak stavise, NGC 4697 cak sija svetlijom magnitudom od vecine Messier galaksija unutar sazvezdja Virgo.


NGC 4666 - Superwind Galaxy

Spiralna galaksija blede magnitude 11.49 i prividne velicine 4.5'x1.4'.

Ova galaksija najbledja je od danasnje tri mete, ali pocinjem sa njom jer je najbliza svetlom binarnom sistemu Porrima, polaznoj tacki za sva tri danasnja objekta. U pitanju je starburst galaksija, dakle galaksija u kojoj se proces zvezdane fomacije odvijan neobicno visokim intenzitetom (isto kao kod M82). Taj eksplozivni proces kreira jake stalrne vetrove koji se krecu u i oko galaksije, pa je po njima i galaksija dobila ima ''Super-vetar''.

Galaksija je nagnuta na nasu liniju pogleda pod uglom od 85º, sto je cini gotovo edge-on galaksijom. Taj polozaj ''spasao'' je ovu galaksiju jer joj je povecao povrsinski sjaj i ucinio ovaj inoako bledi objekat vidljivim za amaterske teleskope.

Lociranje: Galaksija se nalazi samo 1.3º udaljena od Porrime i lako ju je pronaci okularski. Sa druge strane, nije ju lako primetiti jer sjaji dosta bledim sjajem.

- Krenuo sam od binarnog sistema Porrima u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Sa severoistocne strane Porrime videce se prominetan trougao tri svetle zvezde. U trazilac nacentriramo nasevernije teme tog trougla, zvezdu SAO 138923.
- Pogledamo zvezdu kroz okular malog uvecanja, pomerimo je na levu stranu vidnog polja i sa desne strane ce u pogled uci bledi izduzeni sjaj nase mete.

Opservacija: Galaksija izgleda veoma bledo i izduzeno, sa duzom osom usmerenom od 11h prema 5h. Malo me je uplasio slab sjaj objekta pa sam oprezno prisao povecanju uvecanja.

Na uvecanju 136x vidi se jako bleda dvostruka zvezda na galaksijinih 2h (zapad-severozapad). Kasnija veca uvecanja otkrice da je zvezda u stvari trostruka i mozda ce to biti i najlesi deo ovog osmatranja. Pogled na ovom uvecanju bio je poprilicno dobar. Iako je objekat bled, kontrast se dovoljno popravio da je sredisnja regija galaksije postala jasno uocljiva. Centralna regija je poprilino velika i zauzima skoro pola lica objekta. U njoj nisam uspeo da primetim nista sto bi licilo na centralni nukleus. Centralna regija je poprilicno izduzena i prati usmerenje izduzenosti galaksije.

Na uvecanju 320x najzanimljiviji je bio pogled na ''dvostruku zvzezdu'' koja prati galaksiju. Naime, sada se jasno videlo da je zvezda u stvari trostruka, gde se treca najbledja komponenta smestila izmedju dve svetlije. Treca komponenta samo povremeno uskace u direktan pogled i stabilno je vidljiva iskljucivo perifernim vidom. Sto se tice galaksije, ovoliko uvecanje potpuno izgubi halo, ali je zato jezgro dobilo na velicini i detaljnosti. Koliko strada halo, toliko se izduzuje centralna regija i tada se vidi da galaksija mozda ima mali elipsasti nukleus u centru sredisnje regije. Ne mogu da potvrdim ovu opeservaciju ali meni se tako cini.


NGC 4697 - Caldwell 52

Masivna elipticna galaksija svetle magnitude 9.37 i prividne je velicine 4.4'x2.8'.

Sa tom magnitudom NGC 4697 spada u grupu od nekoliko desetina najsvetlijih galaksija na nocnom nebu. Galaksija je svetlija od vecine clanica Virgo Clustera-a koje je Messier uvrstio u svoj katalog. Cinjenicu da je Messier ''promasio'' ovaj objekat iskoristio je, naravno, Sir Partick Moore i uvrstio objekat u svoj Caldwell katalog 109 objekata. Galaksiju nastanjuje trilion drevnih ostarelih zvezda, sto NGC 4697 stavlja medju najnastanjenije teleskopski osmotrive galaksije.

Lociranje: Galaksija se nalazi bukvalno 4.5º vertikalno ispod svetle zvezde Porrima u glavnom asterizmu sazvezda i veoma ju je lako locirati prateci lanac svetlih zvezda koji se pruza od Porrime pravo na jug.

- Krenuo sam od binarnomg sistema Porrima (𝞬 Virginis) u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Vertikalno ispod nje pruza se lanac jasno uocljivih svetlih zvezda koji pravi lako oucljivi paterm 1-1-2-1 (broj zvezda u lancu). Sam patern detaljno sam naznacio u mapi prilozenoj na kraju posta.
- Poslednja zvezda u lancu je SAO 138967, a sama galaksija se nalazi tek 30' pored nje.
- Nacentriramo trazilac na SAO 138967, pogledamo zvezdu okularem malog uvecanja, pomerimo zvezdu tek neznatno na severoistok i svetli sjaj galaksije ce jasno u uci u vidno polje sa jugozapada.

Opservacija: U oklularu malog uvecanja galaksija poptpuno opravdava svoju svetlu magnitudu. Sjaj galaksije je iznezdjujuce visok a objekat je jasno uocljiv bez potrebe za primenom naprednih tehnika opservacije. Oblik galaksije je izrazeno elipsast i mene je podsetio na loptu za ragbi. Cak i na malom uvecanju ocigledno je da galaksija ima veliko, svetlo i izduzeno jezgro koje nije dominantno svetlije u odnosu na ostatak galaksije. To cini da galaksija u celini izgleda svetlo, a ne samo centar. Ono sto galaksiju karakterise na malom uvecanju su poprilicno ostre ivice. Naime, granica izmedju ivica galaksije i okruzujuceg neba je jasno definisana i pogled deluje nekako ''zategnuto''. Sto se tice okruzujuceg polja, znajuci u kom sazvezdju se galaksija nalazi, moze se cak reci da galaksija lezi u bogatom zvezdanom polju. Severno od sebe ima tri svetle zvezde i jos jednu na svom istoku.

Sto se tice velicine, galaksija deluje poprilicno malo. Imajuci u vidu relativno malu velicinu u odnosu na svetli sjaj i ostrinu, ova galaksija mi se cinila pogodnom za posmatranje na malo vecim uvecanjima i ja sam je najvise posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Iznenadilao me je da cak i na uvecanju od 320x galaksija nije drasticno izgubila na sjaju.

Na uvecanjima 176x i 320x ja sam stekao utisak da ova galaksija nema bas uniforman gubitak sjaja od jezgra ka spoljasnjosti, kao sto to elipticne galaksije uglavnom imaju. Naime, uspeo sam da uocim neka tri prelaza u sjaju objekta. U centru galaksije je sjajno i izuzetno gusto mlecno jezgro izduzeno ovalnog oblika. Jezgro je okruzeno unutrasnjim halom koji je bledji od samog centra ali daleko od toga da je bled. Prelaz od jezgra ka unutrasnjem halu je ostar i jasan, sto jezgro cini jasno uocljivim. Na kraju imamo tanki i bledi spoljasnji halo, ali dovoljno svetao na napravi jasan i relativno ostar prelaz u okrucujuce nebo. Mali problem sa opservacijom spoljasnjeg hala je velicina svetle centrale regije. Naime, jezgro i unutrasnji halo su toliko veliki i sjajni da ''svetlosno zagadjuju'' spoljasnjost objekta i ona se malo teze primecje.

Sto se tice ostalih detalja, njih nema, sto je i za ocekivati kod skoro svih elipticnih galaksija. Jedini dodatni detalj je da se na velikim uvecanjima vidi da galaksija ima jednu bledu zvezdu usadjenu u juznu ivicu hala.

Sveukupni utisak je da galaksija izgleda nekako maglovito, ali ne kao bleda fleka, vec kao da je sacinjena od guste belicaste magle koja rasipa sjaj izvora svetlosti koji je u njoj.


NGC 4699 - Vinyl LP Galaxy

Spiralna galaksija magnitude 9.6 i prividne velicine 3.9'x2.6'.

Ova galaksija nalazi se na istoj vertikalnoj liniji od Porrime ka jugu kao i prethodna meta, i logicno je posmatranje koje sledi posle osmatranja NGC 4697.

Lociranje: Nalazi se samo 2.5º juzno od NGC 4697 i lako se pronalazi.

- Krene se od zvezde SAO 138967, pored koje se nalazila prethodna meta.
- Juzno od nje primetice se dve zvezde sa kojima SAO 138967 gradi jednakokraki trougao. Ako osno-simerticno preslikamo zvezdu u odnosu na osnovicu tog trougla doci cemo do zvezde SAO 138978, koja se nalazi tik uz galaksiju.
- Pogledamo zvezdu SAO 138978 okularem malog uvecanja i sjajni zvezdoliki sjaj nase mete ce se pojaviti na jugu vidnog polja.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x, galaksija izgleda bas lepo. Izgleda kao zvezdolika mrlja ili kao mutna zvezda ali vece, dovoljno veliko da se ne moze pomesati sa zvezdom obavijenom maglovitoscu. Sjaji izrazito visokim sjajem i mene je najvise podsetila na neku jako sjajnu planetarnu maglinu. Vec na ovom uvecanju galaksija je izgledala pomalo izduzeno ali sam za bolju opservaciju detalja presao na veca uvecanja.

Galaksija je dovoljno svetla da sam mogao da je posmatram na uvecanju koje mi daje optimalnu izlaznu pupilu, a to je 176x. Na tom uvecanju meni se ova galaksija vise svidela od prethodne. Naime, jezgro Vinila je manje od jezgra prethodne mete i spoljasnji halo galaksija vise dolazi do izrazaja, te se lakse primecuje. Utisak o izduzenosti objekta koji sam imao na malom uvecanju se sada potvrdio, i galaksija se pokazala ovalno, sa malim i blago ovalnim jezgrom. Objekat je jako svetao, i iako se nalazi nisko na nebu dobro se istice i ima ostrinu u odnosu na okruzujuce nebo. Galaksija dobro reaguje na duzinu posmatranja i sto se duze gleda sve vise dobija na dimenzijama.

Medjutim, najvece iznenadjenje bilo je kako je dobro galaksija izgledala na uvecanju 320x. Visok povrsinski sjaj koji je relultat svetle magnitude i male velicine objekta rezultirao je neobicno dobrom slikom galaksije na visokom uvecanju. Naime, na ovom uvecanju, povecan kontrast izmedju galaksije i okruzujuceg neba doveo je do toga da je halo dosta dobio na velicini i uspeo sam da primetim njegve delove koje nisam uspeo na 176x. Najbitnije, povrsina hala pocela je da pokazuje nejednaku osvetljenost po svojoj povrsini. Naime moj utisak je da halo ''isaran'', tj. da ima nejednak sjaj preko svog lica. Ta nekonstantnost u osvetljenju pogotovo je primetna na ivicama hala koje su se ''vrpoljile'' i na trenutke pokazivale u jacem sjaju. Osmatranje te nejednakosti sjaja je jako naporno a ''isaranost'' se pokazuje u nekonstantnom pogledu, pa ovaj utisak ne mogu da potvrdim. Mislim da halo nije uniformnog sjaja vec mestimicno nejednakog, ali posto nisam nikako uspeo da stabilizujem taj pogled neka bude da je to samo moj utisak a ne fakat.