PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[PavleR]

Sazvezdje Triangulum:

M 33 - Triangulum Galaxy

M 33 jedna je od tri vodece galaksije nase Lokalne Grupe, pa je samim tim, zbog broja detalja koji se u njoj mogu videti, jedna od najposmatranijih galaksija na nocnom nebu. Do tih detalja nije lako doci, posmatranja umeju da budu veoma zahtevna, a za uspesnu osmotrivost moraju da se poklope mnogi uslovi koji ne zavise uvek od samog posmatraca.

Pre nego sto dam podatke o samoj galaksiji, mislim da je vazno shvatiti sta je to Lokalna Grupa, jer bas zbog svog prisustva istoj i M31 i M33 se pokazuju u ogromnoj prividnoj velicini, sa velikim brojem detalja. Lokalna Grupa galaksija je naziv koji se koristi za galakticko jato koji sacinjavaju tri glavne galaksije: Mlecni Put, M31 Andomeda galaksija i M33 Triangulum galaksija. Uz te tri, u Lokalnu Grupu ulaze i sve njihove satelitske galaksije, plus neke za koje nije jos uvek utvrdjeno da li propadajj Grupi ili ne. Sve tri glavne galaksije Lokalne Grupe su gravitaciono vezane i krecu se jedna prema drugoj. Procenjeno je da ce za oko 4 milijarde godina doci do spajanje galaksija Grupe i formiranja jedne gigantke elipticne galaksije. Stoga su galaksije Grupe nasi najblizi galakticki susedi, sto M 31 i M33 cini dominantnim galaksijama na nocnom nebu. Cak i neki njihovi sateliti, kao sto su M 32 i M110, i pored svoje patuljaste prirode, zbog svoje blizine nadsijavaju mnogo vece i grandioznije galaksije.

M 33 je po mnogim parametrima jedna od najdominantnijih galaksija na nocnom nebu:

- sa magnitudom 5.72, M33 zauima drugo mesto po sjaju od svih galaksija koje mozemo uociti. Ispored nje se nalazi samo Andomeda galaksija, koja sija nenadmasnom magnitudom od 3.44. Medjutim, ta svetla magnituda moze da zavara, jer je povrsinski sjaj M33 izuzetno mali i iznosi nesto vise od 14 mag/arcmin². Ta vrednost je cak i za galaksije izuzetno mala. Mali povrsinski sjaj galaksija ne duguje samo svojoj velikoj prividnoj velicini vec i svom skoro face-on polozaju na nasu liniju pogleda. To znaci da mi M33 posmatramo gledajuci kroz njenu tanku galakticku ravan, sto umnogome smanjuje sjaj galaksije u okularu.

- kao deo Lokalne Grupe, M33 je jedna od nama najblizih galaksija. Od Sunca je udaljena ''samo'' 2.73 Mly. Inace, koliko ja znam, nama najbliza galaksija, a da nije satelit mlecnog Puta, je jos jedna clanica Lokalne Grupe - Andromedin satelit NGC 185.

- i po prividnoj velicini M33 se nalazi na drugom mestu od svih galaksija na nocnom nebu. Sa prividniom precnikom oko 1º, veca od nje je samo neprikosnovena Andromeda galaksija. Koliko je to ogromna velicina govori i da se vidno polje malih uvecanja krece negde oko te vrednosti. Naravno, u oklularu ce se galaksija videti manja od svoje kataloske vrednosti, ali i dalje ogromna.

- i pored toga sto izgleda kolosalno, M 33 je u stvari veoma mala i siromasna galaksija. Unutar sebe sadrzi samo oko 40 milijardi zvezda, sto je minorna velicina u poredjenju sa trillion zvezda u Andromedi ili cak 5 triliona u nekim gigantskim elipticnim galaksijama. I precnik galaksije od samo 60.000 ly stavlja je u red malih galaktickih objekata (upola je manja od Mlecnog Puta).

- taj mali broj zvezda galaksija pre svega duguje svojoj mladosti. Procenjuje se da je M 33 poprilicno mlada galaksija, unutar kojoj se tek desava intenzivna zvezdana formacija. Koliko su zvezde u M33 mlade govori i cinjenica da u galaksiji nije otkrivena nijedna supernova. Smatra se da su naprosto zvezde galaksije toliko mlade da jos nisu dosle do stadijuma da eksplodiraju kao supernove. Stoga je M33 prepuna plavih dzinova, otvorenih jata, zvezdanih asocijacija, globularnih jata i emisionih maglina. Najlepsi deo od svega je sto se neke od tih emisionih maglina mogu teleskopski uociti, a jedna od njih (NGC 604) je toliko velika i svetla da se moze uvek uociti, cak i ako se ne vide same spirale galaksije.

Sama morfologija galaksije idealna je za ovako blizak objekat. Galaksija ima mali centar i siroko razvijene spiralne ruke, od kojih se isticu dve koje sa centrom grade oblik slova S. Medjutim, za razliku od grand-design galaksija (M101), spiralne ruke M33 su flokulentne i nisu kontinuirane. Da pojasnim, pod pojomom flokulente galaksije podrzumeva se galaksija cije su spiralne ruke isprekidane i sastoje se od vise delova ili ''rucica'' koje vizuelno izgledaju kao singularna spiralna ruka. Nasuprot njima stoje grand-design galaksije sa velikim, sirokim i kontinuiranim spiralama (M101 i M74). Flokulentne spirane ruke karakteristicne su za mlade galaksije, kao sto je i M33. Zvezdana formacija u takvim galaksijama je mlada, zvezde su skupljene u mnostva jata i asocijacija, sve je gusto spakovano i asocijacije jos uvek nisu stigle da raspadnu i da posalju svoje zvezde koliko-toliko ravnomerno preko tela objekta.

Lociranje: galaksija se jasno vidi u traziocu kao velika i okrugla maglovita mrlja. Stoga je potrebno samo ''dogegati'' se do njene pozicije i direktno naciljati objekat.

- krenuo sam od zvezde Alpha (𝞪) Trianguli u glavnom asterizmu sazvezdja. Magnitude je 3.42 i vidi se golim okom.
- uocimo zvezdu SAO 74881, koja se nalazi 2.5º severno, upravno na pravac koji spaja 𝞪 i 𝞫 Trianguli.
- produzimo liniju koja spaja 𝞪 Trianguli sa tom zvezdom za jednu njenu duzinu i doci cemo do regije u kojoj se nalazi galaksija. Sama galaksija videce se traziocu.

Opservacija: Pre samog opisa galaksije treba istaci da je M33 izuzetno kompleksno posmatranje. Kvalitet njenog prikaza ne zavisi samo od iskustva posmatraca i velicine teleskopa, vec i od faktora na koje posmatrac ne moze da utice. Ne samo sto su dobar seeing, kvalitetno nebo i mracna pozicija imperativ, vec M33 zahteva i neke dodatne uslove da bi pokazala svoje detalje. Naime, galaksija je notorna po tome sto lose reguje na vlagu u vazduhu i potrebno ju je posmatrati u noci koja je sto vise suva. Cesto se pri visokoj vlaznosti spiralne ruke prosto ''razmazu'' preko lica objekta i sve izgleda kao  ogromna amorfna mrljetina bez ikakve razlucive strukture. Iskustvo takodje igra veliku ulogu jer ovu galaksiju ''treba napasti'' iz svih oruzja iz arsenala posmatraca. Sve pomaze, i periferni vid, i pomeranje tubusa i duzina osmatranja, ali opet ponavljam, ponekad je sve to za dzabe ako je su atmosferski uslovi losi.

Ja galaksiju posmatram pod solidniom nebom sa dobre pozicije. Iskustveno sam se vec navikao na njenu osnovnu formu jer sam je puno puta posmatrao pa mi uocavanje njenih spirala uglavom nije nikakav problem. Izdvajanje H II regija je drugacija prica, za to je potrebno ozbiljno rudarenje (sem za NGC 604).

Dugo sam odlagao da galaksiju stavim na papir jer sam je pri svakom novom posmatranju video sve bolje. Ove sezone sam izdvojio jednu suvu noc i celu je posvetio M33. Objekat sam posmatrao citava 2.5 sata sa malom pauzom i konacno mogu da kazem da sam iz nje izvukao maksimum koji je moguc pod mojim nebom, mojim teleskopom i iskustvom kojim raspolazem.

Galaksiji jako prija povecanje kontrasta i smanjenje izlazne pupile. Stoga ne treba biti skrt na uvecanjima, iako je objekat ogroman. Pojacanje kontrasta drasticno poboljsava kvalitet slike i galaksiju sam uglavnom posmatrao na uvecanju 137x.

Galaksija kao celina

Vec na malom uvecanju galaksija izgleda ogromno. Moja procena je da su joj dimenzije u okularu gigantskih 30' !!! Prikazuje se sa relativno svetlim ovalnim jezgrom iz koga se na sever i jug pruzaju dve spiralne ruke. Spirale se uvijaju na taj nacin da zajedno sa jezgrom obrazuju distinktivan oblika slova ''S''. Spiralne ruke odmotavaju se suprotno od smera kazaljke na satu i obavijaju se oko jezgra.

Galaksija izgleda jako difuzno i mekano. Nista u njoj nema ostre granice i sve je pomalo razmazano.

Jezgro

Iako jezgro nije previse svetlo, njegov sjaj daleko nadmasuje sjaj spiralniuh ruku. Jezgro nije uzareno, ali je gusto i pomalo mlecno. U odnosu na velicinu cele galaksije moze se reci da je jezgro malo, ali to je samo opticka varka. Uzimajuci u obzir da su dimenzije galaksije 30', to malo ''jezgro'' siroko je oko 5', sto je daleko vece od ogromne vecine galaksija koje mozemo videti teleskopima. Blago je ovalno u usmerenju od 11h ka 5h. Samo jezgro je difuzne pojave i nema jasno definisane granice sa ostatkom galaksije. Oko sebe ima bledu i veliku izmaglicu. I sama mesta u kojima iz jezgra krecu spirale galaksije nisu jasno definisana, sve je nekako razmazano i spiralama je potrebno da se malo odmaknu od centra da bi postale jasno definisane.

Jezgro preko sebe sadrzi superimponirane zvezde, koje se mnogo bolje uocavaju na vecim uvecanjima. Najuocljivije su dve zvezde na jugu jezgra, koje su jasno vidljiva vec na 107x. Takodje se mogu videti cetiri superimponirane zvezde preko izmaglice koja okruzuje jezgro.

Juzna spiralna ruka

Juzna spirala je lucna, tanka i dobro izrazena. Izlazi iz jezgra na nekih 7h, brzo se  savije u blagom luku za nekih 90º na jugozapad i produzava dugacko lucno kretanje ka zapadu nekih 15'. Kako se priblizava svom kraju postaje sve tanja, i relativno spicasto se zavrsava u svetloj H II regiji NGC 604. Tu regiju opisacu kao zaseban objekat u daljem delu teksta. Treba samo reci da je NGC 604 daleko svetlija od same spirale i da je njen najproninentniji deo.

Juzna ruka je ostrija i bolje izrazena od severne jer se izmedju nje i jezgra galaksije nalazi sirok ''prazan'' prostor. Jasno je definisana i vide joj se granice sa obe strane ruke. Manje je difuzna od severne, svetlija je, tanja i elegantnija. Ono gde je severna ruka ''jaca'' je  neprozirnost. Sa razliku od severne ruke kroz koju se nista ne probija, juzna ruka je ''redja'' i cak mi se cini da nema podjednaku osvetljenot po sebi.

Severna spiralna ruka

Severna ruka je mnogo deblja od juzne, bledja ali zato i mnogo gusca. Potpuno je neprozirna i nista se ne probija kroz nju. Deluje ujednacenije u sjaju od juzne. Difuzna je, slabije je definisana od juzne i ne mogu joj tacno odrediti granice.

Ova ruka izlazi iz jezgra na nekih 1h, ali ne tako definisano kao juzna. Regija u kojoj pocinje severna ruka je debela i difuzna, recimo 2x sira od regije pocetka juzne spirale. Njen spoj sa jezgrom je mnogo homogeniji i izgled kao ''nastavak'' same centralne regije. Taj pocetak se u svoj svojoj debljini kratko pruza na sever da bi potom odmah savio na severoistok i vidu bledog luka svetlosti se dugacko pruza ka istoku nekih 15'. Na mestu savijanja ruke nalazi se jedna svetla zvezda, a ruka se zavrsava takodje pored jedne zvezde magnitude oko 10. Izmedju spirale i jezgra smestio se lanac od 4 zvezde. Taj lanac zvezda nalazi se tacno u mracnom procepu izmedju jezgra i severne ruke. Za razliku od juzne ruke kojoj je zavrsetak jako dobro definisan H II regijom NGC 604, ja nisam uspeo da jasno uocim zavrsetak severne spirale. Ona se utapa u nebo mnogo difuznije, skoro neprimetno.

Ono sto je meni glavna karakteristika severne spirale je njena neprozirnost i gustina. Cak i u nocima u kojima je teze uociti oblik ruke, severna ruka se lako istakne setanjem objekta po vidnom polju kao regija sirokog ozbiljnog zasijanja okolnog neba.

H II regije unutar galaksije

M 33 je znamenita po tome sto se unutar njenih spiralnih ruku mogu uociti mnoge H II regije. One se vide kao zasijanja i zadebljanja duz spirala. Dok su neke lako uocljive, neke se prikazuju jako tesko i zahtevaju potpunu posvecenost, dobre uslove posmatranja i malo iskustva u izvlacenju ovakvih detalja.

Te H II regije su u stvari mesta intenzivne zvezdane formacije unutar spirala galaksije (emisione magline). Kolosalnih su razmera. Sama cinjenica da se u nekoj galaksiji mogu uociti njene emisione magline dovoljno govori o gigantskim razmerama istih. Mnoge od tih H II regija imaju svoje zasebne NGC i IC oznake, dovoljan pokazatelj koliko su prominentne. Najuocljivija H II regija unutar M 33 je nedvosmisleno NGC 604 koja se nalazi na samom kraju juzne spirale i koju je moguce videti pod bilo kakvim uslovima posmatranja.

Prilikom trazenja H II regija koristio sam se i upotrebom O III i UHC filtera. Taj potez je potpuno logican jer su one nista drugo do gigantske Orionove magline, i filteri bi trebali dodatno da ih istaknu. Medjutim, moja iskustva i sa M33 i sa M101 je da ta tehnika ne pomaze. Predlog za ovakav pristup H II regijama letos sam izneo i svom uvazenom kolegi Vedranu, koji je tom tehnikom pokusao da jos bolje izdvoji H II regije unutar galaksije M101. Koliko sam pricitao iz njegovih izvestaja, ni on nema utisak da ovaj metod pomaze. Neki posmatraci se kunu u ovaj metod, ja nisam utiska da je on nesto posebno koristan, to je bar moje iskustvo.

    - NGC 604

Najveca je i najsjajnija H II regija unutar galaksije. Magnitude je 12 i dimenzija oko 1'. U pitanju je gigantska regija zvezdane formacije, tj. emisiona maglina, 40x veca od Orionove magline.

NGC 604 se nalazi na samom kraju juzne spiralne ruke i lako je uocljiva. Ovalna je u obliku, sa duzom osom usmerenom istok-zapad. Jasno svetli kao izduzeni cvor svetla. Odmah jugozapadno od nje nalazi se prominentan trogao zvezda magnitude oko 9, a nesporedno juzno od magline smestila se zvezda magnitude 9. Maglina dobro reaguje na uvecanja ali zato nisam primetio da filteri znatno poboljsaju pogled na nju. Regija je velika, svetla i lako uocljiva u nefiltriranom pogledu i nema potrebe dodatno je izdvajati filterima.

    - NGC 595

Uzansno tesko vidljiv cvoric u blizini jezgra galaksije. Uocio sam ga na 7h od jezgra, i to teskom mukom. Naime, posle oko sat i po kontinuiranog posmatranja galaksije bacio sam se u lov na elusivnije H II regije. Uspeo sam da, sem NGC 604, ulovim jos tri od njih. Sutradan sam ih kuci identifikovao, i jedino sto postoji na mestu na kome sam uocio cvoric je NGC 595.

Ova regija javlja se kao prebledo cvorasto zasijanje, uocljivo iskljucivo perifernim vidom.  Nalazi se na 7h od jezgra i udaljena je od centra nekih 5'. Maglina se jedva stabillizuje u perifernom pogledu i jako je tesko osmotriva. Siguran sam da sam cvoric uocio, da li je u pitanju NGC 595 ne znam, ali prosto na tom mestu nema sta drugo da bude.

    - IC 142 ili IC 143

Negde posle polovine juzne polovine spiralne ruke uocio sam mutnu cvorastu regiju. Kasnijom analizom shvatio sam da se na tom mestu jedna do druge nalaze dve H II regije: IC 142 i IC 143. Ja sam verovatno uocio IC 143, posto ona sija mnogo svetlijom magnituidom od svog suseda. Pokazuje se kao mutna mrlja, skoro kao zvezda sa oreolom oko sebe.

    - IC 136

H II regija pri pocetku severne spiralne ruke. Blizu nje se nalazi i IC 135 ali kapiram da sam uocio onu svetliju - IC 136. Ova regija je malo veca i svetlija. Jasno se javlja u perifernom pogledu pri pomeranju objekta po vidnom polju. Javlja se kao zadebljanje unutar maglovitosti gornje spiralne ruke, svetlija od same ruke. Maglina dobro reaguje na pomeranje tubusa.

Mapa lociranja:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54172792006/in/dateposted-public/

[kruska]

Prilicno "aktuelna" galaksija, u Zenitu je u ovom delu godine, cak i omiljena obzirom na velicinu.
Thanks na kompletnim detaljima.

[Yagodinac]

Svaka ti čast na opisu struktura koje se generalno najčešće svrstavaju u astrofotografsku tematiku.

[PavleR]

Ljudi, hvala na citanju i komentarima.

Svaka ti čast na opisu struktura koje se generalno najčešće svrstavaju u astrofotografsku tematiku.

Ima dosta DSO koje sa osmatracke strane hobija mogu da pokazu detalje koji se smatraju astrofotografskim. Medjutim, za to je potrebno prethodno dobro prouciti objekat i pripremiti se za posmatranje. To je boljka mnogih posmatrackih astronoma i cesto su oni nje itekako svesni. Licno sam pomagao nekim svojim kolegama u pripremama za posmatranje i radio na tome sa njima i rezutati su itekako vidljivi.

Recimo, kod M33, H II regiju NGC 604 moze videti svaki osmatrac sa dovoljno velikim teleskopom cak i ako ne vidi spirale. Ali da bi je video, mora prvo da bude svestan da ona postoji, inace ce je prevideti. Ona je najsvetliji deo galaksije (sem jezgra), izgleda kao da se nalazi izvan nje i vidi se pod bilo kojim uslovima - ako znamo sta trazimo i sta gledamo. Pa recimo kod galaksije M64, tamna traka prasine je jasno vidljiva oko jezgra i vizuelna je meta koliko i astrofotografska. Medjutim, da bi se ona uocila opet posmatrac mora da bude svestan njenog prisustva i da pojaca kontrast i ubledi galaksiju da bi je uocio. Ako galaksiju gleda nepripremljen, posmatrac ce preskociti taj korak i nece primetiti traku. Da ne pominjem M101 koja takodje ima H II regiju NGC 5447 koja se moze osmotriti cak iako se ne vidi nijedna spirala, a ako se spirale primete onda ih ima jos. Ali opet, i za to osmatranje posmatrac mora izvrsiti pripremu posmatranja inace je nece uociti.

Ja volim da kazem da mi na svakih sat vremena osmatranja dolazi 5 sati teorijskog izucavanja. Imam 6 krcatih registara sa izvucenim objektima po sazvezdjima, sa numerickim, morfoloskim, fizickim i osmatrackim osobinama svakog. Slicno je i kod astrofotografije, citao sam kako astrofotografi kazu da pravi posao dolazi posle snimanja. Kod vizuelaca pravi posao se odradi pre gledanja, onda je i posmatranje mnogo kvalitetnije.

[Yagodinac]

Jeste tačno da je priprema najvažniji deo, ja npr isto imam u Favorites toliko objekata koje planiram da snimim da je veoma teško sve to iskrolovati 
Te strukture koje si naveo, HII regioni u okolnim galaksijama, čim imaju NGC oznake znači da su otkrivene vizuelno u XIX veku. Naravno, par je otkrio Herschell a ostale drugi; tvoj teleskop je daleko manji od tadašnjih opservatorijskih refraktora od po preko pola metra aperture, samim tim je uspeh juriti ove objekte veći. Jesi probao zvezdu džina B342, to je kontam negde na granici (15.2mag)?
Evo gde je ona.

[PavleR]

Jesi probao zvezdu džina B342, to je kontam negde na granici (15.2mag)?
Evo gde je ona.

Ma gde sam video, jedva sam video i ovo malo H II regija. To je bas rudarski posao sem NGC 604. U principu magnituda 14 mi je neka granica vidljivosti. Uspevam da vidim usamljene zvezde magnitude 14, galaksije oko 13.5, ponekad malo bledje. A i za te magnitude mora da se dosta radi. Nista od toga nije na izvolte, treba dosta tehnike za tako blede objekte. Uzgred, super je ova mapa ka kojoj si poslao link!

[Yagodinac]

Evo ovo je primer gde nečije iskustvo vredi više od formula. Kalkulator kaže za 300 15mag, a ti 14mag. I onda verujem tebi, pošto je 15 verovatno u zenitu u Sahari, kad je seeing najbolji te decenije jer se pare mungosi i kad nema Venere i Jupitera da prave LP 
Ja sam isto svojevremeno ustanovio sa 150-icom da je daleko ispod 13.6mag, na prosečnom nebu jednu ili čak i dve magnitude - ali to je do neba i mene, ne do teleskopa, iz orbite verovatno može da dobaci do te magnitude.

[PavleR]

Evo ovo je primer gde nečije iskustvo vredi više od formula. Kalkulator kaže za 300 15mag, a ti 14mag. I onda verujem tebi, pošto je 15 verovatno u zenitu u Sahari, kad je seeing najbolji te decenije jer se pare mungosi i kad nema Venere i Jupitera da prave LP 

Bas sam krajem oktobra ima dobar test koje magnitude mogu da vidim. Bavio sam se svojevrsnim mazohizmom posmatranja bledih otvorenih jata u Aurigi, u blizini Capelle. Reciom NGC 1798, NGC 1883 i Berkeley 15 imaju zajednicku osobinu da im najsjajnija zvezda sija magnitdom 13. Kako sam se dobro pripremio za posmatranje bio sam svestan toga, i umesto da trazim samo jato na lokaciji objekta trazio sam tu usamljenu lucidu da bih na njoj povecao uvecanje na 320x i osmotrio jato. U sva tri slucaja oko lucide (najsjajnija zvezda jata) pojavilo se jos oko 7-10 zvezdica nevidljivih recimo na 176x. Nisam bio lenj pa sam kuci jos bolje proucio jata i shvatio da su sve to zvezde magnitude 14. Mozda, samo mozda, je medju njima bila neka koja ide vise ka 15 ali sumnjam, sve su bile iste velicine i sjaja. Sto se galaksija tice, mislim da je najbledja koju sam osmotrio magnitude 13.8. Ali takve galaksije se javljaju u nestabilnom pogledu perifernog vida, uskacu i iskacu iz pogleda, preblede flekice koje se javljaju kao blago zasijanje okolnog neba. Ali opet- osmotrive su ako im je povrsinski sjaj pristojan.

[PavleR]

DSO u sazvezdju Aries:

- NGC 772 (Arp 78) - Fiddlehead Galaxy i NGC 770 (galakticki par spiralne i elipticne galaksije)
- NGC 877 i NGC 871 (galakticki par spiralnih galaksija)
- NGC 972 (prasinasta spiralna galaksija)

Sazvezdja Aries i Triangullum nalaze se jedno ispod drugog i oba leze juzno od sazvezdja Andromeda. Osmatranja DSO u njima je poprilicna ''patnja'', sa izuzetkom M33 (a i to je jedna vrsta patnje). Svako sazvezdje sadrzi po 5-6 galaksija vrednih pogleda. Dok je posmatranje galaksija u Triangulumu svojevrsni mazohizam, u sazvezdju Ares jos i mogu da se nadju galaksije o kojima se moze napisati vise od tri reda i ja sam se odlucio za njih tri. Sto se tice Trianguluma, sve galaksije, sem M33, mogu da stanu u jedan post, njega cu mozda objaviti sledece sezone, ide zima pa cu se posle Ariesa baciti na opise zimskih meta.


NGC 772 (Arp 78) - Fiddlehead Galaxy i NGC 770

Preckasta spiralna galaklsija magnitude 10.3 i prividne velicine 7.5'x4.3'.

NGC 772 je daleka galaksija kolosalnih razmera. Sa precnikom od citavih 200.000 ly duplo je veca od Mlecnog Pura, koji je i sam velika galaksija. Da je samo malo blize predstavljala bi asolutni hit nocnog neba. Ovako, sa razdaljinom od citvavih 130 ly od Sunca, sjaj NGC 772 se bledo probija do nas, ali jos uvek u sasvim pristojnoj prividnoj velicini.

Popularno ime galaksije ''Fiddlehead'' u prevodu bi znacilo ''glava violine'' ili kako se to kod nas naziva ''puzic violine''. Ime je sasvim prikladno i inspirisano je morfologijom galaksije. Naime, galaksija ima jednu prominentnu asimetricnu spiralnu ruku koja se nepravilno odmotava oko galaksije sa spoljasnje strane, i sve izgleda bas kao puzic violine. Ta spiralna ruka je razvijenija od ostalih, a plimatske sile kojima na nju deluje NGC 770 izazvale su jaku zvezdanu formaciju unutar nje. Razlog tog izoblicenog oblika je interakcija galaksije sa nekoliko svojih satelita, od kojih se istice patuljasta elipticna galaksija NGC 770 magnitude 13.5 koja se nalazi u njenoj blizini. Izoblicenost je ocigledna i iz tog razloga Hamilton Arp je uvrstio ovu galaksiju u svoj ''Atlas of Peculiar Galaxies'' kao 78. unos.

Lociranje: galaksija se lako locira jer je blizu zvezde 𝞬 Arietis u glavnom asterizmu sazvezdja:

- krenuo sam od binarnog sistema Gamma (𝞬) Arietis, najzapadnije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja Aries.
- 1.5º juzno od nje u traziocu ce se lako uociti dve svetle zvezde jedna pored drudge. Desna zvezda je Iota (𝞲) Arietis.
- produzimo liniju koja spaja te dve zvezde u smeru istoka za jednu njenu duzinu i dosli smo u regiju galaksije. Pogledamo kroz okular i bledi ali veliki sjaj NGC 772 pojavice se u vidnom polju.

Opservacija: Imperativ za posmatranje ove galaksije je pustiti je da se popne sto vise na nebeskoj sferi. Pogled na galaksiju u tranzitnom i netranzitnom polozaju se razlikuju po kvalitetu, i to ne malo. Takodje, uslovi posmatranja igraju veliku ulogu, sto manje vlage u vazuhu i turbulencija atmosfere.

Na uvecanju 62.5x vidi se da se galaksija smestila tacno na pola puta izmedju dve zvezde magnitude oko 9. Vidi se kao bledo i ovalno difuzno zasijanje solidnih dimenzija kome sjaj raste ka sredistu. Objekat je bled ali mu godi povecanje kontrasta, samo ne preterano zbog malog povrsinskog sjaja.

Na uvecanju 136x prvi utisak je difuzni oblik objekta. Galaksija deluje jako mekano, bez iole jasnih granica, pa je tesko odrediti gde prestaje galaksija a pocinje okruzujuce polje.

Galaksijom dominira elipsasta centralna regija koja u sebi ima zvezdoliku tackicu svetla - nukleus. Nukleus se vidi samo u suvim nocima pri dobrom seeingu. U prosecnim nocima sjaj centralne regije se razmaze preko svoje povrsine i ugusi malecku ''zvezdicu'' u svom centru. Od centralne regije ka otvorenom polju pocinje bledi halo u kome su integrisane spiralne ruke, koje se ne mogu videti ni u najmanjim tragovima. Halo bledi ka spolja u blagim promenama nijansi i utapa se u okruzujuce polje toliko blago da se ne moze govoriti o postojanju granica objekta. Sve deluje jako mekano i  ''osetljivo''.

Galaksija dobro reaguje na tapkanje tubusa i pomeranje po vidnom polju, kada halo malo dobije na sjaju. Halo je manje elisast od centralne regije i mnogo vise ovalan. Imam ustisak da su mu dimenzije ka jugoistoku vece nego na jugozapadu ali zbog izuzetno malog povrsinskog sjaja ne mogu da stanem iza te opservacije. U tom delu hala trebalo bi da bude usadjena prominenta spiralna ruka ali njeno opazanje nisam uspeo da izvrsim ni u tragovima.

    - NGC 770

Elipticna galaksija magnitude 13.5, prividnih dimenzija 0.6'x0.4'.

U pitanju je satelitska galaksija NGC 772 koja je odgovorna za izoblicenost svog gigantskog suseda. Njeno osmatranje je jako tesko i polazi mi za rukom samo kada glavnu galaksiju posmatram oko tranzitnog polozaja. Javlja je kao bleda pufnasta zvezda na 11h od NGC 772, oko 4' udaljena od maticne galaksije. Osmaotrio sam je u perifernom pogledu u kome se galaksija javlja stabilno ali sicusno i bez ikakvnih detalja.


NGC 877 i NGC 871 (vodece clanice LGG 53 Grupe)

LGG 53 Grupa je galakticka grupa sastavljena od 8 bledih galaksija u sazvezdju Aries. Mojim teleskopom ja uspevam da osmotrim dve njene vodece clanice: spiralne galaksije NGC 877 i NGC 871. Galaksije se nalaze na rastojanju od samo 12', i stoga obe mogu stati u vidno polje bilo kog uvecanja. U pitanju je u stvari galakticki trojac, jer se samo 2' pored NGC 877 lezi spiralna galaksija NGC 876, sa kojom je veca galaksija u interakciji. Medjutim, NGC 876 je izuzetno tesko opaziti. Iako nominalno sija magnitdom 13.8, meni je bilo neizvodljivo da je uocim. Galaksija poseduje izuzetno debelu traku prasine koja zaklanja skoro celo jezgro, pa se cak i na astrofotografijama javlja nenako bledo i stidljivo u odnosu na vecu galaksiju.

NGC 877 je najsvetlija galaksija grupe. Spiralna je galaksija magnitude 11.9 i prividne velicine 2.4'x1.8'. Galaksija intereaguje sa edge-on spiralnom galaksijom NGC 876 koja se nalazi samo 2' od nje. Isto kao kod prethodne mete, i NGC 877 ima jednu izoblicenu spiralnu ruku, koja se nesimetricno uvija oko galaksije posto je deformisana plimatskim silama pratilackopg objekta.

NGC 877 je objekat dubokog svemira u pravom smislu te reci. Rec je zaista dalekoj galaksiji koja je od nas udaljena citavih 160 Mly. Poredjenja radi, postoje citava galakticka jata sa po 8 galaksija u jednom vidnom polju koja su bliza od ovog objekta. Iako bleda i neugledna u okularu, posmatrac mora da ceni svaki drevni foton koji je zavrsio u njegovom oku posle 160 miliona godina putovanja kroz svemir.

NGC 871 je mnogo bledja galaksija. Preckasta je spiralna galaksija magnitude 13.6 i prividne velicine 1'.

Lociranje: galaksije se nalaze u vertikalnom produzetku pravca od prethodne mete NGC 772. Najbliza svetla zvezda galaksijama je 19 Arietis.

- krenuo sam od binarnog sistema Gamma (𝞬) Arietis, najzapadnije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja Aries.
- 1.5º juzno od nje u traziocu ce se lako uociti dve svetle zvezde jedna pored drudge. Desna zvezda je Iota (𝞲) Arietis.
- juzno od te dve zvezde u traziocu ce se primetiti krivudavi lanac tri zvezde.
- 2º juzno od tog lanca po sjaju ce se istaci zvezda 19 Arietis.
- 19 Arietis gradi jednakostranicni trougao sa dve zvezde juzno od sebe. Galaksija se nalazi neposredno uz levu zvezdu, jugoistocno od 19 Ari. Nacentriramo zvezdu u trazilac, pogledamo u okular i u vidnom polju cemo primetiti veoma bledi sjaja NGC 877, samo 5' ispod te zvezde.

Opservacija: prvi utisak o pogledu je zanimljiv raspored galaksija. Centar vidnog polja zauzece dve bliske zvezde 8 i 9 na raspojanju od oko 10'. Nase galaksije nalaze se svaka ispod jedne od te zvezde, obe samo oko 5' juzno od njih. Stoga je pogled prepun simetrije u svim pravcima a dve galaksije i dve zvezde grade skoro savrsen pravougaonik. Naravno, obe zvezde sjajem ''razvaljuju'' ionako blede galaksije, pa je pogled na objekte bled i ''jadan''. Takodje ne pomnaze ni sto se svetlija galaksija NGC 877 javlja u skloro face-on orijentaciji, sto dodatno smanjuje njen povrsinski sjaj. Nasuprot njoj, NGC 871 je edge-on, pa iako je preko jedne magnitude bledja, u okularu izgleda skoro podjenakog sjaja kao sjajniji objekat.

NGC 877 smestena je desno i nalazi se ispod zvezde magnitude 8. NGC 871 je levo od nje i iznad nje je zvezda magnitude 9. Pravac koji spaja galaksije usmeren je od 7h ka 1h.

Iako je orijentacija galaksija na nasu liniju pogleda potpuno drugacija, objekti su toliko bledi da je strukturna razlika jedva uocljiva. Razlika je sto se NGC 877 javlja u stabilnom pogledu direktnog vida, veca je, a ovalnost joj je bliza krugu. Sa druge strane, NGC 871 javlja se samo u perifernom pogledu, za nijansu je manja i vise je ''jajasta''. Dok se kod bledje galaksije ne uocavaju nikakvi detalji, pa cak ni promena sjaja preko tela, kod NGC 877 uocljivo je kako sjaj raste pri sredistu. Kada se malo bolje zagleda u galaksiju moze se primetiti kako iz nje izvire kruzno jezgro. Galaksija neposredno do sebe, u pravcu duze ose, ima jednu veoma bledu zvezdu.

Galaksijama prija povecanje kontrasta, pogotovo bledjoj. Najbolji pogled imao sam na uvecanju 136x. Uvecanje 176x prija sjajnijoj galaksiji ali zato ''ubija'' bledju.


NGC 972

Spiralna galaksija magnitude 11.4 i prividne velicine 3.3'x1.6'.

I treca galaksija u ovom postu je iregularna. NGC 972 karakteriste visok nivo prisustva prasine u galaksiji. Takve galaksije se cesto nazivaju prasinste spiralne galaksije. Nema ''zvanicnog'' objasnjenja otkud tolika kolicina prasine u NGC 972. Hipoteza koja matematicki najvise ''pije vodu'' je da je galaksija u proslosti dozivela koliziju sa jos jednom spiralnom galaksijom bogatom gasom. U prilog tome idu i asimetricne spiralne ruke NGC 972, kao i izuzetno visok nivo zvezdane formacije unutar galaksije. Zvezdana formacija desava se po celom telu galaksije, i u jezgru i u spiralama, pa cak i izvan galakticke ravni. Drugacijim recima - u ovoj galaksiji prsti na sve strane. Takve galaksije nazivaju se starburst galaksije i njihova neobicno velika aktivnost formacije zvezda takodje se objasnjava kolizijom sa drugim galaksijama ili plimatskim silama kojima na objekat deluju susedne galaksije. Kako NGC 972 nema suseda, jedino logicno objasnjenje za ponasanje objekta je kolizija.

Galaksija je i morfoloski veoma interesantna. Vecina galaksija je najdeblja u sredini gde se nalazi sredisnje ispupcenje. Kod NGC 972 je sve obrnuto, pa i to. Ravan galaksije deblja je od sredista, pa galaksija izgleda kao plitki levak u kome se spoljasnjost uliva u srediste.

Takodje, NGC 972 je lepa astrofotografska meta. Naime, zbog neobicno velikog broja tek rodjenih zvezda galaksija sjaji u narandzastoj i ljubicastoj boji, usled reakcije zracenja novorodjenih zvezda sa vodonikom unutar galaksije.

Lociranje: galaksija se nalazi u medjuprostoru izmedju sazvezdja Aries i Triangulum ali se lako locira jer u njenoj blizini ima dobar broj svetlih zvezda.

- krenuo sam od zvezde 41 Arietis magnitude 3.6, najistocnije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja.
- naposredno iznad nje videce se horizotalni lanac tri svetle zvezde. Kada produzimo liniju koja spaja 41 Ari sa mestom malo levo od srednje zvezde, posle oko 3º doci cemo do para veoma svetlih zvezda: 12 i 13 Trianguli.
- na tom pravcu uoce se dve zvezde magnituda 7 u vertikalnom poretku. NGC 971 nalazi se izmedju i tek malo desno od te dve zvezde. Naciljamo traziocem medjuprostor izmedju njih i bledi sjaj galaksije uci ce u vidno polje.

Opservacija: Galaksija je relativno bleda ali se jasno istice u vidnom polju.

Na uvecanju 107x vidi se da se galaksija nalazi ispod i neposredno desno od opticke dvostruke zvezde magnitude oko 10. Javlja se u maloj velicini koja je otprilike ista kao rastojanje izmedju te dve zvezde, recimo da su joj dimenzije nekih 2' po duzini. Izrazito je izduzenog ovalnog oblika, 3x duza nego sto je siroka. Izduzenost galaksije otpilike prati pravac komponenti dvojne zvezde pored nje. Zvezde su usmerene u smeru od 10 ka 2h, dok je galaksija usmerena od 7h ka 1h.

Iako na prvi pogled deluje kao bezlicna izduzena mrlja, galaksija na vecim uvecanjima pokazuje lepe detalje. Na uvecanju 176x vidi se da NGC 972 ima relativno sjajan centar od koga bledi ka spoljasnjosti. Najlepsi detalj javlja se pri perifernom pogledu, i to dosta neocekivano. Naime, perifernim vidom moze se primetiti neregularnost sjaja po njenom telu, kada se na levom kraju galaksije pojavljuje svetao cvor tek nesto manjih dimenzija od samog jezgra. To je poprilicno velika velicina, a objasnjenje se nalazi u opisu objekta. Ova galaksija je sira po periferiji nego pri centru, pa nije iznenadjenje sto obodno zasijanje deluje tek nesto manje od centralnog. Pokusao sam da galaksiju pogledam na 320x, da bih napravio jaci kontrast izmedju cvora i tela. Iako sam mislio da ce to ubiti galaksiju, zacudilo me ja kako je objekat odreagovao na ovako veliko uvecanje. I na 320x galaksija je jasno definisana, samo je cvor jos istaknutiji. Levi kraj galaksije u kome je cvor je deblji i od centra i od desnog kraja, pa galaksija izgleda kao zrno suncokreta. Galaksija je umotana u bledunjavu hrskavu anvelopu, koja je najdeblja na levoj a najtanja na desnoj strani, sto dodatno istice suncokretu slican oblik.

Na kraju je ova galaksija ispala meni najdraze osmatranje u sazvezdju Aries. Iregularnost oblika, prisustvo cvoraste strukture i pristojan povrsinski sjaj cine je dobrom i izazovnom metom za malo teza galakticka osmatranja.

Mape lociranja:
NGC 772 i NGC770:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54173389952/in/dateposted-public/
NGC 877 i NGC871:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54176302397/in/dateposted-public/
NGC 972:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54192953452/in/dateposted-public/

[kruska]

    
Gde ti gledas zvezde po ovom oblacnom vremenu?
Ja imam samo oblake
 

[PavleR]

Preksinoc, subota, ni jednog jedinog oblacka . Najavili su na meteoblue oblacno do 20:00 pa onda razvedravanje, ja se naravno pokupio i na poziciju.  Ne da je bilo tako nego i bolje nego sto su najavili. Trajalo je do nekih 3:30 i posta ponovo porpuno oblacno. U prolih 15 noci samo 2 vedre, pre dve nedelje i sad u subotu.

[PavleR]

Binarni sistemi:

- Gamma (𝞬) Arietis - Mesarthim
- Eta (𝞰) Persei - Miram
- Epsilon (𝞮) Persei
- 32 Eridani

Gamma (𝞬) Arietis - Mesarthim

Poznati binarni sistem sastavljen od dve u skoro svemu podjednake komponente. Cine ga dve bele zvezde magnituda 4.6 i 4.7, koje stoje na separaciji 7.8''. Zvezde zrace skoro jednaku luminoznost, iste su boje, jednakih su magnituda, sto sa datom separacijom cini sistem blisko razdvojenim ''macijim ocima''. Komponente se razlikuju jedino u stelarnoj klasi, gde je jedna zvezda tipa A, dok je druga tipa B. Kombinanovana magnitude sistema je oko 3.9, sto 𝞬 Arietis cini cetvrtom nasjajnijom zvezdom u sazvezdju, vidljivu golim okom kao najzapadniju zvezdu glavnog asterizma.

Binarnu prirodu sistema otkrio je svestrani engleski naucnik Robert Hook 1664. godine. Hook je jedna od najsvestanijih licnosti u istoriji nauke i svoje doprinose dao je ne samo u astronomiji vec i u mnogim granama fizike, gde je bio i najplodonosniji. Siguran sam da se sve kolege secaju makar ''Hukovog zakona elasticnosti''. Sto se astronomije tice, verovatno nije opste poznato da je Robert Hook prvi astronom koji je automatizovao kretanje teleskopa, tj. izumeo ono sto mi danas nazivamo ''pracenje''. To je uradio preko preciznog satnog mehanizma na koji je prikacio zglob, koji je takodje ranije on izumeo. Svoja pocetna posmatranja Hook je vrsio refraktorom. Medjutim, kako nije bio zadovoljan njime, napravio je prvi ''Gregorijanski teleskop'' koji je koristio dva ogledala od uglacanog srebra, jednu vrstu onoga sto mi danas nazivamo reflektor. Nacrt za taj teleskop izradio je skotski matematicar James Gregory, ali samo kao nacrt sa teorijskim konceptom. Hook je izgradio prvi funcionalni teleskop takve vrste. Zanimljivo je da je Gregory svoj nacrt za reflektor izradio pre nego sto je Newton sagradio svoj prvi teleskop, ali nikada se nije potrudio da ga zaista i izradi. Stoga mi danas Newton-a smatramo za oca reflektora, jer je Hook izgradio Gregorijanski teleskop pet godina posto je Newton zavrsio svoj. Razlika izmedju Gregorijanskog i Newton teleskpopa je mala: razlikuju se u konstrukciji sekundarnog ogledala, mestu za okular i po tome sto je Gregory u sredini primara imao rupu.

Lociranje: sistem se nalazi u glavnom asterizmiu sazvezdja, video sam ga golim okom i direktno naciljao.

Opservacija: Da je sistem malo vise razdvojen nazvao bih ga klasicnim macijim ocima. Sa druge strane, da je na blizoj separaciji, sistem bi bio jedan od najlepsih podjednakih parova koji se dodiruju. Ovako, dvojac je ni jedno ni drugo - dve identicne krupnije zvezde niti preblizu niti daleko. Komponente su po svemu jednake, i po sjaju i po velicini i po beloj boji. Sistem je usmeren u smeru od 8h ka 2h, gde zbog identicne pojave nije lako reci koja je primar a koja pratilac (razlika je 0.1 magnitude).

Par najlepse izgleda na najmanjem uvecnju (62.5x), gde se javlja jasno razdvojen. Zvezde sijaju cistim belim sajem, i nazalost nema efekta dodirivanja jer je separacija ipak prevelika za to. Usled pristojne magnitude zvezde se ne pojavljuju perfektno ostro i vec na uvecanju 137x pocinju da ''zrace'' svetlosto oko sebe.

Ono po cemu se sistem istice u opdnosu na vecimu zimeskih binara je bogato i lepo zvezdanmo polje. Tik jugoistocno od sistema nalazi se skoro jednakostranican trougao zvezda magnituda 8 i 9, postavljen tako da 𝞬 Arietis lezi tik izvan jedne njegove stranice. Trougao je veliki, sa stanicama duzine nesto vise od 10', pa je pogled lep i nekako ''mocan''. Vidno polje je puno zvezda magnitude 10-12.


Eta (𝞰) Persei - Miram

Trostruki zvezdani sistem u sazvezdju Perseus, teleskopski razdvojiv na dve komponente. Primar je magnitude 3.76 i stelarne je klase K3. Sekundar je magnitude 8.5 i stelarne klase A3. Par se nalazi na separaciji od 28''.

Iz gore navedenih podataka jasno je da je u pitanju izuzetno zanimljiv par sa osmatracke strane. Separacija nije bas uzbudljiva, ali zato magnitudna razlika i stelarne klase jesu. Zvezde se razlikuju u sjaju za ogromnih 5 magnituda, i samo velikoj separaciji mozemo da zahvalimo sto je sekundar lako uocljiv. Sa druge strane, stelarne klase nam govore da je u pitanju crveno-narandzasti i plavi par visokog koloricnog kontrasta.

Lociranje: Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja glavu Perseja. Najsevernija je zvezda u glavnom asterizmu sazvezdja Perseus.

Ako zvezdu trazite sa svetlosno-zagadjenog mesta mozda je necete videti. Onda je najlakse pronaci je povlacenjem linije koja spaja najsvetliju zvezdu u sazvezdju Mirfak (𝞪 Persei) sa svetlom zvezdom iznad nje - 𝞬 Persei.

Opservacija: Pogled na Miram je jedan od najlepsih jesenje-zimskih prizora. I pomalo ekstreman. Naime, i pored toga sto je u pitanju sistem visokog koloricnog kostrasta, do tog kontrasta nije lako doci zbog ogromne magnitudne razlike para. Recimo, na uvecanju 62.5x primar sija sjajno narandzasto-crvenom bojom i porilicno ostro, ali je sekundar toliko mali da na ovom uvecanu ja nisam speo da mu odredim boju. Magnitudna razlika od 5 magnituda svela je sekundar na zrno peska i zvezda se vidi kao mala svetla tackica pored razgoropadjenog primara.

Na uvecanju 107x pogled se poboljsava. Sekundar postaje jasno plav, i dalje disktretan ali jasno tackasto vidljiv. Na uvecanju 136x primar je gubi ostrinu i postaje pufnast ali su boje jos jace dolaze do izrazaja. Par je potpuno nejednak i primar apsolutno dominira vidnim poljem bilo kog uvecanja. Iako se na ovom uvecanju boja sekundara probijaja, dominacija primara cini da se posmatrac tesko koncentrise na osmatranje samog koloricnog kontrasta.

Okularski pogled malog uvecanja pokazuje lepo zvezdano polje. Ako centriramo nasu metu, odmah juzno od nje videce se dve zvezde magnitude 9 sa kojima Miram gradi trougao. Ovaj trougao je vidljiv na bilo kom uvecanju, samo se na vecim uvecanjim pokazuje jos 7-8 zvezda magnituda 10-12. U istom vidnom polju malog uvecanja, istocno od Mirama nalaze se jos dve zvezde, ali sjajnije i na vecem rastojanju, koje grade jos jedan trougao sa nasom metom. Te dve zvezde sijaju magnitudama 7.5 i 8.


Epsilon (𝞮) Persei

O ovoj zvezdi ima mnogo konfliktnih podataka po pitanju prirode sistema. Rec je u svetloj zvezdi u glavnom asterizmu sazvezdja Perseus koja ima podosta bledjeg pratioca na blisko separaciji od 8.7''. Nalazio sam podatke da je bledja zvezda samo vizuelni pratilac i da nije gravitaciono vezan sa Epsilon, ali je vise onih clanaka koji govore o tome da je ipak u pitanju binarni sistem. Bilo kako bilo, taj podatak uopste ne utice na lepotu ovog osmatranja jer je rec o zaista lepom sistemu pri pogledu kroz okular.

Epsilon Persei je zvezda glavne sekvence stelarnog tipa B, sto joj daje plavo-belu boju. Zvezda je izuzetno sjajna i sija magnitudom 2.9. Na maloj separaciji od 8.7'' nalazi se sekundar mnogo bledje magnitude 7.5.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja, druga je zvezda u ''nozi'' Perseja i predstavlja njeno koleno.

Opservacija: Veoma lep pogled. Sjani beli primar i tackasti plavi sekundar. Primar je desetinama puta sjajniji od sekundara i znatno ga nadsjajava. Stoga zvezdu treba strljpivije posmatrati ne bi li se nasao dobar ''ugao'' gledanja koji bi malo prigusio primar ne bi li sekundar dosao vise do izrazaja. Svetle zvezde rasipaju svetlost oko sebe ali se dobrim radom za okularom moze naci nacin da se to rasipanje smanji. Los seeing dodatno razliva svetlost sjajnih zvezda pa parove ovako velike magnitudne razlike ipak treba ostavljati za noci dobrih uslova posmatranja.

Da bi dodatno smanjio intruziju koju odsjaj primara pravi u sekundar povecao sam malo uvecanje na bi li vise razdvojio par. Na uvecanju 107x razmak je bio taman da se sekundar dovoljno odvoji od primara a da pri tome ne trpi estetika pogleda. Sa magnitudnom razlikom preko 4 magnitude, par izgleda kao David i Golijat. Pogled je prijatan ali je sekundar i dalje ostao tackast te mu je bilo nemoguce odrediti boju. Ipak, pogled na ovom uvecanju je i dalje najbolji.

Na veca uvecanja isao samo da bi defokusirao sekundar ne bi li pomoci difrakcioih prstenova uspeo da mu odredim boju. Ovoga puta ta tehnika je urodila plodom i prstenovi su zasjali plavom bojom.


32 Eridani

I najbolje za kraj. 32 Eridani znameniti je binarni sistem koji se smatra za jedno od najboljih zimskih posmatranja dvojnih zvezda. Sastavljen je od komponenti magnitude 4.8 i 6.1 koje stoje na separaciji od 7''. Medjutim, prava lepota ovog posmatranja dolazi iz razlike u stelarnim klasam komponenti. Dok je primar zuta zvezda stelarne klase G, sekundar je zvezda A-tipa, sto cini pogled punim koloricnog kontrasta. Iako bi po stelarnoj klasi sekundar trebao da bude beo, kroz okular on izgleda plav i stvara uvek popularnu  zuto-plavu kombinacuiju.

Ono sto 32 Eridani izdvaja od ostalih zimskih koloricnih sistema je relativno bliska separacija i magnituda sekundara koja je dovoljno svetla da se boja lagano probije. Recimo, Eta Persei je imala jos vecu razliku u stelarnim klasama ali je sekundar toliko sitan da se koloricni kontrast skoro ne moze osmotriti. Kod 32 Eridani sekundar je krupniji i ujednaceniji sa primarom, te obe zvezde isijavaju jasno osmotrive boje.

Lociranje: zvezdu nije lako pronaci jer se nalazi usamljena u velikom parcetu neba lisenog svetlih zvezda. Takodje, nalazi se posred sazvezdja, gde postoji samo jedna svetla zvezda koja dominira nebom a to je Zaurak (𝞬 Eridani). Ja laku lokaciju mogu da zahvalim tome sto golim okom vidim par bliskih zvezda u sazvezdju: 𝞸1 i 𝞸2 Eridani. One se nalaze posred dugackog poteza koji spaja centralni deo sazvezdja sa istocnim delom, koji se smestio uz Orion.

- u trazilac sam nacentrirao par bliskih zvezda 𝞸1 i 𝞸2 Eridani koje vidim golim okom.
- produzi se linija koja spaja te dve zvezde ka severu nekih 6º i udara se pravo u 32 Eridani.

Opservacija: Vec na malom uvecanju 32 Eridani ostavlja bez teksta. Na 62.5x nije primetna koloricna razlika ali uparenost dve komponente izgleda prelepo. Par je usmeren od 8h ka 2h, sa primarom na severu. Primar je ocigledno veci i svetliji ali se sekundar ne javlja tackasto vec kao zvezda sa ispunom. Na malom uvecanju sistem izgleda kao ''kometa'' ili ''privezak''. To su dva izraza koje ja koristim za sisteme kod kojih je sekundar jasno razdvojen od primara ali na dovoljno bliskom rastojanju da vizuelno grade jednu celinu. Takvi sistemi izgledaju kao prikaceni jedan na drugog i ostavljaju utisak da su jedna celina: kao glava i rep komete, ili privezak sa lancicem.

Najlepsi deo posmatranja sistema je koloricnost. Zanimljivo je da su potrebna veca uvecanja da bi se kroz sekundar probila plava boja. Dok primar vec na malom uvecanju deluje zuto-narandzast, boja sekundara biva prigusena usled blizine svetlom primaru, a primar namece svoju boju manjoj zvezdi. Za pravo uzivanje u bojama potrebno je manju zvezdu malo odvojiti od primara, tj. povecati uvecanje. Plava boja sekundara probila se tek na uvecanju 137x a na 176x pogled je ocaravajuc. Na tom uvecanju u potpunosti se pokazuje plava boja sekundara, a zuckasto-narandzasta boja primara dobija na zivosti. Svetlo plavu boju sekundara dodatno istakne indukovanje difrakcionih prstenova defokusiranjem. Inace, na 32 Eridani sam proslih sezona uvezbavao tehniku u kojoj sam postao poprilicno vican, a to je uocavanje boje delica difrakcionog prstena. Naime, na manjim separacijama pri defokusiranju zvezda difrakcioni prstenovi se preklapaju pa nije moguce osmotriti koloricnost manjeg prstena u celini. Medjutim, ipak jedan deo prstena (sa suprotne strane procepa) ostaje u nepreklopljen i kod 32 Eridani se jasno vidi kako je taj delic prstena obojen plavom bojom. Koliko je tenika defokusiranja efikasna pokazuje da je boja prstena lepsa od boje fokusirane zvezde. Dok je fokusirani sekundar svetlo prav, prsten mu ide mnogo vise na tirkiznu.

32 Eridani je jedan od najlepsih zimskih binarnih sistema. Par izgleda lepo na svim uvecanjima. Cak i na malim uvecanjima koja sakrivaju boju manje zvezde, sama uparenost je unikatno lepa. Sekundar je tako prikacen za primar da izgledaju kao da su zajedno ispaljeni u svemir i hitaju ka severeozapadu. Kao neki ''kosi hitac''. Kada se na vecim uvecanjima probiju boje pogleda se kompletira i nije cudo sto se ovaj sistem smatra za ''must-see'' zimski binar.

Mape lociranja:

32 Eridani:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54209365213/in/dateposted-public/