PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[PavleR]

Kolege, hvala na citanju i komentarima.

[bratislav]

- Theta¹ (𝞱¹) Orionis - Trapezium Cluster


Opservacija: ''Sveti gral'' mnogih posmatraca je ''uloviti'' svih sest zvezda Trapeziuma. To je naravno itekako moguce, ali zahteva cesta ponovljena posmatranja objekta. Ja sam uspeo da do sada vidim pet zvezda u Trapeziumu. Kada sam prvi put uocio petu zvezdu podosta sam se mucio dok nisam nasao pravo uvecanje i pravi ''ugao'' pogleda. Medjutim, sa svakim novim posmatranjem peta zvezda se sve brze i lakse pokazuje, kao i uopstalom detalji svih DSO. Detalji zahtetevaju ponovljena posmatranja, pa uopste ne sumnjam da ih trazi i famozna sesta zvezda. Prosto nisam gledao Trapezium dovoljno puta, u nocima dobro seeinga uvak me pogled odvede na neku drugu stranu.

Sto se tice osmatranja pete zvezde E, nju nije lako uociti. Nalazi se jako blizu kraku trapeza koji formiraju zvezde A i B, sa njegove spoljne strane. Udaljena je od zvezde A samo 4.6''. Blizina pete zvezde dvema ovako sjajnim zvezdama cini da je konstanto prikrivena sjajem koji bacaju zvezde A i B, te ce se otkriti samo u stabilnima nocima. Zanimljivo je da mi se zvezda uvek otkrivala na uvecanju 176x. Na uvecanjima 320x zvezda bi nestajala, verovarno okupana rasipanjem sjaja visoko uvecanih svetlijih zvezda. Periferni vid umnogome pomaze lociranju zvezde.

Prvo, sve pohvale za opise posmatranja. Vrlo podsecaju na opise iz mojih referentnih "posmatrackih" knjiga (Burnham, Hartung, O'Meara). Na zalost danas publikovati knjigu je zaista skoro nemoguce, ali neka Web knjiga mozda kad se skupi dovoljno materijala?

Sad moji komentari na Trapez. Vrlo sam se iznenadio komentarima. "Sveti gral" ? Moje beleske kazu da sam video "E" komponentu u 8cm refraktoru (moj stari Vixen), a 102mm APO lako razlucuje svih 6. To je uostalom i uobicajeni komentar - E i F su test za dobar 100mm refraktor. Moji 8" instrumenti pokazuju sa lakocom svih 6 kad god je Orion dovoljno visoko (i seeing nije bas katastrofa). To su i neke kljucne stvari za vidljivost E i F u Trapezu:
1. seeing i 2. kvalitet optike
Obe su kriticne! Posle toga ide 3. uvecanje (mora da bude dovoljno - barem 150x, bolje 200x i vise).
Vise uvecanja pomaze skoro uvek, meni se nikad ne desi da se komponenta "izgubi" pri vecem uvecanju. Uvek se vidi bolje/lakse, cak i kad je seeing marginalno dobar.

"Sveti gral" za mene su G,H i razdvojena I ...
"Ulovio" sam ih kamerom, ali jos uvek ne vizuelno. G je definitivno dovoljno sjajna za moj 40cm ali maglina unutar trapeza smeta ... "I" moze da se vidi ali ne kao dupla. Valjda me jednom posluzi seeing da probam opet sa 500+ !

[PavleR]

Hvala Bratislave na komentarima.

To ''Sveti gral'' se nije odnosilo na moje vidjenje objekta niti na tezinu osmatranja, vec prosto na popularnost osmatranja svih setst zvezda u osmatrackoj astronomiji. Sto se tice opisa mog osmatranja, ja sam napisao moja iskustva. Sa reflektorom od 12'' je teze osmatrati zvezde nego sa refraktorima, zvezde su krupnije, pufnastije, prave veci odsjaj. Znam nekoliko dobrih posmatrackih astronoma koji imaju veliki reflektor za DSO i reflektror za zvezde i binarne sisteme. Nisam se ja Trazpezom mnogo ni bavio, a i napisao sam da me u nocima dobrog seenga pogled uvek odvuce ka nekim drugim objektima. Planiram da se vratim na Trapezim i odradim to osmatranje kako treba, uopste ne sumnjam da svih sest zvezda nije nikakav problem uociti. Iamo sam slicnu raspravu sa kolegama iz inostranstva, svi smo mi pogledali najmanje zimskih objekata, kad se uhvati dobra noc spisak objekata za posmatranje je prevelik i uvek se nesto zrtvuje, i eto ja nekako uvek zrtvujem taj famozni Trapez. Pogotovo sto su moja osmatranja duga i temeljna, pogledam maksimalno desetak objekata za jednu noc, cesto i manje. To sto sam napisao je moje iskustvo, nikako nije neko pravilo, drago mi je sto si napisao i ti svoja, lepa vodilja za kolege sa cim i kako to treba izvesti. Respect.

P.S,. na kraju krajeva, sto bi rekao jedan moj kolega, ''i neuspesna osmatranja su uspeh'' .

[bratislav]

Refraktore sam pomenuo samo zato sto nemam tako male reflektore. Ovo je moja skica sa tek zavrsenim 8" ogledalom (200mm), prakticno jedno od prvih posmatranja. E i F su bile vidljive na samo 60X ! Doduse, tad je moje oko sigurno moglo da razluci mnogo bolje ...

You cannot see attachments on this board.

BTW, ovo je bio poslednji log poliranja tog ogledala.

You cannot see attachments on this board.

Tad nije bilo interferometra, nije bilo Roddier analize, pa se optika merila Fukoom i preracunavala Tekseroovim metodama. Tako da lambda/30 sigurno nije, ali je sasvim sigurno ogledalo bilo bolje od 1/10 wave.
Koje sam kasnije bezvezno prodao, i nikad vise nisam mogao da ga otkupim nazad od tadasnjeg predsednika astronomskog drustva ... >:-(

[mitja]

Bratislave ti si brusio ogledala?
Vau. Retko je cuti da je neko savladao takvu vestinu. Ja se razmisljam vec duze vreme oko tog koraka ali me sputava cinjenica da je tesko naci ko moze da aluminira ogledalo dok me srebrenje nikako ne privlaci ne zbog tehnike vec zbog slabe otpornosti te metode.

[PavleR]

Evo da prjavim da sam sinoc video svih 6 zvezda Trapeziuma. Laganica, na 176x, direktnim vidom. Sesta komponenta na produzetku linije koja spaja komponente A i C. Iskustvo je cudo, poslednji put Trapez sam posmatrao pre dve godine. Sinoc sam mu se vratio da ga natenane osmotrim i zaista nije nikakav problem uociti svih 6 komponenti.

[spadej]

Ja sam pokušao u subotu. Na 200X, 5 zvezda sam video lako a 6-tu verovatno. Pre će biti da je to subjektivno, jer znam gde je, ali može da se vidi i gledao sam ih ranije.

[PavleR]

Sazvezdje Orioon - ''Orionov mac'' - drugi deo:

- Sharpless 2-279 (NGC 1973, NGC 1975, NGC 1977 i Running Man Nebula) - otvoreno jato, dve emisione magline i refleksiona maglina
- NGC 1981 - Orion's Crown (otvoreno jato)
- NGC 1980 - Lost Jewel of Orion (sa Iota (𝞲) Orionis i Struve 747) - otvoreno jato sa dva binarna sistema u sebi

U proslom postu opisacu objekte koji kompletiraju asterizam. U proslom postu bavio sam se sa dva objekta koja stoje u srcu ''Orionovog maca'': M42 i M43.  U ovom postu opisacu objekte koji kompletiraju asterizam. Neki se nalaze ispod, a neki iznad M42.

Krenucu sa objektima juzno od juzno od M 42 i M 43. Usmerenja dajem u obrnutom, okularskom pogledu.


Sharpless 2-279 (NGC 1973, NGC 1975, NGC 1977 i Running Man Nebula)

Oko cuvene Running Man magnile kruzi toliko konfuznih podataka da je zaista lako zbunitii se i o prirodi magline i koja joj je oznaka. Danas se odomacilo da se maglini daje oznaka NGC 1975, mada sustinski to nije tako. Ona je samo regija refleksione nebuloznosti koja se nalazi izmedju jednog otvorenog jata i dve emisione magline, i svi oni zajedno su deo kompleksa Sh 2-279.

Sharpless 2-279 je kompleks koji u sebi sadrzi sledece objekte (od severa ka jugu u okularu):

- otvoreno jato NGC 1977
- refleksionu maglinu poznatu kao Running Man Nebula
- dve emisione magline: NGC 1975 i NGC 1973
- na krajnjem jugu regije je otvoreno jato NGC 1981, koje cu opisati kao zasebnu metu.

Dakle, Running Man Nebula je refleksiona maglina koja je stisnuta izmedju malog otvorenog jala NGC 1977 na severu i dve malecke emisone magline na jugu (NGC 1975 i NGC 1973). U prakticnoj osmatrackoj astronomiji ceo taj kompleks naziva se Running Man Nebula, po konturi trceceg coveka koji ima refleksiona nebuloznost u ovoj regiji. Ceo kompleks Sh 2-279 ima dimenzije 40'x25', mada ce su u okluaru videti mango manje, uvrh glave u sirini od 15' i duzini od 20'.

Da krenemo od severa:

- NGC 1977 je siromasno otvoreno jato usadjeno u emisionu nebuloznost. Iako sastavljeno od tek nekoliko zvezda jato sija sjajno jer njime dominiraju dve svetle zvezde: 42 Orionis magnitude 4.59 i zuti dzin 45 Orionis magnitude 6.3. Zvezde se nalaze na separaciji od 252''.

- Potom nailazimo na izuzetno bledu refleksionu maglinu - Running Man Nebula. Ova maglina je prevashodno astrofotogrfska meta i jako ju je tesko vizuelno osmotriti. Predstavlja jedan od najpoularnijih astrofotografskih objekata zbog specificnog oblika trceceg coveka sa rasirenim nogama i rukama.

- Na jugu se nalaze dve malecke emisione magline: NGC 1975 magnitude 9 i NGC 1973 magnitude 7. Obe magline su centrirane oko sjajnih zvezda.

Lociranje: 30' juzno od centra De Mairan's magline.

Opservacija: U okularu malog uvecanja i bez filtera najdomintniji objekti u kompleksu bice sjajne zvezde 42 i 45 Orionis, te jedna zvezda izmedju i malo juzno od njih. Severno od 42 i 45 Ori nalaze se dve blede zvezde, iznad svake sjajne po jedna bledja. To je ukupno pet zvezda koje grade neki oblik sirokog i zasiljenog slova U i sve zajedno predstavljaju otvoreno jato NGC 1977. Jugoistocno od njih nalaze tri zvezde koje su usadjene u emisionu maglovitost koja se bez filtera ne vidi. Izmedju njih se nalazi Running Man Nebula.

Na uvecanjima 107x i 136x u nefiltriranom pogledu slika postaje mnogo bolja jer se probiju boje zvezda. 42 Ori se pokazuje belo-plava a 45 Ori zuto-crvena. Par izgleda sjajno u koloricnom kontrastu. Takodje, na ovom uvecanju se pokazuje da su dve od tri juzne zvezde duple. Sto se tice filtriranog pogleda, kompleks bolje reaguje na UHC filter nego na OIII. Upotrebom UHC filtera i perifernog vida ceo kompleks se okupa u maglovitosti. Opservacija zahteva dugotrajno sedenje za okularom i koncentraciju. Maglovitost delimicno hvata otvoreno jato NGC 1977, gde se svetlija zvezda 42 Ori potpuno utapa u nebuloznost, dok 45 Ori dosta manje. Na jugu maglovitost se pojavljuje kao tanka paucina sa dve sjajne kuglice svetlosti. To su male emisione magline NGC 1973 i NGC 1975. Svaka od njih u sebi ima usadjena po zvezdu sto dodano olaksava njihovo lociranje. Maglinice nalikuju malim galaksijama velikog povrsinskog sjaja, sa svetlim i zvezdolikim jezgrom. Sto se tice Running Man Nebula koja se nalazi u sredisnjoj regiji mogu da kazem da sam maglovitost video ali trcecg coveka nisam. Mnogo sam se trudio i uporno skenirao oblast perifernim vidom, ali sve sto sam uspeo da osmotrim je maglovitost neregularnog sjaja, sa regijama jace i slabije kondenzacije nebuloznosti. Mozda mi je falilo malo maste ali pre ce biti da mi je falilo dobrog neba i vestine. To kazem jer iako se smatra da se Running Man ne moze osmotriti to bas i nije tako. Poznajem kvalitetne osmatrace koji su jasno uspeli da osmotre konturu magline. Maglina je osmotriva, samo treba mnogo kockica da se poklopi. Posto je maglina refleksiona, filteri nece pomoci u njenom osmatranju, sto znaci da sve zavisi od kvaliteta neba od kojim posmatramo i zamracenosti osmatracke pozicije. Uopste ne sumnjam da je samo pitanje noci i bolje lokacije kada ce se i meni pokazati.


NGC 1981 - Orion's Crown

Otvoreno jato u sazvezdju Orion, magnitude 4.2 i privodne velicine 28'.

NGC 1981 sastavni je deo kompleksa Sharpless 2-279, i nalaze se u njegovom severnom delu, samo 20' iznad kompleksa maglina koji cine tzv. Running Man Nebula. Medjutim, ovo jato se toliko dobro istice u okruzujucem nebu da se uglavnom posmatra kao posebna meta, i ja cu mu tako i pristupiti.

Ovo jato karakterise vrlo visok sjaj, i po prividnoj magnitudi i po povrsinskom sjaju. Sa magnitudom 4.2 spada u grupu od dvadesetak najsvetlijih jata na nocnom nebu. Sjaj jata je toliko velik da cak ni zavidna velicina od jednog precnika Punog Meseca ne uspeva da smanji njegov sjaj i uocljivost. I po povrsinskom sjaju NGC 1981 sapada u najsjajnija jata na nocnom nebu. Sve to pre svega duguje svojoj blizini Suncevom sistemu. Iako se jato prkazuje u velikoj prividnoj velicini, objekat je u prirodi u stvari izuzetno mali - jato ima stvarnu velicinu od samo 8 ly. Mi ga vidimo velikog jer je izuzetno blizu Suncu, kao uostalom i svi objekti u kompleksu Orionove magline. Sa udaljenoscu od 1.300 ly od Sunca, NGC 1981 je jedno od nama najblizih otvorenih jata.

Medjutim,  koliko blizina pomaze objektu da se pojavi izuzetno svetlo i veliko, toliko mu i oduzima na atraktivnosti pogleda. Zbog velike blizine Suncu to malo zvezda koje jato ima se rastrka preko velike povrsine pa objekat deluje rasuto, sa velikim rastojanjima izmedju zvezda. Ipak, prisustvo cak 8 zvezda magnitude 7-8 cini da NGC1981  zabljesti iznad Orionove magline u sjaju i obliku koji se ne moze promasiti.

Lociranje: 1º severno od Trapeziuma, i samo 20' severno od Running Man Nebula. Jato se vidi u traziocu, i to svih osam najsjajnijih clanica objekta.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x jato staje u isto vidno polje sa Running Man Nebula.

Ono sto odmah upada u oci prilikom posmatranja NGC 1981  su osam svetlih zvezda, rasporedjenih u duguljastu formaciju, izduzenu u smeru istok-zapad. Zvezde jata su jasno podeljene u dve grupe - izuzetno svetle i izuzetno blede. Ja sam izbrojao dvanaest zvezda u gupi svetlih i nekih dvadesetak jako bledih koje su se sve nekako smestile na istok jata. Zapad jata deluje lisen bilo kakvih bledih clanica. Sve zvezde sijaju cisto belom bojom, a osam najsjajnijih deluju mocno i atraktivno.

Jato je tamnim sredisnjim procepom jasno podeljeno na dva dela - siromasni zapadni deo i bogati istocni. Na zapadu se isticu cetiri svetle zvezde od kojih tri idu tacno uzduz granice sredisnjeg procepa, dok je jedna na krajnjem zapadu jata. Ovaj deo objekta nema ispunu bledjim zvezdama i deluje rasuto i siromasnuo. Nasuprot njemu stoji istocni deo, koji takodje takodje ima cetiri svetle zvezde i dve za nijansu bledje koje su se smestile izmedju njih. Medjutim, ono sto daje draz levom delu objekta su dvadesetak bledih zvezda smestenih na krajnjem istoku jata. Sve to poprilicno lepo izgleda jer te blede zvezde cine da se istocni deo suptilnije spaja sa okruzujucim nebom. Takodje prisustvo bledih zvezda na istoku malo ''umiruje'' siledzijsku dominaciju osam sjajnih zvezda u polju, sto jatu daje malo delikatniji izgled.

Sto se tice magnitudnog raspona zvezda u jatu, razlika izmedju magnituda svetlih i bledih zvezda je velika, ali unutar svake grupacije sve zvezde izgledaju poprilicno istog sjaja. Osam najsjajnijih zvezda jata sijaju u rasponu magntuda 6.40 - 8.0. Potom dolazi grupacija bledih zvezda koja sija daleko manjim ali ujednacenom  sjajem.

Sto se tice oblika koji ovo jato ima, posmatraci uglavnom vide dva karakteristicna oblika: krunu ili krokodila:

    - Asterizam ''Korokodil''

Osam nasjajnijih zvezda u jatu rasporedjene su u duguljastu formaciju koja zaista, ako se dobro zagleda, ima formu krokodila. Ta forma nije tako lako uocljiva na uvecanjima +100x, ali sam je na uvecanju 62.5x lagano uocio. I zaista deluje zabavno. Naime, cetiri zvezde jata grade malo iskrivljeni horizontalni lanac koji prolazi tacno kroz sredinu jata. Iznad druge i trece zvezde nalazi po jedna zvezda ispod i iznad svake od njih, u takvom raporedu da zaista formiraju telo, glavu, rep, te prednje i zadnje noge krokodila. U okularu, glava krokodila je na istoku, rep na zapadu, a po dve noge pokazuju na sever i jug. Forma nije linearna vec pomalo zakrivljena, pa sve lici na krokodila u pokretu, sa glavom okrenutom na stranu.

    - Aterizam ''Orionova kruna''

Mnoge posmatrace oklularski pogled na ovo jato podeca na krunu. Kako NGC 1981 predstavlja severni kraj kompleksa M42 i nalazi se iznad Orionove magline, taj pogled dao je ovom objektu nadimak ''Orionova kruna''. Ja se drzim ''krolodila'' jer njega mnogo lakse uocavam nego krunu. Cak i kada sam uspeo da u ocima slozim oblik krune negde sam procitao da je u stvari kruna okrenuta u suprotnom smeru od onoga kako sam je ja video - pa sam odusao od nje. Krokodil i tacka .

---------------------

Vracamo se na M42 i sada se krecemo na sever okularskog pogleda. Dominantan objekta na severu je otvoeno jato NGC 1980 kojim dominiraju dva prelepa i poznata binarna sistema: Iota (𝞲) Orionis i Struve 747.


NGC 1980 - Lost Jewel of Orion (sa Iota (𝞲) Orionis i Struve 747)

Otvoreno jato u sazvezdju Orion, magnitude 2.5 i prividne velicine 14'.

Lociranje: Nalazi se u istom vidnom polju okulara malog uvecanja sa Orionovom maglinom, 30' severno od Trapeza.

Opservacija: Lepo jato, podeljeno na dva dela:

- Juzni deo koji cini binarni sistem Iota Orionis, okruzen sa cetiri zvezde poredjane u obliku polumeseca.
- Severni deo koji pokazuje izrazito izduzenu formu i kojim dominira binarni sistem Struve 747.

Dva dela su jasno odvojena tamnom i relativno bezzvezdanom trakom.

U okularu, ako ne znamo unapred da ta dva dela cine otvoreno jato, nikada ne bi pretpostavili da su sve te zvezde u stvari jedan objekat. Em sto su dva dela jata jasno odvojena jedna od drugog, em sto im se forma i oblik potpuno razlikuju. Jugom apsolutno dominira Iota Orionis. Nju na istoku okruzuje lanac cetiri svetle zvezde magnituda 8-10, a izmedju Iote i tog lanca su se na jugoistoku smestile dve blede zvezde. Potom dolazi uska praznina, koja je u svom najuzem delu siroka 5', pa stizemo do severnog dela jata. On izgleda jako izduzeno, gde centralni i siri deo tog dela cini Struve 747, svetli binarni sistem siroke separacije 35.8'' .Od te zvezde jato se na obe strane suzava u dva kraka koja formiraju oblika klina. Ta dva kraka su blago iskosena pa saverni deo jata izgleda kao ugao od 170º. Na istoku jato se zavrsava jos jednim binarnim sistemom - Struve 745 magnitude 8, dok se na zapadu zavrsava svetlom zvezdom magnitude 7. Istocni kraj, Stuve 745, je binarni sistem na sirokoj separaciji od 28.7'', siroko razdvojen ali ipak manje nego centralni binarni sistem jata, pa stoga istocni zavrsetak deluje manje spicasto i nekako zatupljeno. Izmedju sredine i klinastih zavrsetaka smestilo se jos 5 zvezda, pa sam tako u tom delu jata video ukupno 10 clanica.

Dva binarna sistema usadjena u jato opsacu kao posebne mete.

    - Iota (𝞲) Orionis - Hatysa, Nair al Saif

Binarni sistem u sazvezdju Orion i najsjajnija zvezda u Orionovom macu. Sistem se sastoji od para zvezda velike magnitudne razlike. Primar sija magnitudom 2.77, i mladi je plavi dzin stelarne klase O9 III.  Sekundar je znatno bledje magnitude 7, i jos mladji je subdzin stelarne klase B1. Par lezi na separaciji 10.9''.

Kao i sve zvezde u Orionovom kompleksu, par zvezda koji sacinanjava sistem Iota Orionis je nedavno rodjen, pre svega svega nekoliko miliona godina.

Opservacija: Poznat i lep binarni sistem. Najlepsi pogled imao sam na uvecanjima 62.5x i 107x. Cist, ostar i atraktivan pogled na dve zvezde iste boje ali potpuno razlicite velicine i sjaja. Zvezde sijaju belom bojom, mada mi se ponekad cini da primar vidim plavo-belo. Iako je magnutudna razlika velika, separacija je taman koliko treba da se bledi sekundar izbori za svoje ''parce neba'', te sija jasnim i ispunjenim sjajem.

Meni najlepsi deo posmatranja bio je kada sam na okular ucvrstio OIII filter. Naime, sistem Iota Orionis nalazi se untar slabe nebuloznosti za koju sam znao da postoji ali za koju nisam ocekivao da cu uspeti da je osmotrim. Medjutim, sa OIII filterom i upotrebom perifernog vida maglovitost je lako pokazala. Pogled je sjajan, maglovitost umeksa sistem, pa ono sto je do malopre bio ostar pogled na dve razdvojene zvezde postaje pogled slican osmatranju male planetarne magline sa sjajnom centralnom zvezdom. Direktnim vidom maglovitost se na vidi, ali zato nebuloznost izuzetno reaguje na periferni, i to sto se duze posmatra sjaj i kolicina maglovitosti raste. Kvalitet pogleda na nebulozost je mnogo bolja na uvecanju 107x nego na 62.5x.

    - Struve 747

Trostruki zvezdani sistem sistem cije komponente sijaju magnitudama 4.7 i 6.7 i 9. Glavni par stoji na sirokoj separaciji 35.8'', dok je bledji tertijar udaljen od sjajnije zvezde 68''. Sve tri zvezde su veoma mlade i tople zvezde sterane kase B.

Opservacija: Glavi par stameno stoji u centru severnog dela otvorenog jata NGC 1980 i pretstavlja njegovu kotvu. Par jako lepo izgleda u okularu. Sa svih strana je okruzen zvezdama, ja sam izbrojao njih osam, a opet u svoj tom bogatstvu vidnog polja Struve dominantno i pomalo siledzijski dominira pogledom.

Iako bi trebalo da se obe zvezde vide belo, u poredjenju sa ostalim zvezdama u okruzenje dve komponente imaju mnogo vise plavkaste nijanse u sebi. Tertijar C izgleda jako malo i tackaso, i nalazi se na duplo siroj separaciji od osnovnog para, u smeru prema Iota Orionis.

U vidnom polju malog uvecanja sa malo sirim vidnim poljem celo jato moze da stane u isti pogled sa Orionovom maglinom.  I jato kao celinu i Struve 747 treba pogledati i na malom uvecanju, na kojem i sistem i jato izgledaju mnogo ostrije i nekako zategnuto.

---------------------

Mapa M2 kompleksa:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53599736112/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Orion: ,,Orionov pojas'' i binarni sistemi u njemu:

- Zeta (𝞯) Orionis - Alnitak (trostruki zvezdani sistem)
- Epsilon (𝞮) Orionis - Alnilam (zvezda)
- H V 118 (binarni sistem)
- Struve 751 (binarni sistem)
- Delta (𝞭) Orionis - Mintaka (binarni sistem)

Orionov pojas je asterizam koiji cine tri izuzetno svetle zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja: Alnitak, Alnilam i Mintaka. Pojas je dobro poznati patern svim amaterskim astronomima pa necu previse pricati o njenu. Fokus ovog posta bice na tome da su dve od tri glavne zvezde asterizma visestruki zvezdani sistemi, a da se naposredno od jedine ''posjedinacne'' zvezde sistema nalaze dva binarna sistema na bliskom rastojanju od nje. Sve se to moze teleskopski itekako osmotriti i takva percepcija ipak daje drugaciju sliku na ovaj lepu grupaciju zvezda.


Zeta (𝞯) Orionis - Alnitak

Fizicki gledano, Alnitak je trostruki zvezdani sistem koji se teleskopski moze razluciti na dve komponente. Primar, komponenta A, sija magnitudom 1.8, dok sekundar, komponenta B, sija magnitudom 3.9. Komponente stoje na izuzetno bliskoj separaciji od 2.2''. Za ovolike magnitude ta separacija je posmatracki veoma izazovna. Primar je sam za sebe ponovo binarni sistem ali su mu komponente toliko bliske da se ne mogu teleskopski razdvojiti.

Stoga je Alnitak vizuelni par dve gravitaciono povezane komponente. Medjutim, samo 58'' od glavnog para nalazi se komponenta C, magnitude 9.9, koja nije fizicki povezana sa osnovnim parom, ali zato vizuelno od Alnitaka pravi trostuki zvezdani sistem.

Sve zvezde sistema su mladi plavi superdzinovi O i B spektralne klase. Kada kazem mladi i superdzinovi, Alnitak pomera granice tih pojmova do ekstrema. Naime, jedna od komponenti primara je mase cak 33x vece od Sunceve, i kao takva je jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Sa druge strane, sve komponente Alnitaka su stare tek 7 miliona godina, sto Alnitak takodje stavlja medju desetak najmladjih zvezda vidljivih golim okom. Kao i svi O i B superdzinovi, Alnitak zivi neobuzdano burnim zivotom - klasicna ''zivi brzo i umri mlad'' zvezda. Zvezda isijava luminoznost neverovatnih 250.000x vecu od Sunceve. To mu omogucuje goruca fotosfera cija je temperatura vrtoglavih 23.000 K.

Neposredno uz Alnitak nalazi se znamenita Flame Nebula (NGC 2024), kao i kompkes maglina povezanih sa B 33 (Horsehead Nebula). Medjutim, ja u ovom postu necu ukljuciti Flame Nebula kao deo pojasa iz dva razloga. Prvo, maglina se nalazi levo od Alnitaka pa stogo gledano ne pripada pojasu. Drugo, i vaznije, da bi osmotrili Flame Nebula potrebno je ukoniti Alnitak iz pogleda, tako da maglina i zvezda vizuelno ne predstavljau par - cak naprotv, zvezda smeta maglini.

Lociranje: Najsitocnija je zvezda Orionovog pojasa i lagano vidi golim okom cak i iz urbanih sredina.

Opservacija: Mnogo lakse razdvajanje sve tri komponente nego sto sam ocekivao. Moram da priznam (malo me je sramota) da sam Alnitak prvi put razdvajao tek ove sezone. Znam da nema nikakve logike, kroz sezone sam pogledao stotine binara mnogo manjeg ''ranga'' od Alnitaka, ali smatram da mi je upravo to prethodno iskustvo i pomoglo da se lako izborim sa ovom zvezdom. Sve lose ima i svoje dobre stane.

Na malom uvecanju od 62.5x Alnitak se razdvaja na dve komponente: svetlu plavo-belu AB komponentu na severu i tackastu komponentu C na jugu. Sistem je usmeren tacno sever-jug. AB komponenta sija izuzetno svetlo i isijava boju iz sebe. Iako je zvezda fizicki plava, difrakcioni prstenovi mi pokazuju vise bele nego plave. AB komponenta apsolutno dominira vidnim poljem, a komponenta C magnitude 9.9 je toliko tackasta da joj se ne probija boja.

Medjutim , prava zabava pocinje sa vecim uvecanjima kada se par AB razdvaja na dve pojedinacne komponente. Prvo razdvajanje izvrsio sam na 137x, ali sam jasan i stablian procep dobio na 176x. I taj pogled je fantastican. Separacija od 2.2'' sa komponentama magnitude 1.8 i 3.9 je trebalo da bude mnogo veci izazov i zacudilo me je koliko sam lako razlucio sistem. Sekundar se pokazuje na 1h od primara i sija identicnom bojom kao i primar. Zbog magnitude 3.9 uvecanje 176x i od sekundara napravi pufnastu zvezdu ali je i pored dve pufne na bliskom rastojanju procep jasno vidljiv i stabilan u pogledu. Fantasticna slika i veoma dobar osecaj pri posmatranju.

Ono smo mi je takodje estetski bilo veoma prijatno je raspored komponenti. U odnosu na primar, komponente grade skoro pravu liniju. Skoro pravu jer se tertijar nalazi na 6h juzno a sekundar ne 1h severno. To cini tek malo odstupanje od prave linije sto dodatno estetski obogacuje pogled. Veoma lepa slika.


Epsilon (𝞮) Orionis - Alnilam

Masivni plavi super-dzin magnitude 1.69.

Iako je Alnilam jedina pojedincna zvezda u ovom opisu, on gradi bliski trio sa dva binarna sistema: H V 118 i Struve 751. Ako se zna sta se gleda i gde treba da se gleda, Pogled na Alnilam pruza zaista lepu sliku. Ja cu pojedinacno opisati svaku zvezdu kao posebnu metu, ali se vizuelno sve nalaze u jednom vidnom polju malog i srednjeg uvecanja.

Alnilam je najsvetlija, najveca i najmladja zvezda u Orionovom pojasu. Trenutno je u fazi plavog superdzina B klase koji rapidno gubi masu i kome se sudjeno da verovatno postane supernova. U ovom trenutku zvezda ima masu od neverovatrnih 40 Suncevih masa i po tome je jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Nista manje je velicine sa 30 Suncevih radijusa i sa luminoznostu koja 420.000 x nadmasuje sjaj nase zvezde. Ako nekome ove brojke ne znace mnogo, reci cu samo da su one poprilicno ekstremne. Po sjaju, Alnilam zauima 19. mesto od svih zvezda severne hemisfere. Da je u bilo kom drugom sazvezdju Alnilam bi sigurno bio mnogo poznatija zvezda. Ovako, Alnilam ima ''nesrecu'' da se nalazi u istom sazvezdju sa Betelgezom i Rigelom, koji su mu ''ukrali'' slavu.

Kao i sve zvezde Oriona, Alnilam je mlada zvezda. Sa staroscu od 5.7 miliona godina, slobodno se moze reci da je zvezda ''tek rodjena''. Nazalost, nece jos dugo sijati takav kakav jeste. Brz zivot ce ''platiti'' evoluiranjem u crvenog superdzina ili jos verovatnijom nasilnom smrcu u obliku supernove.

Lociranje: srednja je zvezda Orionovog pojasa i lako se vidi golim okom sa bilo koje lokacije.

Opservacija: Izuzetno svetla plava zvezda u lepom zvezdanom polju. Neposredno desno od nje nalazi se vertikalni lanac od 6 svetlih zvezda magnituda 6-7. I levo od Alnilama nalazi se jedan malo siri vertikalni lanac 4 svetle zvezde, takodje magnitude 6-7. Cela ta slika nalazi se u polju bledjih zvezdica pa je pogled pun sarolikosti sjaja i geometriskih oblika. Alnilam ''siledzijski'' dominira poljem prostom kolicinom sjaja koji isijava iz zvezde.


Struve 751

Binarni sistem komponenti maglituda 8 i 9, na separaciji 15''.

Sistem se nalazi na rastojanju od samo 14'' od Alnilama sa kojim formira par na bilo kom uvecanju. U pitanju je plavo-beli par zvezda B-tipa.

Lociranje: oko 15' severno od Alnilama dominiraju dve zvezde magnituda 8. Desna je Struve 751.

Opservacija: divan mali ''paric'' zvezda usmeren u smeru od 8h ka 2h, sa primarom na levoj strani. Iako su magnitude para slicne primar je ocigledno malo veci. Veoma simpatican pogled na jedan suptilan par u poredjenju sa zvezdama oko sebe. Separacija je dovoljno velika da nema nikakvog gusenja sjaja zvezda. Par se jako lepo uklopio u zvezdano polje u kome ''siledzijsk''i dominira plabo-beli Alnilam. Nema nikakvog smisla ukljanjati Alnilam iz vidnog polja jer su obe komponente jasno vidljive a sam Alnilam je deo skustva i cela polenta je posmatrati zvezde zajedno. Pogled je najlepsi na malom uvecanju od 62.5x i nema potrebe ici na veca.


H V 118

Dvojna zvezda komponenti magnituda 6 i 11, koje stoje na separaciji 28''.

Za ovu dvojnu zvezdu nalazio sam razlicite podatke o tome da li je u pitanju binarni sistem ili opticka dvojna zvezda. Bilo kako bilo, par se nalazi u istom vidnom polju sa Alnilamom i Struve 751, pa je neizostavni deo pogleda. Nalazi se na rastojanju 33'' od Alnilama.

Lociranje: desno od Alnilama nalazi se blago iskoseni lanac tri svetle zvezde. HV 118 je srednja zvezda lanca.

Opservacija: Potpuno suprotna zvezda od Struve 751. Sa komponentama magnitude 6 i 11, ovo je daleko teze uocljiv par na malim uvecanjima u bogatom zvezdanom polju oko Alnilama. Da li cemo primetiti sekundar magnitude 11 na uvecanju 62.5x zavisi da li ciljano trazimo zvezdu ili ne. Naravno da se zvezde magnitude 11 itekako vide na 62.5x, ali u tako bogatom polju tesko da ce je oko zapaziti u moru svetlijih zvezda ako ne znamo sta trazimo. Sa druge strane, cela poenta posmatranja tria Alnilam-Stuve 751-HV 118 je koriscenje malih uvecanja da bi se umanjilo raspipanje sjaja Alnilama i tako stvorio esteski najprijatniji pogled.

Pogled na trio u celini je veoma lep. HV 118 jasno pokazuje svetli primar magnitude 6 ali se za sekundar mora malo bolje pogledati. Polje je prepuno svetlijih zvezda koje odvlace koncentraciju ali se sa samo malo fokusiranosti sekundar jasno pokaze. Razlika u sjaju i velicini komponenti je ogromna, gde se sekundar javlja kao jedva primetna takcica na 10h od primara. Na uvecanju 107x sekundar se stabilizuje u pogledu a vidno polje je i dalje dovoljno siroko da moze da obuhvati sve tri zvezde terceta. Primar se javlja u beloj boji dok je boju sekundara nemoguce odrediti zbog tackastog prikaza zvezde,


Delta (𝞭) Orionis - Mintaka

Petostruki zvezdani sistem, teleskopski razdvojiv na dve komponente magnituda 2.2 i 6.8. Komponente sistema stoje na sirokoj separaciji od 53.2''.

Toliko toga se dogadja kod ove dve zvezde da je to tesko opisati a da bude iole kratko. Naime, sistem se sastoji od cak 5 gravitaciono povezanih zvezda. Ono sto mi teleskopom vidimo nisu dve zvezde vec dve grupacije zvezda:

- grupacija 1 sastoji se od tri zvezde: plavog dzina glavne sekvence stelarnog tipa O (Mintaka Aa1), zvezde glavne sekvence B-tipa (mintaka Aa2) i subdzina B-tipa (Mintaka Ab). Sve tri komponente su na toliko bliskoj separaciji da se ne mogu razdvojiti bilo kakvim teleskopom pa ih mi vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude 2.2. Primar ovog terceta, plavi dzin, masivna je zvezda sa masom cak 20x vecom od Sunca. Po tome je takodje jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Sekundar sistema, Mintaka Aa2, je toliko blizak primaru da se oko njega obrne za manje od 6 dana, sto proizvodi varijabilnost sjaja glavne zvezde (eklipticni binarni sistem).

- grupacija 2 sastoji se od zvezde glavne sekvence A-tipa i zvezde glavne sekvence B-tipa. Opet je separacija izmedju njih premala za bilo kakav teleskop i mi ih vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude 6.8.

Dve grupacije stoje na sirokoj separaciji od 53.2'' pa Mintaka vizuelno izgleda kao dvojni sistem, iako je petostruki.

Lociranje: najzapadnija je zvezda Orionovog pojasa i lagano se vidi golim okom.

Opservacija: Iako je separacija najveca od svih opisanih parova, Mintaka je estetski nalepsi par pojasa. Uparenost svetlog belog primara i duboko plavog sekundara veoma je prijtna za oku u svom neskladu komponenti para. Par se buvalno vertikalan, sa primarom na severu. Usled siroke separacije sekundar se javlja dovoljno svetlo da se kroz njega probija boja. Osetno je manji od primara ali je i dalje zvezda sa ispunom koja zraci koloricnost. Primar sija izuzetno svetlo i rasipa sjaj oko sebe, ali zbog siroke separacije nista od toga ne smeta manjem pratiocu.

Iako je za razdvajanje dovoljno najmanje uvecanje, percepcija boja je lepsa ako se uvecanje poveca. Na uvecanju 137x boje se u potpunosti prikazuju i tu ja imam problem sa razlicitom percepcijom boje sekundara iz noci u noc. U vecini noci mi se prikaze kao duboko plav (skoro kao safir) a ponekad ga cak vidim i pomalo zelenkasto. Zasto se to desava ne znam, primetio sam da ga vidim zeleno u vlaznijim nocima.

mapa lociranja:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54245300637/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Orion:

- M 78 - Casper the Friendly Ghost Nebula (refleksiona maglina)
- NGC 2071 (refleksiona maglina)
- NGC 2112 (otvoreno jato)

Sve tri danasnje mete nalaze u istom vidnom polju trazioca, i stoga se mogu posmatrati u jednoj posmatrackoj veceri. Najdalja razdaljina izmedju njih je samo 1.5º.


M 78 - Casper the Friendly Ghost Nebula

Refleksiona maglina magnitude 8.4 i prividne velicine 8'x6'.

M 78 najsjajnija je refleksiona maglina na nocnom nebu. Za razliku od emisionih maglina koje su same za sebe izvor svetlosti, refleksione magline ne emituju svetlost vec odbijaju svetlost obliznjih zvezda. Dobar primer bi bila soba sa upaljenim svetlom. Sijalica je izvor svetlosti, a predmeti koje ona osvetljava su nama vidljivi zato sto odbijju svetlost sijalice. Prevedeno na refleksione magline, sijalica bi bila zvezda a maglina predmeti po sobi.

Stoga, M78 ne svetli sama za sebe vec odbija svetlost zvezda unutar nje. Sta se tu u stvari desava? Kod vecine refleksionih maglina prica je relativno jednostavna: imamo gust oblak gasa unutar koga se stvori zvezda ili naprosto u svom kretanju zvezda prolazi blizu oblaka. Oblak odbija svetlost zvezde i mi ga vidimo kao sto vidimo sto i stolice u osvetljenosj sobi. Medjutim, kod M78 prica je mnogo komplikovanija i zahvata mnogo vecu regiju od same magline.

Naime, uz M78, citav niz refleksionih maglina u sazvezdju Orion pripada necemu sto se naziva Orion B molekularni oblak. U pitanju veliki oblak interstelarnog gasa i prasine, cije su cestice u konstantnom kretanju. Sam za sebe oblak se nije video dok se pre oko 6 milona godina nije dogodio kataklizmicni dogadjaj u regiji oblaka. Najverovatnije su u pitanju bile serije eksplozija supernova, i to ne dve-tri vec mnogo veci broj. Brojka kojom se spekulise ide to toga da je u ovoj regiji eksplodiralo  10-15 supernova u poslednjih 10 miliona godina. To je nenormalno veliki broj supernova na tako malom prostoru unutar jedne galaksije. Eksplozije su sabile postojeci gas, cije su se cestice ubrzale a povecano trenje dovelo je do povecane temperature sto je rezultiralo intenzivnom zvezdanom formacijom. Novorodjene zvezde obasjale su celu regiju i osvetlile seriju sada zgusnutih oblaka gasa - refleksionih maglina koje mi danas teleskopski posmatramo. Od poznatijih medju njima su M 78, NGC 2024 (Flame Nebula), NGC 2023 (bllzu B33) i NGC 2071. I sama M78 unutar sebe sadrzi nekoliko kondenzacija gasa koje imaju svoje NGC oznake: NGC 2064 i NGC 2067. Pokazatelj koliko su gravitaciono eksplozivni bili dogadjai u ovoj regiji je cinjenica da se matematickim proracunima doslo do toga da je cak i znamenita Witch Head Nebula (IC 2118) u sazvezdju Eridanus nekada bila deo ove regije. Veruje se da se je eksplozije supernova izbacile daleko od ovog podrucja, i to u smeru ka Solarnom sistemu.

Sama M78 ima nekoliko mladih i toplih zvezda usadjenih u sebe, od kojih se izdvaja HD 38563. Veruje se da maglina primarno reflektuje svetlost ove zvezde. HD 38563 nalazi se na samom obodu magline i teleskopski je itekako osmotriva.

Orion B molekularni kompleks jedna je od najbliza regija zvezdane formacije. Od nas je udaljen 1.350 ly, skoro isto kao M42 Orion Nebula. Medjutim, poreklo mnogo cuvenije M42 je drugacije od M78. Orionova maglina pripada Orion A molekularnom oblaku, koji lezi upravno na Orion B oblak. I Orion A je mesto intenzivne zvezdane formacije, ali daleko od toga da je jedino u sazvezdju Orion.

Lociranje: Kao i sve magline Orion B molekularnog oblaka, i M78 se nalazi u blizini svetle zvezde Alnitak, najlevlje zvezde Orionovog pojasa.

- krenuo sam od zvezde Alnitak (𝞯 Orionis) u Orionovom pojasu.
- neposredno iznad Alnitaka dominirace dve svetle zvezde sa kojima Alnitak gradi trougao.
- iz Alnitaka sam povukao visinu trougla na stranicu koju cine te dve zvezde i produzio je 2º. To me dovodi u regiju u kojoj se nalazi M78.
- pogleda se kroz okular malog uvecanja i jasan sjaj magline ne moze se promasiti.

Opservacija: vec na malom uvecanju maglina je jasno vidljiva kao svetla i relativno velika maglovitost sa dve usadjene zvezde. Maglina je refleksiona pa nikakvi filteri nece pomoci pri osmatranju. Osmatrac se stoga mora osloniti iskljucivo na svoju vestinu i strpljenje. Kod M78 taj posao je dosta olaksan jer maglina sija sasvim pristojnim sjajem pa stoga i dobro podnosi uvecanja.

Na uvecanju 137x maglina ima lepezast oblik, gde je vrh lepeze na jugu a dva kraka se sire ugrubo na sever i zapad.  Vrh lepeze nije ostar vec zaobljen, a i kraci se krecu pod dosta velikim uglom , pa maglina pomalo podseca i na trapez. Lepeza deluje pomalo iskoseno jer joj je osa usmerena otprilike od 7h ka 1h. Mlecni sjaj magline i taj oblik lepeze sa zaobljenim vrhom je i ''krivac'' za popularno ime magline Casper the Frindly Ghost. Naime, neke posmatrace taj oblik podsetio je na carsav prebacen preko glave.

Najprominentnija karakteristika magline su dve blisko razdvojene zvezde na njenom juznom kraju. To sto vidimo je u stvari binarni sistem BU 559 AC, koji se sastoji od dve vertikalno postavljene komponente magnitude 10.5, na separaciji 50''. Juznija komponenta je zvezda HD 38563, za koju se smatra da je i odgovorna za sjaj magline. Ona se nalazi na samom juznom obodu maglovitosti i maglina se od nje siri samo na sever. Iako su dve zvezde istih magnituda, donja deluje svetlije jer je manje okupana maglovitoscu.

Maglina sija poprilicno jakim sjajem i nije nikakav problem osmotriti je. Dosta je gusta i mlecne je ispune. Medjutim, sama maglina je dosta ''neugledna'' i javlja se kao velika amorfna mlecna mrljetna. Puno sam se trudio da razaznam makar neki detalj unutrasnje strukture ali njega nema. Tu je samo uniformno mlecni sjaj koji pomalo slabi ka ivicama. Maglina je najgusca na jugu, oko binarnog sistema BU 559 AC, da bi joj gustina opadala kako maglovitost nastavlja sirenje na sever i zapad. Gustina opada simetricno i ravnomerno ka obe ivice lepeze. Same ivice se razlikuju po ostrini. Na juznom delu u koji je usadjen binarni sistrem granice su dosta ostre. Medjutim, kako maglina pocinje da se siri ona se utapa u okruzujuce nebo po dosta mekanim granicama. U severnu granicu magline, gde je ivica i najamorfnija, usadjena je jedna zvezda magnitude oko 10.

Maglini na pomazu filteri ali joj zato prija duzina osmatranja, kada maglina ne dobija na strukturi ali zato dobija na dimenzijama.

U istom vidnom polju sa M78, samo 15' juzno, nalazi se jos jedna refleksiona maglina: NGC 2071.


NGC 2071

Refleksiona maglina magnitude 9.5 i prividne velicine 7'x5'.

U pitanju je refleksiona maglina koja ima identicno poreklo kao i M78. I NGC 2071 deo je istog oblaka gasa i prasine kao i M78, i mesto je vece koncentracije istog. Poreklo svih maglina u ovoj oblasti objasnio sam u teoretskoj sekciji opisa M78.

Lociranje: Maglina se nalazi samo 15' juzno od M78 i vidljiva je u istom polju bilo kog uvecanja sa svojim svetlijim rodjakom.

Opservacija: Pri posmatranju M78, u istom vidnom polju bilo kog uvecanja, 15' ispod magline uocicemo dve zvezde magnitude 10. Zvezde su postavljene skoro horizontalno i razdvojene su neka 3'. Ako malo bolje pogledamo, primeticemo da je desna zvezda okupana u maglovitost koja je celu ''prozdire''. Ta maglovitost je refleksiona maglina NGC 2071.

Iako maglina ima velike kataloske dimenzije, kroz okular se moze videti samo njen najsvetliji deo, parce magline koje okruzuje zvezdu. Maglina je pristojnog sjaja ali to ce se primetiti samo ako maknemo M78 iz vidnog polja. U nedostatku pomoci fltera, periferni vid je dobro oruzje za osmatranje ovog objekta. Maglina tada pomalo dobije na dimenzijama i pokazuje se kao jasna, ugrubo kruzna maglovitost oko zvezde. Maglina nije tipicno ''jastuce'' oko zvezde, vec se siri oko nje u vidu kruga precnika oko 1'. Maglina ne pokazuje nikakve detalje.

Kako maglina ne pokazuje detalje, posle njenog posmatranja kao zasebnog objekta treba je vratiti u isto vidno polje sa M78 i posmatrati ih zajedno. Magline su duet, istog su porekla, i tako ih treba i doziveti.


NGC 2112

Otvoreno jato magnitude 9.1 i prividne velicine 11'.

Najzad nesto drevno u sazvezdju Orion. Ovo otvoreno jato staro je cak 2 milijarde godina, sto ga svrstava u jedna od najstarijih otovrenih jata na nebesima. Razloge zasto otvorena jata ne zive ni priblizno ovoliko dugo detaljno cu objasniti kada budem opisivao neka jos starija jata. Iz starosti objekta je ocigledno da samo jato nema nikave veze sa mladim zvezdama u Orionovim molekularnim oblacima, vec da je sasvim zaseban objekat koji se nalazi samo na istoj liniji pogleda i skoro je na dulo vecem rastojanju od nas. Medjutim, kako je jato u neposrednoj blizini M78 i NGC 2071, ono je deo pogleda na ovu regiju i logicno ga je svrstati u isti opis sa ove dve mete.

Ovo jato je bledo i izuzetno niskog povrsinskog sjaja, te od posmatraca zahteva malo iskustva i vestine. Jato sadrzi 75 zvezda ali je raspon sjaja zvezda u njemu izuzetno veliki. Uz dvadesetak zvezda koje se mogu jasno razluciti u teleksopima srednjih aparatura, tu je jos bar toliko na samoj granici razlucivosti, sto ce objektu napraviti lepu i ne tako cestu mlecnu pozadinu nerazlucenih zvezda.

Lociranje: NGC 2112 nalazi se samo 1.5º severoistocno od M78.

- neposredno iznad M78 u traziocu uocimo dve svetle zvezde.
- 2º zapadno od njih videce se jasno izrazen asterizam 4 zvezde u obliku obrnutog slova Y.
- koncanicu trazioca nacentriramo 30' juzno od krajnje zvezde desnog kraka slova Y i dosli smo do lokacije NGC 2112. Samo jato nece se odmah primetiti jer se na malim uvecanjima javlja samo kao grudva pozadinskog sjaja nerazlucenih zvezda.

Opservacija: na malom uvecanju jato se jako tesko izdvaja iz pozadine. Vise se vidi kao mali pozadinki sjaj nerazlucenih zvezda nego kao definisano otvoreno jato. U principu pogled je veoma zanimljiv jer se preko tog mlecnog sjaja jasno vidi klin koji cine nekoliko razlucivih clanica. Da bi se videla forma ovog objekta mora se ici na mnogo veca uvecanja.

Na uvecanju 176x vidi se da se jato ima oblik klina koji cine dva luka zvezda koja se spajaju u jednoj tacki (zvezdi). Klin je usmeren ugrubo istok-zapad i cine ga severni i juzni lanac zvezda. Vrh klina usmeren je ka zapadu. Juzni luk se sastoji od 6 jasno izdvojivih zvezda i prominentniji je od severnog. Najsvetlija zvezda juznog luka nalazi se na njegovom samom kraju. Severni lanac sastavljen je od dosta bledjih zvezda i ima ih 5 jasno izdvojivih. Medjutim, ono sto jatu daje na lepoti je sto se ceo taj klin nalazi ''superimponiran'' preko maglicastog sjaja nerazlucivih clanica jata. Da bi se taj pozadinski sjaj primetio potrebno je duze posmatrati objekat i pustiti oci da upiju sjaj svake moguce zvezdice u regiji jata. Kao i kod svakog jata sa maglicastom pozadinom periferni vid radi odlican posao. Primena ove tehnike donosi dosta novih zvezdica u pogled i njihov broj se na kraju popne na nekih dvadesetak, nasuprot 11 vidljivih direktnim vidom.

Ovo jato je dosta bledo i tesko za osmatranje. Najsjajnija clanica objekta sija magnitudom 10.8, te jato zahteva malo paznje, vestine i strpljenja. Iako u sazvezdju Orion ima mnogo jasnijih otvorenih jata meni se NGC 2112 itekako svideo. Ja volim suptilna bledunjava jata sa prisutnim pozadinskim sjajem, kada vestina perifernog vida transformise pogled. Takodje, ovakva jata reaguju na povecanje aparature i mislim da ovo nije objekat za teleskope ispod 300 mm precnika ogledala.

https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54252100997/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Orion:

- Orionov stit (asterizam)
- NGC 1662 (otvoreno jato)
- NGC 1788 - Cosmic Bat Nebula (refleksiona maglina)

Orionov stit

Evo najzad jedne mete koja se najbolje posmatra golim okom. U pitanju je veliki asterizam sastavljen od 6 zvezda koji predstavlja stit Oriona. Vecina posmatraca nekako poistovecuje sazvezdje Orion sa njegovih sedam najsjajnijih zvezda, koje predstavljaju ramena, pojas i noge lovca. Medjutim, mitski lovac ima jos tri izrazena a zanemarena asterizma koji predstavljaju njegovu glavu, toljagu i stit.

Orionov stit sastoji se od sest zvezda grupisanih u tri grupe po dve zvezde. Nalazi se tacno desno od tela lovca i predstavljavlja zakrivljeni stit koji lovac drzi u ispruzenoj desnoj ruci. Zvezde koje cine stiti sve nose Bayer oznaku 𝞹, i redom se redjaju od 𝞹1 Orionis do 𝞹6 Orionis, gledano od severa prema jugu:

- 𝞹1 Orionis sija magnitudom 4.7. Zvezda je glavne sekvence A-tipa sa velikom brzinom spina, pa je verovatno elipsoidnog oblika sa ekvatorijalnim ispupcenjem (nesto slicno kao Vega).

- 𝞹2 Orionis sija magnitudom 4.4. Po osobinama je klon 𝞹1 Orionis. Takodje je zvezda glavne sekvence A-tipa, i ima jos brzi spin, pa joj je precnik na ekvatoru cak 26% veci od onoga po polovima. Vizelno je bele boje.

- 𝞹3 Orionis je nasjvetija zvezda asteizma. Popularnog je imena Tabit i sija magnitudom 3.2. Zvezda je glavne sekvence F-tipa, pa ce se od ostalih zvezda razlikovati po zuto-beloj boji.

- 𝞹4 je vizuelno plavo-bela zvezda magnitude je 3.7. Spektroskopski je binarni sistem sa primarom B-tipa. Izuzetno je mlada zvezda od samo 15 miliona godina.

- 𝞹5 Orionis. Spektroskopski je binarni sistem magnitude 3.7. Primar sistema je dzinovska zvezda B-tipa. Iako zvezda uveliko izlazi iz faze glavne sekvence, neobicno je mlada i stara je samo 16 miliona godina. Klasican je primer nasilnog, krakog i burnog zivota B dzinova. Teleskoski, 𝞹5 Orionis je ubedljivo najlepsa zvezda asterizma zbog svoje predivne plave boje.

- 𝞹6 Orionis sija magnitudom 4.5. Ostareli je crveni dzin K-tipa ogromnih dimenzija. Radijus zvezde je cak 88x veci od poluprecnika Sunca. Vizuelno je zuckaste boje.

 Zvezde Orionovog stita grupisane su u tri para zvezda: severni, centralni i juzni:

- severni deo stita cine 𝞹1 i 𝞹2 Orionis. Zvezde su na rastojanju od oko 1.5º i kada je telo Orionma uspravno ove dve zvezde su ugrubo usmerene od od 11h ka 5h.

- centralni deo stita cine zvezde 𝞹3 i 𝞹4 Orionis. Zvezde su ugrubo vertikalno postavljene i stoje na separaciji od oko 1.5º. Ova grupacija jasno je izdvojena od ostale dve ne samo rastojanjem vec i sjajem. Cine je dve najsjajnije zvezde sitita magnituda 3.2 i 3.7.

- juzni deo stita cini par zvezda 𝞹5 i 𝞹6 Orionis. Zvezde stoje na separaciji nesto manjoj od 1.5º i usmerene su od 10h ka 4h.

Iz usmerenja tri para zvezda vidi se da asterizam ima jasan oblik stita sa dva kraja nakrivljenim ka Orionovom telu, pa nije cudo sto su jos drevni narodi ovom asterizmu prepoznali deo ratne opreme lovca. Ceo stit je duzine 8.5º i zauzim porilicno veliki prostor na nebu.

Lociranje: asterizam se vidi golim okom.

Opservacija: Orionov stit je pre svega meta za posmatranje golim okom. Teleskopska opservacija je zanimljiva zbog percepcije boja nekih clanova, kao i zbog cinjenice da su neke zvezde asterizma opticke duple zvezde.

    - posmatranje golim okom

Orionov stit po sjaju ima dve grupacije zvezda: tri zvezde su magnituda 3.2-3.7, dok su ostale tri magnituda 4.4-4.7. Stoga je ceo asterizam lagano uocljiv golim okom sa svake pristojno mracne lokacije. Cak i kada ga posmatram potpuno neadaptiran na mrak uvek jasno vidim njegove tri svetle zvezde, dve u centru stita i jednu u juznom delu. Cim mi se oci bar polovicno adaptiraju na mrak ceo stiti jasno iskoci u pogledu. Stit je vertikalnog pravca i popunjava poprilicno prazan prostor izmedju sazvezdja Taurus na severu i Eridanus na jugu. Njegove dve centralne zvezde su bez premca najsjajnije u ovoj regiji i ako znamo sta trazimo nije problem uociti asterizam. Severni deo stita je malo bledji jer ga cine zvezde magnituda 4.4 i 4.7, ali to su magnitude koje oko privikuto na mrak bez problema uocava. Asterizam izgleda vitko i elegantno, sa dva para iskosenih zvezda ka Orionovom telu i verno oslikava stit lovca. Ja tu malo ukljucim i mastu i kreartivnost, pa povezujkem stit sa glavom Hidre koja se nalazi zapadno od njega: stit je tacno usmeren ka glavi morske zveri i izgleda kao da Oriona stiti od Hidre koja jurca ka njemu.

    - teleskopsko posmatranje

Pri teleskopskom posmatranju asterizam gubi svaku formu jer je ogromne duzine od 8.5º. Ono sto teleskop pruza je uvid u svaku zvezdu pojedinacno i tu se isticu dve zvezde: 𝞹3 i 𝞹5 Orionis. Svaku od njih cu zasebno opisati.

𝞹3 Orionis (Tabit) lepo izgleda u okularu jer pravi opticki dvojni sistem sa zvezdom H VI 83 magnitude 7.2. Zvezde stoje na separaciji od oko 6', gde je bledja na levo od 𝞹3. Par je vizuelno lep zbog koloricne razlike. Dok 𝞹3 sija zuto-belim sjajem, H VI 83 je plavo-bele boje. Taj koloricni kotrast nije odmah vidljiv ali se jako istakne defukosiranjem zvezda kada im se boje preliju preko difrakcionih prstenova.

𝞹5 Orionis je najlpsa zvezda asterizma, i to zbog svoje boje. Od svih 6 zvezda 𝞹5 sija najizrazajnijom bojom, i tu dubokom nijansom tirkizne. Izuzetno je lep pogled i prijatno iznenzdjenje u okruzenju prljavo-belih zvezda. Boja 𝞹5 Orionis vidljiva je vec u traziocu, gde se zvezda jasno istice svojim lepim sjajem.

Neposredno uz 𝞹5 Opriois nalazi se zvezda 5 Orionis magnitude 5.3. Rastojanje izmedju dve zvezde je 13', gde se 5 Orionis nalazi na 10h od 𝞹5. Nece biti nikakav problem razlikovati zvezde jer im je koloricnost potpuno drugacija. Dok 5 Orionis sija dosadno sivo-belim sajem, 𝞹5 Ori sija zivom i ostrom plavom bojom. Prelep pogled.

Red je pomenuti i 𝞹6 Orionis na dnu asterizma, jer se izdvaja iz okruzenja svojim zuckastim sjajem (shodno svojoj klasi K dzina).
.

NGC 1662

Otvoreno jato magnitude 6.4 i prividne velicine 12'x6'.

Ovo elegantno jato nalazi se odmah do asterizma ''Orionov stit''. Kao i sve u sazvezdju Orion, i ovo jato je veoma blisko Zemlji i lezi na rastojanju 1.420 ly. Medjutim, jato nema nikakve veze sa premladim objektima iz Orionovih molekularnih oblaka. Staro je 420 miliona godina, sto znaci da su njegove zvezde i 30-40x starije od zvezda u Orion OB1 i OB2 asocijacijama. Jato se nekako i lokacijski izdvojilo od svih objekata u sazvedju, kao da usamljeno zivi svoj zivot na samoj granici sazvezdja Orion sa sazvezdjem Taurus.

Iako je ovo jato jedno od nasiromasnijih na nebu, njegove zvezde poredjane su na takav nacin da posmatrace asociraju na razne objekte. NGC 1662 je pravi pokazatelj kako jato od samo 19 zvezda moze itekako lepo i elegantno da izgleda, a ja sam kroz svoju ''karijeru'' naisao bar na 3 razlicite forme koji su posmatraci videli u njemu: svecnjak, camac pa cak i Klingonski razarac.

Lociranje: jato je lako vidljivo u traziocu.

- krenuo sam od gorenjeg para zvezda u asterizmu ''Orionov stit'': 𝞹1 i 𝞹2 Orionis.
- 2.5º zapadno od njih lako ce se uociti vertikalno postavljen par dve zvezde magnitude 5. Obe su binarni sistemi iz Burnham kataloga.
- NGC 1662 ce biti jasno vidljivo u traziocu nekih 1º levo od te dve zvezde. Jato sa obe zvezde gradi jednakokraki trougao, sa temenom u jatu.

Opservacija: Ovo jato je potpuno drugacije od vecine ostalih otvorenih jata. Nema nikakvu koncentraciju prema centru i izrazito je izduzeno. Malobrojno je i rasuto, ali je raspored zvezda takav da objekat ima retku eleganciju i simetricnost. Sve zvezde jata su svetle i magnitude su 9, i poneke po 10.

E sad, nalepsi deo ovog objekta je njegova forma. Jato posmatrace podseca na seriju razlititih formi, a ja nisam naisao ni na jedan opis jata a da posmatrac nije pokusao da objektu pripise izgled nekog predmeta ili objekta. Ja cu opisati formu koju sam ja video, ali cu se potom pozabaviti i formama koji su videli ostali posmatraci, jer mislim da to moze da bude veoma zanimljiv deo ovog izvestaja.

    - kruna

Naime, cim sam pogledao objekat ja sam iz mesta video oblik krune sa grba Svedske.  Krunu sam video jer su zvezde jata rasporedjene na sledeci nacin:

- pet zvezda pravi horizontalni lanac koji cini bazu krune. Od baze se na sever sire tri kraca lanaca zvezda, i to tacno sa levog kraja baze, iz sredine i sa desnog kraja.

- levi i desni lancic se sastoje od po dve zvezde i iskoseni su tako da beze od centra.

- srednji lanac je veritikalan i sastoji se od 4 zvezde. Taj lanac zvezda je malo razabacan, ali tacno tako da zvezde formiraju oblik paralelograma ili kako se to u astronomiji kaze ''dijamanta'' - kao dragulj na vrhu krune. Jedna od tih zvezda je i najsjajnija zvezda jata - narandzasta HD 30845 magnitude 8.4 i stelatne klase K. Njena narandzasta boja odskace od ostalih zvezda i jos vise istice oblik dragulja na vrhu krune.

Stoga jato bukvalno izgleda kao kruna sa svedskog grba. Sto je najlepse, orijentacija jata u okularu je takva da je kruna u uspravnom polozaju, kao da ceka da kralju bude stavljena na glavu.

Inace, ovo jato je jako siromsno, velliko, rasuto i bez ikakve kondenzacije prema centru. Izrazito je plitko i izduzeno. Ja sam unutar jata izbrojao 13 jasno vidljivih zvezda i jos po koju kada objekat pogledam na vecim uvecanjima. Zvezde su jako udaljene jedna od druge, gde je najveca koncentracija zvezda upravo u ''dijamantu'' krune. Inace, periferni vid i povecanje uvecanja nimalo ne doprinose pogledu jer donose tek po jednu-dve nove zvezdice u pogled, pa je potpuno svejedno na kom se uvecanju vrsi posmatranje. Pa i pored svega toga, jato ostavlja jako elegantan i prefinjen oblik zbog svoje forme i simetricnosti. Jato je skoro savrseno osno-simetricno u odnosu na srednji vetrikalni lanac zvezda, sto stvara utisak skladnosti forme.

Jato se nalazi u relativno siromasnom zvezdanom polju, a kako svetli visokim sjajem  prelako je izdvojivo iz pozadine.

    - svecnjak

Najvise posmatraca opisuje ovaj objekat kao svecnjak sa plamenom u sredini. Ova analogija je potpuno logicna, ali ja ipak mislim da sam bio malo kreativniji. Mislim da sam opis svecnjaka nailazio i kod autora kao sto su Bob King i Michael Bakich.

    - camac

Ovaj opis nasao sam kod kolege Vedrana Vrhovca koga je oblik jata podsetio na camac iz profila. Opet potpuno logicna analogija, srednji lanac zvezda bio bi jarbol.

    - Klingon bird of pray

Bez premca najegzoticniji opis ovog jata. Prvi put sam nisao na ovu interpretaciju jata u brosuri koju su sastavile kolege Rene Merting i Cristopher Hay. Posle toga sam takav opis nasao na jos nekoliko mesta i najstrasnije sto jato bas tako i izgleda: kao Klingonski razarac u naletu. Ko voli ''Zvezdane staze'' sigurno ce prepoznati ovu formu. Moram da priznam da je se ja nikada ne bih setio i skidam kapu kolegi koji je prvi uocio slicnost.

I pored svega toga, mene jato i dalje nedvosmisleno podesca na krunu. Vrlo cudan objekat, rasut, siromasan, dekoncentrisan a opet se iz prilozenog teksta vidi da dosta budi mastu posmatraca svojom simetricnom i elegantnom formom.


NGC 1788 - Cosmic Bat Nebula

Refleksiona maglina magnitude 10.11 i prividne velicine 5'x3'.

Ova zanimljiva refleksiona maglina samo je najgusci i najsjajniji deo mnogo veceg kompleksa - molekularnog oblaka LDN 1616. Oblak se postavljen u smeru od istoka ka zapadu i nalazi se blizu granice sazvezdja Orion sa sazvezdjem Eridanus. Iako neki izvori navode da je LDN 1616 tamna maglina, to bas i nije slucaj. Naime, rec je o oblaku gasa u kome se desava zvezdana formacija, a reflkesiona maglina NGC 1777 nalazi se na njegovom istocnom kraju i jedini je teleskopski osmotriv deo oblaka. Postoje tri razloga za to. Prvi je sto je NGC 1788 najgusci deo molekularnog oblaka, a drugi je sto se tacno unutar njega nalazi svetla zveda HD 293815 magnitude 10, cija se svetlost i reflektuje od strane magline. Treci i najbitniji je cinjenica se da je zvezdana formacija unutar oblaka najintenzivnija bas na mestu magline, da bi jenjavala kako se maglina nastavlja na zapad, ka sazvezdju Eridanus.

Razlog zvezdane formacije u oblaku koji inace nema dovoljnu gustinu da je izazove, nalazi se u izuzetnom zracenju zvezda Orionovog pojasa i Trapezium Clustera. Matematicki modeli pokazuju da je zracenje koje salju zvezde Trapeza toliko jako da sok talasi dovode do sabijanja gasa unutar LDN 1616, izazivajuci tako dovoljno veliku temparturu i pritisak za stvaranje zvezda. U prilog tom tvrdjenju upravo stoji navedena cinjenica da je zvezdana formacija najintenzivinija u delu oblaka najblizem Trapeziumu, da bi se usporavala kako oblak ''bezi'' na zapad.

Lociranje: iako se maglina nominalno nalazi u sazvezdju Orion, mnogo je bliza zvezdi Cursa (𝞫 Eridani) nego bilo kojoj svetloj zvezdi sazvezdja Orion.

- krenuo sam od zvezde Cursa (𝞫 Eridani), magnitude 2.8. Zvezda gradi skoro jednakostranicni trougao sa dve svetle zvezde iznad sebe: 68 i 66 Eridani.
- severno od tog trougla u traziocu ce se javiti puno zvezda, koje su grupisane na nacin da podsecaju na rasuto otvoreno jato. Na levoj strani tog ''jata'' istice se vertikalni lanac 5 zvezda.
- postavio sam koncanicu trazioca tik desno od sredine tog lanca, i pogledao kroz okular malog uvecanja. U okularu ce se javiti jasno fomirani klin sedam zvezda sa vrhom na dole.
- jedina zvezda unutar tog klina je HD 293815 magnitude 10, zvezda oko koje je centrirana NGC 1788. Maglina u pocetku izgleda kao vece jastuce oko zvezde, ali ce se to promeniti pogledom na na vecim uvecanjima.

Opservacija: orijentacije u opisu dacu na osnovu posmatranja koje sam izvrsio dana 05.11.2024., oko 1:00h. Dobio sam od kolega, pogotovo od Vedrana, dobre sugestije o potrebi navodjenja datuma i vremena na osnovu koga dajem opis, da bi orijentracije koje navodim imale smisla za one koji citaju. Predlog je odlican, i trudicu se da ubuduce pri posmatranjima i opsima navedem te podatke kada je to moguce.

NGC 1788 je objekat koji zahteva upornost i malo vestine u posmatranju. Postoji opasnost da se od objekta prerano odustane, ali ako mu se posvetimo, budemo uporni i pazljivo ga pogledamo perifernim vidom itekako mu je moguce razotkriti strukturu.

Na uvecanju 176x i direktnim vidom ne vidi se mnogo, bleda maglovitost koja okruzuje zvezdu. Medjutim, veca uvecanja, periferni vid i duze posmatranje ''razvale'' maglinu i pokazuju nekoliko detalja.

Na uvecanju 320x, intenzivnim koriscenjem perifernog vida i koncentrisanim posmatranjem maglina dobija na dimenzijama i pocinje da se pojavljuju detalji unutrasnje strukture, i to u znatnoj meri:

- maglina dobija izduzeni oblik, sa izduzenjem u smeru sever-jug.  Dimenzije magline procenio sam na oko 3' po visini i oko 2' po sirini.

- na severu se jasno pokazuje svetao cvoric jaceg zasijanja koji se iskljucivo vidi perifernim vidom. Opservacija cvorica bila je prijatno iznenadjenje, nisam ga ocekivao, i tada sam se bas bio ''naostrio'' da dam sve od sebe kod ovog objekta.

- posle malo duzeg osmatranja po sredini magline javlja se tamna tracica manje osvetljenosti koja deli maglinu na dva dela: severni i juzni. Severni deo karakterise cvor jaceg sjaja, dok je u juzni deo maglovitosti usadnjena zvezda HD 293815. Sto se duze posmatra maglina postaje sve veca i svetlija, a ta tamna tracica je jasnije istice, pa se dobija utisak da u stvari posmatramo dve odvojene magline.

- veoma zanimljiva opservacija je kako se maglina ponasa sa leve i desne strane. Dok se sa desne strane amorfno gubi u okruzujuce nebo, sa leve strane izgleda kao da je pravolinijski odsecena.

- kao sto sam naveo, dimenzije magline procenio sam na oko 3' po visini i oko 2' po sirini. To znaci da je objekat mali i da bi se videli ovi detalji mora se napumpati uvecanje. Zanimljivo je da u prvom pogledu na uvecanju 176x nisam video ni jedan od ovih detalja vec sam ih sve primetio na 320x. Medjutim, posle toga sam se ponovo spustio na 176x i uspeo da uocim severni cvoric i na njemu. Sredisnja tamnna traka se ne pokazuje na ovom uvecanju.

- maglina je prelepo oukvirena rombom koji grade 4 svetle zvezde magnituda oko 8-10. Taj romb veoma je blizak maglini i pratice je cak i na uvecanju 320x. Veoma lepa slika.

Za ovaj pogled bilo je potrebno mnogo truda, a maglinu sam napao iz svih oruzja koje imam. Kako je maglina refleksiona i ne reaguje dobro na filtere, koristio sam strpljenje i ono vestine koje posedujem. Maglina odlicno reaguje na duzinu posmatranja i periferni vid, ali joj pomaze i kretanje po vidnom polju.

Mape lociranja:

Orionov stit i NGC 1662:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54266097177/in/dateposted-public/
NGC 1788:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54270016991/in/dateposted-public/