PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[PavleR]

Kolege, hvala na citanju i komentarima.

[bratislav]

- Theta¹ (𝞱¹) Orionis - Trapezium Cluster


Opservacija: ''Sveti gral'' mnogih posmatraca je ''uloviti'' svih sest zvezda Trapeziuma. To je naravno itekako moguce, ali zahteva cesta ponovljena posmatranja objekta. Ja sam uspeo da do sada vidim pet zvezda u Trapeziumu. Kada sam prvi put uocio petu zvezdu podosta sam se mucio dok nisam nasao pravo uvecanje i pravi ''ugao'' pogleda. Medjutim, sa svakim novim posmatranjem peta zvezda se sve brze i lakse pokazuje, kao i uopstalom detalji svih DSO. Detalji zahtetevaju ponovljena posmatranja, pa uopste ne sumnjam da ih trazi i famozna sesta zvezda. Prosto nisam gledao Trapezium dovoljno puta, u nocima dobro seeinga uvak me pogled odvede na neku drugu stranu.

Sto se tice osmatranja pete zvezde E, nju nije lako uociti. Nalazi se jako blizu kraku trapeza koji formiraju zvezde A i B, sa njegove spoljne strane. Udaljena je od zvezde A samo 4.6''. Blizina pete zvezde dvema ovako sjajnim zvezdama cini da je konstanto prikrivena sjajem koji bacaju zvezde A i B, te ce se otkriti samo u stabilnima nocima. Zanimljivo je da mi se zvezda uvek otkrivala na uvecanju 176x. Na uvecanjima 320x zvezda bi nestajala, verovarno okupana rasipanjem sjaja visoko uvecanih svetlijih zvezda. Periferni vid umnogome pomaze lociranju zvezde.

Prvo, sve pohvale za opise posmatranja. Vrlo podsecaju na opise iz mojih referentnih "posmatrackih" knjiga (Burnham, Hartung, O'Meara). Na zalost danas publikovati knjigu je zaista skoro nemoguce, ali neka Web knjiga mozda kad se skupi dovoljno materijala?

Sad moji komentari na Trapez. Vrlo sam se iznenadio komentarima. "Sveti gral" ? Moje beleske kazu da sam video "E" komponentu u 8cm refraktoru (moj stari Vixen), a 102mm APO lako razlucuje svih 6. To je uostalom i uobicajeni komentar - E i F su test za dobar 100mm refraktor. Moji 8" instrumenti pokazuju sa lakocom svih 6 kad god je Orion dovoljno visoko (i seeing nije bas katastrofa). To su i neke kljucne stvari za vidljivost E i F u Trapezu:
1. seeing i 2. kvalitet optike
Obe su kriticne! Posle toga ide 3. uvecanje (mora da bude dovoljno - barem 150x, bolje 200x i vise).
Vise uvecanja pomaze skoro uvek, meni se nikad ne desi da se komponenta "izgubi" pri vecem uvecanju. Uvek se vidi bolje/lakse, cak i kad je seeing marginalno dobar.

"Sveti gral" za mene su G,H i razdvojena I ...
"Ulovio" sam ih kamerom, ali jos uvek ne vizuelno. G je definitivno dovoljno sjajna za moj 40cm ali maglina unutar trapeza smeta ... "I" moze da se vidi ali ne kao dupla. Valjda me jednom posluzi seeing da probam opet sa 500+ !

[PavleR]

Hvala Bratislave na komentarima.

To ''Sveti gral'' se nije odnosilo na moje vidjenje objekta niti na tezinu osmatranja, vec prosto na popularnost osmatranja svih setst zvezda u osmatrackoj astronomiji. Sto se tice opisa mog osmatranja, ja sam napisao moja iskustva. Sa reflektorom od 12'' je teze osmatrati zvezde nego sa refraktorima, zvezde su krupnije, pufnastije, prave veci odsjaj. Znam nekoliko dobrih posmatrackih astronoma koji imaju veliki reflektor za DSO i reflektror za zvezde i binarne sisteme. Nisam se ja Trazpezom mnogo ni bavio, a i napisao sam da me u nocima dobrog seenga pogled uvek odvuce ka nekim drugim objektima. Planiram da se vratim na Trapezim i odradim to osmatranje kako treba, uopste ne sumnjam da svih sest zvezda nije nikakav problem uociti. Iamo sam slicnu raspravu sa kolegama iz inostranstva, svi smo mi pogledali najmanje zimskih objekata, kad se uhvati dobra noc spisak objekata za posmatranje je prevelik i uvek se nesto zrtvuje, i eto ja nekako uvek zrtvujem taj famozni Trapez. Pogotovo sto su moja osmatranja duga i temeljna, pogledam maksimalno desetak objekata za jednu noc, cesto i manje. To sto sam napisao je moje iskustvo, nikako nije neko pravilo, drago mi je sto si napisao i ti svoja, lepa vodilja za kolege sa cim i kako to treba izvesti. Respect.

P.S,. na kraju krajeva, sto bi rekao jedan moj kolega, ''i neuspesna osmatranja su uspeh'' .

[bratislav]

Refraktore sam pomenuo samo zato sto nemam tako male reflektore. Ovo je moja skica sa tek zavrsenim 8" ogledalom (200mm), prakticno jedno od prvih posmatranja. E i F su bile vidljive na samo 60X ! Doduse, tad je moje oko sigurno moglo da razluci mnogo bolje ...

You cannot see attachments on this board.

BTW, ovo je bio poslednji log poliranja tog ogledala.

You cannot see attachments on this board.

Tad nije bilo interferometra, nije bilo Roddier analize, pa se optika merila Fukoom i preracunavala Tekseroovim metodama. Tako da lambda/30 sigurno nije, ali je sasvim sigurno ogledalo bilo bolje od 1/10 wave.
Koje sam kasnije bezvezno prodao, i nikad vise nisam mogao da ga otkupim nazad od tadasnjeg predsednika astronomskog drustva ... >:-(

[mitja]

Bratislave ti si brusio ogledala?
Vau. Retko je cuti da je neko savladao takvu vestinu. Ja se razmisljam vec duze vreme oko tog koraka ali me sputava cinjenica da je tesko naci ko moze da aluminira ogledalo dok me srebrenje nikako ne privlaci ne zbog tehnike vec zbog slabe otpornosti te metode.

[PavleR]

Evo da prjavim da sam sinoc video svih 6 zvezda Trapeziuma. Laganica, na 176x, direktnim vidom. Sesta komponenta na produzetku linije koja spaja komponente A i C. Iskustvo je cudo, poslednji put Trapez sam posmatrao pre dve godine. Sinoc sam mu se vratio da ga natenane osmotrim i zaista nije nikakav problem uociti svih 6 komponenti.

[spadej]

Ja sam pokušao u subotu. Na 200X, 5 zvezda sam video lako a 6-tu verovatno. Pre će biti da je to subjektivno, jer znam gde je, ali može da se vidi i gledao sam ih ranije.

[PavleR]

Sazvezdje Orioon - ''Orionov mac'' - drugi deo:

- Sharpless 2-279 (NGC 1973, NGC 1975, NGC 1977 i Running Man Nebula) - otvoreno jato, dve emisione magline i refleksiona maglina
- NGC 1981 - Orion's Crown (otvoreno jato)
- NGC 1980 - Lost Jewel of Orion (sa Iota (𝞲) Orionis i Struve 747) - otvoreno jato sa dva binarna sistema u sebi

U proslom postu opisacu objekte koji kompletiraju asterizam. U proslom postu bavio sam se sa dva objekta koja stoje u srcu ''Orionovog maca'': M42 i M43.  U ovom postu opisacu objekte koji kompletiraju asterizam. Neki se nalaze ispod, a neki iznad M42.

Krenucu sa objektima juzno od juzno od M 42 i M 43. Usmerenja dajem u obrnutom, okularskom pogledu.


Sharpless 2-279 (NGC 1973, NGC 1975, NGC 1977 i Running Man Nebula)

Oko cuvene Running Man magnile kruzi toliko konfuznih podataka da je zaista lako zbunitii se i o prirodi magline i koja joj je oznaka. Danas se odomacilo da se maglini daje oznaka NGC 1975, mada sustinski to nije tako. Ona je samo regija refleksione nebuloznosti koja se nalazi izmedju jednog otvorenog jata i dve emisione magline, i svi oni zajedno su deo kompleksa Sh 2-279.

Sharpless 2-279 je kompleks koji u sebi sadrzi sledece objekte (od severa ka jugu u okularu):

- otvoreno jato NGC 1977
- refleksionu maglinu poznatu kao Running Man Nebula
- dve emisione magline: NGC 1975 i NGC 1973
- na krajnjem jugu regije je otvoreno jato NGC 1981, koje cu opisati kao zasebnu metu.

Dakle, Running Man Nebula je refleksiona maglina koja je stisnuta izmedju malog otvorenog jala NGC 1977 na severu i dve malecke emisone magline na jugu (NGC 1975 i NGC 1973). U prakticnoj osmatrackoj astronomiji ceo taj kompleks naziva se Running Man Nebula, po konturi trceceg coveka koji ima refleksiona nebuloznost u ovoj regiji. Ceo kompleks Sh 2-279 ima dimenzije 40'x25', mada ce su u okluaru videti mango manje, uvrh glave u sirini od 15' i duzini od 20'.

Da krenemo od severa:

- NGC 1977 je siromasno otvoreno jato usadjeno u emisionu nebuloznost. Iako sastavljeno od tek nekoliko zvezda jato sija sjajno jer njime dominiraju dve svetle zvezde: 42 Orionis magnitude 4.59 i zuti dzin 45 Orionis magnitude 6.3. Zvezde se nalaze na separaciji od 252''.

- Potom nailazimo na izuzetno bledu refleksionu maglinu - Running Man Nebula. Ova maglina je prevashodno astrofotogrfska meta i jako ju je tesko vizuelno osmotriti. Predstavlja jedan od najpoularnijih astrofotografskih objekata zbog specificnog oblika trceceg coveka sa rasirenim nogama i rukama.

- Na jugu se nalaze dve malecke emisione magline: NGC 1975 magnitude 9 i NGC 1973 magnitude 7. Obe magline su centrirane oko sjajnih zvezda.

Lociranje: 30' juzno od centra De Mairan's magline.

Opservacija: U okularu malog uvecanja i bez filtera najdomintniji objekti u kompleksu bice sjajne zvezde 42 i 45 Orionis, te jedna zvezda izmedju i malo juzno od njih. Severno od 42 i 45 Ori nalaze se dve blede zvezde, iznad svake sjajne po jedna bledja. To je ukupno pet zvezda koje grade neki oblik sirokog i zasiljenog slova U i sve zajedno predstavljaju otvoreno jato NGC 1977. Jugoistocno od njih nalaze tri zvezde koje su usadjene u emisionu maglovitost koja se bez filtera ne vidi. Izmedju njih se nalazi Running Man Nebula.

Na uvecanjima 107x i 136x u nefiltriranom pogledu slika postaje mnogo bolja jer se probiju boje zvezda. 42 Ori se pokazuje belo-plava a 45 Ori zuto-crvena. Par izgleda sjajno u koloricnom kontrastu. Takodje, na ovom uvecanju se pokazuje da su dve od tri juzne zvezde duple. Sto se tice filtriranog pogleda, kompleks bolje reaguje na UHC filter nego na OIII. Upotrebom UHC filtera i perifernog vida ceo kompleks se okupa u maglovitosti. Opservacija zahteva dugotrajno sedenje za okularom i koncentraciju. Maglovitost delimicno hvata otvoreno jato NGC 1977, gde se svetlija zvezda 42 Ori potpuno utapa u nebuloznost, dok 45 Ori dosta manje. Na jugu maglovitost se pojavljuje kao tanka paucina sa dve sjajne kuglice svetlosti. To su male emisione magline NGC 1973 i NGC 1975. Svaka od njih u sebi ima usadjena po zvezdu sto dodano olaksava njihovo lociranje. Maglinice nalikuju malim galaksijama velikog povrsinskog sjaja, sa svetlim i zvezdolikim jezgrom. Sto se tice Running Man Nebula koja se nalazi u sredisnjoj regiji mogu da kazem da sam maglovitost video ali trcecg coveka nisam. Mnogo sam se trudio i uporno skenirao oblast perifernim vidom, ali sve sto sam uspeo da osmotrim je maglovitost neregularnog sjaja, sa regijama jace i slabije kondenzacije nebuloznosti. Mozda mi je falilo malo maste ali pre ce biti da mi je falilo dobrog neba i vestine. To kazem jer iako se smatra da se Running Man ne moze osmotriti to bas i nije tako. Poznajem kvalitetne osmatrace koji su jasno uspeli da osmotre konturu magline. Maglina je osmotriva, samo treba mnogo kockica da se poklopi. Posto je maglina refleksiona, filteri nece pomoci u njenom osmatranju, sto znaci da sve zavisi od kvaliteta neba od kojim posmatramo i zamracenosti osmatracke pozicije. Uopste ne sumnjam da je samo pitanje noci i bolje lokacije kada ce se i meni pokazati.


NGC 1981 - Orion's Crown

Otvoreno jato u sazvezdju Orion, magnitude 4.2 i privodne velicine 28'.

NGC 1981 sastavni je deo kompleksa Sharpless 2-279, i nalaze se u njegovom severnom delu, samo 20' iznad kompleksa maglina koji cine tzv. Running Man Nebula. Medjutim, ovo jato se toliko dobro istice u okruzujucem nebu da se uglavnom posmatra kao posebna meta, i ja cu mu tako i pristupiti.

Ovo jato karakterise vrlo visok sjaj, i po prividnoj magnitudi i po povrsinskom sjaju. Sa magnitudom 4.2 spada u grupu od dvadesetak najsvetlijih jata na nocnom nebu. Sjaj jata je toliko velik da cak ni zavidna velicina od jednog precnika Punog Meseca ne uspeva da smanji njegov sjaj i uocljivost. I po povrsinskom sjaju NGC 1981 sapada u najsjajnija jata na nocnom nebu. Sve to pre svega duguje svojoj blizini Suncevom sistemu. Iako se jato prkazuje u velikoj prividnoj velicini, objekat je u prirodi u stvari izuzetno mali - jato ima stvarnu velicinu od samo 8 ly. Mi ga vidimo velikog jer je izuzetno blizu Suncu, kao uostalom i svi objekti u kompleksu Orionove magline. Sa udaljenoscu od 1.300 ly od Sunca, NGC 1981 je jedno od nama najblizih otvorenih jata.

Medjutim,  koliko blizina pomaze objektu da se pojavi izuzetno svetlo i veliko, toliko mu i oduzima na atraktivnosti pogleda. Zbog velike blizine Suncu to malo zvezda koje jato ima se rastrka preko velike povrsine pa objekat deluje rasuto, sa velikim rastojanjima izmedju zvezda. Ipak, prisustvo cak 8 zvezda magnitude 7-8 cini da NGC1981  zabljesti iznad Orionove magline u sjaju i obliku koji se ne moze promasiti.

Lociranje: 1º severno od Trapeziuma, i samo 20' severno od Running Man Nebula. Jato se vidi u traziocu, i to svih osam najsjajnijih clanica objekta.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x jato staje u isto vidno polje sa Running Man Nebula.

Ono sto odmah upada u oci prilikom posmatranja NGC 1981  su osam svetlih zvezda, rasporedjenih u duguljastu formaciju, izduzenu u smeru istok-zapad. Zvezde jata su jasno podeljene u dve grupe - izuzetno svetle i izuzetno blede. Ja sam izbrojao dvanaest zvezda u gupi svetlih i nekih dvadesetak jako bledih koje su se sve nekako smestile na istok jata. Zapad jata deluje lisen bilo kakvih bledih clanica. Sve zvezde sijaju cisto belom bojom, a osam najsjajnijih deluju mocno i atraktivno.

Jato je tamnim sredisnjim procepom jasno podeljeno na dva dela - siromasni zapadni deo i bogati istocni. Na zapadu se isticu cetiri svetle zvezde od kojih tri idu tacno uzduz granice sredisnjeg procepa, dok je jedna na krajnjem zapadu jata. Ovaj deo objekta nema ispunu bledjim zvezdama i deluje rasuto i siromasnuo. Nasuprot njemu stoji istocni deo, koji takodje takodje ima cetiri svetle zvezde i dve za nijansu bledje koje su se smestile izmedju njih. Medjutim, ono sto daje draz levom delu objekta su dvadesetak bledih zvezda smestenih na krajnjem istoku jata. Sve to poprilicno lepo izgleda jer te blede zvezde cine da se istocni deo suptilnije spaja sa okruzujucim nebom. Takodje prisustvo bledih zvezda na istoku malo ''umiruje'' siledzijsku dominaciju osam sjajnih zvezda u polju, sto jatu daje malo delikatniji izgled.

Sto se tice magnitudnog raspona zvezda u jatu, razlika izmedju magnituda svetlih i bledih zvezda je velika, ali unutar svake grupacije sve zvezde izgledaju poprilicno istog sjaja. Osam najsjajnijih zvezda jata sijaju u rasponu magntuda 6.40 - 8.0. Potom dolazi grupacija bledih zvezda koja sija daleko manjim ali ujednacenom  sjajem.

Sto se tice oblika koji ovo jato ima, posmatraci uglavnom vide dva karakteristicna oblika: krunu ili krokodila:

    - Asterizam ''Korokodil''

Osam nasjajnijih zvezda u jatu rasporedjene su u duguljastu formaciju koja zaista, ako se dobro zagleda, ima formu krokodila. Ta forma nije tako lako uocljiva na uvecanjima +100x, ali sam je na uvecanju 62.5x lagano uocio. I zaista deluje zabavno. Naime, cetiri zvezde jata grade malo iskrivljeni horizontalni lanac koji prolazi tacno kroz sredinu jata. Iznad druge i trece zvezde nalazi po jedna zvezda ispod i iznad svake od njih, u takvom raporedu da zaista formiraju telo, glavu, rep, te prednje i zadnje noge krokodila. U okularu, glava krokodila je na istoku, rep na zapadu, a po dve noge pokazuju na sever i jug. Forma nije linearna vec pomalo zakrivljena, pa sve lici na krokodila u pokretu, sa glavom okrenutom na stranu.

    - Aterizam ''Orionova kruna''

Mnoge posmatrace oklularski pogled na ovo jato podeca na krunu. Kako NGC 1981 predstavlja severni kraj kompleksa M42 i nalazi se iznad Orionove magline, taj pogled dao je ovom objektu nadimak ''Orionova kruna''. Ja se drzim ''krolodila'' jer njega mnogo lakse uocavam nego krunu. Cak i kada sam uspeo da u ocima slozim oblik krune negde sam procitao da je u stvari kruna okrenuta u suprotnom smeru od onoga kako sam je ja video - pa sam odusao od nje. Krokodil i tacka .

---------------------

Vracamo se na M42 i sada se krecemo na sever okularskog pogleda. Dominantan objekta na severu je otvoeno jato NGC 1980 kojim dominiraju dva prelepa i poznata binarna sistema: Iota (𝞲) Orionis i Struve 747.


NGC 1980 - Lost Jewel of Orion (sa Iota (𝞲) Orionis i Struve 747)

Otvoreno jato u sazvezdju Orion, magnitude 2.5 i prividne velicine 14'.

Lociranje: Nalazi se u istom vidnom polju okulara malog uvecanja sa Orionovom maglinom, 30' severno od Trapeza.

Opservacija: Lepo jato, podeljeno na dva dela:

- Juzni deo koji cini binarni sistem Iota Orionis, okruzen sa cetiri zvezde poredjane u obliku polumeseca.
- Severni deo koji pokazuje izrazito izduzenu formu i kojim dominira binarni sistem Struve 747.

Dva dela su jasno odvojena tamnom i relativno bezzvezdanom trakom.

U okularu, ako ne znamo unapred da ta dva dela cine otvoreno jato, nikada ne bi pretpostavili da su sve te zvezde u stvari jedan objekat. Em sto su dva dela jata jasno odvojena jedna od drugog, em sto im se forma i oblik potpuno razlikuju. Jugom apsolutno dominira Iota Orionis. Nju na istoku okruzuje lanac cetiri svetle zvezde magnituda 8-10, a izmedju Iote i tog lanca su se na jugoistoku smestile dve blede zvezde. Potom dolazi uska praznina, koja je u svom najuzem delu siroka 5', pa stizemo do severnog dela jata. On izgleda jako izduzeno, gde centralni i siri deo tog dela cini Struve 747, svetli binarni sistem siroke separacije 35.8'' .Od te zvezde jato se na obe strane suzava u dva kraka koja formiraju oblika klina. Ta dva kraka su blago iskosena pa saverni deo jata izgleda kao ugao od 170º. Na istoku jato se zavrsava jos jednim binarnim sistemom - Struve 745 magnitude 8, dok se na zapadu zavrsava svetlom zvezdom magnitude 7. Istocni kraj, Stuve 745, je binarni sistem na sirokoj separaciji od 28.7'', siroko razdvojen ali ipak manje nego centralni binarni sistem jata, pa stoga istocni zavrsetak deluje manje spicasto i nekako zatupljeno. Izmedju sredine i klinastih zavrsetaka smestilo se jos 5 zvezda, pa sam tako u tom delu jata video ukupno 10 clanica.

Dva binarna sistema usadjena u jato opsacu kao posebne mete.

    - Iota (𝞲) Orionis - Hatysa, Nair al Saif

Binarni sistem u sazvezdju Orion i najsjajnija zvezda u Orionovom macu. Sistem se sastoji od para zvezda velike magnitudne razlike. Primar sija magnitudom 2.77, i mladi je plavi dzin stelarne klase O9 III.  Sekundar je znatno bledje magnitude 7, i jos mladji je subdzin stelarne klase B1. Par lezi na separaciji 10.9''.

Kao i sve zvezde u Orionovom kompleksu, par zvezda koji sacinanjava sistem Iota Orionis je nedavno rodjen, pre svega svega nekoliko miliona godina.

Opservacija: Poznat i lep binarni sistem. Najlepsi pogled imao sam na uvecanjima 62.5x i 107x. Cist, ostar i atraktivan pogled na dve zvezde iste boje ali potpuno razlicite velicine i sjaja. Zvezde sijaju belom bojom, mada mi se ponekad cini da primar vidim plavo-belo. Iako je magnutudna razlika velika, separacija je taman koliko treba da se bledi sekundar izbori za svoje ''parce neba'', te sija jasnim i ispunjenim sjajem.

Meni najlepsi deo posmatranja bio je kada sam na okular ucvrstio OIII filter. Naime, sistem Iota Orionis nalazi se untar slabe nebuloznosti za koju sam znao da postoji ali za koju nisam ocekivao da cu uspeti da je osmotrim. Medjutim, sa OIII filterom i upotrebom perifernog vida maglovitost je lako pokazala. Pogled je sjajan, maglovitost umeksa sistem, pa ono sto je do malopre bio ostar pogled na dve razdvojene zvezde postaje pogled slican osmatranju male planetarne magline sa sjajnom centralnom zvezdom. Direktnim vidom maglovitost se na vidi, ali zato nebuloznost izuzetno reaguje na periferni, i to sto se duze posmatra sjaj i kolicina maglovitosti raste. Kvalitet pogleda na nebulozost je mnogo bolja na uvecanju 107x nego na 62.5x.

    - Struve 747

Trostruki zvezdani sistem sistem cije komponente sijaju magnitudama 4.7 i 6.7 i 9. Glavni par stoji na sirokoj separaciji 35.8'', dok je bledji tertijar udaljen od sjajnije zvezde 68''. Sve tri zvezde su veoma mlade i tople zvezde sterane kase B.

Opservacija: Glavi par stameno stoji u centru severnog dela otvorenog jata NGC 1980 i pretstavlja njegovu kotvu. Par jako lepo izgleda u okularu. Sa svih strana je okruzen zvezdama, ja sam izbrojao njih osam, a opet u svoj tom bogatstvu vidnog polja Struve dominantno i pomalo siledzijski dominira pogledom.

Iako bi trebalo da se obe zvezde vide belo, u poredjenju sa ostalim zvezdama u okruzenje dve komponente imaju mnogo vise plavkaste nijanse u sebi. Tertijar C izgleda jako malo i tackaso, i nalazi se na duplo siroj separaciji od osnovnog para, u smeru prema Iota Orionis.

U vidnom polju malog uvecanja sa malo sirim vidnim poljem celo jato moze da stane u isti pogled sa Orionovom maglinom.  I jato kao celinu i Struve 747 treba pogledati i na malom uvecanju, na kojem i sistem i jato izgledaju mnogo ostrije i nekako zategnuto.

---------------------

Mapa M2 kompleksa:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53599736112/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Orion: ,,Orionov pojas'' i binarni sistemi u njemu:

- Zeta (𝞯) Orionis - Alnitak (trostruki zvezdani sistem)
- Epsilon (𝞮) Orionis - Alnilam (zvezda)
- H V 118 (binarni sistem)
- Struve 751 (binarni sistem)
- Delta (𝞭) Orionis - Mintaka (binarni sistem)

Orionov pojas je asterizam koiji cine tri izuzetno svetle zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja: Alnitak, Alnilam i Mintaka. Pojas je dobro poznati patern svim amaterskim astronomima pa necu previse pricati o njenu. Fokus ovog posta bice na tome da su dve od tri glavne zvezde asterizma visestruki zvezdani sistemi, a da se naposredno od jedine ''posjedinacne'' zvezde sistema nalaze dva binarna sistema na bliskom rastojanju od nje. Sve se to moze teleskopski itekako osmotriti i takva percepcija ipak daje drugaciju sliku na ovaj lepu grupaciju zvezda.


Zeta (𝞯) Orionis - Alnitak

Fizicki gledano, Alnitak je trostruki zvezdani sistem koji se teleskopski moze razluciti na dve komponente. Primar, komponenta A, sija magnitudom 1.8, dok sekundar, komponenta B, sija magnitudom 3.9. Komponente stoje na izuzetno bliskoj separaciji od 2.2''. Za ovolike magnitude ta separacija je posmatracki veoma izazovna. Primar je sam za sebe ponovo binarni sistem ali su mu komponente toliko bliske da se ne mogu teleskopski razdvojiti.

Stoga je Alnitak vizuelni par dve gravitaciono povezane komponente. Medjutim, samo 58'' od glavnog para nalazi se komponenta C, magnitude 9.9, koja nije fizicki povezana sa osnovnim parom, ali zato vizuelno od Alnitaka pravi trostuki zvezdani sistem.

Sve zvezde sistema su mladi plavi superdzinovi O i B spektralne klase. Kada kazem mladi i superdzinovi, Alnitak pomera granice tih pojmova do ekstrema. Naime, jedna od komponenti primara je mase cak 33x vece od Sunceve, i kao takva je jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Sa druge strane, sve komponente Alnitaka su stare tek 7 miliona godina, sto Alnitak takodje stavlja medju desetak najmladjih zvezda vidljivih golim okom. Kao i svi O i B superdzinovi, Alnitak zivi neobuzdano burnim zivotom - klasicna ''zivi brzo i umri mlad'' zvezda. Zvezda isijava luminoznost neverovatnih 250.000x vecu od Sunceve. To mu omogucuje goruca fotosfera cija je temperatura vrtoglavih 23.000 K.

Neposredno uz Alnitak nalazi se znamenita Flame Nebula (NGC 2024), kao i kompkes maglina povezanih sa B 33 (Horsehead Nebula). Medjutim, ja u ovom postu necu ukljuciti Flame Nebula kao deo pojasa iz dva razloga. Prvo, maglina se nalazi levo od Alnitaka pa stogo gledano ne pripada pojasu. Drugo, i vaznije, da bi osmotrili Flame Nebula potrebno je ukoniti Alnitak iz pogleda, tako da maglina i zvezda vizuelno ne predstavljau par - cak naprotv, zvezda smeta maglini.

Lociranje: Najsitocnija je zvezda Orionovog pojasa i lagano vidi golim okom cak i iz urbanih sredina.

Opservacija: Mnogo lakse razdvajanje sve tri komponente nego sto sam ocekivao. Moram da priznam (malo me je sramota) da sam Alnitak prvi put razdvajao tek ove sezone. Znam da nema nikakve logike, kroz sezone sam pogledao stotine binara mnogo manjeg ''ranga'' od Alnitaka, ali smatram da mi je upravo to prethodno iskustvo i pomoglo da se lako izborim sa ovom zvezdom. Sve lose ima i svoje dobre stane.

Na malom uvecanju od 62.5x Alnitak se razdvaja na dve komponente: svetlu plavo-belu AB komponentu na severu i tackastu komponentu C na jugu. Sistem je usmeren tacno sever-jug. AB komponenta sija izuzetno svetlo i isijava boju iz sebe. Iako je zvezda fizicki plava, difrakcioni prstenovi mi pokazuju vise bele nego plave. AB komponenta apsolutno dominira vidnim poljem, a komponenta C magnitude 9.9 je toliko tackasta da joj se ne probija boja.

Medjutim , prava zabava pocinje sa vecim uvecanjima kada se par AB razdvaja na dve pojedinacne komponente. Prvo razdvajanje izvrsio sam na 137x, ali sam jasan i stablian procep dobio na 176x. I taj pogled je fantastican. Separacija od 2.2'' sa komponentama magnitude 1.8 i 3.9 je trebalo da bude mnogo veci izazov i zacudilo me je koliko sam lako razlucio sistem. Sekundar se pokazuje na 1h od primara i sija identicnom bojom kao i primar. Zbog magnitude 3.9 uvecanje 176x i od sekundara napravi pufnastu zvezdu ali je i pored dve pufne na bliskom rastojanju procep jasno vidljiv i stabilan u pogledu. Fantasticna slika i veoma dobar osecaj pri posmatranju.

Ono smo mi je takodje estetski bilo veoma prijatno je raspored komponenti. U odnosu na primar, komponente grade skoro pravu liniju. Skoro pravu jer se tertijar nalazi na 6h juzno a sekundar ne 1h severno. To cini tek malo odstupanje od prave linije sto dodatno estetski obogacuje pogled. Veoma lepa slika.


Epsilon (𝞮) Orionis - Alnilam

Masivni plavi super-dzin magnitude 1.69.

Iako je Alnilam jedina pojedincna zvezda u ovom opisu, on gradi bliski trio sa dva binarna sistema: H V 118 i Struve 751. Ako se zna sta se gleda i gde treba da se gleda, Pogled na Alnilam pruza zaista lepu sliku. Ja cu pojedinacno opisati svaku zvezdu kao posebnu metu, ali se vizuelno sve nalaze u jednom vidnom polju malog i srednjeg uvecanja.

Alnilam je najsvetlija, najveca i najmladja zvezda u Orionovom pojasu. Trenutno je u fazi plavog superdzina B klase koji rapidno gubi masu i kome se sudjeno da verovatno postane supernova. U ovom trenutku zvezda ima masu od neverovatrnih 40 Suncevih masa i po tome je jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Nista manje je velicine sa 30 Suncevih radijusa i sa luminoznostu koja 420.000 x nadmasuje sjaj nase zvezde. Ako nekome ove brojke ne znace mnogo, reci cu samo da su one poprilicno ekstremne. Po sjaju, Alnilam zauima 19. mesto od svih zvezda severne hemisfere. Da je u bilo kom drugom sazvezdju Alnilam bi sigurno bio mnogo poznatija zvezda. Ovako, Alnilam ima ''nesrecu'' da se nalazi u istom sazvezdju sa Betelgezom i Rigelom, koji su mu ''ukrali'' slavu.

Kao i sve zvezde Oriona, Alnilam je mlada zvezda. Sa staroscu od 5.7 miliona godina, slobodno se moze reci da je zvezda ''tek rodjena''. Nazalost, nece jos dugo sijati takav kakav jeste. Brz zivot ce ''platiti'' evoluiranjem u crvenog superdzina ili jos verovatnijom nasilnom smrcu u obliku supernove.

Lociranje: srednja je zvezda Orionovog pojasa i lako se vidi golim okom sa bilo koje lokacije.

Opservacija: Izuzetno svetla plava zvezda u lepom zvezdanom polju. Neposredno desno od nje nalazi se vertikalni lanac od 6 svetlih zvezda magnituda 6-7. I levo od Alnilama nalazi se jedan malo siri vertikalni lanac 4 svetle zvezde, takodje magnitude 6-7. Cela ta slika nalazi se u polju bledjih zvezdica pa je pogled pun sarolikosti sjaja i geometriskih oblika. Alnilam ''siledzijski'' dominira poljem prostom kolicinom sjaja koji isijava iz zvezde.


Struve 751

Binarni sistem komponenti maglituda 8 i 9, na separaciji 15''.

Sistem se nalazi na rastojanju od samo 14'' od Alnilama sa kojim formira par na bilo kom uvecanju. U pitanju je plavo-beli par zvezda B-tipa.

Lociranje: oko 15' severno od Alnilama dominiraju dve zvezde magnituda 8. Desna je Struve 751.

Opservacija: divan mali ''paric'' zvezda usmeren u smeru od 8h ka 2h, sa primarom na levoj strani. Iako su magnitude para slicne primar je ocigledno malo veci. Veoma simpatican pogled na jedan suptilan par u poredjenju sa zvezdama oko sebe. Separacija je dovoljno velika da nema nikakvog gusenja sjaja zvezda. Par se jako lepo uklopio u zvezdano polje u kome ''siledzijsk''i dominira plabo-beli Alnilam. Nema nikakvog smisla ukljanjati Alnilam iz vidnog polja jer su obe komponente jasno vidljive a sam Alnilam je deo skustva i cela polenta je posmatrati zvezde zajedno. Pogled je najlepsi na malom uvecanju od 62.5x i nema potrebe ici na veca.


H V 118

Dvojna zvezda komponenti magnituda 6 i 11, koje stoje na separaciji 28''.

Za ovu dvojnu zvezdu nalazio sam razlicite podatke o tome da li je u pitanju binarni sistem ili opticka dvojna zvezda. Bilo kako bilo, par se nalazi u istom vidnom polju sa Alnilamom i Struve 751, pa je neizostavni deo pogleda. Nalazi se na rastojanju 33'' od Alnilama.

Lociranje: desno od Alnilama nalazi se blago iskoseni lanac tri svetle zvezde. HV 118 je srednja zvezda lanca.

Opservacija: Potpuno suprotna zvezda od Struve 751. Sa komponentama magnitude 6 i 11, ovo je daleko teze uocljiv par na malim uvecanjima u bogatom zvezdanom polju oko Alnilama. Da li cemo primetiti sekundar magnitude 11 na uvecanju 62.5x zavisi da li ciljano trazimo zvezdu ili ne. Naravno da se zvezde magnitude 11 itekako vide na 62.5x, ali u tako bogatom polju tesko da ce je oko zapaziti u moru svetlijih zvezda ako ne znamo sta trazimo. Sa druge strane, cela poenta posmatranja tria Alnilam-Stuve 751-HV 118 je koriscenje malih uvecanja da bi se umanjilo raspipanje sjaja Alnilama i tako stvorio esteski najprijatniji pogled.

Pogled na trio u celini je veoma lep. HV 118 jasno pokazuje svetli primar magnitude 6 ali se za sekundar mora malo bolje pogledati. Polje je prepuno svetlijih zvezda koje odvlace koncentraciju ali se sa samo malo fokusiranosti sekundar jasno pokaze. Razlika u sjaju i velicini komponenti je ogromna, gde se sekundar javlja kao jedva primetna takcica na 10h od primara. Na uvecanju 107x sekundar se stabilizuje u pogledu a vidno polje je i dalje dovoljno siroko da moze da obuhvati sve tri zvezde terceta. Primar se javlja u beloj boji dok je boju sekundara nemoguce odrediti zbog tackastog prikaza zvezde,


Delta (𝞭) Orionis - Mintaka

Petostruki zvezdani sistem, teleskopski razdvojiv na dve komponente magnituda 2.2 i 6.8. Komponente sistema stoje na sirokoj separaciji od 53.2''.

Toliko toga se dogadja kod ove dve zvezde da je to tesko opisati a da bude iole kratko. Naime, sistem se sastoji od cak 5 gravitaciono povezanih zvezda. Ono sto mi teleskopom vidimo nisu dve zvezde vec dve grupacije zvezda:

- grupacija 1 sastoji se od tri zvezde: plavog dzina glavne sekvence stelarnog tipa O (Mintaka Aa1), zvezde glavne sekvence B-tipa (mintaka Aa2) i subdzina B-tipa (Mintaka Ab). Sve tri komponente su na toliko bliskoj separaciji da se ne mogu razdvojiti bilo kakvim teleskopom pa ih mi vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude 2.2. Primar ovog terceta, plavi dzin, masivna je zvezda sa masom cak 20x vecom od Sunca. Po tome je takodje jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Sekundar sistema, Mintaka Aa2, je toliko blizak primaru da se oko njega obrne za manje od 6 dana, sto proizvodi varijabilnost sjaja glavne zvezde (eklipticni binarni sistem).

- grupacija 2 sastoji se od zvezde glavne sekvence A-tipa i zvezde glavne sekvence B-tipa. Opet je separacija izmedju njih premala za bilo kakav teleskop i mi ih vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude 6.8.

Dve grupacije stoje na sirokoj separaciji od 53.2'' pa Mintaka vizuelno izgleda kao dvojni sistem, iako je petostruki.

Lociranje: najzapadnija je zvezda Orionovog pojasa i lagano se vidi golim okom.

Opservacija: Iako je separacija najveca od svih opisanih parova, Mintaka je estetski nalepsi par pojasa. Uparenost svetlog belog primara i duboko plavog sekundara veoma je prijtna za oku u svom neskladu komponenti para. Par se buvalno vertikalan, sa primarom na severu. Usled siroke separacije sekundar se javlja dovoljno svetlo da se kroz njega probija boja. Osetno je manji od primara ali je i dalje zvezda sa ispunom koja zraci koloricnost. Primar sija izuzetno svetlo i rasipa sjaj oko sebe, ali zbog siroke separacije nista od toga ne smeta manjem pratiocu.

Iako je za razdvajanje dovoljno najmanje uvecanje, percepcija boja je lepsa ako se uvecanje poveca. Na uvecanju 137x boje se u potpunosti prikazuju i tu ja imam problem sa razlicitom percepcijom boje sekundara iz noci u noc. U vecini noci mi se prikaze kao duboko plav (skoro kao safir) a ponekad ga cak vidim i pomalo zelenkasto. Zasto se to desava ne znam, primetio sam da ga vidim zeleno u vlaznijim nocima.

mapa lociranja:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54245300637/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Orion:

- M 78 - Casper the Friendly Ghost Nebula (refleksiona maglina)
- NGC 2071 (refleksiona maglina)
- NGC 2112 (otvoreno jato)

Sve tri danasnje mete nalaze u istom vidnom polju trazioca, i stoga se mogu posmatrati u jednoj posmatrackoj veceri. Najdalja razdaljina izmedju njih je samo 1.5º.


M 78 - Casper the Friendly Ghost Nebula

Refleksiona maglina magnitude 8.4 i prividne velicine 8'x6'.

M 78 najsjajnija je refleksiona maglina na nocnom nebu. Za razliku od emisionih maglina koje su same za sebe izvor svetlosti, refleksione magline ne emituju svetlost vec odbijaju svetlost obliznjih zvezda. Dobar primer bi bila soba sa upaljenim svetlom. Sijalica je izvor svetlosti, a predmeti koje ona osvetljava su nama vidljivi zato sto odbijju svetlost sijalice. Prevedeno na refleksione magline, sijalica bi bila zvezda a maglina predmeti po sobi.

Stoga, M78 ne svetli sama za sebe vec odbija svetlost zvezda unutar nje. Sta se tu u stvari desava? Kod vecine refleksionih maglina prica je relativno jednostavna: imamo gust oblak gasa unutar koga se stvori zvezda ili naprosto u svom kretanju zvezda prolazi blizu oblaka. Oblak odbija svetlost zvezde i mi ga vidimo kao sto vidimo sto i stolice u osvetljenosj sobi. Medjutim, kod M78 prica je mnogo komplikovanija i zahvata mnogo vecu regiju od same magline.

Naime, uz M78, citav niz refleksionih maglina u sazvezdju Orion pripada necemu sto se naziva Orion B molekularni oblak. U pitanju veliki oblak interstelarnog gasa i prasine, cije su cestice u konstantnom kretanju. Sam za sebe oblak se nije video dok se pre oko 6 milona godina nije dogodio kataklizmicni dogadjaj u regiji oblaka. Najverovatnije su u pitanju bile serije eksplozija supernova, i to ne dve-tri vec mnogo veci broj. Brojka kojom se spekulise ide to toga da je u ovoj regiji eksplodiralo  10-15 supernova u poslednjih 10 miliona godina. To je nenormalno veliki broj supernova na tako malom prostoru unutar jedne galaksije. Eksplozije su sabile postojeci gas, cije su se cestice ubrzale a povecano trenje dovelo je do povecane temperature sto je rezultiralo intenzivnom zvezdanom formacijom. Novorodjene zvezde obasjale su celu regiju i osvetlile seriju sada zgusnutih oblaka gasa - refleksionih maglina koje mi danas teleskopski posmatramo. Od poznatijih medju njima su M 78, NGC 2024 (Flame Nebula), NGC 2023 (bllzu B33) i NGC 2071. I sama M78 unutar sebe sadrzi nekoliko kondenzacija gasa koje imaju svoje NGC oznake: NGC 2064 i NGC 2067. Pokazatelj koliko su gravitaciono eksplozivni bili dogadjai u ovoj regiji je cinjenica da se matematickim proracunima doslo do toga da je cak i znamenita Witch Head Nebula (IC 2118) u sazvezdju Eridanus nekada bila deo ove regije. Veruje se da se je eksplozije supernova izbacile daleko od ovog podrucja, i to u smeru ka Solarnom sistemu.

Sama M78 ima nekoliko mladih i toplih zvezda usadjenih u sebe, od kojih se izdvaja HD 38563. Veruje se da maglina primarno reflektuje svetlost ove zvezde. HD 38563 nalazi se na samom obodu magline i teleskopski je itekako osmotriva.

Orion B molekularni kompleks jedna je od najbliza regija zvezdane formacije. Od nas je udaljen 1.350 ly, skoro isto kao M42 Orion Nebula. Medjutim, poreklo mnogo cuvenije M42 je drugacije od M78. Orionova maglina pripada Orion A molekularnom oblaku, koji lezi upravno na Orion B oblak. I Orion A je mesto intenzivne zvezdane formacije, ali daleko od toga da je jedino u sazvezdju Orion.

Lociranje: Kao i sve magline Orion B molekularnog oblaka, i M78 se nalazi u blizini svetle zvezde Alnitak, najlevlje zvezde Orionovog pojasa.

- krenuo sam od zvezde Alnitak (𝞯 Orionis) u Orionovom pojasu.
- neposredno iznad Alnitaka dominirace dve svetle zvezde sa kojima Alnitak gradi trougao.
- iz Alnitaka sam povukao visinu trougla na stranicu koju cine te dve zvezde i produzio je 2º. To me dovodi u regiju u kojoj se nalazi M78.
- pogleda se kroz okular malog uvecanja i jasan sjaj magline ne moze se promasiti.

Opservacija: vec na malom uvecanju maglina je jasno vidljiva kao svetla i relativno velika maglovitost sa dve usadjene zvezde. Maglina je refleksiona pa nikakvi filteri nece pomoci pri osmatranju. Osmatrac se stoga mora osloniti iskljucivo na svoju vestinu i strpljenje. Kod M78 taj posao je dosta olaksan jer maglina sija sasvim pristojnim sjajem pa stoga i dobro podnosi uvecanja.

Na uvecanju 137x maglina ima lepezast oblik, gde je vrh lepeze na jugu a dva kraka se sire ugrubo na sever i zapad.  Vrh lepeze nije ostar vec zaobljen, a i kraci se krecu pod dosta velikim uglom , pa maglina pomalo podseca i na trapez. Lepeza deluje pomalo iskoseno jer joj je osa usmerena otprilike od 7h ka 1h. Mlecni sjaj magline i taj oblik lepeze sa zaobljenim vrhom je i ''krivac'' za popularno ime magline Casper the Frindly Ghost. Naime, neke posmatrace taj oblik podsetio je na carsav prebacen preko glave.

Najprominentnija karakteristika magline su dve blisko razdvojene zvezde na njenom juznom kraju. To sto vidimo je u stvari binarni sistem BU 559 AC, koji se sastoji od dve vertikalno postavljene komponente magnitude 10.5, na separaciji 50''. Juznija komponenta je zvezda HD 38563, za koju se smatra da je i odgovorna za sjaj magline. Ona se nalazi na samom juznom obodu maglovitosti i maglina se od nje siri samo na sever. Iako su dve zvezde istih magnituda, donja deluje svetlije jer je manje okupana maglovitoscu.

Maglina sija poprilicno jakim sjajem i nije nikakav problem osmotriti je. Dosta je gusta i mlecne je ispune. Medjutim, sama maglina je dosta ''neugledna'' i javlja se kao velika amorfna mlecna mrljetna. Puno sam se trudio da razaznam makar neki detalj unutrasnje strukture ali njega nema. Tu je samo uniformno mlecni sjaj koji pomalo slabi ka ivicama. Maglina je najgusca na jugu, oko binarnog sistema BU 559 AC, da bi joj gustina opadala kako maglovitost nastavlja sirenje na sever i zapad. Gustina opada simetricno i ravnomerno ka obe ivice lepeze. Same ivice se razlikuju po ostrini. Na juznom delu u koji je usadjen binarni sistrem granice su dosta ostre. Medjutim, kako maglina pocinje da se siri ona se utapa u okruzujuce nebo po dosta mekanim granicama. U severnu granicu magline, gde je ivica i najamorfnija, usadjena je jedna zvezda magnitude oko 10.

Maglini na pomazu filteri ali joj zato prija duzina osmatranja, kada maglina ne dobija na strukturi ali zato dobija na dimenzijama.

U istom vidnom polju sa M78, samo 15' juzno, nalazi se jos jedna refleksiona maglina: NGC 2071.


NGC 2071

Refleksiona maglina magnitude 9.5 i prividne velicine 7'x5'.

U pitanju je refleksiona maglina koja ima identicno poreklo kao i M78. I NGC 2071 deo je istog oblaka gasa i prasine kao i M78, i mesto je vece koncentracije istog. Poreklo svih maglina u ovoj oblasti objasnio sam u teoretskoj sekciji opisa M78.

Lociranje: Maglina se nalazi samo 15' juzno od M78 i vidljiva je u istom polju bilo kog uvecanja sa svojim svetlijim rodjakom.

Opservacija: Pri posmatranju M78, u istom vidnom polju bilo kog uvecanja, 15' ispod magline uocicemo dve zvezde magnitude 10. Zvezde su postavljene skoro horizontalno i razdvojene su neka 3'. Ako malo bolje pogledamo, primeticemo da je desna zvezda okupana u maglovitost koja je celu ''prozdire''. Ta maglovitost je refleksiona maglina NGC 2071.

Iako maglina ima velike kataloske dimenzije, kroz okular se moze videti samo njen najsvetliji deo, parce magline koje okruzuje zvezdu. Maglina je pristojnog sjaja ali to ce se primetiti samo ako maknemo M78 iz vidnog polja. U nedostatku pomoci fltera, periferni vid je dobro oruzje za osmatranje ovog objekta. Maglina tada pomalo dobije na dimenzijama i pokazuje se kao jasna, ugrubo kruzna maglovitost oko zvezde. Maglina nije tipicno ''jastuce'' oko zvezde, vec se siri oko nje u vidu kruga precnika oko 1'. Maglina ne pokazuje nikakve detalje.

Kako maglina ne pokazuje detalje, posle njenog posmatranja kao zasebnog objekta treba je vratiti u isto vidno polje sa M78 i posmatrati ih zajedno. Magline su duet, istog su porekla, i tako ih treba i doziveti.


NGC 2112

Otvoreno jato magnitude 9.1 i prividne velicine 11'.

Najzad nesto drevno u sazvezdju Orion. Ovo otvoreno jato staro je cak 2 milijarde godina, sto ga svrstava u jedna od najstarijih otovrenih jata na nebesima. Razloge zasto otvorena jata ne zive ni priblizno ovoliko dugo detaljno cu objasniti kada budem opisivao neka jos starija jata. Iz starosti objekta je ocigledno da samo jato nema nikave veze sa mladim zvezdama u Orionovim molekularnim oblacima, vec da je sasvim zaseban objekat koji se nalazi samo na istoj liniji pogleda i skoro je na dulo vecem rastojanju od nas. Medjutim, kako je jato u neposrednoj blizini M78 i NGC 2071, ono je deo pogleda na ovu regiju i logicno ga je svrstati u isti opis sa ove dve mete.

Ovo jato je bledo i izuzetno niskog povrsinskog sjaja, te od posmatraca zahteva malo iskustva i vestine. Jato sadrzi 75 zvezda ali je raspon sjaja zvezda u njemu izuzetno veliki. Uz dvadesetak zvezda koje se mogu jasno razluciti u teleksopima srednjih aparatura, tu je jos bar toliko na samoj granici razlucivosti, sto ce objektu napraviti lepu i ne tako cestu mlecnu pozadinu nerazlucenih zvezda.

Lociranje: NGC 2112 nalazi se samo 1.5º severoistocno od M78.

- neposredno iznad M78 u traziocu uocimo dve svetle zvezde.
- 2º zapadno od njih videce se jasno izrazen asterizam 4 zvezde u obliku obrnutog slova Y.
- koncanicu trazioca nacentriramo 30' juzno od krajnje zvezde desnog kraka slova Y i dosli smo do lokacije NGC 2112. Samo jato nece se odmah primetiti jer se na malim uvecanjima javlja samo kao grudva pozadinskog sjaja nerazlucenih zvezda.

Opservacija: na malom uvecanju jato se jako tesko izdvaja iz pozadine. Vise se vidi kao mali pozadinki sjaj nerazlucenih zvezda nego kao definisano otvoreno jato. U principu pogled je veoma zanimljiv jer se preko tog mlecnog sjaja jasno vidi klin koji cine nekoliko razlucivih clanica. Da bi se videla forma ovog objekta mora se ici na mnogo veca uvecanja.

Na uvecanju 176x vidi se da se jato ima oblik klina koji cine dva luka zvezda koja se spajaju u jednoj tacki (zvezdi). Klin je usmeren ugrubo istok-zapad i cine ga severni i juzni lanac zvezda. Vrh klina usmeren je ka zapadu. Juzni luk se sastoji od 6 jasno izdvojivih zvezda i prominentniji je od severnog. Najsvetlija zvezda juznog luka nalazi se na njegovom samom kraju. Severni lanac sastavljen je od dosta bledjih zvezda i ima ih 5 jasno izdvojivih. Medjutim, ono sto jatu daje na lepoti je sto se ceo taj klin nalazi ''superimponiran'' preko maglicastog sjaja nerazlucivih clanica jata. Da bi se taj pozadinski sjaj primetio potrebno je duze posmatrati objekat i pustiti oci da upiju sjaj svake moguce zvezdice u regiji jata. Kao i kod svakog jata sa maglicastom pozadinom periferni vid radi odlican posao. Primena ove tehnike donosi dosta novih zvezdica u pogled i njihov broj se na kraju popne na nekih dvadesetak, nasuprot 11 vidljivih direktnim vidom.

Ovo jato je dosta bledo i tesko za osmatranje. Najsjajnija clanica objekta sija magnitudom 10.8, te jato zahteva malo paznje, vestine i strpljenja. Iako u sazvezdju Orion ima mnogo jasnijih otvorenih jata meni se NGC 2112 itekako svideo. Ja volim suptilna bledunjava jata sa prisutnim pozadinskim sjajem, kada vestina perifernog vida transformise pogled. Takodje, ovakva jata reaguju na povecanje aparature i mislim da ovo nije objekat za teleskope ispod 300 mm precnika ogledala.

https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54252100997/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Orion:

- Orionov stit (asterizam)
- NGC 1662 (otvoreno jato)
- NGC 1788 - Cosmic Bat Nebula (refleksiona maglina)

Orionov stit

Evo najzad jedne mete koja se najbolje posmatra golim okom. U pitanju je veliki asterizam sastavljen od 6 zvezda koji predstavlja stit Oriona. Vecina posmatraca nekako poistovecuje sazvezdje Orion sa njegovih sedam najsjajnijih zvezda, koje predstavljaju ramena, pojas i noge lovca. Medjutim, mitski lovac ima jos tri izrazena a zanemarena asterizma koji predstavljaju njegovu glavu, toljagu i stit.

Orionov stit sastoji se od sest zvezda grupisanih u tri grupe po dve zvezde. Nalazi se tacno desno od tela lovca i predstavljavlja zakrivljeni stit koji lovac drzi u ispruzenoj desnoj ruci. Zvezde koje cine stiti sve nose Bayer oznaku 𝞹, i redom se redjaju od 𝞹1 Orionis do 𝞹6 Orionis, gledano od severa prema jugu:

- 𝞹1 Orionis sija magnitudom 4.7. Zvezda je glavne sekvence A-tipa sa velikom brzinom spina, pa je verovatno elipsoidnog oblika sa ekvatorijalnim ispupcenjem (nesto slicno kao Vega).

- 𝞹2 Orionis sija magnitudom 4.4. Po osobinama je klon 𝞹1 Orionis. Takodje je zvezda glavne sekvence A-tipa, i ima jos brzi spin, pa joj je precnik na ekvatoru cak 26% veci od onoga po polovima. Vizelno je bele boje.

- 𝞹3 Orionis je nasjvetija zvezda asteizma. Popularnog je imena Tabit i sija magnitudom 3.2. Zvezda je glavne sekvence F-tipa, pa ce se od ostalih zvezda razlikovati po zuto-beloj boji.

- 𝞹4 je vizuelno plavo-bela zvezda magnitude je 3.7. Spektroskopski je binarni sistem sa primarom B-tipa. Izuzetno je mlada zvezda od samo 15 miliona godina.

- 𝞹5 Orionis. Spektroskopski je binarni sistem magnitude 3.7. Primar sistema je dzinovska zvezda B-tipa. Iako zvezda uveliko izlazi iz faze glavne sekvence, neobicno je mlada i stara je samo 16 miliona godina. Klasican je primer nasilnog, krakog i burnog zivota B dzinova. Teleskoski, 𝞹5 Orionis je ubedljivo najlepsa zvezda asterizma zbog svoje predivne plave boje.

- 𝞹6 Orionis sija magnitudom 4.5. Ostareli je crveni dzin K-tipa ogromnih dimenzija. Radijus zvezde je cak 88x veci od poluprecnika Sunca. Vizuelno je zuckaste boje.

 Zvezde Orionovog stita grupisane su u tri para zvezda: severni, centralni i juzni:

- severni deo stita cine 𝞹1 i 𝞹2 Orionis. Zvezde su na rastojanju od oko 1.5º i kada je telo Orionma uspravno ove dve zvezde su ugrubo usmerene od od 11h ka 5h.

- centralni deo stita cine zvezde 𝞹3 i 𝞹4 Orionis. Zvezde su ugrubo vertikalno postavljene i stoje na separaciji od oko 1.5º. Ova grupacija jasno je izdvojena od ostale dve ne samo rastojanjem vec i sjajem. Cine je dve najsjajnije zvezde sitita magnituda 3.2 i 3.7.

- juzni deo stita cini par zvezda 𝞹5 i 𝞹6 Orionis. Zvezde stoje na separaciji nesto manjoj od 1.5º i usmerene su od 10h ka 4h.

Iz usmerenja tri para zvezda vidi se da asterizam ima jasan oblik stita sa dva kraja nakrivljenim ka Orionovom telu, pa nije cudo sto su jos drevni narodi ovom asterizmu prepoznali deo ratne opreme lovca. Ceo stit je duzine 8.5º i zauzim porilicno veliki prostor na nebu.

Lociranje: asterizam se vidi golim okom.

Opservacija: Orionov stit je pre svega meta za posmatranje golim okom. Teleskopska opservacija je zanimljiva zbog percepcije boja nekih clanova, kao i zbog cinjenice da su neke zvezde asterizma opticke duple zvezde.

    - posmatranje golim okom

Orionov stit po sjaju ima dve grupacije zvezda: tri zvezde su magnituda 3.2-3.7, dok su ostale tri magnituda 4.4-4.7. Stoga je ceo asterizam lagano uocljiv golim okom sa svake pristojno mracne lokacije. Cak i kada ga posmatram potpuno neadaptiran na mrak uvek jasno vidim njegove tri svetle zvezde, dve u centru stita i jednu u juznom delu. Cim mi se oci bar polovicno adaptiraju na mrak ceo stiti jasno iskoci u pogledu. Stit je vertikalnog pravca i popunjava poprilicno prazan prostor izmedju sazvezdja Taurus na severu i Eridanus na jugu. Njegove dve centralne zvezde su bez premca najsjajnije u ovoj regiji i ako znamo sta trazimo nije problem uociti asterizam. Severni deo stita je malo bledji jer ga cine zvezde magnituda 4.4 i 4.7, ali to su magnitude koje oko privikuto na mrak bez problema uocava. Asterizam izgleda vitko i elegantno, sa dva para iskosenih zvezda ka Orionovom telu i verno oslikava stit lovca. Ja tu malo ukljucim i mastu i kreartivnost, pa povezujkem stit sa glavom Hidre koja se nalazi zapadno od njega: stit je tacno usmeren ka glavi morske zveri i izgleda kao da Oriona stiti od Hidre koja jurca ka njemu.

    - teleskopsko posmatranje

Pri teleskopskom posmatranju asterizam gubi svaku formu jer je ogromne duzine od 8.5º. Ono sto teleskop pruza je uvid u svaku zvezdu pojedinacno i tu se isticu dve zvezde: 𝞹3 i 𝞹5 Orionis. Svaku od njih cu zasebno opisati.

𝞹3 Orionis (Tabit) lepo izgleda u okularu jer pravi opticki dvojni sistem sa zvezdom H VI 83 magnitude 7.2. Zvezde stoje na separaciji od oko 6', gde je bledja na levo od 𝞹3. Par je vizuelno lep zbog koloricne razlike. Dok 𝞹3 sija zuto-belim sjajem, H VI 83 je plavo-bele boje. Taj koloricni kotrast nije odmah vidljiv ali se jako istakne defukosiranjem zvezda kada im se boje preliju preko difrakcionih prstenova.

𝞹5 Orionis je najlpsa zvezda asterizma, i to zbog svoje boje. Od svih 6 zvezda 𝞹5 sija najizrazajnijom bojom, i tu dubokom nijansom tirkizne. Izuzetno je lep pogled i prijatno iznenzdjenje u okruzenju prljavo-belih zvezda. Boja 𝞹5 Orionis vidljiva je vec u traziocu, gde se zvezda jasno istice svojim lepim sjajem.

Neposredno uz 𝞹5 Opriois nalazi se zvezda 5 Orionis magnitude 5.3. Rastojanje izmedju dve zvezde je 13', gde se 5 Orionis nalazi na 10h od 𝞹5. Nece biti nikakav problem razlikovati zvezde jer im je koloricnost potpuno drugacija. Dok 5 Orionis sija dosadno sivo-belim sajem, 𝞹5 Ori sija zivom i ostrom plavom bojom. Prelep pogled.

Red je pomenuti i 𝞹6 Orionis na dnu asterizma, jer se izdvaja iz okruzenja svojim zuckastim sjajem (shodno svojoj klasi K dzina).
.

NGC 1662

Otvoreno jato magnitude 6.4 i prividne velicine 12'x6'.

Ovo elegantno jato nalazi se odmah do asterizma ''Orionov stit''. Kao i sve u sazvezdju Orion, i ovo jato je veoma blisko Zemlji i lezi na rastojanju 1.420 ly. Medjutim, jato nema nikakve veze sa premladim objektima iz Orionovih molekularnih oblaka. Staro je 420 miliona godina, sto znaci da su njegove zvezde i 30-40x starije od zvezda u Orion OB1 i OB2 asocijacijama. Jato se nekako i lokacijski izdvojilo od svih objekata u sazvedju, kao da usamljeno zivi svoj zivot na samoj granici sazvezdja Orion sa sazvezdjem Taurus.

Iako je ovo jato jedno od nasiromasnijih na nebu, njegove zvezde poredjane su na takav nacin da posmatrace asociraju na razne objekte. NGC 1662 je pravi pokazatelj kako jato od samo 19 zvezda moze itekako lepo i elegantno da izgleda, a ja sam kroz svoju ''karijeru'' naisao bar na 3 razlicite forme koji su posmatraci videli u njemu: svecnjak, camac pa cak i Klingonski razarac.

Lociranje: jato je lako vidljivo u traziocu.

- krenuo sam od gorenjeg para zvezda u asterizmu ''Orionov stit'': 𝞹1 i 𝞹2 Orionis.
- 2.5º zapadno od njih lako ce se uociti vertikalno postavljen par dve zvezde magnitude 5. Obe su binarni sistemi iz Burnham kataloga.
- NGC 1662 ce biti jasno vidljivo u traziocu nekih 1º levo od te dve zvezde. Jato sa obe zvezde gradi jednakokraki trougao, sa temenom u jatu.

Opservacija: Ovo jato je potpuno drugacije od vecine ostalih otvorenih jata. Nema nikakvu koncentraciju prema centru i izrazito je izduzeno. Malobrojno je i rasuto, ali je raspored zvezda takav da objekat ima retku eleganciju i simetricnost. Sve zvezde jata su svetle i magnitude su 9, i poneke po 10.

E sad, nalepsi deo ovog objekta je njegova forma. Jato posmatrace podseca na seriju razlititih formi, a ja nisam naisao ni na jedan opis jata a da posmatrac nije pokusao da objektu pripise izgled nekog predmeta ili objekta. Ja cu opisati formu koju sam ja video, ali cu se potom pozabaviti i formama koji su videli ostali posmatraci, jer mislim da to moze da bude veoma zanimljiv deo ovog izvestaja.

    - kruna

Naime, cim sam pogledao objekat ja sam iz mesta video oblik krune sa grba Svedske.  Krunu sam video jer su zvezde jata rasporedjene na sledeci nacin:

- pet zvezda pravi horizontalni lanac koji cini bazu krune. Od baze se na sever sire tri kraca lanaca zvezda, i to tacno sa levog kraja baze, iz sredine i sa desnog kraja.

- levi i desni lancic se sastoje od po dve zvezde i iskoseni su tako da beze od centra.

- srednji lanac je veritikalan i sastoji se od 4 zvezde. Taj lanac zvezda je malo razabacan, ali tacno tako da zvezde formiraju oblik paralelograma ili kako se to u astronomiji kaze ''dijamanta'' - kao dragulj na vrhu krune. Jedna od tih zvezda je i najsjajnija zvezda jata - narandzasta HD 30845 magnitude 8.4 i stelatne klase K. Njena narandzasta boja odskace od ostalih zvezda i jos vise istice oblik dragulja na vrhu krune.

Stoga jato bukvalno izgleda kao kruna sa svedskog grba. Sto je najlepse, orijentacija jata u okularu je takva da je kruna u uspravnom polozaju, kao da ceka da kralju bude stavljena na glavu.

Inace, ovo jato je jako siromsno, velliko, rasuto i bez ikakve kondenzacije prema centru. Izrazito je plitko i izduzeno. Ja sam unutar jata izbrojao 13 jasno vidljivih zvezda i jos po koju kada objekat pogledam na vecim uvecanjima. Zvezde su jako udaljene jedna od druge, gde je najveca koncentracija zvezda upravo u ''dijamantu'' krune. Inace, periferni vid i povecanje uvecanja nimalo ne doprinose pogledu jer donose tek po jednu-dve nove zvezdice u pogled, pa je potpuno svejedno na kom se uvecanju vrsi posmatranje. Pa i pored svega toga, jato ostavlja jako elegantan i prefinjen oblik zbog svoje forme i simetricnosti. Jato je skoro savrseno osno-simetricno u odnosu na srednji vetrikalni lanac zvezda, sto stvara utisak skladnosti forme.

Jato se nalazi u relativno siromasnom zvezdanom polju, a kako svetli visokim sjajem  prelako je izdvojivo iz pozadine.

    - svecnjak

Najvise posmatraca opisuje ovaj objekat kao svecnjak sa plamenom u sredini. Ova analogija je potpuno logicna, ali ja ipak mislim da sam bio malo kreativniji. Mislim da sam opis svecnjaka nailazio i kod autora kao sto su Bob King i Michael Bakich.

    - camac

Ovaj opis nasao sam kod kolege Vedrana Vrhovca koga je oblik jata podsetio na camac iz profila. Opet potpuno logicna analogija, srednji lanac zvezda bio bi jarbol.

    - Klingon bird of pray

Bez premca najegzoticniji opis ovog jata. Prvi put sam nisao na ovu interpretaciju jata u brosuri koju su sastavile kolege Rene Merting i Cristopher Hay. Posle toga sam takav opis nasao na jos nekoliko mesta i najstrasnije sto jato bas tako i izgleda: kao Klingonski razarac u naletu. Ko voli ''Zvezdane staze'' sigurno ce prepoznati ovu formu. Moram da priznam da je se ja nikada ne bih setio i skidam kapu kolegi koji je prvi uocio slicnost.

I pored svega toga, mene jato i dalje nedvosmisleno podesca na krunu. Vrlo cudan objekat, rasut, siromasan, dekoncentrisan a opet se iz prilozenog teksta vidi da dosta budi mastu posmatraca svojom simetricnom i elegantnom formom.


NGC 1788 - Cosmic Bat Nebula

Refleksiona maglina magnitude 10.11 i prividne velicine 5'x3'.

Ova zanimljiva refleksiona maglina samo je najgusci i najsjajniji deo mnogo veceg kompleksa - molekularnog oblaka LDN 1616. Oblak se postavljen u smeru od istoka ka zapadu i nalazi se blizu granice sazvezdja Orion sa sazvezdjem Eridanus. Iako neki izvori navode da je LDN 1616 tamna maglina, to bas i nije slucaj. Naime, rec je o oblaku gasa u kome se desava zvezdana formacija, a reflkesiona maglina NGC 1777 nalazi se na njegovom istocnom kraju i jedini je teleskopski osmotriv deo oblaka. Postoje tri razloga za to. Prvi je sto je NGC 1788 najgusci deo molekularnog oblaka, a drugi je sto se tacno unutar njega nalazi svetla zveda HD 293815 magnitude 10, cija se svetlost i reflektuje od strane magline. Treci i najbitniji je cinjenica se da je zvezdana formacija unutar oblaka najintenzivnija bas na mestu magline, da bi jenjavala kako se maglina nastavlja na zapad, ka sazvezdju Eridanus.

Razlog zvezdane formacije u oblaku koji inace nema dovoljnu gustinu da je izazove, nalazi se u izuzetnom zracenju zvezda Orionovog pojasa i Trapezium Clustera. Matematicki modeli pokazuju da je zracenje koje salju zvezde Trapeza toliko jako da sok talasi dovode do sabijanja gasa unutar LDN 1616, izazivajuci tako dovoljno veliku temparturu i pritisak za stvaranje zvezda. U prilog tom tvrdjenju upravo stoji navedena cinjenica da je zvezdana formacija najintenzivinija u delu oblaka najblizem Trapeziumu, da bi se usporavala kako oblak ''bezi'' na zapad.

Lociranje: iako se maglina nominalno nalazi u sazvezdju Orion, mnogo je bliza zvezdi Cursa (𝞫 Eridani) nego bilo kojoj svetloj zvezdi sazvezdja Orion.

- krenuo sam od zvezde Cursa (𝞫 Eridani), magnitude 2.8. Zvezda gradi skoro jednakostranicni trougao sa dve svetle zvezde iznad sebe: 68 i 66 Eridani.
- severno od tog trougla u traziocu ce se javiti puno zvezda, koje su grupisane na nacin da podsecaju na rasuto otvoreno jato. Na levoj strani tog ''jata'' istice se vertikalni lanac 5 zvezda.
- postavio sam koncanicu trazioca tik desno od sredine tog lanca, i pogledao kroz okular malog uvecanja. U okularu ce se javiti jasno fomirani klin sedam zvezda sa vrhom na dole.
- jedina zvezda unutar tog klina je HD 293815 magnitude 10, zvezda oko koje je centrirana NGC 1788. Maglina u pocetku izgleda kao vece jastuce oko zvezde, ali ce se to promeniti pogledom na na vecim uvecanjima.

Opservacija: orijentacije u opisu dacu na osnovu posmatranja koje sam izvrsio dana 05.11.2024., oko 1:00h. Dobio sam od kolega, pogotovo od Vedrana, dobre sugestije o potrebi navodjenja datuma i vremena na osnovu koga dajem opis, da bi orijentracije koje navodim imale smisla za one koji citaju. Predlog je odlican, i trudicu se da ubuduce pri posmatranjima i opsima navedem te podatke kada je to moguce.

NGC 1788 je objekat koji zahteva upornost i malo vestine u posmatranju. Postoji opasnost da se od objekta prerano odustane, ali ako mu se posvetimo, budemo uporni i pazljivo ga pogledamo perifernim vidom itekako mu je moguce razotkriti strukturu.

Na uvecanju 176x i direktnim vidom ne vidi se mnogo, bleda maglovitost koja okruzuje zvezdu. Medjutim, veca uvecanja, periferni vid i duze posmatranje ''razvale'' maglinu i pokazuju nekoliko detalja.

Na uvecanju 320x, intenzivnim koriscenjem perifernog vida i koncentrisanim posmatranjem maglina dobija na dimenzijama i pocinje da se pojavljuju detalji unutrasnje strukture, i to u znatnoj meri:

- maglina dobija izduzeni oblik, sa izduzenjem u smeru sever-jug.  Dimenzije magline procenio sam na oko 3' po visini i oko 2' po sirini.

- na severu se jasno pokazuje svetao cvoric jaceg zasijanja koji se iskljucivo vidi perifernim vidom. Opservacija cvorica bila je prijatno iznenadjenje, nisam ga ocekivao, i tada sam se bas bio ''naostrio'' da dam sve od sebe kod ovog objekta.

- posle malo duzeg osmatranja po sredini magline javlja se tamna tracica manje osvetljenosti koja deli maglinu na dva dela: severni i juzni. Severni deo karakterise cvor jaceg sjaja, dok je u juzni deo maglovitosti usadnjena zvezda HD 293815. Sto se duze posmatra maglina postaje sve veca i svetlija, a ta tamna tracica je jasnije istice, pa se dobija utisak da u stvari posmatramo dve odvojene magline.

- veoma zanimljiva opservacija je kako se maglina ponasa sa leve i desne strane. Dok se sa desne strane amorfno gubi u okruzujuce nebo, sa leve strane izgleda kao da je pravolinijski odsecena.

- kao sto sam naveo, dimenzije magline procenio sam na oko 3' po visini i oko 2' po sirini. To znaci da je objekat mali i da bi se videli ovi detalji mora se napumpati uvecanje. Zanimljivo je da u prvom pogledu na uvecanju 176x nisam video ni jedan od ovih detalja vec sam ih sve primetio na 320x. Medjutim, posle toga sam se ponovo spustio na 176x i uspeo da uocim severni cvoric i na njemu. Sredisnja tamnna traka se ne pokazuje na ovom uvecanju.

- maglina je prelepo oukvirena rombom koji grade 4 svetle zvezde magnituda oko 8-10. Taj romb veoma je blizak maglini i pratice je cak i na uvecanju 320x. Veoma lepa slika.

Za ovaj pogled bilo je potrebno mnogo truda, a maglinu sam napao iz svih oruzja koje imam. Kako je maglina refleksiona i ne reaguje dobro na filtere, koristio sam strpljenje i ono vestine koje posedujem. Maglina odlicno reaguje na duzinu posmatranja i periferni vid, ali joj pomaze i kretanje po vidnom polju.

Mape lociranja:

Orionov stit i NGC 1662:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54266097177/in/dateposted-public/
NGC 1788:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54270016991/in/dateposted-public/

[PavleR]

Binarni sistemi:

- Beta (𝞫) Orionis - Rigel
- Eta (𝞰) Orionis - Algjebbah
- Beta (𝞫) Monocerotis - Cerastes, Herschel's Wonder Star
- Alpha (𝞪) Ursae Minoris - Polaris
- Struve 1694 (Camelopardalis)

Beta (𝞫) Orionis - Rigel

Rigel je najsjajnija zvezda u sazvezdju Orion i peta najsjajnija zvezda severne hemisfere. I ne samo da je zvezda ''predstava'' sama za sebe, vec predstavlja i magnitudno ekstreman binarni sistem, te je jedan od najgledanijih zimskih sistema.

Rigel se sastoji od dve vizuelno osmotrive komponente magnituda 0.15 i 6.8, koja stoje na separaciji 9.4''. Iz magnitudne razlike para vidi se koliko je ovaj sistem ekstreman. Taj ekstrem vuce poreklo iz fizickih svojstava dve zvezde:

- primarna zvezda Rigel A je plavi superdzin B-tipa, koji je jedan od najupecatljivijih primera burnog zivota plavih superdzinova. Zvezda je kolosalna, i to u pravom smislu te reci. Radijus Rigela je cak 79x veci od Suncevog, dok mu masa cak 21x nadjacava masu nase zvezde. I sve to u samo 8 miliona godina postojanja zvezde. Osam miliona godina je u zvezdanom kalendaru treptaj oka, toliko brz da se moze reci da je Rigel ''tek rodjen''. Pa i pored svog statusa ''novorodjenceta'' Rigel je vec uspeo da potrosi sav vodonik u svom jezgru i sada vrsi fuziju helijuma. To je dovelo da drasticnog sirenja zvezde i njenog hladjenja. I pored toga sto je Rigel relativno ''hladan'' u odnosu na manje zvezde B-tipa, fotosfera mu i dalje gori temperaturom od 12.000 K, sto zvezdi daje distinkivnu plavu boju. Luminoznost plavog dzina je takodje ''zastrasujuca'' i iznosi 100.000x Sunceve lumonoznosti. Ovim tempom zivota Rigel nece ziveti jos dugo. Zvezda rapidno trosi gorivo u svom jezgru i sudjeno joj je da postane supernova, ili eventualno planetarna maglina, gde vecina proracuna ide u pravcu supernove.

Sa gore pomenutom masom i godistem, Rigel spada u najmasivnije i najmladje zvezde vidljive golim okom.

- sekundarna zvezda sistema, Rigel B, je u stvari ponovo binarni sistem, ali spektroskopski. To znaci da su joj komponente toliko blisko da se ne mogu razdvojiti nikakvim teleskopima, pa ih mi stoga vidimo kao jednu zvezdu. Cine ga tople zvezde glavne sekvence B-tipa, mnogo manje luminozne od primara. Procena je da Rigel B ima 400x manju luminoznost od Rigel A.

Rigel se zavodi kao fizicka dvojna zvezda, sto znaci da su mu komponente gravitaciono vezane i da zajedno putuju kroz svemir. To je potvrdjeno merenjima sostvenog kretanja dve zvezde, gde je utvrdjeno da im je isto zajednicko. Ono sto nije utvrdjeno je da li zvezde orbitiraju jedna oko druge jer jos uvek ne postoje pozudani podaci o postojanju orbitalnog perioda.

Ime ''Rigel'' vec vise od milenijuma oznacava ono kako mi i danas vidimo zvezdu - levo stopalo Oriona. Ime vuce korene iz arapskog naziva za zvezdu ''Rijl Juazah al Yusre'', sto bi ugrubo znacilo ''levo stopalo Juazaha'' (arapsko ime za Oriona).

Pre nego sto opisem opservaciju, treba reci nesto o prilikama koje pruza posmatranje Rigela. Pri posmatranju ove zvezde mi u stvari vizuelno percipiramo dva ekstrema: magnitudni ekstrem i ekstrem u emisionoj energiji izmedju superdzina i zvezde glavne sekvence. Magnitudnih ektrema ima jos po nocnom nebu, ali nigde nema ovako poslozenog sistema gde je jasno moze uociti izbacaj energije dve zvezde u razlicitim stadijumima evlocije. Ovde na bliskom rastojanju imamo kolosalnog superdzina i relativno klasicnu zvezdu glavne sekvence, a sam pogled je dovoljan da se stekne vizuelni utisak i ''prakticno'' oseti razlika izmedju te dve evolutivne faze. Stoga Rigel nije zvezda za ''pogledati i ici dalje'', vec je za idealna za posmatrace koji vole da proucavaju stelarnu evoluciju zvezda kao pokazna vezba iste.

Lociranje: zvezda se lagano vidi golim okom, i direktno sam je naciljao

Opservacija: usmerenja cu dati na osnovu poslednjeg posmatranja zvezde koje sam izvrsio noci 25.01.2025., oko 21:30h.

Vec golim okom Rigel zraci svetlo-plavu boju, i po tome se dodatno istice na nocnom nebu. Medjutim, poenta teleskopskog osmatranje je uocavanje sekundara. U principu, separacija od 9.4'' je lako savladiva za srednje, pa cak i za male teleskope, ali kod Rigela je to malo drugacije. Zbog ogromne luminoznosti vece zvezde, primar sistema jako isijava boju, siri radijalne zrake oko sebe, a u reflektorima pravi cetiri izrazena spajka. Citao sam muke nekih posmatraca koji sa manjim teleskopima imaju problema sa practiocem, te ga primecuju na granicama difrakcionog prstena vece zvezde. Ja moram da priznam da me je moja Dobsoncina ponekad prijatno iznenadi, te mi je prikazala sekundar jasno i izvan paterna difrakcionih prstenova primara.

Ako sam na 62,5x imao problema da stabilizujem sekundar usled ogromnog sjaja vece zvezde, na 107x slika je bila jasna i stabilna. Sekundar se nalazi tacno na 12h od primara, i pravi drastican kontrast u velicini sa primarom. Dok Rigel A sija ''kao blesav'' i rasipa svoj sjaj u radijalnim zracima i preko cetiri spajka, sekundar sija stabilno i jasno,  ali tackasto i bezlicno. Uvek me kod bliskih binarnih sistema odusevljava potentnost sjajnije zvezde da inace svetli sekundar svede na zrno peska. Sekundar sija magnitdoim od 6.8! To je ozbiljna magnituda i takve zvezde se u osmtrackoj astronomiji smatraju izuzetno svetlim, te u 95% slucajeva dominiraju vidnim poljem. Medjutim, kada se takva zvezda nadje pored supedzina magnitude 0.15, velicinski i sjajem se svede na zrnce. Mislim da nema bolje prilike da uporedimo razliku u luminoznosti superdzinova i zvezdi glavne sekvence od Rigela - kontrast je drastican, i uvek pomislim kako bi sekundar sjajno izgledao da je usamljen u polju. Boja primara je toliko dominantna da se opste ne usudjujem ni da procenim boju manje zvezde.

Pri posmatranju sam imao i malo srece da su cetiri spajka potpuno promasivala sekundar i da se on smestio skoro tacno na simetrali ugla izmedju spajkova, znaci u idealan polozaj. Sekundar je jasno izdvojiv, ne ''kaci'' ni difrakcioni prsten primara, ni zrake koji izviru iz njega. Fantastican i poucan pogled.


Eta (𝞰) Orionis - Algjebbah

Binarni sistem u sazvezdju Orion. Komponente sistema su magnituda 3.4 i 4.7, a par stoji na izuzetno uskoj separaciji od 1.8''.

Eta Orionis je visestruki binarni sistem, koji mi teleskopski mozemo razdvojiti na dve zvezde. Naime, primar sistema je ponovo binarni sistem ali sa neverotno malom separacijom izmedju dve zvezde od samo 0.04''. Sve zvezde sistema su B-tipa.

Iz same separacije od 1.8'' vidi se da je Eta Orionis ozbiljan izazov, pogotovo za  reflektore. Zvezdu sam prvi put posmatrao ove sezone, malo sam se plasio visokih magnituda i moram da priznam da sam bio pomalo skeptican u uspeh posmatranja. Medjutim, ispalo je da sam zvezdu razvojio iz prve, velika radost a i rast poverenja i u svoje vestine i u teleskop.

Lociranje: zvezdu sam video golim okom i direktno je naciljao. Ne nalazi se u glavnom asterizmi sazvezdja ali se jasno vidi oko 3º jugozapadno od zvezde Orionovog pokajasa Mintaka.

Opservacija: usmrenja cu dati na osnovu posmatranja izvrsenog 01.01.2025, oko 21:30h.

Par sam razdvojio vec na uvecanju 176x. Naravno, kod ovako malih separacija ne moze se doci do slike dve radvojene zvezde sa jasnim ''crnim'' procepom izmedju njih. Ono sto se vidi je preklapanje difrakcionih prstenova, pogled koji se u osmatrackoj astronomiji naziva ''osmica''. Manja zvezda nalazi se na 3h od vece,  a obe zvezde su mi se pokazale belo. Iako je separacija mala, a magnitudna razlika nije drasticna, razlika u velicini se vidi i lako je odrediti koja zvezda je primarna a koja je sekundarna.

Na uvecanju 320x difrakcioni prstenovi su izuzetno izrazeni, ali se jasno vide dve ''granule'' sa razlicitih strana ose simeticnosti. Ne postoji jasan procep izmedju njih, niti se mogu uociti ivice zvezda sa njihove strane blize procepu. I te ivice i procep utopili su se u jaki preklapajuci patern difrakcionih prstenova i sve izgleda kao ''bucica'' ili ''osmica''.

Lep pogled i jedno ''radosno posmatranje''. 3.4 i 4.7 su ozbiljne magnitude koje prave jake difrakcione prsetnove. Na separaciji 1.8'', mislim da je ovo maksimum koji se moze izvuci, bar mojim teleskopom.


Beta (𝞫) Monocerotis - Cerastes, Herschel's Wonder Star

Znameniti trostruki sistem u sazvezdju Monoceros i jedan od najlepsih vistrukih sistema na nocnom nebu. Zvezdom je bio odusevljen i cuveni astronom William Herschel koji ju je nazvao ''jednim od najlepsih prizora na nebesima''.

Lepota sistema dolazi iz uskladjenosti magnituda i separacija, ali pre svega zbog pozicionih uglova, tj. rapsoreda zvezda u sistemu. Zvezde su smestene tako da prave svojevrsni ''vozic'' u blagom skretanju, gde je ''lokomotiva'' najsjajija zvezda koja se izdvojila od ostale dve. ''Lokomotiva'' skrece i prate je dva bliska manja vagona, jedan u liniji sa drugim. Ne zelim sada da ulazim u konkretne pozicione uglove da ne bih pretrpao post brojkama. Ovo ''vozic, lokomotiva i vagoni'' su cisto moja impresija sa posmatranja i nije nikakav ''zvanican'' naziv.

Sistem se sastoji od tri komponente:

- ''lokomotiva'' je najsvetlija zvezda sistema koja sija magnitudom 4.6.
- ''prvi vagon'' je srednja po sjaju zvezda, magnitude 5. Nalazi se na separaciji 7.2'' od ''lokomotive''
- drugi vagon je najbledja zvezda sistema i magnitude je 5.4. Nalazi se odmah uz ''prvi vagon'', na maloj separaciji od 2.9''.

Sve komponente su tople zvezde B-tipa.

Lociranje: zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja, ali moze biti izazov videti je golim okom. Medjutim , kako se nalazi samo 3.5º istocno od zvezde 𝞬 Monocerostis, koju ja uvek vidim golim okom, lociranje se moze izvrsiti preko Gamma Monocerotis. Jednostavno naciljamo 𝞬 Mon u trazilac, pomerimo je skroz desno i sa leve strane vidnog polja u pogled trazioca ce uci Beta Monocerotis.

Opservacija: usmerenja cu davati na osnovu posmatranja izvrsenog 16.02.2024, oko 21:00h.

Na uvecanju 62.5x pogled je veoma cudan. Sistem nije razlucen ali se vidi da ''nesto nije u redu''. Ono sto se moze razdvojiti je primnarna zvezda, dok se dve bledje spajaju u jednu izduzenu zvezdu koja veoma cudno izgleda. Stoga, sistem izgleda kao da ima dve komponente, ali sa drugom ''zvezdom'' u procesu ''spagetizacije''.

Medjutim, vec na 107x pogled je fantazija. Ceo sistem je jasno razdvojen, a zvezde grade tupougli trougao, pomalo slican asterizmu sazvezdja Aries. Sve podseca na ranije pomenuti ''vozic''. Lokomotiva (najsvetlija zvezda) odvojena je od dve bledje, dok su dva vagona jako blisko jedno drugom. ''Vagoni'' su usmereni od 10h ka 4h, dok se ''lokomotiva'' u poziciji skretanje ka desno.  Na ovom uvecanju dve blede komponente se dodiruju, ali se vec na sledecem uvecanju pojavljuje jasan procep izmedju njih. Iako postoji mala razlika u magnitudi izmedju dve bledje zvezde, ja nisam uspeo da je uocim u okularu. Zvezde deluju identicno, i po boji i po velicini. Sa druge strane, postoji jasna razlika u velicini i sjaju izmedju primarne zvezde i dva pratioca.

Sve zvezde mi deluju belo. Iako neki posmatraci navode plavu boju zvezda, ja nisam uspeo da je uocim.

Sistem se nalazi u siromasnom zvezdanom polju i dominira njime.

Lepota ovog pogleda nalazi se pre svega u rasporedu zvezda. Naime, pozicioni ugao koji komponenta A gradi sa B je isti kao ugao izmedju B i C. To posmtracu pruza lepu sliku punu forme, i navodi ga da pogled asocira sa necim. Ja sam video vozic, sazvezdje Aries i palicu za hokej. Recimo, zvezda Iota Cassiopeia je lepsi trostuki sistem za posmatranje ali u njemu ima manje forme. Njegova lepota dolazi u razlicitosti magnituda i boja. Kod Beta Monovcerotis boje i sjaj nisu toliko dominantni kao nadovezujuca forma koju grade zvezede.


Alpha (𝞪) Ursae Minoris - Polaris

Cuveni Polaris, o kome bi mogao da se napise ceo post. Medjutim, nije mi cilj da opisujem znacaj ove zvezde u astronomiji, navigaciji i orijentaciji. Mislim da svaki amaterski astronom to vrlo dobro zna. Iako je Polaris celosezonsko posmatranje, odlucio sam da ga ukljucim u ovaj post vise kao uvod u sledecu metu: Struve 1694.

Iako svi znaju za Polaris kao zvezdu Severnjacu ili Polarnu zvezdu, ne znaju svi da je u pitanju teleskopski razdvojiv binarni sistem. Zvezda je u stvari trostruki sistem, ali se teleskopski moze razluciti na dve komponente. Primarna komponenta je magnitude 1.98 i zuto-beli je dzin F-klase. Delta Cephei je varijabilna zvezda i kao takva je sigurno najpoznatiji predstavnik te klase zvezda. O Delta Cephei varijabilnim zvezdam nasiroko sam pisao u jednom od jesenjih postova. Oko primarne komponente kruzi jos jedna zvezda, ali na izuzetno maloj separaciji koja je neuocljiva amaterskim teleskopima.

Sekundar sistema je zvezda glavne sekvence, takodje F-tipa. Blede je magnitude 8.7, ali kako se nalazi na sirokoj separaciji od 19.8'' od primara lako je uocljiv u teleskopima.

Medjutim, glavni razlog zbog koga sam izabrao Polaris bas za ovaj post je varijabilnost pojma ''Polarna zvezda'' kroz vreme. Kako su zvezde u konstantnom kretanju, ali pre svega zbog precesije Zemljine rotirajuce ose, kroz vekove i milenijume polozaj zvezda se menja, i to drasticno. Time se menja i polarna zvezda, a Polaris je samo polarna zvezda naseg doba. Te promene nisu dugotrajne i mogu se cak pratiti u istorijskim analima kroz protekle vekove. Tako su u milenijumima za nama polarne zvezde uglavnom pripadale sazvedjima Draco, Camelopardalis i Lyra, dok ce u milenijumima koji slede Polaris zameniti zvezde sazvezdja Lyra, Cepheus i Cygnus. Recimo, Vega je vec bila polarna zvezda, a bice i ponovo. Promena polarne zvezde se desava poprilicno brzo, nasim precima iz srednjeg veka to je bila Struve 1694, ali o tome u opisu sledece mete. Ja volim da se igram sa astronomskim softverima, davajuci im razlicite datume u proslosti i buducnosti. Nocno nebo nasih potomaka nece biti ni nalik nebu koje mi vidimo.

Lociranje: zvezda se vidi golim okom i direktno sam je naciljao.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu posmatranja izvrsenog 17.08.2104, oko 02:30h.

Vec na uvecanjju 62.5x, sistem je jasno razdvojen. Sekundar se nalazi na 7h od primara. Zbog male magnitude sekundar se javlja tackasto. Par se javlja u znacajnom kontrastu velicine, ali zbog visoke separacije nije preterano vizuelno atraktivan. Primar sistem sija cupavo, a vec na srednjim uvecanjima pravi cetiri spajka.

Ono sto me uvek ''izludjuje'' kod Polarisa je moja nemogucnost da ga vidim kako ga vidi vecina posmatraca - zuckasto. Ja ga vidim prljavo-belo na svim sem na viskom uvecanjima. Cak i kada indukujem difrakcione prstenove na srednjim uvecanjima oni se ne oboje zuckasto vec i dalje dominira bela. Tek na 176x meni pocinje da se probija ta zuckasta nijansa, ali u jako blagom obliku. Kopao sam po izvestajima, i pronasao jos nekoliko slicnih opservacija, mada opisima i dalje dominira zuckasta boja.


Struve 1694

Binarni sistem u sazvezdju Camelopardalis. Cine ga dve zvezde magnituda 5.3 i 5.7. Separacija komponenti je ugodnih ali ne prevelikih 21.8''. Primar je beli dzin A-tipa dok je sekundar spektroskopski binarni sistem dve zvezde glavne sekvence A-tipa.

Iako je zvezda zavedena kao binarni sistem, postoje sumnje da sistem nije orbitirajuci. Naime, tokom nekoliko stotina godina nije doslo skoro ni do kakve promene separacije i pozicionog ugla, pa se sumnja da je sistem u stvari samo par zvezda sa istim sopstvenim kretanjem. To znaci da se zvezde verovatno gravitaciono vezane ali je malo verovatno da orbitiraju jedna oko druge.

Pre 1.200 godina, Struve 1694 je billa ono sto je za nas danas Polaris - najbliza zvezda vidljiva golim okom severnom nebeskom polu. U to vreme cistog neba bez ikavog svetlosnog zagadjenja, Struve 1694 se i pored relativno blede magnitude lagano mogla videti golim okom i verovatno je nasim precima predstavljala najbitniju zvezdu na nocnom nebu. Danas je Struve 1694 kuriozitet za posmatrace binarnih sistema, ali pre ne toliko puno vremena ona je bila navigaciono sidriste i centar oko koga su se okretale sve zvezde nebeske sfere. Koliko je bio njen znacaj govori i cinjenica da se u srednjovekovnoj Kini nazivala ''Tianshu'' - nebeski centar.

Lociranje: Poprilicno lako. Iako se sistem nalazi u sazvezdju Camelopardalis, mnogo je blizi glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Minor, pa odatle treba i krenuti. U trazilac naciljamo zvezdu Epsilon (𝞮) Ursae Minoris magnitude 4.2 u glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Minor. Od nje se pruza lanac od tri jasno vidljive svetle zvezde: HD 133002, HD 120565 i nase mete Struve 1694.

Mapu lociranja cu ostati duzan. Ostala mi je na posmatrackoj lokaciji, u registru sa mapama koje sam nosio na posmatranje. Skeniracu je i postaviti naknadno.

Opservacija: Fantastican pogled. Pun kontrast izmedju dve sjajne zvezde i mraka u kome se nalaze. Iako sam par sija srednjim sjajem, zvezda apsolutno dominira vidnim poljem. Nista u okularu ne moze da ''izazove'' sjaj Struve 1694. Na samom kraju okularksog pogleda pojavice se nekoliko zvezda magnituda 7 i 8 ali izmedju njih i nase zvezde nalazi se oskudno polje bledih zvezda magnituda oko 10.

Par izgleda kao dva macja oka u mraku. Dve apsolutno podjednake zvezde po boji, sjaju i velicini. Par me je bas prijatno iznenadio. I ranije sam gledao ovakve parove ali nikada nisu bili u tako mracnom okruzenju. Dva sjajna oka u totalnom mraku.

Sto se tice boja, ja sam obe zvezde video belo-plave, malo vise bele nego plave.

Ovo posmatranje podseca me na situacije sa posmatranja kada u porptunom mraku u daljini primetim dva svetla oka zivotinje kako zure u mene (nista strasno, uglavom sakal, mada je jedanput bio i vepar ).

[PavleR]

Sazvezdje Gemini:

- NGC 2331 (otvoreno jato)
- NGC 2266 (otvoreno jato)
- NGC 2129 (otvoreno jato)

NGC 2331

Otvoreno jato magnitude 8.6 i prividne velicine 19'.

Iako kataloska vrednost magnitude, velika dimenzija i broj zvezda 50-100 govore u prilog ovom jatu, NGC 2331 je sve sem bilo kakvog spektakularnog pogleda, pa cak ni ugodnog. Raspored zvezda u jatu, njihov sjaj i pozadina u kojoj se nalaze narusavaju izgled objekta i on se pokazuje u ne bas reprezentativnom pogledu. Ipak, ako se malo bolje pogleda postoje itekako lepi detalji, ali su oni bledi i mali pa za njih treba malo volje i strpljenja za okularom.

Lociranje: jato se nalazi ispod desne ruke Kastora (njegove desne ruke), a kako je objekat veliki i rasut, potrebno je malcice iskustva izdvojiti ga iz pozadine.

- krenuo sam od zvezde Tau (𝞽) Gaminorum magnitude 4.4. Zvezda predstavlja grudi Kastora, vidim je golim okom i direktno sam je naciljao.
- direktno ispod linije koja spaja 𝞽 Gem sa 𝞲 Gem uoci se vertikalni lanac koji cine cetiri svetle zvezde magnitude 5-7.
- 1.5º na desno od sredine lanca uocio sam jednu relativno usamljenu zvezdu magnitude 6.
- jato gradi plitki jednakokraki trougao sa tom usamljenom zvezdom i poslednjom zvezdom u lancu, gde je jato teme trougla. Naciljamo trazilac na tu regiju, pogledamo kroz okular, i sa malo paznje videce se veliko i rasuto jato koje se jako tesko izdvaja iz pozadine.

Opservacija: posmatranje na osnovu koga dajem usmerenja izvrseno je u noci 30/31.12.2024 oko 01:00 h.

Jato se jako tesko izdvaja iz pozadine. Odaju ga lanci svetlih zvezda i jedan divan mali grozd bledih zvezda na samom jugu jata. Taj grozd se na malim uvecanjima jedva nazire i vise se vidi kao grudvica zvezda nego sto pokazuje neku formu. Medjutim, na vecim uvecanjima on se potpuno razluci i moze se reci da predstavlja najlepsi deo jata. Samo jato na malom uvecanju ima obli ''cica Glise'' ali se na vecim uvecanjima taj oblik degradira.

Pri osmatranju jata najvise sam se zadrzao na uvecaju 137x. Jato je veliko i dugacko, sa dimenzijama skoro 20'. Objekat nema nikavu centralnu kondenzaciju, cak stavise, u centru jata nalazi se velika supljina koju sve ostale zvezde kao da zaobilaze. Ta supljina  dominira objektom jer je potpuno ''neprozirna'' i nikakv sjaj bledjih zvezdica se ne probija kroz nju. Ako bih trebao da dam neku formu ovom jatu to bi bila centralna supljina okruzena sa tri luka zvezda, jedan sa desne a dva sa leve strane supljine:

- levi lanac blizi supljini je skoro pravolinijski i sastoji se od 4 zvezde.

- levi lanac dalji od supljive je parabolicnog oblika i sastoji se od 11 zvezda.

- desni lanac je u obliku kruznog luka i sastoji se od 5 zvezda.

To je ukupno 20 zvezda koje cine bazu jata i grade njegov oblik. Dok lanci ogranicavaju supljinu sa leve i desne strane, ona je na severu slobodna i spaja se sa okruzujucim mrakom.

Najlepsi deo jata nalazi se na samom jugu levog lanca, i dolazi u obliku prstena 6 bledjih zvezda. Iako na malim uvecanjima taj prsten deluje kao grudvica, na 137x jasno se vidi 6 pojedinacnih zvezda ugrubo poredjanih u prsten. Pazljivijim posmatranjem vidi se da u pitanju nije kruzni oblik vec da zvezde formiraju skoro pravilan sestougao.

Magnitudni raspon clanica jata je relativno ujednacen i osnovno telo objekta cine zvezde magnituda 9 i 10. Sestougao zvezda cine clanice jata magnitude 10 i 11.

Meni se ovaj objekat uopste nije svideo. Velik je i rasut, grub je i neskladan, bez finesa i suptilnosti koje otvorenim jatima donose blede clanice koje prave peskastu pozadinu. Opet je to licna preference posmatraca, ja volim manja, bledja i peskastija jata. Opet, taj mali sestougao zvezda je jedan bas fin detalj za koji vredi pogledati objekat.


NGC 2266

Otvoreno jato magnitude 9.5 i prividne velicine 5'x5'.

Sasvim suprotan pogled od prethodne mete: prelepo, malo, bledo i koncentrisano jato, prepuno strukture i kontrasta. Savrsen je primer kako kataloske brojke mogu malo da znace pri pogledu kroz okular. Sa magnitudom 9.5 i velicinom 5', NGC 2266 spada u bleda i mala jata, toliko da bi cak moglo da se preskoci u biranju meta. Medjutim, sa malo vise aparature, dobrim okularima vecih uvecanja i malo iskustva ovaj objekt je veoma zanimljivo i estetski ugodno posmatranje.

NGC 2266 je drevno i veoma daleko otvoreno jato. Lezi na udaljenosti od vrtoglavih 11.000 ly, sto je za otvorena jata i vise nego mnogo. Tolika udaljenost je i razlog zasto ga vidimo tako malo i bledo, iako je po velicini NGC 2266 jedno od vecih otvorenih jata Mlecnog Puta.

Unikatan polozaj jata iznad galakticke ravni omogucilo je jatu dugovecan zivot i da mu bitisanje bude postedjeno plimatskih sila Mlecnog Puta koje inace veoma brzo unistavaju otvorena jata. Podaci o tacnom polozaju objekta variraju, ali se smatra da se NGC 2266 nalazi udaljen cak nekloliko hiljada svetlosnih godina od diska galaksije. Tu jato zivi usamljen zivot, bez ostalih otvorenih jata i mnostva zvezda koje bi unistavala gravitacionu vucu centra jata i otkidale mu zvezdu po zvezdu. Ta pozicija omogucila je centru jata da odrzi zvezde na okupu citavih milijardu godina. To je cak 10-15x vece godiste od prosecnog zivota ovakvih objekata. I sa te strane NGC 2266 je redak i poprilicno unikatan pogled.

Lociranje: jato nije lako uociti u okularu malog uvecanja jer se u njemu javlja kao granulirana maglina, a ne kao jasno definisano otvoreno jato.

- krenuo sam od sjajne zvezde Mebsuta (𝞮 Geminorum) magnitude 3, zvezde koja predstavlja kukove Kastora.
- ako su tela blizanaca uspravna, 2º severozapadno od nje uocice se vertikalni lanac  tri zvezde magnitude 7 i 8.
- stavimo najjuzniju zvezdju lanca u sredinu vidnog polja malog uvecanja i jato ce se prikazati na krajnjem jugozapadu okularskog pogleda. Nece se kao videti grupacija zvezda vec kao mala granulirana maglina levo od lanca tri svetle zvezde.

Opservacija: posmatranje na osnovu koga dajem usmerenja izvrseno u noci 30/31.12.2024, izmedju 01:00 i 02:00h.

Vec na malom uvecanju od 62.5x pogled je lep i suptilan. Jato se javlja kao mala granulirana magla levo od luka tri zvezde, gde je nasevernija zvezda lanca i najsjajnija. Na malom uvecanju jato ne iskace iz pozadine jer se uopste ne javlja kao jasno definisana grupacija zvezda vec kao zamuceni granulirani sjaj. Stoga je za njegovo opazanje potrebno i malo iskustva ili naprosto pazljivo skeniranje polja.

Na uvecanju 176x NGC 2266 oduzima dah. Bar meni. Napisao sam vec da su mi  najdraza bledja, suptilna i peskasta jata, a NGC 2266 je i vise od toga jer pravi lep kontrast sa svetlim zvezdanim lancem desno od sebe.

Jato je puno strukture i ona je podeljena u jasno izdvojive forme:

- desno od samog jata nalazi se lanac od osam zvezda. Tri zvezde su svetle a pet bledih. I sam taj lanac je lep pogled jer mu sjaj zvezda redom opada odozgo pa na dole,  gde je najsvetlija zvezda lanca i najsevernija. To je zvezda SAO 78670 magnitude 9. Neki tekstovi navode ovu zvezdu kao najsvetliju zvezdu jata ali to nije tacan podatak. Zvezde ovog lanca su superimponirane i sve su mnogo blize nama od samog otvorenog jata. Najsjajnija zvezda NGC 2266 sija tek magnitudom 11, pa je jasno da SAO 78670 nije deo jata. Stavise, ona je cak 13x bliza nama od zvezda NGC 2266.

- samo jato se smestilo levo od lanca, ali veoma blizu njega. Gusto je i peskasto ali vec na ovom uvecanju potpuno razlucivo u nekih dvadesetak pojedniacnih zvezdica magnitude od 11 pa bledje. Tih 20-tak zvezda postavljene su preko jakog pozadinskog sjaja u vidu mlecnog tepiha nerazlucenih zvezda. Jato je trougaonog oblika, i to skoro jednakostranicne forme. Jedna stranica trougla paralelna je svetlom lancu iz prethodnog pasusa, dok mu se vrh udaljava od laca na levo. I ta geometrijska forma snazno pojacava vizuelni utisak posmatranja ovog objekta. Ne samo sto su zvezdice jata prelepo isprskane preko njegove povrsine, vec i grade skoro pa pravilnu geometrijsku formu. Dodatno, najsjajnije zvezde jata smestene su u sva tri temena trougla, pa sve to deluje lepo uokvireno i jako prijatno za oko.

- ako se bas pazljivo pogleda videce se da se izmedju luka svetlih zvezda i samog otvorenog jata nalazi uska i vertikalna bezzvezdana praznina. Ona kao da odvaja zvezde jata od superimponiranih zvezda luka. Kada se ta praznina uoci to sve vec dobija formu pred kojom posmatrac ne moze da ostane ravnodusan. Toliko toga u objketu precnika samo 5' !

Ako je noc dobra jato moze da izdrzi uvecanje 320x, gde se prikaze malo drugacije. Naime, na tom uvecanju pomalo nestaje ta maglicasta pozadina nerazlucenih zvezda ali u pogled ulazi jos vise zvezda. Sa jedne strane gusi se taj lepi tepih po kome su kao klikercici bile razbacane zvezde jata, ali sa druge strane jato postaje bogatije i jos gusce. Tamna pruga izmedju luka i jata se naglasi i vidi se da ona tacno pratri konturu luka.

Ovo je izuzetno lepo i atraktivno jato, puno forme i suptilne guste razbacanosti zvezdica na malom trougaonom prostoru. Medjutim, i isto vreme ovo nije naivan objekat za posmatranje. Obejkat se tesko izdvaja, mali je i ako ne znamo da je tu mozda se cak moze i promasiti. Po meni vredi svog ulozenog truda.


NGC 2129

Otvoreno jato magnitude 6.7 i prividne velicine 6'x6'.

Ovo mlado i malo otvoreno jato staro je samo 10 miliona godina, i sacinjeno je od zvezda velikog magnitudnog raspona. Jatom dominiraju dva mlada plava superdzina B-tipa: SAO 77842 magnitude 7, i SAO 77839 magnitude 8. Zvezde su istinski giganti, a kako dele zajednicko sopstveno kretanje i radijalnu brinu pretpostavlja se da formiraju binarni sistem. Zvezde stoje na separaciji oko 2', a sve ostale zvezde ovog otvorenog jata znatno su bledje od ove dve i smestene su u procepu izmedju njih. Kako ovaj par zvezda daleko nadsijava sve ostale clanice, vizuelno izgleda kao da su zvezde superimponirane preko jata. Medjutim, to nije slucaj, binarni sistem je sastavni deo objekta i predstavlja njegove najsjajnije zvezde. Tu je i jos jedna zvezda magnitude 10, a sve ostale su bledje.

Lociranje: jato je udaljeno samo 40' od svetle zvezde 1 Geminorum magnitude 4.7, krajnje zvezde u stopalu Kastora, pa je lociranje prelako.

- krenuo sam od zvezde 1 Geminorum, koja predstavlja nozne prste stopala Kastora.
- kako se jato nalazi samo 40' zapadno od nje, stavio sam zvezdu u okular, pomerio zvezdu tek malo na levo i dosao do pozicije na kojoj se nalazi jato.

Opservacija: posmatranje na osnovu koga dajem usmerenja izvrseno u noci 8/9.12.2024, u 02:00h.
                                                             
Postoji opasnost da ko ne zna sta trazi nece ni primetiti jato na malom uvecanju. Naime, na uvecanju 62.5x isticu se samo dve najsjajnije zvezde jata magnituda 7 i 8. Sve ostale zvezde su daleko bledje, pa sjaj ove dve zvezde zasiti polje pa se ima utisak da je u pitanju binarni sistem, a ne otvoreno jato.

Medjutim, na uvecanju 176x jato se pokazuje kao jasno razlucena mala grupacija zvezda, smestena uglavnom na malom prostoru izmedju dve najsvetlije clanice.

Ranije pomenute najsvetlije zvezde, SAO 77842 mag 7 i SAO 77839 mag 8, usmerene su u smeru od 8h ka 2h, sa svetlijom zvezdom na 2h. Ostale zvezde jata su razbacane upravno u odnosu na njih i prave 4 lanca koja su usmerenja skoro tacno ortogonalo na pravac koji spaja dve svetle zvezde. Dva od ta cetiri lanca nalaze se sa jedne strane, a dva sa drudge strane linija koja spaja dve svetle clanice, pa je mene stoga celo jato podsetilo na one stare antene za televizor (jedna dugacka sipka i po nekoliko manjih sa obe strane, upravnih na veliku).  Tri lanca su sastavljena od svetlijih zvezda, dok je jedan bas bled. Utisak '''antene za televizor'' pojacan je sa jos dve zvezde koje se nalaze na istoj liniji sa dve svetle, sto produzava duzinu sipku antene. Unutar jata sam izbrojao 18 zvezda.

Jato se sastoji od zvezda sirokog magnitudnog raspona, sa velikom razlikom u sjaju izmedju dve svetle clanice i svih ostalih. Objekat je mali, relativno dobro koncentrisan, jasno uoicljiv na srednjim i velikimm uvecanjima ali zato tesko uocljiv na malim. Sto se tice vizuelog utiska on mi je poprilicno neutralan, drago mi je sto sam objekat posmatrao, zanimljive je strukture i geometrijske forme. Nalazi se veoma blizu znamenitog otvorenog jata M35, pa sledeci put kada budete posmatrali ovaj divni Messier objekat svratite i do NGC 2129.

Mape lociranja:

NGC 2331:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54282232574/in/dateposted-public/
NGC 2266:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54284190775/in/dateposted-public/
NGC 2129:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54285380393/in/dateposted-public/

[PavleR]

Sazvezdje Monocers:

- NGC 2261 (Caldwell 46) - Hubble Variable Nebula (variabilna refleksiona maglina)
- binarni sistem i dva otvorena jata u jednom vidnom polju:
     - Epsilon (𝞮) Monocerotis
     - Dolidze 22
     - Collinder 92

NGC 2261 (Caldwell 46) - Hubble Variable Nebula

Varijablina refleksiona maglina, magnitude 9 i prividne velicine 2'x1'.

Ovaj neverovatno lepi objekat je varijabilna refleksiona maglina, pa da je red da opis objekta krene sa objasnjenjem prirode takvih objekata. U principu, refleksione magline su oblaci gasa koji odbijaju (reflektuju) svetlost zvezde u svojoj blizini. Nesto slicno kao kada upalimo sijalicu u sobi i vidimo predmete u njoj. Sijalica je izvor svetlosti (zvezda) a njena svetlost se odbije o predmete po sobi (maglina) i stize do naseg oka. Stoga mi vidimo ne samo izvor svetlosti vec i sve objekte o koje se ta svetlost odbila. Varijabilne refleksione magline su posebna vrsta refleksionih maglina ciji se sjaj menja zbog promene sjaja same zvezde. U nasem  primeru to bi bila sijalica sa potenciometrom: ako zagusimo svetlost sijalice i predmeti u sobi ce se slabije videti, kada pojacamo njen sjaj - cela soba postaje vidljivija.

Hubble Varijable Nebula je oblak gasa i prasine koji reflektuje svetlost zvezde R Monocerotis. Sama zvezda nije vidljiva i nalazi se sakrivena iza visokog sjaja magline. Ne zna se sigurnoscu zasto je maglina varijabilna. Najverovatnija hipoteza pretpostavlja da cestice prasine koje su u neposrednoj blizini R Moncerotis kreiraju senke koje prelaze preko magline i tako umanjuju njen sjaj. R Monocerotis je izuzetno mlada zvezda, ''novorodjence'' staro tek 300.000 godina.

Maglina ima distinktivni oblik komete sa sirokim repom. Na fotografijama izgleda lepo ali nista ne moze da pripremi posmatraca koji je posmatra po prvi put na svetli i ostri prikaz koji ga ceka u okularu. Fascinantan objekat, prava posmatracka meta; dan danas se secam svog sirokog osmeha kada sam je po prvi put ugledao.

Lociranje: lociranje je izuzetno jednostavno ako se krene od popularnog osmatrackog objekta NGC 2264 - Christmas Tree Cluster. Maglina se nalazi samo 1º juzno od njega.

- krenuo sam od NGC 2264 - Christmas Tree Cluster. Njegovo lociranje dao sam u prethodnim postovima.
https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53450707707/in/dateposted-public/

- pogledamo NGC 2264 kroz okular malog uvecanja, pomerimo objekat na sever do vrha jelke i na juznoj strani vidnog polja nece se moci promasiti fantasticna pojava nase mete - NGC 2261, koja ce se pojaviti u vidu male komete sa sirokim repom.

Opservacija: Bez trunke zadrske mogu da kazem da je Hubble Variable jedan od najboljih posmatrackih objekata koje sam imao prilike da osmotrim!

Maglina izgleda prelepo! Toliko  je svetla i ostra da podnosi sva uvecanja i ja sam najbolji pogled imao na 320x gde maglina pokazuje sledecu strukturu:

- objekat je mali ali ostar i mora se posmatrati na visokim uvecanjima. Smesten je neposredno iznad svetle zvezde magnitude 10, koja se nalazi samo 2' juzno od magline. U vidnom polju nalazice se jos jedna zvezda magnitude 10, 8' na zapadu. Medjutim, ove dve svetle zvezde ni na trenutak nece naskoditi sjaju objekta.

- maglina ima oblik komete sa vrhom usmerenom na severozapad. Vrh joj je spicast i tacno u vrhu magline nalazi se zvezda. Od vrha, maglina se lepezasto siri na jugoistok u obliku sirokog repa komete. Sjaj magline ravnomerno bledi pocevsi od zvezdolikog vrha pa prema kraju ''komete''. Unutar tela magline nema jacih skokova i padova u sjaju. Citao sam da se kroz vece aparature vidi nejednakost sjaja ali u 12'' maglina uniformno gubi sjaj. Izraz ''gubi sjaj'' mozda je malo pretezak, jer cak i u svojim najbledjim delovima maglina izgleda dovoljno svetlo da nema nikakve potrebe za perifernim vidom ili bilo kakvim naprednim tehnikama posmatranja.

- ivice repa komete nisu pravolinijske vec su zakrivljene taman toliko da ''kometa'' izgleda kao da je u letu. Predivno! Bas te zakrivljene ivice daju dinamicnost pogledu a maglina izgleda kao da se krece.

- sto se tice sjaja ispune objekta, treba reci da su ivice ''repova'' svetlije od ispune unutar njih.

- ono sto izdvaja ovaj objekat iznad ostalih su neverovatno ostre ivice pri spoju sa okruzujucim svemirom. Nista u ovoj maglini nije ni difuzno ni amorfno - ivice su jasno definisane kao iscrtane ostrom olovkom. Ne mogu u ovom trenurku da se setim ni jedne magline, bilo koje vrste, koja na 320x nije postala ''mekana''. Hubble Variable ostaje ostra i na 320x isto kao sto je bila i na manjim uvecanjima.

- sve do sada opisane karakteristike objekta dao sam u nefiltriranom pogledu. Maglinu sam posmatrao i OIII filterom i nisam primetio neke nove pojave koje dosadasnji opis nije pokrio.

- u jednoj od prethodnih teza naveo sam da je vrh magline zvezdolik. Jos uvek nije poznato da li je to u stvari zvezda R Monocerotis ili samo visoka kondenzacija prasine. Neki prihvaceni stav je da se R Monocerotis ne vidi od gustih maglovitih oblaka prasine i gasa, te da je vrh magline koji izgleda kao zvezada samo visoko kompresovana prasina. Medjutim, to nije sa sigurnoscu utvrdjeno, pa stoga postoji sansa da se negde bas u tom vrhu krije i famozna zvezda kojoj maglina duguje svoj sjaj.

Iz nekog razloga Hubble Variable Nebula cesto nije ni medju provih 100 ''objekata za pogledati'' amaterskih astronoma. Ne znam zasto je to tako, cak i u astronomskim magazinima mnogo su obradjivaniji bledi Messier objekti poput M72 nego ovo ''cudeso'' na nebu. Mnogo ima objekata koji mi danas sa ''pristupacnim'' cenama srednjih aparatura mozemo dobro osmotriti a koje Messier i Mechain nisu mogli. Hubble Variable je apsolutno na vrhu te liste.


Epsilon (𝞮) Monocerotis, Dolidze 22 i Collinder 92

U ovom opisu imamo jedan lep binarni sistem i dva otvorena jata u jednom okularskom pogledu. Sva tri objekta nalaze se unutar razdaljine od samo 30', pa mogu stati u jedno vidno polje i srednjih uvecanja. Mete se nalaze u glavi jednoroga, koje je mozda i vizuelno najvidljivji deo ovog bledog sazvezdja.

   - Epsilon (𝞮) Monocerotis

Binarni sistem cije komponente sijaju magnitudama 4.39 i 6.72. Separacija sistema je 12.3''.

Primar je ostareli subdzin stelarne klase A5 IV, dok je sekundar zvezda glavne sekvence spektralne klase F5.

Lociranje: zvezdu sam video golim okom i direktno sam je naciljao.

Opservacija: par je razlucen vec na uvecanju 62.5x, na kome deluje ostro i prijatno za oko. Primar je plavo-bele boje koja vise ide na belu, dok je sekundar vrlo lepe zuckaste boje, koja cak vuce na zeleno. Uvek lomim jezik i osecam se nelagodno kada treba da kazem ''zelena'' zvezda, jer naravno, zelene zvezde ne postoje. Medjutim, posmatracka percepcija je to sto jeste, krajnje individualna, i mnoge zvezde usled igre boja binarnih sistema deluju zeleno.

Iako je uvecanje 62.5x dovoljno da se par razdvoji, boje bolje dolaze do izrazaja na vecim uvecanjima. Na uvecanju 107x pogled je veoma lep i zanimljiv. Par deluje nekako neskladno u svemu - i u velicini i u bojama. To stvara dobar kontrast velicine i koloricnosti i pravi pogled interesantnim. Primar je osetno veci od pratioca, ali se manja zvezda ne pojavljuje tackasto vec sa ispunom. Zvezde su taman magnituda da sijaju svetlo ali ostro, bez pufnastog rasipanja sjaja. Na ovom uvecanju defokusiranjem zvezda mogu se napraviti i difrakcioni prstenovi radi bolje percepcije boje. Zelena boja sekundara uocljiva na malom uvecanju se gubi, a difrakcioni prsten se ispunjava zuto-narandzastom bojom. Difrakcioni prsten primara je zanimljiv: iako je beo, to je neka cudna bela koja malo vuce ka zuckastoj. Ja volim da se igram sa defokusiranjem zvezda kada god to separacija dozvoli, boje se razliju preko prstenova i postanu mnogo izrazenije i jaznije. Takodje, desavalo mi se da se prstenovi zvezda naizgled istih boja popune poprilicno drugacijim nijansama, i to su uvek zanimljiva osmatranja.

   - Dolidze 22

Otvoreno jato prividne velicine 7'.

Lociranje: jato je locarno tik uz zvezdu HD 44730 magnitude 8.5, koja se nalazi samo 4' istocno od 𝞮 Monocerotis.

Dok se Collinder 92 moze primetiti i na malom uvecanju, za Dolidze 22 mora se otici na veca uvecanja. Jato se nalazi tiku uz svetlu zvezdu HD 44730. Zvezda se ne moze promasiti jer sija svetlom magnitudom 8.5 i izdvaja se po narandzastoj boji. Zvezda nije deo jata, ali si se jato nalazi tik istocno od nje, na rastojanju od koji minut. Stoga treba uvecati zvezdu poprilicnim uvecanjem jer je Dolidze 22 siromasno, malo i bledo jato.

Jato se sastoji od dva para optickih dvojnih zvezda na rastojanju od svega nekoliko minuta. Pravci pruzanja oba sistema su bukvalno paralelni, sto stvara prijatan pogled bez obzira na male dimenzije jata. Oko njih ima jos veoma bledih zvezdica, skoro na pragu vidljvosti, koje su verovatno deo objekta. Siromasan i neugledan pogled, da nisam znao da je u pitanju otvoreno jato ne bih ga ni primetio.

   - Collider 92

Otvoreno jato magnitude 8.6 i prividne velicine 11'x11'.

Lociranje: jato se nalazi oko 30' jugoistocno od 𝞮 Monocerotis.

Opservacija: kao i sva Collinder jata, i ovo je siromasno i rasuto, ali je za razliku od Dolidze 22 relativno bogato. Jato se sastoji od sest svetlih zvezda i oko 25 bledjih.

Jatom dominiraju dve zvezde magnitude 8 i 9, koja prave kicmu objekta. One se nalaze na separaciji od 7' i usmerene su tacno od severa ka jugu, sa svetlijom zvezdom na severu. Odmah do bledje zvezde nalazi se jos jedna zvezda magnitude oko 11 koja sa njom pravi blizak opticki par. Prostor Izmedju te dve svetle zvezde ispunjavaju tri zvezde magnituda oko 10 koje formiraju tupougli trougao. Ostale zvezde razbacane su preko glavne forme objekta, gde je pomena vredan jedan luk ok 4 zvezde koji se smestio tacno uz krajnju juznu zvezdu i izgleda kao kruzni isecak sa centrom u poslednjoj svetloj zvezdi jata.

Jato je u osnovnoj formi vidljivo vec na 62.5x, ali je za sitne detalje potrebno otici na veca uvecanja. Jato deluje dugacko i relativno pravolinijski i lako se istice iz okruzujuceg neba. To ''lako se istice'' treba uzeti sa rezervom. Naime, vecina Collinder jata su velika, rastrkana i bez centralne kondenzacije, te se lako isticu ako znamo sta trazimo. Ako ne znamo da je u pitanju zvezdana jata, moze se desiti da samo predjemo preko njih uzimajuci ih za random grupaciju zvezda.

[PavleR]

Granica sazvezdja Monoceros i Canis Major:

Seagull Nebula kompleks:

- NGC 2327 (refleksiona maglina)
- Cederblad 90 (refleksiona maglina)
- W Canis Majoris (karbonska zvezda)
- NGC 2335 (otvoreno jato)
- NGC 2343 (otvoreno jato)

Ovaj izvestaj bio je veoma zahtevan za sastaviti jer je rec o jednom veoma kompleksnom delu nocnog neba. U njemu je izmesano mnogo toga, od emisiono-refleksionih maglina do mnostva otvorenih jata. Sve to na astrofotografijama deluje kao jedna celina ali stvarnost je potpuno drugacija od vizuelnog efekta. Stoga cu bar ukratko pokusati da tekstualno objasnim sta mi to gledamo u ovom prebogatom delu nocnog neba.

Na samoj ivici nase lokalne Orionove spiralne ruke Mlecnog Puta nalazi se velika zvezdana asocijacija mladih zvezda koja se naziva Canis Major OB1 stelarna asocijacija. Ona se sastoji od izuzetno mladih O i B zvezda starih tek nesto oko 3 miliona godina, koje jos uvek nisu oduvale svoj maticni oblak gasa i prasine. Na nocnom nebu asocijacija se uglavnom nalazi u sazvezdju Canis Major i vizuelno je neosmoriva. Medjutim, na svojoj ivici ona prelazi u sazvezdje Monoceros i u tu je najsvetlija. Unutar same CMa OB1 Asocijacije aktivna je i manja Canis Major R1 asocijacija koja se sastoji od mladih zvezda usadjenih u refleksionu maglovitost. Upravo ta pojacana regija maglovitosti i reflektuje svetlost zvezda unutar sebe i mi to vidimo kao gigantski kompleks refleksione maglovitosti - Seagull Nebula kompleks. Iako se kompleks dominantno sastoji od izuzetno blede i vizuelno neosmotrive refleksione nebuloznosti, neki od njegovih najsjajnijih refleksionih delova vizuelno su osmotrivi u vidu malih svetlih cvorova maglovitosti.

''Unutar'' Seagull kompleksa izdvojiovo je nekoliko otvorenih jata. Iako se  i vizuelno i astrofotografski cini da su jata povezana sa maglinom, to nije slucaj. Skoro sva izdvojiva otvorena jata unutar magline su 30x starija od samih zvezda CMa OB1 asocijacije, i stvorena od strane drugih, davno ''oduvanih'' oblaka gasa.

Iako se u praksi pod pojmom Seagull Nebula podrazumeva njen astofotografski najlepsi deo IC 2117, u pitanju je samo najupecatljiviji deo ove reflekione magline. Ceo kompleks maglovitosti ima oblik ptice sa jasno odefinisanom glavom i dva resirena krila, a IC 2117 je samo deo koji predstvalja glavu galeba. Sto se posmatranja teleskopom tice, IC 2117 je u velikoj vecini slucajeva neosmotriva. Za nju su potrebni perfektni uslovi i velika aparatura, pa se i tad maglina moze samo nazreti. Ono sto se itekako moze telekopski osmotriti su nekoliko otvorenih jata usadjenih u kompleks i najsvetliji cvorovi rerleksione maglovitosti. Takodje, kako je maglina delimicno emisiona, ako posmatac bas ima volje i strpljenja, filterima se moze setati kroz ceo kompleks i tada ce se mestimicno nailaziti na osmotrive emisione komponente. Ja sam naravno bio vredan i moram priznati da je posao rudarski ali izuzetno isupunjavajuc.

Lociranje: kompleks se nalazi tacno na granici sazvezdja Monoceros i Canis Major, te neki njegovi objekti pripadaju jednom, a neki drugom sazvezdju. Najlakse je krenuti od zvezde Theta (𝞱) Canis Majoris, najsevernije zvezde u glavi psa. Neposredno iznad nje nalazi se regija prebogata zvezdama. Regija je toliko bogata da kroz trazilac izgleda kao neko dzinovsko otvoreno jato. U njoj je dovoljno svetlih zvezda koje malo pa malo grade nekakve trouglove, koji su najbolje sidrisne tacke za pronalazenje pojedinacnih objekata. Od svih tih zvezda kroz trazilac se najjasnije izdvajaju karbonska zvezda W Canis Majoris i binarni sistemi Struve 1019 i Struve 1026. Ja necu davati nacin lociranja svakog objekta pojedinacno jer cu ih opisati dosta, pa da ovo ne postane izvestaj o lociranju. Na kraju posta dacu mapu oblasti sa izdvojenim posmatranim objektima.


- NGC 2327

Mala refleksiona maglina na samoj ivici juznog krila galeba. Maglina je deo Canis Major OB1 i R1 asocijacije i jedan je od najsvetlijih delova ovih oblaka. Mala je u dimenzijama i meri samo 1'x1'.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu opservacije izvsene 25.01.2025 oko 00:00.

Iako NGC 2327 nije najsvetliji deo Seagull magline, vec je to Cederblad 90, ja sam NGC 2327 lako video direktnim vidom, i to cak svetlije od Ced 90. Kada se okularem dodje do lokacije magline videce se jedan gusti patern bledih zvezda u obliku cirilicnog slova ''Г'', sa kracom preckicom okrenutom na levo. Jasno se vidi da je zvezda na kraju krace preckice slova ''Г'' okupana maglovitoscu. Maglina je jasno vidljiva direktnim vidom kao veliko ''jastuce'' oko blede zvezde bez ikakve strukture. Maglina dobro podnosi uvecanja, posmatrao sam je i na 320x, a zbog svoje refleksione prirode lose reaguje na filtere.


- Cederblad 90 (ili van den Bergh 94)

Refleksiona-emisiona maglina i najsjajniji deo Seagull Nebula kompleksa. Maglina reflektuje sjaj zvezda magnitude 8 usadjene u sebe. Iako joj je kataloska velicina 8'x8', kroz okular ce se videti daleko manje od toga, mozda nekih 2'x2'. Takodje se nalazi u Canis Major OB1 asocijaciji i to na njenom krajnjem, nasjvetlijem delu.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu opservacije izvsene 25.01.2025 oko 00:00.

Iako je Cederblad 90 ''zvanicno'' najsvetliji deo Seagull kompleksa, ja sam je za nijansu teze uocio negoli NGC 2327. Maglini prija povecanje uvecanja, a zbog svoje refleksione prirode maglini ne prijaju filteri. Maglina je mala ali i pak veca od NGC 2327. Veca uvecanja je jasno pokazuju kao veliko maglovito jastuce oko zvezde magnitude 8. Maglini prija periferni vid kada se pokazuje njen izduzeni oblik jer objekat dobije na dimenzijama. Izduzenost je ugrubo u smeru sever-jug, gde magline ima vise severno od zvezde nago juzno od nje. Maglina je poprilicno bleda i dufuzna, bez ostrih granica.


- W Canis Majoris

Karbonska zvezda, smestena manje od 1º severno od Cederblad 90. Kao i svaka karbonska zvezda, W CMa je varijabilna, sa magnitudnim rasponom  6.3-7.1 i sa periodom od 160 dana. U poredjenju sa ostalim karbonskim zvezdama W CMa sija poprilicno visokim sjajem. Ova zvezda je takodje deo Canis Majoris OB1 zvezdane asocijacije.

Opservacija: u okularima sireg vidnog polja zvezda moze stati u isto vidno polje sa Cederblad 90.

Zvezda se jasno istice vec u traziocu jer je treca po sjaju od svih zvezda usadjenih u Seagull Nebula kompleks. U okularu zvezda oduzima dah. Sija prelepim crveno-narandzastim sjajem i zbog ni presvetle ni preblede magnitude sija osto ali svetlo. Na malo vecim uvecanjima (137x), i indukovanjem difrakcionih prstenova defokusiranjem, vidi se da boja zvezde mnogo vise vuce ka narandzastoj nego ka crvenoj. Zvezda ipak najlepse izgleda na malim uvecanjima gde stoji u potpunom kontrastu sa bledjim belim zvezdama bogatog polja. Od ostalih zvezda izdvaja se i ostrim i bogatim sjajem.

------------------

Sada stizemo do otvorenih jata usadjenih u nabuloznost Seagull kompleksa. Od njih se isticu dva: NGC 2335 i NGC 2343. Iako oba jata deluju kao deo kompleksa ona to nisu. Ova jata su mnogo starija i stelarni vetrovi njihovih zvezda odavno su ''oduvali'' molekularni oblak u kome su zvezda nastale. Medjutim, sudbina je htela da se cak 90 miliona godina kasnije rodi nova stelarna asocijacija ciji je oblak ''progutao'' ova dva jata, pa su ona danas neizostavni deo pogleda na Seagull kompleks, iako fizicki nemaju nikakve veze sa Canis Majoris OB1 asocijacijom.

- NGC 2335

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 7.2 i prividne velicine 7'.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu posmatranja izvrsenog noci 16.02.2024., oko 21:30.

Na uvecanju 62.5x jato se pojavljuje kao mala i bleda grupacija zvezda u cijem centru je romboid. Taj romboidni patern zvezda predstavlja sam centar jata. Jato je smesteno na hipotenuzi pravouglog trougla koji grade tri zvezde polja, magnituda 7 i 8.

Na uvecanju 176x vidi se da je centralni romboid sadzi 4 najsvetlije zvezde jata. Taj romboid okruzuje 27 bledjih zvezda u potkovicastoj formaciji. Ako se malo bolje pogleda, vidi se da je ta potkovica oblika grckog slova ''𝞨'', sa supljinom na dole. Sve to se nalazi u  prelepom pozadinskom sjaju i pogled je zaista prijatan. To nije sjaj jasno razlucenih zvezda vec stotina zvezda na pragu razlucivosti. Kada kolegama pokasavam da objasnjavam kako to izgleda cesto taj sjaj uporedjujem sa snegom na starim televizorima.

Periferni vid odlicno radi na jatu, te dodatno istakne taj pozadinski sjaj, koji je mozda i najlepsi deo ovog pogleda.

Jato je jako bledo i slabo se izdvaja iz pozadine. Razlog tome je prebogato zvezdano polje ovog dela sazvezdja Monoceros pa je objekat lako promasiti ako se ne zna tacno sta se trazi.

Medjutim, nesto divno se desava kada se na okular ucvrsti OIII filter. Vec sa na pocetku posta rekao da iako je Seagull kompleks dominantno refleksioni, on ima u sebi emisione komponente. E, bas ta jedna emisiona komponenta nalazi se na mestu NGC 2335, i pogledom na jato kroz OIII filter vidi se da je celo jato uronjeno u bledu nebuloznost koja se vidi kao jastucici oko zvezda jata koje su ''prezivele'' filtrirani pogled. Cela regija vidnog polja ustopljena je u maglovitost, i ja se nisam zadrzao samo na jatu vec sam se u filtriranom pogledu kretao preko polja. Malo pa malo, naidje se na zvezdice utopljene u maglovitost. U takvoj ''setnji'' sam se u jednom trenutku i izgubio pa sam morao ponovno da se trazlilacki vracam na jato. Takvo posmatranje trazi strpljenje i posveceno posmatranje ali se moze videti dosta toga sto kataloski i ne znam sta je.


- NGC 2343

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 6.7 i prividne velicine 6'.

Jato je izuzetno malo i siromasno. Broji samo 20 zvezda spakovanih na povrsini precnika od sicuscih 6'. Medjutim, jato se sastoji od svetlih zvezda od kojih najsjajnija sija magnitudom 8.4, pa bas ta zbijenost svetlih zvezda jatu daje ogroman povrsinski sjaj od cak 10.33 mag/arcmin². Viskok povrsnski sjaj pomoci ce jatu da zasija i da se lako istakne iz ovog bogatog okruzenja.

Sto se tice maglovitosti, jato lezi na samom kraju ''repa'' Seagull magline, i to bas na delu gde je maglovitost najredja, pa se stoga ne moze ni ocekivati nesto nebuloznosti oko zvezdi objekta.

Opservacija: usmnerenja dajem na osnovu posmatranja izvrsenog noci 16.02.2024., oko 22:00.

Na uvecanju 62.5x vidi se malo i zbijeno jato cijih 6 najsvetlijih zvezda gradi jasnu formu slova ''A''. Vrh slova ''A'' usmeren je ka severoistoku. Jato je malecko ali sija izuzetno sjajno i veoma se lako uocava.

Na uvecanju 176x vidi se da 3 zvezde grade jednu kosu crtu slova ''A'', a dve prave drugu, od kojih je poslednja zvezda dvojna. Jedna zvezda u sredini predstavlja precku slova ''A''. Zvezde sijaju u magnitudnom rasponu 8-10.

Jato sadrzi jos 6 bledjih zvezda koje su nasumicno razbacane preko tela objekta.

Na kraju osmatranja ucvrstio sam za okular nebula filtere, ne bi li uocio makar tragove emisione nebuloznosti oko zvezda objekta - medjutim, nisu se prikazali nikakvi ''jastucici'' oko zvezda.

-----------------------

Posmatranje Seagull kompleksa je izuzetno naporan ''posao'' i ne moze stati u jednu posmatracku noc, ako zeliko da ga osmotrimo kako treba. Osim ovih 5 objekata koja sam opisao, tu je jos i nekoliko Collinder jata, binarnih sistema i van den Bergh maglina, ali neka to bude prica za neki drugi post.

https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54329561431/in/dateposted-public/