NGC i IC objekti

[Yagodinac]

Reflektor sve frekvencije fokusira u istu tačku, ali možda koma-korektor napravi disperziju?

[bratislav]

Kao prvo, magenta/purple oreol je normalna stvar kad se kombinuju H-a, S-2 i O-3 kanali.
Puno primera cak i kod Hubble teleskopa

https://esahubble.org/images/heic1501a/
https://esahubble.org/images/heic1007a/
https://esahubble.org/images/heic1608a/

Ako NASA moze da tolerise magenta zvezde, mogu i ja 

U stvarnosti, ovaj oreol nije posledica hromatske aberacije, vec cinjenice da kombinujemo tri kanala sa DRASTICNO razlicitim nivoom signala. H-a obicno ima na desetine puta vise signala nego O-3 (a narocito S-2!) i da bi finalna slika bila iole koloritna (a ne skoro monohromatska, recimo zelena, ako H-a dodelimo u zeleni kanal sto je tipicna "Hubble paleta") individualni frejmovi moraju da se poprilicno pojacaju i/ili oslabe, sto naravno utice i na velicinu zvezda u tim kanalima. Kad ih stakujemo u finalnu sliku, zvezde ce u nekim kanalima biti vece, i presto - oreol u boji (obicno magenta ili purple, zavisno od "recepta" za mapiranje SHO u RGB). 
E sad, taj oreol se moze resavati na vise nacina. Uobicajen je da invertujemo sliku, onda magenta postaje zelena, pa udri sa HastaLaVistaGreen filtrom i onda opet invert nazad. Na zalost brisanje boje brise i koristan signal u slici, sto rezultira dodatnim sumom, onda opet mora noise reduction i nasi teskom mukom skupljani fotoni i ostrina odlaze u vetar.

Not my cup of tea.   

(Ne znam kako radi taj "Correct magenta star" ali ce verovatno biti neka varijanta gore opisane metode. Mozda nisam u pravu, provericu ali ne zuri mi se bas nesto)

"KOREKTAN" nacin da se ovo fiksuje je naravno brisanje zvezda u SHO kanalima, pa onda "normalni" RGB za zvezde i onda miks.
E sad, ja sam (jos uvek) protivnik brisanja zvezda, jer manje vise uvek vidim degradaciju i artefakte (jos nisam proverio Russel Croman-ovu verziju, moguce da to zaista radi dobro).
Osim toga, uvek mi fali signala u Narrowbandu pa radije skupim jos pola sata u S-2 i onda zivim sa oreolima. 


Sto se tice velikog plavicastog haloa (ako ste na to mislili), on je uglavnom posledica refleksije sa cover slip-a prastarog 1600 chipa (Panasonic MN34230) koji ili nema antirefleksioni koating uopste ili je minimalan (obican MgF2 umesto broadband multicoating kao kod modernih Sony-ja). Onda se sjajnija zvezda reflektuje nazad ka filtru, koji je prakticno ogledalo i vrati skoro svu energiju nazad na chip, blago defokusiran. I opet presto - halo!
Ovo je uglavnom problem u O-3 kanalu (ovo mi je treci filter i to "halo-blocker" tipa ovog puta, i moram da se predam, tu jednostavno nema pomoci).

S druge strane, profesionalci jednostavno zive sa time, npr

https://www.eso.org/public/images/eso1105a/
https://www.eso.org/public/images/eso0907a/

pa sto ne bih i ja ...

[bratislav]

Da ne bude zabune - svi komentari su apsolutno dobrodosli i uvek sam zahvalan za svaki savet ili kritiku. Ko god da je mislio da ne moze nista novo da nauci, ne da nije u pravu nego je (sto bi u australskom zargonu rekli) pravi dickhead.

U ovoj mojoj fazi barem, moj prvenstveni cilj je sto visa rezolucija u svim oblastima, bilo planetarnim bilo deep sky. Trudim se da nivo detalja u mojim slikama ne zaostaje za bilo cijim (sa zemlje, naravno. Space telescopes su druga prica). To ukljucuje slikanje samo kad je atmosfera zaista mirna, kad je objekat visoko (par sati oko medirijana), temperatura primara koja prati ambijent, fokusiranje svakih pola sata cak i sa karbonskim tubusom, vrlo visok sampling, vrhunska optika, itd itd.

Perfektne zvezde bez oreola, spajkova, difrakcionih efekata drzaca primara, su daleko u drugom planu.
Zasad, barem.

Ja cuvam svaki sub koji sam uradio digitalno (a i film/slajd takodje!) tako da mogu da se predomislim uvek (pa mozda ne bas sa filmom, davno sam bacio svu aparaturu za klasicnu fotografiju, onu sa hemikalijama i mracnom komorom). Ali postoje film skaneri - nekad je to bilo preskupo, secam se da sam duuuugo gledao Nikon Coolscan V ED ... bio je skuplji od mog teleskopa.

[vlaiv]

U stvarnosti, ovaj oreol nije posledica hromatske aberacije, vec cinjenice da kombinujemo tri kanala sa DRASTICNO razlicitim nivoom signala. H-a obicno ima na desetine puta vise signala nego O-3 (a narocito S-2!) i da bi finalna slika bila iole koloritna (a ne skoro monohromatska, recimo zelena, ako H-a dodelimo u zeleni kanal sto je tipicna "Hubble paleta") individualni frejmovi moraju da se poprilicno pojacaju i/ili oslabe, sto naravno utice i na velicinu zvezda u tim kanalima. Kad ih stakujemo u finalnu sliku, zvezde ce u nekim kanalima biti vece, i presto - oreol u boji (obicno magenta ili purple, zavisno od "recepta" za mapiranje SHO u RGB). 

Pored ovog, problemu doprinosi i to što ugao refrakcije zavisi od talasne dužine (prizma, duga ...), odnosno na kraće talasne dužine (OIII) atmosfera uvek više utiče nego na duže (Ha), odnosno seeing je za njih gori pa i zvezde u OIII budu "naduvanije" nego u Ha, čak i kada je SNR približno isti.