PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[Astro_fun_times]

Da da, Pavle odlicno vrsi vizuelna posmatranja.
Ne znam sto te nije bilo na kampu. Mislim da si rekao da ces doci.
Verovatno se nesto zakomplikovalo.

[PavleR]

Postovane kolege, danas cu dati ponovljeni opis jedne ''egzoticne'' mete cije sam polu-uspesno osmatranje opisao prosle godine. Medjutim, noci pocetkom jula ove godine bile su veceri izuzetnih posmatrackih uslova i metu sam uspeo da osmotrim u celosti i na vrlo zadovoljavajucem nivou. Stoge ce ovaj izvestaj biti poprilincno dopunjeniji i detaljniji.

Sazvezdje Aquila:

B 142 i B 143 - Barnard's E Nubula (kompleks tamnih maglina)

U pitanju je kompleks sastavljen od dve tamne magline u sazvezdju Aquila koje zajedno formiraju oblik obrnutog slova E. Prividna velicina oba objekta zajedno je oko 40'. Magline leze na udaljenosti od 2.000 ly i neprozirnost im je klase 6 za B143, te 5 za B142.

Tamne magline su gusti intergalakticki oblaci prasine i apsorbujuceg materijala, koji zaklanjaju svetlost objekata koji se nalaze iza njih. Prasini nazalost dugujmo sto mnoge spektakularne objekte vidimo mnogo bledje nego sto bi zaista trebalo ili ih uopste ne vidimo. Uzmimo na primer galaksiju IC 342 u sazvezdju Camelopardalis. Da nema intergalakticke prasine izmedju nje i nas, ta galaksija bi bila toliko svetla da bi se videla golim okom. Zato se taj objekat i naziva Hidden Galaxy. Tamne magline nisu samo obicna intergalakticka prasina, one su njen ekstremni oblik. U njima, prasina je toliko gusto spakovana da postaje manje-vise neprozirna. Neprozironost (Opacity) tamnih maglina meri su skalom 1-6, gde veci broj znaci vecu neprozirnost. Kako B142 i B143 imaju neprozirnost  5 i 6, to znaci da su u pitanju najgusce moguce koncentracije prasine u nasoj galaksiji.

Sve tamne magline nose oznaku B po cuvenom astronomu Edward Emerson Barnard-u, kojih ih je izucavao i katalogirao.

Tamne magline mozete cesto videti kretanjem po zvezdanom polju Mlecnog Puta ili unutar zvezdanih oblaka (Scutum Star Cloud i Small Sagittarius Star Cloud). Vecina posmatraca ih je puno puta videla a da toga nije ni svesna. Kada god okularem ili dobrim traziocem prelazite preko bogatog zvezdanog polja i odjenom usred njega naidjete na parcence neba potpuno lisenog zvezda, dobra je sansa da ste nabasali na tamnu maglinu. Ono sto jeste problem je identifikovati njihov oblik. Posto su skoro potpune crne ne mogu se identifikovati kao pojedinacni objakti vec pomocu zvezda koje sijaju po njihovim obodima i otkrivaju oblik magline. Jasno je da je za to potrebno transparentno nebo i tamna lokacija koja ce otkriti sto vise zvezda. Mi ih uglavom vidimo kao mrlje mraka nedefinisanog oblika. Medjutim, ako postoji neka tamna maglina kojoj je moguce identifikovati oblik to su B 142 i B 143 - Barnard's E Nabula.

Lociranje: Posto ovo nije objekat koji ima sjaj poenta je naci regiju zvezdanog oblaka u kojoj se on nalazi pa unutar njega traziti mesta lisena zvezda. Moj star-hopp za taj zvezdani oblak ide ovako:

- U trazilac naciljamo zvezdu Gamma (𝞬) Aquilae magnitude 2.7. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja, u glavi orla, zapadno od Altaira.
- U pravcu koji spaja Altair sa Gamma , na zapadu cemo primetiti sjajnu zvezdu Chi (𝟀) Aquilae.
- Naciljamo trazilac u tacku juzno od linije koja spaja Gamma i Chi, koja predstavlja teme jednakostranicnog trougla koga bi ta tacka gradila sa te dve zvezde. Tu je lokacija zvezdanog oblaka u kome se nalaze B 142 i B143.

Opservacija: Za osmatranje ovog objekta neophodna je sto bolja transparencija. Razlog je vise nego jasan - objekat ne emituje svetlost vec zaklanja svetlost zvezda iza sebe. Mi ga mozemo osmotriti samo ako vidimo dovoljno zvezdica na granicama objekta koje ce mu dati oblik i formu. Ponekad prodje cela letnja sezona bez ijedne veceri dovoljno dobre transparencije da bi se ove dve tamne magline primetile. Veceri oko Novog Meseca pocetkom jula ove godine bile su noci jedne od najboljih transparencija koje sam doziveo, i kao sto sam vec rekao, u njima sam sav moj posmatracki plan bacio niz vodu i ''iz fioke izvadio crvenu listu transparencije'' - objekte koje cekaju odlicnu transparenciju za posmatranje. Neki od takvih objekata bili su i Barnard's E Nubula, tamna maglina B168 asocirana sa Cacoon Nebbula, kao i tamne magline B92 i B93 asocirane sa Small Sagittarius Star Cloud (M 24).

Barnard's E Nebula posmatra se kao jedinstven objekat ali je u stvari sastavljen od dve tamne magline: B 142 i B 143. U vecini letnjih noci u okularskom pogledu bice ugrubo postavljene jedna ispod druge. Severnija je B 142. Ona se prikazuje kao uska sipka usmerena ugrubo istok-zapad. Odmah ispod nje nalazi se mnogo veca B 143. Ona ima oblik obrnutog slova ''C'', sa pravim uglovima izmezdju vertikalne sipke i dve polozene. Moze se reci i da izgleda kao slovo ''U'' obruto za 90º, sa otvorom na levo. Stoga, zajedno ove dve tamne magline formiraju oblik slova obrnutog slova E, po cemu je kompleks i dobio ime.

I na kraju, pre konkternog opisa, zelim da nesto kazem o prividnoj velicini tamnih maglina u okularu. Za razliku od galaksija,  otvorenih i globularnih zvezdanih jata, te planetarnih, emisionih i refleksionih maglina, tamne magline se u okularu priblizno vide u svojoj punoj kataloskoj velicini. Razlog tome je opet njihova priroda - one niti sijaju niti odbijaju svetlost. Nema bledog hala galaksija, bledih spoljasnjih skoljki planetarnih maglina i nevidljivih delova reflesionih maglina cija nevidljivost u okularu drasticno smanjuje velicinu objekta koji posmatramo. Kod tamnih maglina transparentno nebo ih prikazuje onakve kakve jesu - u punoj kataloskoj velicini.

Barnard's E Nebula je jedan izuzetan pogled. Zahteva sjajnu transparenciju i mnogo vremena pred okularom - ali nagrada je velika. Pogotovo posle mnostva neuspelih pousaja u nocima nedovoljno dobre transparencije. Od dve magline B 143 se nesto bolje uocava. To je dobro jer je ona veca, deblja i formira dobar deo famoznog slova E.

  - B 143

Maglina je ogromna. Prikazuje se u nekih 25' sirine i 20' visine. Ako nebo puno malih zvezdica pokazace se ceo oblik slova ''C''. Vertikalna sipka je najuocljivija. Debela je, i nju je lako uociti cak i u losijim nocima. Problem su sve horizontalne sipke. Naime, prostor koji ispunjava prazninu slova C je prepun malih zvezdica gde su dve najsjajnije magnitude tek 11. Sve ostale su bledje, pa je jasno zasto je za osmatranje pune forme potrebna dobra osmatracka noc. Pri dobroj transparenciji, unutrasnjost sloca C ispuni se sa dovoljno sitnih tackica magnitude 12, 13, 14 a i 15 da je moguce jasno uociti konture dve horizontalne precke.

U prvom trenutku nece se videti slovo ''C'' vec ce se imati utisak da je mnogo veca regija lisena zvezda. Medjutim, treba imati strpljenja i pustiti oci da se natope sjajem bledih zvezdica. Treba sedeti za okulrem duze vreme, prekriti se preko glave i pustiti oci da se naviknu na pogled - jednostavno treba dati vremena zvezdama magnitude 13, 14 i 15 da se pokazu. Te zvezde u unutrasnjosti magline su bledje od zvezdica po obodu magline i malo ih je teze videti. Periferni vid itekako pomaze.

Sa leve strane magline polje je prepuno zvezda, od kojih su bar 15-tak magnitude 10 i 11. Sa zapadne strane magline zvezdano polje je bledje, te ce se zapadna granica i teze uociti. Juzna granica maglina se istice po dve svetle zvezde magnitude 10 koje idu bukvalno paralelno sa donjom preckom slova E.

  - B 142

U pitanju je dugacka i tanka tamna maglina, smestena skoro tacno severno od B 143. Nalazi se na rastojanju od nekih 15' od gornje precke slova ''C'', pruza se paralelno sa njom i dugacka je nekih 20'. Iako se teze uocava od prethodne magline jer je za nijansu manje neprozirna, nije nikakav problem uociti je u noci prepunoj zvezda. Ima sjajnu zvezdu magnitude 9 na svojoj jugozapadnoj granici. Maglina je tanja od precki B143.

------

Sto se tice velicine, kompleks je ogroman. Obe magline zajedno (kompletno slovo E) zauzima dobar deo vidnog polja uvecanja 62.5x (moja procena je da je kompleks dmenzija oko 40'x25'). To posmatraca dovodi u malo nezgodnu situaciju - magline najbolje staju u malo uvecanje ali to uvecanje nece prikazati dovoljan broj zvezda za jasno uocavanje forme objekta. Stoga se mora malo igrati sa uvecanjima , a ako je potrebno magline se mogu posmatrati i kao zasebni objekti. Sve da bi se naslo takvo uvecanje koje ce prikazati bar jednu maglinu u celosti a opet dovoljan broj bledih zvezda koje ce je uokviriti.

Sam zvezdani oblak u kome se kompleks nalazi je prebogat zvezdama. Nijedna izrazito svetla ali su to zato na stotitine bledih zvezdica okruzujuceg polja. Naprosto se ne ususdjujem ni da pretpostavim brojku. Na kraju, ovo je objekat koji trazi visoku transparenciju, upornost, malo vestine i teorijske pripreme o tipu objekta koji posmatramo. Nema puno lagano osmotrivih tamnih maglina - Barnard's E Nebula ne samo da je osmotriva vec je i intrigantnog oblika koji odskace od tipicnog prikaza tamnih maglina kao malih bezzvezdanih zakrpa u zvezdanim oblacima.

Mapa lociranja:

B 142 i B 143 - Barnard's E Nebula:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53881677798/in/dateposted-public/

[Astro_fun_times]

Svaka cast na dopunjenom izvestaju Pavle. Eto sta dobri uslovi posmatranja mogu da pruze. Steta sto nema vise takvih noci.

[PavleR]

DSO u sazvezdju Delphinus:

NGC 6934 - Caldwell 47 (globularno jato)
NGC 6905 - Blue Flash Nebula (planetarna maglina)
NGC 7006 - Caldwell 42 (globularno jato)


Sazvezdje Delphinus je malo ali jasno izdvojeno na nocnom nebu. Iako zvezde koje cine glavni asterizam sazvezdja sijaju magnitudama ne vecim od 3.6, sazvezdje se jasno izdvaja iz dva razloga:

- prvi je sto se sazvezdje Delphinus granici sa ne bas sjajnim i velikim sazvezdima Vulpecula, Sagitta i Equules, sto mu pomaze da se jace istakne. Ako i dalje imamo problem da primetimo sazvezdje od veliko pomoci je znanje da glava krilatog konja Pegaza pokazuje tacno na njega.

- drugi i bitniji razlog je upecatljiv oblik glavnog asterizma sazvedja. Cetiri zvezde grade asterizam u obliku paralelograma ili kako se to u cesto u amaterskoj astronomiji naziva ''dijamanta''. Taj asterizam poznat je pod nazivom ''Job's coffin''. U asterizmu se nalazi i najsjajnija zvezda u sazvezdju - Rotanev (𝞫 Delphini) koja sija magnitudom 3.617.

Sazvezdje nema u sebi Messier objekte ali zato ima dva NGC objekta koji se nedvosmisleno izdvajaju kao najinteresantniji DSO sazvezdja. Prvi je svetlo globulrno jato NGC 6934. Drugi, i mozda najinteresantniji objekat u sazvezdju, je planetarena maglina NGC 6905 - Blue Flash Nebula. Njena mala pojava koja i pored toga strpljivom posmatracu pruza naznake unutrasnje strukture cine je metom koja se posmatra iz sezone u sezonu. Kao treci objekat u ovom opisu odlucio sam se za globularno jato NGC 7006. Iako bledo i nerazlucivo, meni je ovo jato draga meta jer gledajuci u njega gledamo u sam obod hala nase galaksije, upravno na galakticku ravan.

Sazvezdje Delphinus dom je i jednom od najlepsih binarnih sistema na nocnom nebu. Rec je o zvezdi Al Saib (𝞬 Delphini). Ja licno sam zaljubljen u tu zvezdu, dva svetlucava zlatna dukata koja cu opisati u nekom od kasnijih postova.


NGC 6934 - Caldwell 47

Globularno jato u sazvezdju Delphinus, magnitude 8.83 i prividne velicine oko 8.5'.

U nedostatku svetlijih objekata NGC 6934 je glavna ''zvezda'' sazvezdja Delphinus. Iako kataloski ne odskace ni po magnitudi ni po velicini, kroz okuilar ovo globularno jato zaista deluje svetlo i uzbudljivo. Jato je u stvarnosti ogromno, te i pored svoje velike udaljenosti od 52.000 ly, mi ga sasvim svetlo vidimo u okluaru. Naime, ovaj ''monstrum'' ima fizicki precnik od citavih 120 ly a unutar njega je svoj dom je naslo citavih 250.000 zvezda.

Poreklo jata je takodje dosta ''egzoticno''. Ovaj objekat je deo ''High Energy'' grupe globularnih jata od 11 clanova. Jata u toj grupi nemaju zajednicko poreklo i veruje se da su u Mlecni Put najverovatnije stigli pojedinacno ili u paru, usled spajanja nase galaksije sa malim, iregularnim galaksijama.

Lociranje: za ovo jato koristio sam jako lagan star-hopp:

- Krenuo sam od zvezde Epsilon (𝞮) Delphini magnitude 4, koju sam uocio golim okom. Ona je najsvetlija zvezda izvan asterizma ''Job's coffin'' i nalazi se na liniji koja spaja zvezde 𝞪 i 𝞫 Delphini.
- Pored te zvezde uocice se dve svetle zvezde jedna do druge: 𝞲 i 𝞳 Delphini. Od Epsilon pratimo pravac paralelan pravcu od 𝞲 ka 𝞳 u posle 4º doci cemo do malog i bledog asterizma u obliku slova T.
- Nacentriramo trazilac na gornju precku slova T, pogledamo kroz okular malog uvecanja i zabljesnuce nas mozda i neocekivano visok sjaj nase mete.

Opservacija: Na uvecanju 176x jato fantasticno izgleda. Malo je ali je zato izrazito svetlo. Iako je na malim uvecanjima jato delovalo kruzno, sada se vidi da je objekat pomalo elipsast. Moj utisak je da je veca osa elipse usmerena u smeru od 11h ka 5h. Takojde, utiska sam da je objekat velicine oko 2'. Sam centar jata nije jasno uocljiv, ali se zato vidi kako sjaj bledi od sredista ka rubovima. Na ovom uvecanju jato ne pokazuje granulaciju. Najuocljivija katakteristika objekta je svetla zvezda tik uz obod jata sa severoistocne strane, tacnije na 10h. To je zvezda GSC 522:2249 magnitude 9.2. Kako je udaljena samo koji minut od centra jata ona ce biti sastavni deo pogleda na bilo kom uvecanju. Ona takodje unosi i asimetiju u pogled jer njeno pisustvo na ivici stvara utisak izduzenosti pogleda.

Jato izuzetno dobro podnosi uvecanja i na 320x slika je postala znatno bolja. Preko povrsine jata se javlja granulacija i pocinju da se vide prve pojedinacne zvezdice. Od nekoliko razlucenih zvezda po jasnoci se isticu dve, obe u juznoj polovini objekta. Centar jata se i dalje ne pokazuje, vec samo postepen pad sjaja od sredista ka obodima. Vidi se da objekat nema jasne granice sa okruzujucijm nebom vec kao da se od sredista pruza granulirani oreol svetlosti koji  gubi na sjaju toliko blago da se objekat prosto utopi u polje.


NGC 6905 - Blue Flash Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Delphinus. Magnitude je bledih 11.1 i velicine centralne regije od relativno malih 40''. Maglina se nalazi na ogromnoj udaljenosti od 7.500 ly od Sunca.

Maglina ima centralnu regiju kruznog oblika i dve blede ekstenzije koje se sire od krajeva velikih poluosa. Te dve ektenzije zavrsavaju se kod dve zvezde koje sa suprotnih strana ogranicavaju maglimu. Nazalost, silan trud za njihovo uocavanje bio je bez plodova i one su za moju aparaturu, vestinu i nebo ostale neuhvatljive.

Lociranje: Izuzetno tezak objekat i za lociranje i za opazanje kroz okular malog uvecanja. Ja sam koristio malo napredniji star-hopp u  kome sam se orijentisao trazeci oblike sazvezdja koje formiraju blede zvezde.

- Produzi se linija koja spaja zvezde 𝞭 i 𝞪 Delhini u glavnom asterizmu sazvezdja,. Pracvac ide od Delta ka Alpha.
- Posle otprilike 4.5º u traziocu ce se pojaviti luk od nekih 6 sjajnih zvezda rasporedjenih tacno u obliku sazvezdja Corona Borealis. Taj luk ukotvljen je sa duplom zvezdom HD 195358 sa leve strane i HD 194616 sa desne strane.
- Pratimo liniju koja spaja te dve zvezde sa leva na desno i odmah ce u trazilac uci dve sjajne zvezde: HD 194035 na jugu i HD 194072 na severu.
- Smestimo koncanicu trazioca negde izmedju te dve zvezde i pogledamo kroz okular malog uvecanja. Maglina je u okularskom pogledu ali je nece biti lako primetiti. Naime, objekat se nalazi jako blizu zvezde magnitude oko 11 koja jos vise umanjuje sjaj ionako blede magline. Ja sam je primetio na iskustvo samo zato sto sam do sada pogledao desetine planetarnih maglina, ali da nisam ne bih je video. U tom slucaju, maglina se moze izolovati na dva nacina. Prvi je periferni vid. Maglina odlicno reaguje na periferni vid i na malom uvecanju. Drugi nacin je umetanje O III filtera izmedju oka i okulara - sve zvezde ce drasticno ubledeti a jedini objekat koji zadrzi sjaj bice nasa meta. Proverio sam oba metoda na ovom objektu i oba uspevaju.

Opservacija: Objekat se nalazi u izuzetno bogatom zvezdanom polju Mlecnog Puta. Maglina je jako mala i okruglog je oblika. Blizu njene severne i juzne ivice nalaze se dve zvezde magnituda oko 11-12 i te dve zvezde su sastavni deo pogleda na objekat. Ako se objekat posmatra na uvecanju 176x direktnim pogledom bez filtera, izmedju te dve zvezde uocice se jedna mala pufnasta mrlja. Medjutim, objekat izuzetno dobro reaguje na periferni vid. Perifernim pogledom sjaj se znatno pojacava i objekat se pokazuje kao krug uniformnog sjaja. Kada se na okular ucvrsti OIII ili UHC filter, zvezde se ubledjuju a maglina iskace izdvijeno u pogledu.

Na moje iznenadjenje, maglina je sasvim fino podnela veca uvecanja. Takodje, koriscenje UHC filtera daje osetno bolji pogled u odnosu na OIII. OIII istice maglinu ali ubija sve detalje unutrasnjosti. Na uvecanju 320x, sa UHC filterom i perifernom vidom, po prvi put se primecuje da maglina nije uniformnog sjaja vec da je pomalo isarana bledjim regijama. Za uocavanje razlicite osvetljenosti potrebno je polagano, dugo i strpljivo posmatranje - isaranost se ne pokazuje sama od sebe vec trazi posvecenost posmatraca. Ne zelim ni da poksavam da opisem prirodu te isaranosti - naime, pogled na unutrasnjopst magline je poprilicno nestabilan, sjaj unutrasnjosti se ''vrpolji'', a posmatracu se svasta prividja dok je posmatra. U jednom trenutku mi se cak ucinila i zvezdica na obodu magline koje koliko ja znam nema. Tada sam znao da je dosta posmatranja i da mi treba kafa .

Centralna zvezda magnitude 14 je jako teska za uocavanje ali je je uocljiva. Pokazuje se u nestabilnom pogledu perifernog vida, na momente uskacuci u vidno polje.

Boja objekta bi trebalo da bude plava ali ja nisam uocio nikakvu boju. Maglina je isuvise bleda da bi se probila boja, i sa i bez filtera.

Sreca ovog objekta je sto se nalazi u lepom zvezdanom polju pa je pogled izuzetno prijatan. Paradoksalno, i nesreca ovog objekta je sto se nalazi u lepom zvezdanom polju koje gusi sjaj magline. Naime, okularski pogled je ispunjen ne bledim, vec poprilicno sjajnim zvezdama, od kojih neke sjaje magnitudama 7 i 8. Te zvezde dominiraju vidnim poljem a ne maglina. Ovaj objekat je po svim parametrima izuzetno tezak za osmatranje, a i za lociranje. Meta zahteva veliku aparaturu, nebula filter i pre svega mnogo stpljenja i vremena. Posle zavrsteka posmatranja osecao sam se poprilicno iscrljeno. Da li je vredelo - jeste, jer se pre svega na ovom objektu mnogo nauci i napredjue u tehnikama lociranja kao i tehnikama opservacije.

Na kraju, hteo bih sa kolegama koji citaju ove  postove da podelim dve skice koje je napravio kolega Vedran Vrhovac, jednu 2021. posmatrajuci objekat sa istim teleskopom kojim i ja posmatram, a drugu ove godine posmatrajuci znatno vecom aparaturom. Skice su odlicne jer je Vedran uspeo da osmotri jasan oblik nejednake osvetljenosti unutrasnjosti u obliku dva kruzna isecka:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2021/10/20211003_NGC6905_300x_public.jpg

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2024/08/20240731_NGC6905_495x.jpg


NGC 7006 (Caldwell 42)

Globularno jato u sazvezdju Delphinus, blede magnitude 10.6 i male velicine 3.6'.

Jos jedno jato koje je nerazlucivo a opet ga je uzbudljivo gledati. Naime, kada gledamo ovaj objekta, gledamo u sam rub nase galaksije i to upravno na njenu ravan, tj. iznad galakstickog centra. Ovaj objekat udaljen je neverovatnih 135.000 ly od Sunca i drugo je najdalje globularno jato koje sam ikada posmatrao. Za razliku od mnogih Messier globulara koji su blizi galaksticom centru nego Suncu, ovo jato je pet puta udaljenije od galaktickog centra nego Sunce. Obitava u krajnjim obodima hala Mlecnog Puta, u prostoru gde prestaje galaksija a pocinje otvoreni svemir.  Jato ima izrazeno ekscentricnu orbitu i u svom kretanju dolazi do maksimalnog udaljenja od galaktickog centra od citavih 300.000 ly. Kako je onda moguce da ga vidimo, i to porilicno sjajno? Odgovor na to pitanje lezi u broju zvezda unutar jata - jato broji ogromnih 250.000 zvezda i jedno je od napopunjenijih jata nase galaksije. I ne samo broj zvezda, vec i imapozantna fizicka velicina jata od 110 ly u precniku pomaze ovom gigantu da se i pored ogromne udaljenosti pokaze cak i u srednjim aparaturama.

Lociranje: NGC 7006 vazi za jato koje se tesko pronalazi jer svetli bledom magnitudom i nalazi se u veoma bogatom zvezdanom polju. Medjutim, ja sam nasao star-hopp koji me je doveo do jata iz prvog pokusaja:

- Produzi se linija koja spaja zvezde 𝞪 i 𝞬 Delphini, u pravcu 𝞬 za dve njene duzine. Obe zvezde nalaze se u glavnom asterizmu sazvezdja poznatom kao ''Job's Coffin''.
- Pracenje te linije ce nas dovesti do prve svetle zvezde u traziocu: binarnog sistema Otto Struve 213.
- Stavimo Otto Struve 213 u trazilac i pogledamo u okular malog uvecanja. Pomerimo zvezdu na krajnji jugoistok okularskog pogleda u sa zapada ce u pogled uci nasa meta - NGC 7006.

Opservacija: Prvo sto ce se primetiti u pogledu malog uvecanja je divno zvezdano polje u kome jato lezi. Ako su oci adaptirane na mrak jato nije tesko uociti - bledo je ali je jasno vidljivo.

Uvecanje godi jatu jer pojaca kontrast, a i izbaci dosta zvezda iz prebogatog okruzujuceg polja. Na uvecanju 176x  objekat izgleda kao bleda nerazluciva lopta sa gustim centrom - recimo kao velika planetarna maglina magnitude 10. Jato nema jasne ivice a periferni vid nece mnogo pomoci u posmatranju. Ne vidi se jasna granulacija. Jedino sto je je jasna karakterisatika objekta je kruzan oblik sa sjajnijim centrom od koga se osvetljenost polako gubi ka nejasnim granicama jata i okruzujuceg polja. I na tom uvecanju prebogata pozadina Mlecnog Puta ne posustaje i obogacuje pogled fatasticnim zvezdanim poljem.

Uvecanje 320x nije donelo bas nikakve nove detalje. Jato je i dalje jako bleda kugla nejasnih granica koja gubi sjaj od centra ka spolja. I to je sve sto se sa posmatracke strane moze reci o ovom objektu.

I pored odsustva detalja pri osmatranju, ovo je zaista jedan lep pogled u sam obod nase galaksije. I to ne obod spiralne ruke, vec obod hala gde ovom objektu drustvo prave samo tamna materija, gasovi i ostala globularna jata. Ako znamo sta i gde gledamo prikaz objekta je opcinjavajuc,  podjednako kao i cela slika objekta medju bezbroj zvezda okruzujuceg polja.

Jos nesto je zamiljvivo reci o ovom objektu. I on, kao i svi ostali globulari, jeste deo Mlecnog Puta ali nije nastao u njemu. Jato je drevno i nastalo je u patuljastoj sateljitskoj galaksiji Mlecnog Puta nazvanoj Sequoia.  Deo nase galaksije postalo je kada je Mlecni Put sprogutao Sequoi-u pre 10 milijardi godina. Nukleus Sekvoje najverovatnije je bio Omega Centauri, danas najvece globularno jato nase galaksije.

Kolege, hvala na citanju i veliki pozdrav.

Mape lociranja:

NGC 6934:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53905274720/in/dateposted-public/
NGC 6905:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53905027914/in/dateposted-public/
NGC 7006:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53904854558/in/dateposted-public/

[PavleR]

DSO u sazvezdju Aquila:

- NGC 6755 i NGC 6776 (par otvorenih jata)
- NGC 6760 (globularno jato)
- NGC 6741 - Phantom Streak Nebula (planetarna maglina)

NGC 6755 i NGC 6776

Par otvorenih jata, radvojenih samo 30', sto ih stavlja u isto vidno polje cak i srednjih uvecanja. Iako ova jata predstavljaju vizuelni duet, veruje se da objekti nisu gravitaciono povezani zbog poprilicno razlicite udaljenosti od Sunca, pa samim tim i jedan od drugog. Naime, fizickao rastojanje izmedju objekata je citavih 1.500 ly. Mi ih vidimo kao par je se vizuelno nalaze jedno ispred drugog gledano sa nase linije pogleda.

NGC 6775 je vece i svetlije i dominantno je jato u polju. Magnitude je 7.5 i prividne velicine 15'.

NGC 6776 je izuzetno malo i bledo, te sija magnitdom 10.6 i prividne je velicine od samo 4'.

Lociranje: Jata su poprilicno laka za lociranje ali ne bas tako laka za osmatranje.

- krenuo sam od cuvenih binarniog sistema Alya (𝞱 Serpentis), najsevernije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja Serpens Cauda.
- zapadeno od nje u traziocu ce izdominirati horizontalni lanac tri svetle zvezde raspona oko 3º. Da ne gusim post oznakama, zvezde cu jasno naznaciti na mapi prilozenoj uz post.
- nacentriramo koncanicu trazioca na dve trecine rastojanja izmedju poslednje i srednje zvezde lanca, pogledamo kroz okular malog uvecanja i u traziocu cemo uociti distinkivan raspored zvezda u obliku slova A. To slovo ''A'' je kontura u koju je smesteno vece jato, ali posmatranje samog jata, a kamoli njegovog bledjeg pratioca nije bas lak zadatak.

Opservacija: Postoji mogucnost da se na malom uvecanju jata uopste ne primete ako se ne zagleda malo bolje. Naime, objekti se nalaze u bogatoj traci Mlecnog Puta i imaju problem da se istaknu na prvu. Iako sija sasvim pristojnom magnitudom od 7.5, najsjsjajnija zvezda veceg jata sija magnitudom 11. Samim tim, jasno je da se jato sastoji od relativno sitnih, peskastih zvezdica rasutih po sasvim finoj velicini. Ne bas idealan spoj sa bogatim pozadinskim poljem. O bledjem jatu da ne govorim - njegova najsjajinija zvezda sija magnitudom 13!  Medjutim, ako se samo malo pazljivije pogleda, vece jato ce se poprilicno lako istaci, dok ce se drugo videti kao maglovita mrlja koja ce se pokusati razluciti na vecim uvecanjima.

  - Pogled na duo kao celinu

U vidnom polju malog uvecanja po sjaju ce izdomonirati patern sjajnih zvezda u obliku  slova ''A'' Te sjajne zvezde nisu deo jata, vec se unutar njih nalazi vece jato NGC 6755,  gde su najsjajnije zvezdica jata koncentrrisane oko kraja desne nozice slova ''A''.

Juzno od NGC 6755 primeticemo patern od tri zvezde koji nedvosmisleno podseca na asterizam sazvezdja Aries. Glava ''Ovna'' pokazuje tacno na malu i bledu maglovitu grupaciju zvezda - manje jato NGC 6856.

Kada se uvecanja povecaju na preko 150x, moguce je posmatrati jata kao pojedinacne objekte i zaci u njihvu strukturu.

  - NGC 6755

Na uvecanju 176x vidi se da je jato tamnom trakom podeljeno na dva dela. Ta traka ide u smeru od 10h ka 4h i deli objekat na severni u juzni deo. Severni deo sastoji se od oko 15 zvezda koje vijugaju u obliku slova ''S''. Potom imamo tamnu prazninu koja preko sebe ima superimponirane tri zvezdice. Juzni deo je svetliji i ima oblik iskosenog klina sa vrhom na severoistoku. Taj deo sastoji se od oko desetak zvezda. Jos 15-tak zvezda nalazi se oko tih paterna koje sam opisao. Kako im je sjaj slican zvedama juznoog i severnog dela, cenim da objekat ukupno sadzi oko 40-45 zvezda.

Opet cu reci, na prvi pogled moze se uciniti da je jato mnogo svetlije i vece, zbog prisustva 6 svetlih zvezda koje oukviruju jato. Medjutim, znajuci da je najsjajnija zvezda NGC 6755 magnitude 11, lako je zakljuciti da su u pitanju superimponirane svetle zvezde i da one ne pripadaju objektu.

Opsti utisak koji objekat ostavlja na posmatraca je ''finoca'' jata. Objekat se sastoji od sitnih, bledih zvezda slicnoga sjaja, rasutih preko taman dovoljne povrsine da jato deluje kao fini rasuti pesak. Sest svetlih superimponiranih zvezda pojacavaju taj utisak ''mekoce'' jata jer prave jak kontrast u velicini i sjaju sa zvezdicama objekta.

  - NGC 6756

Ovo jato je jako malo i koncentrisano pri sredini. Sa magnitudom 10.5 i najsjajnijom zvezdom magnitude 13, pri kataloskoj velicini od samo 4' skoro da izgleda kao globularno jato. Objekat je izuzetno bled i jako tesko uocljiv. Ako ne znamo tacno sta trazimo veoma je lako ''promasiti'' objekat.

Na uvecanju 176x centar jata je nerazluciv i izgleda kao maglina. Na periferiji objekta ja sam uspeo da razlucim 6 zvezda i samo jednu u centru.

Uvecanje 320x ne donosi nista posebno novo, sem sto se broj razlucenih zvezda na periferiji jata poveca za nekoliko. Periferni vid ne donosi nista novo u pogled.


NGC 6760

Globularno jato magnitude 9.1 i prividne velicine 2.4'.

Lociranje: Lagan star-hopp.

- krenuo sam od zvezde Delta (𝞭) Aquilae magnitude 3.4, centralne zvezde  savzvezdja u kojoj se spajaju telo, rep i dva krila ''Orla''.
- 2.5º jugozapadno od nje primetice se prominentan trougao koji grade tri zvezde, sa osnovicom trogla na liniji koja spaja zvezde 23 Aql i 21 Aql.
- produzimo tezisnu duz tog trougla iz temena na osnovicu, i posle 1.5º doci cemo do sinusoidnog paterna zvezda, lako vidljivog u traziocu.
- nacentriramo koncanicu trazioca na sredinu levog dela sinusoide, pogledamo kroz okular i u pogled ce uci sjaj globularnog jata NGC 6760.

Opservacija: Na malom uvecanju jato izgleda jako bledo i javlja se kao ne mala kruzna bleda fleka. Medjutim, iako malog sjaja, jato se lako istice iz pozadine zbog paradoksa da se nalazi u polju poprilicno bledih zvezda iako je locirano u sazvezdju Aquila. Naime, jato izgleda kao da se nalazi u centru neke tamne rupe, i tek nekih 15' oko njega pocinju da se javljaju iole svetle zvezde. Vrlo cudno znajuci maticno sazvezdje objekta.

Na uvecanju 176 vide su dve karakteriastike jata:

- Jato pokazuje centar, bled i ne mnogo sjajnijii od periferije, ali ipak uocljiv. Gubitak sjaja od centra ka periferiji postoji ali on nije potpuno uniforman vec postoji za nijansu nagliji prelaz, sto otkriva postojanje osmotrivog centra. Periferni vid ne pokazuje mnogo granulacije, koja je direktnim pogledom potpuno odsutna. Pojedincne zvezdice su nerazlucive, same dve na samom jugu hala. Medjutim, zbog svoje udaljenosti od nekih 1' od ivice hala, sa sigurnoscu mogu da tvrdim da te zvezde nisu deo jata vec su sperimoniorani objekti.

- Medjutim, najzanimljiviji deo osmatranja je oblik hala. On nije kruzan, vec pomalo kvadratan. Konkretno, iz hala izbija jedan siljak na severu. Zanimljiv detalj pojavljuje se i na istoku gde jedan deo hala izgleda kao odvojen od glavnog objekta. Ta dve kreacije ''ubijaju'' kruzni oblik jata i daju mu ostriju, robusniju pojavu.

Moram da naglasim da su ova osmatranja vrlo teska i da mi je tesko da sa potpunom sigurnoscu stanem iza njih. Jeste da se jato pokazuje pristojno veliko, ali je zato bledo i ne podnosi najbolje uvecanja. Naporno ga je posmatrati, ali sam ulozio dosta truda da iz njega izvucem detalje i poprilicno sam siguran u osmotrenu ''izoblicenost'' hala.


NGC 6741 - Phantom Streak Nebula

Planetarna maglina blede magnitude 11.4 i minijaturne velicine od 6''.

Ovo je maglina kod koje su sve brojke protiv nje - pa  ipak, maglina sija malo ali sjajno zahvaljujuci svom zaista ogromnom povrsinskom sjaju. Po svojim karakteristikama ovo je jedan zaista egzotican objekat, i mogu reci da mi je sigurno jedno od najdrazih ovosezonskih osmatranja. Maglina sija bledom magnitudom 11.4 i meri maleckih 6'' sto je stavlja u jednu od najmanjih planetarki koje sam posmatrao. Lezi na udaljenosti od citavih 7.000  ly od Sunca, sto je za planetarke mnogo. I fizicki planetarka je mala, mereci samo 0.1 ly u precniku. Po tom parametru ''bije'' i Jewel Bug Nebula (NGC 7027) i Spirograph Nebula (IC 418) koje su do sada fizicki najmanje planetrke koje sam imao prilike da osmotrim. Svoju malu velicinu duguje i svojoj mladosti: sa samo 1.400 godina starosti spada u jednu od najmladjih planetarnih maglina. Pa ipak, i pored svega toga, maglina je osmotriva u amaterskim teleskopima srednjih aparatura. To ima da zahvali svom zaista ogromnom povrsinskom sjaju od citavih 6.11 mag/arcmin². To je cak i za male planetarke mnogo - bas mnogo. Stoga, sve je kod ovog objekta pomalo ekstremno i to ga cini zaista posebnom metom.

Lociranje: Ovakve magline su pakao za star-hopping i nisam bio siguran da li uopste da dajem lociranje. Ja sam je opet nasao prilicno brzo na cisto iskustvo, i to okularski. Dogegao sam se do najblize zvezde maglini koju mogu da vidim u traziocu, pa potom u moru zvezda koje su se pojavile u okularu uspeo da izdvojim ''onu pravu''. Opet malo na iskustvo jer sam kroz godine naucio da razlikujem zvezdu od ''wanna be'' zvezde, a i blinkanje OIII filterom uvek pomogne. Sledeci star-hopp je samo za najtvrdokornije hoppere, jer se ovakve magline u principu ne traze same za sebe vec se posmatraju kao deo sektora neba, kada je lakse orijentisati se i identifikovati objekte. Moja strategija je bila da dodjem do najblize moguce zvezde maglini vidljive u traziocu, a to je binarni sistema Struve 2434, magnitude 8.4.

- Krenuo sam od zvezde Lambda (𝞴) Aquilae, najjuznije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja. Odmah iznad nje nalazi se par sjajnih zvezda: 15 Aql i 14 Aql.
- oko 2º severno od njih uocio sam trougao tri sjajne zvezde, gde je najsevernija binarni sistem Struve 2447.
- odmah severno od tog trugla pruza se lanac zvezda magnituda 8-9. U njemu postoje tri svetlije zvezde magnituda 7. Izmezdju druge i trece zvezde nalaze se dve zvezde magnituda oko 8. Desna zvezdica je nasa meta - Struve 2434.
- nacentrirao sam koncanicu trazioca na Struve 2434 i pogledao kroz okular malog uvecanja. Maglinin tek pomalo pufnasti sjaj otkrio ju je medju desetinama bledih zvezda, neposredno juzno od Struve 2434. U principu, u tome trenutku najbolje je naizmenicno umetati i izvaliciti OIII filter, jer maglina odlicno raguje na ovu metodu: sve zvezde ce  ubledeti a maglina ce nastaviti da sija nepromenjenim sjajem.

Opservacija: Maglinu sam najvise posmatrao na uvecanju 320x, jer su to minimalna uvecanja na kome se mozemo nadati da mozemo izvuci bilo kakav detalj ili bar oblik iz ovako malih objekata. Ima logike posmatrati ovako male planetarke i na manjim uvecanjima a to je zbog izvlacenje boje, koja se tada bolje vidi.

Na uvecanju 176x bez filtera maglina se vidi kao tek malo pufnasta zvezda i lako ju je pomesati sa jednom zvezdom slicne magnitude koja se nalazi neposredno ispod nje. Izvezbano oko vidi razliku ali kad god sumnjate blinknite OIII filterom. Kada se na ovom uvecanju ucvrsti OIII filter, maglina ostane usamljena u vidnom polju. Meni se pogled sa OIII nije posebno svideo jer je maglina dobila ostrije ivice i izgubila onu karakteristicnu ''pufnastost'' pa je sada vise izgledala kao zvezda.

Na uvecanju 320x meni je pogled opet bolji bez OIII filtera, jer je maglina dovoljno svetla da se moze posmatrati nefiltrirana. Maglina je okrugla i na ovom uvecanju razaznaje se nesto sto bi mnoglo da se nazove centar magline. Naime, na 320x se prvi put vidi da objekat ima ispunu, da nije zvezda, te da ima blago nijansiran gubitak sjaja od centra ka spolja. Sve je to u minjijaturnim razmerama ali ipak sve to moze da se vidi. Objekat nema ostre ivice vec kao da ima ''oreol'' oko sebe koji se u ''izreckanim'' granicama utapa u okruzujuce nebo.. Sa OIII filterom maglina postaje ostrija, izgubi taj spoljasnji oreol kao i nijansiranost sjaja, te postaje jenolicna malecka kuglica. Maglinu sam posmatrao i sa UHC filterom i opet sam ostao pri stavu da je nefiltrirani pogled najbolji. Maglina i pored blede magnitude sija jako sjajno i za osmatranje nisu potrbni ni filteri ni ''napredne'' tehhnike posmatranja.

Phantom Streak je jedna od najmanjih planetarki koje sam posmatrao i izazov je bio pre svega pronaci je kao zaseban objekat. Egzotican objekat u svakom pogledu i jako dobar za nabijanje samopouzdanja amaterskih astronoma .

Mape lociranja:

NGC 6755 i NGC 6756 - https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53933972429/in/dateposted-public/
NGC 6760 - https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53933835916/in/dateposted-public/
NGC 6741 - https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53934505688/in/dateposted-public/

[mboskovic]

Svaka čast Pavle!!

[Astro_fun_times]

Lep izvestaj

[PavleR]

DSO u sazvezdju Cygnus:

- NGC 6888 - Crescent Nebula (emisiona maglina)
- Minkowski 1-92 - Footprint Nebula (protoplanetarna maglina)
- PK 64+5.1 - Campbell's Hydrogen Star (planetarna maglina)

--------------------

NGC 6888 - Crescent Nebula

Emisiona maglina magnitude 7.4 i prividne velicine 20'x10'.

U pitanju je znamenita maglina u sazvezdju Cygnus, cesta meta astrofotografa. Sa osmastracke stane maglina je zahtevan objekat, i uglavnom pokazuje samo svoj najsvetiji deo u obliku polumeseca (po cemu je i dobila ime) ali ponovljenim posmatranjaima, strpljenjem i sa malo tehnike iz objekta se moze izvuci dosta vise.

Ne treba da zavara presvetla magnitude magline od 7.4. Kada bio se gledalo samo po njoj, Crescent bi bila jedna od najsvetlijih maglina na nocnom nebu. Medjutim, velike dimenzije cine da povrsinski sjaj magline bude bolno mali, tek 12.89 mag/arcmin². Po toj vrednost, Crescent spada u red najbledjih maglina na nebu. Ta dva ekstrema u praksi nekako treba pomiriti i vuzuelno iz magline izvuci maximum, sto nije lak zadatak.

Fizicki, maglina je poprilicno velika i stara. Precnika je 26 ly i stvorena je pre 4.5 miliona godina. Za emisione magline to je lepa dimenzija i duboka starost.

U srcu magline vreba prava pravcata zver. Maglina je enerizovana sjajem Wolf-Rayet zvezde HD192163 magnitude 7.5 koja lezi u njenom centru. Wolf-Reyet zvezde su retka stelarna klasa enormno toplih, masivnih i ''zivahnih'' zvezda. Temperature fotosfere Wolf-Rayet zvezda mogu dostici i do vrtoglavih 210.000 K, sto cini da su njihovi sterani vetrovi mnogo brzi od vetova klasicnih crvenih dzinova. I upravo se to desava unutar Crescent Nebule. Dok je zvezda bila crveni dzin izbacivala je sporije stelarne vetrove. Posle evolviranje u WR zvezdu stelarni vetrovi enormo su dobili na brzini i poceli da se sudaraju sa ranije izbacenim, sporijim vetrovima. To je stvorilo karakteristicnu skoljku Crescent Magline koju oblikuju dva sok talasa koji su rezultat tih sudara - jedan talas se krece ka spolja a drugi ka unutra.

Lociranje: Maglina se nalazi nepuna 3º od zvezde Sadr i relativno se lako locira cak i u prebogatom zvezdanom polju Sadr regije. Cilj je direktno o trazilac nacentrirati centralnu zvezdu magline HD192163.

- Krenuo sam od zvezde Sadr (𝞬 Cygni) u sredistu ''Severnog krsta''. U sazvezdju Cygnus tesko je govoriti o usmerenjima jer se ona tokom noci dosta promene, pa ja oko Sadr regije uvek vrsim orijentaciju preko jednog lepog luka zvezda koji se nalazi neposredno do nje.
- sa suprotne strane luka u odnosu na Sadr u traziocu ce jasno iskociti trapez cetiri svetle zvezde, gde je najudaljenija od Sardra zvezda SAO 96720.
- ta zvezda gradi jednakokraki trougao sa jos dve zvezde, od kojih je jedna dupla. Trougao ''bezi'' od Sarda .
- samo 20' do te duple zvezde u traziocu ce biti vidljiva jos jedna ''dupla zvezda'' - to nije dupla zvezda vec opticki par dve zvezde usadjenih u maglinu od kojih je jedna zver - HD192163, zvezda u centru magline koja je i odgovorna za njen sjaj.

Opservacija: Moja iskustva sa ovom maglinom su da sa svakim novim posmatranjem objekat izgleda sve bolje. Crescent Nebula nije objekat koji cete osmotriti jednom i nikada vise - njen intrigantan oblik i konstantno prisutan osecaj da ''tu ima jos toga da se vidi'' vraca posmatraca ovom objektu iz seone u sezonu. Sa ove distance mogu da kazem da se maglina pokazuje u prilicnom broju detalja, samo treba malo paznje, strpljenja i ''cuvanja'' magline za dobre noci.

Najbolju sliku na maglinu imao sam na uvecanju 107x i koriscenjem UHC filtera. OIII ne radi dobro na ovoj maglini, pogotovo sto se objekat posmatra na malim i srednje-malim uvecanjima - sto ne pogoduje OIII filteru (moje iskustvo).

Kroz seriju posmatranja tokom nekoliko sezona uocio sam sledecu strukturu magline:

- maglina se javlja u obliku suplje nedovrsene ellipse u koju su upisane tri svetle zvezde. Elipsa se ne zatvara vec je na severnom delu otvorena. Ispupcenje luka vidljivog dela ellipse usmereno je ka jugu. Najsvetliji deo su granice ellipse dok iznutra izgleda suplje, mada je to, videce se, samo opticka varka.

- za osmatranje unutrasnjeg sjaja magline treba malo iskustva i domisljatosti. Kada god posmatram neku veliku maglinu koja je toliko bleda da nisam siguran da li je uopste vidim, ja pomeram vidno polje tako da maglina skoro izadje iz FOV-a i upredim sjaj okolnog mraka sa sjajem pozicije objekta. To sam recimo koristio da pozitivno identifikujem Lobster Nebula u savzezdju Cepheus. Kod prstenastih maglina radim nesto slicno: uporedjujem sjaj neba unutar i izvan prstena. Ta metoda pogotovo pomaaze recimo kod Helix Nebula u sazvezdju Aquarius. Kod Crescent magline setajte malo maglinu po vidnom polju i uporedjujte sjaj neba unutar i izvan ellipse i primetice se neznatna ali prisutna razlika u ''osvetljenosti mraka'' unutra i spolja. Znaci maglina nije suplja, maglovitost postoji i iznutra ali je jedva primetna.

- usred magline usadjene su tri svetle zvezde koje formiraju pravougli trougao: u samom centru je Wolf-Rajet zvezda magnitude 7.5, a druge dve nalaze se na juznoj i zapadnoj ivici elipse. Na juznoj granici je zvezda magnitude 7, a na zapadnoj magnitude 8. Stoga trougao ispunjava samo zapadni deo elipse dok je istocni prazan.

- najsvetliji deo elpse polazi od donje zvezde, nastavlja na istok i savija se na sever. Sve ovo sto opisujem odnosi se samo na granice magline. Zadebljanje granica nije uniformno vec se mestimicno menja. Ono sto je posebno zanimljiv i lep pogled je kako se mestimicno iz granice magline odvajaju kratkli mlazovi maglovitosti koji idu ka unutrasnjosti. Najprominentniji je onaj koji se odvaja iz samog sredista ''polumeseca'' i krece se tacno prema centralnoj zvezdi magline, ali je nikada i ne dodirne.

- maglina je izuzetno bleda i posmatranje je veoma naporno. Objekat slabo podnosii uvecanja koje je dodatno ublede do neprimetnosti. Zbog izuzetno malog povrsinskog sjaja mora se povecati izlazna pupila, pa i pored toga sto maglina moze komotno stati u vidno polje uvecanja 170x, nema nikakve opente posmatrati je na njemu. Takodje, maglina dobro reaguje na periferni vid, pri cemu dobija na sjaju i pomalo na dimenzijama, pogotovo sa istocne strane

- ako se dobro zagleda, videce da maglina ima dosta zvezda usadjenih u sebe, sem vec pomenute tri magnituda 7 i 8. Neke se nalaze preko tela magline ali najzanijmljivije je posmatrati kako se iz najsjajnijeg juznog oboda polako probija sjaj sitnih bledih zvezdica.


Minkowski 1-92 - Footprint Nebula

Protoplanetarna maglina, blede magnitude 11.7 i sicusne prividne velicine od 8''x16''.

Mnogo toga ima da se kaze o ovom objektu, i sa fizicke i sa osmatracke strane. M 1-92 nije planetarna vec protoplanetana maglina, sto ce samo lociranje magline uciniti izuzetno izazovnim, pogotovo kada se uzme u obzir njega mala velicina.

Da krenemo od samog naziva magline. Sve magline koje nose naziv ''Minkowski'' katalogirao je nemacko-americki astronom Rudolph Minkowski. On je 1940.-tih godina sastavio katalog planetarnih maglina koje je identifikovao posmatrajuci ih teleskopima od 60'' i 100''. 1946, 1947, i 1948. godine on je svoja otkrica objavio u tri naucna rada, u kojima je u astronomiju uveo 200 novih planetarnih maglina. Magline koje je Minkowski katalogirao su cesto jako blede i jako udaljene, ali ne obavezno i male. Cesto ih amaterski astonomi zaobilaze u sirokom luku, ako su uopste svesni da postoje. Medjutim, kroz godine iskustva ja sam naucio da se ''ne plasim'' tih objekata i danas ih sa promenljivim uspehom i posmatram.

Sada se nesto mora reci o protoplanetarnim maglinama, jer bez najosnovnijeg znanja o njima nema sanse da uoste lociramo ovaj objekat. Protoplanetarne magline su fazni prelaz izmedju pocetka nastajanja planetarne magline i njenog konacnog formiranja. Kada zvezda u umiranju nije dovoljno masivna da postane supernova ona pocinje svoju transformaciju u belog patuljka, odbacujuci svoje spoljasnje slojeve i postepeno formirajuci planetarnu maglinu. Medjutim, taj proces se ne desava odjednom vec traje nekoliko hiljada godina. U tom vremenskom periodu dok zvezda jos uvek nije postala beli patuljak gas oko zvezde REFLEKTUJE svetlost umiruce zvezde. To znaci da gas jos uvek nije jonizovan i da ne emituje svetlost sam za sebe. To je od velikog znacaja za lociranje jer znaci da protoplanetarne magline NE REAGUJU na filtere vec obrnuto - filteri ih guse kao sto guse i ''normalne'' refleksione magline. Za filter, protoplanetarna maglina je obicna refleksiona maglina i on na nju tako i reaguje. To opet znaci da mozemo da zaboravimo na blinkanje OIII filterom pri lociranju protoplanetarki, a kako su one po pravilu sicusne - eto problema. Jedini nacin da se protoplanetaka izdvoji od zvezda je precizna mapa. Tu lekciju sam naucio kada sam posmatrao svoju prvu protoplanetaku - Frosty Leo Nebula - i gresku da mi je maglina ispred ociju a da je ja zanemarim jer ne reaguje na filter vise nikad necu ponoviti.

M 1-92 jedno je od najpoznatijih otkrica Rudolph-a Minkowsk-og. Otkrio ju je 1946. godine i sam oblik magline dao je maglini ime Footprint Nebula ili Minkowski's Footprint. Naime, centralna zvezda izuduvava stelarne vetrove koji okruzujuci gas oblikuju u obliku dva reznja koja nalikuju na glavice luka. Izmedju ta dva reznja je procep u kome se nalazi zvezda. Jedan rezanj je osetno manji od drugog, pa sve izgleda kao otisak cipele sa izdvojenim stopalom i stiklom. Sveti gral amaterskih astronoma je da uspeju da razdvoje ta dva dela magline. Medjutim, po ono malo izvestaja i skica koje sam do sada video rezultati su uglavnom negativni, sa par izuzetaka. Razlozi za to leze u ekstremno sicusnoj velicini magline: sa dimenzijama 8''x18'' jako je tesko stvoriti ostru i stabilnu sliku velikog uvecanja koje bi prikazalo procep. Vecina osmatraca uspela je da izduzi maglinu, sto sam uspeo i ja, i to samim za sebe smatram uspehom.

Po dimenzijama, M 1-92 je jedna od najmanjih maglina koje sam posmatrao. Sem sto je mala, maglina je i jako bleda i udaljena. Lezi na rastojanju od ogromnih 8.000 ly i sija izuzetno bledom magnitudom od 11.7. Po svemu navedenom M 1-92 predstavlja jednu od najzahtevnijih maglina sa kojima sam se ikada borio, jedna je od najbledjih, najmanjih i najudaljenijih. Ono sto vadi stvar i sto maglinu cini jasno vidljivom u 12'' je njen sasvim pristojan povrsinski sjaj, koji ce biti kljucan za njeno opazanje.

Maglina je jos u ranoj fazi prelaska iz protoplanetarne u planetarnu. Jos nekoliko hiljada godina trajace zagrevanje trenutno relativno hladne zvezde do trenutka kada ce njeno ultravioletno zracnje ''zapaliti'' gas oko sebe. Trenutno maglina meri samo 0.42 ly u precniku, pa je i fizicki jedna od najmanjih planetarki koje sam posmatrao.

Lociranje: lociranje je nemoguce bez teorijskog znanja o protoplanetarnim maglinama. Kao sto sam objasnio u prethodnim pasusima, protoplanetarne magline ne reaguju na filtere i ne mogu se blinkanjem OIII filterom izdvojiti od zvezda okruzujuceg polja.  Probao sam, i filter ugusi maglinu isto kao sto gusi zvezde. Ko to ne zna postoji ogromna sansa da maglina bude vidljiva u okularu a da toga nije ni svestan. Jedini nacin lokacije je precizna mapa i precizan star hopp u minut. Stoga, evo jos jednog star-hoppa za najokorelije hoppere.

- krenuo sam od znamenitog binarnog sistema Albireo (𝞫 Cygni) u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Ono sto nama treba je trougao koji grade tri svetle zvezde koji se nalazi u radijusu 2º od Albirea. Usmerenja necu davati jer se ona menjaju tokom noci. Najsvetlija zvezda u trouglu je 9 Cygni i trougao se relativno lako istakne u moru zvezda koje ce preplaviti trazilac. U mapi na kraju posta bice dat detaljan izgled tog trougla.
- nacentriramo trazilac tacno izmedju dva temena tog trougla, izmedju zvezde 9 Cyg i SAO 87462 i maglina ce biti u vidnom polju malog okulara - ali gde. Posto je maglina zvezdolika i ne reaguje na filter mora se tacno znati gde je objekat.
- kada pogledamo kroz okular u njemu ce nasjajnije zvezde biti bas 9 Cyg i SAO 87462. 8' ispod linije koja spaja te dve zvezda videce se dve zvezde magnitude 10 jedna ispod druge koje ce se lako istaci po sjaju. M 1-92 nalazi se tik uz gornju zvezdu, sa njene desne strane, na nekih 30'' jugozapadno. Videcemo je kao bledu zvezdu magnitude 12. Moramo znati da je to maglina inace ne postoji drugi nacin da to potvrdimo.

Opservacija: Sat i po ! Sat i po trajala je moja odiseja sa ovom maglinom, gde sam pokusao sve sto znam i ne znam da izvucem sredisnju prazninu. Problem mi je predstavljala i oprema kojom dobijam velika uvecanja. Najvece uvecanje koje mogu da dobijem okularski je 320x, za koje koristim fantasticni okular Tele Vue Ethos. Sve ostalo moram da izvlacim preko mnogo manje kvalitetnih Barlow sociva koja bas retko koristim bas zato sto zamucuju sliku i ubijaju ostrtinu. Kod nekih drugih objekata taj gubitak ostrine mozda ne znaci mnogo, ali kod M 1-92 gubitak ostrine automatski znaci i ne videti procep.

Maglina se pojavljuje bledo, bas kao zvezda magnitude 12 i na malim i srednjim uvecanjima ostaje zvezdoliko. Za njeno opzanje nije potrebno korisiti periferni vid jer joj je povrsnski sjaj poprilicno visok.

Tek na 320x se vidi da tu nesto ''nije u redu'' jer se maglina izduzi u smeru istok-zapad. Takodje, vidi se da je istocni deo deblji a zapadni tanji. Taj pogled je na 320x jedva primetan ali je zato na 640x jasan kao dan. Opet, na 640x nije lako ''voziti'' Dobsona bez pracenja, pa je i to predstavljalo problem. Kombinovao sam i nagle prelaske sa 640x na 320x jer se tada pogled na manjem uvecanju naglo cini ostrijim. Tu mi se mozda u jednom trenutku ucinilo da vidim neki tamni luk preko tela magline ali 99% sam siguran da mi je mozak pokazivao ono sto zelim da vidim. Mozda sam i video, ali je pogled bio nestabilan i brzo se izgubio.

U svakom slucaju, opis bi bio da bas velika uvecanja uspeju da pokazu da maglina nije zvezda vec da je izduzena i to ne malo, recimo 2:1. Takodje, vidi se da je kraj blizi zvezdi deblji i da ima neki cvoric u sebi, dok je zapadni deo tanji. I to sto sam video smatram ogromnim uspehom. Kako sam se sat i po borio sa maglinom, a kako postujem svoje vreme, napascu maglinu ponovo i ponovo sve dok je ne savladam. Bilo da ce to biti u noci savrsenog seeinga, ili kada nabavim bolju opremu za uvecanja preko 500x, bilo sa vecim teleskopom - maglina mi se uvukla pod kozu i necu je pustiti. Na jednom forumu procitao sam da je M 1-92 objekat za astronomske fanatike .


PK 64+5.1 - Campbell's Hydrogen Star

Planetarna maglina magnitude 9.6 i sicusne prividne velicine 8''.

Iako ova maglina zvanicno nosi robusnu oznaku PK 64+5.1, pristeklu iz ''Catalogue of Galactic Planetary Nebulae'', medju astronomima je mnogo poznatija po svome ''nadenutom'' imenu Campbell's Hydrogen Star. Maglinu je otkrio americki astronom William Campbell 1893. godine u znamenitoj Lick Observatory.

Centralna zvezda magline je Suncu-slicna WC zvezda HD 184738, magnitude 11. WC zvezde su veoma retki tipovi Wolf-Rayet zvezda u kojima je dominantan element ugljenik.

Sto se fizickih osobina tice, a koje su merodavne za osmatranje ovog objekta, ima onih koje otezavaju osmatranje ali i onih koje ga poboljsavaju. Negativna stvar kod magline je njena velicina: sa prividnim precnikom od samo 8'', PK 64+5.1 je bolno mali objekat, pa ce cak i na srednjim uvecanjima izgledati kao zvezda. Sa druge strane, pozitivne stvari su udaljenost i povrsinski sjaj. Maglina je od Sunca udaljena samo 1.125 ly, sto je stavlja u red planetarki koje su medju najblizima Suncu. Takodje, povrsinski sjaj magline je enomrman, cak 5.77 mag/arcmin². Od svih planetarki koje sam do sada posmatrao samo je NGC 6572 (Emerald Nebua) imala vecu vrednost povrsinskog sjaja. Stoga, blizina i visok povrsinski sjaj nadoknadjuju malu velicinu objekta i cine da se on u okluar prikaze izuzetno svetlo, a da na visokim uvecanjima izgubi zvezdoliki oblik i pokaze se kao planetarka sa formom i ispunom.

Lociranje: Maglinu sam nasao okularski, krenuvsi od zvezde 9 Cygni cije sam lociranje objasnio u prethodnom postu od maglini M 1-92. Maglina se nalazi samo 1º od 9 Cygni, pa sam istu zvezdu nacentrirao u okular, pomerio je na zapad tik izvan vidnog polja i dosao do regije u kojoj se nalazi Campbell's Hyrdogen star. Objekat nisam trazio blinkanjem filterom vec sam kuci, pre posmatranja, odstampao mapu okularskog pogleda oko magline, sa magnitudama zvezda koje mi se pojavljuju u okularu. Sam objekat sam tako lako locirao.

Opservacija: Na malom uvecanju od 62.5x maglina izgleda kao zvezda. Toliko je mala da cak i izvezbano oko ima problem da je primeti. Ja sam je izdvojio po tome sto izgleda tek malo ''pufnastije'' nego ostale zvezde u polju, ali da nisam unapred znao da sam je pronasao preko mape pitanje je da li bih uspeo da je izdvojim po obliku. Nisam vrsio proveru OIII filterom jer sam bio siguran da sam izdvojio objekat.

Poenta posmatranja ovog objekta nije u izvlacenju detalja jer je to jako tesko kod ovako malog objekta. Samo lociranje i detekcija magline su dovoljni da se osmatranje moze nazvati uspesnnim. Pa ipak, na velikim uvecanjima cak je moguce osmotriti i malo strukture.

Tek na uvecanju 320x maglina prestaje da se pokazuje kao zvezda, te se pojavljuje u kruznom obliku. I dalje je malecka ali je zato izuzetno svetla. Ono sto je dominantan utisak je da maglina pokazuje boju i da sija u lepoj svetlo-plavoj nijansi.

Na uvecanju 640x oko centralne zvezde pojavljuje se ''oreol'' bledog svetla pa se sada moze reci da je izvsena pozitivna detekcija centralne zvezde. Do tada, centralna zvezda je manje-vise bilo i sve sto se video od magline. Na ovom uvecanju slika je zamucena, pa centralna zvezda izgleda vise kao pufna svetla okruzena bledjom izmaglicom. Objekat i dalje zadrzava kruzan oblik sa jasnim granicama ka okruzujucem polju.

U jednom tekstu astronomskog casopisa nasao sam podatak da maglina pozitivno reaguje na H-beta filter. I ne samo maglina vec i cela regija neba oko nje. Naime, pri posmatranju H-beta filterom maglina bi trebalo da dodatno napupi i dobije u dimenzijama. Ja ne posedujem H-beta pa ne mogu da potvrdim ovo tvrdjenje.

Mape lociranja:

NGC 6888 - Crescent Nebula:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53949573544/in/dateposted-public/
M 1-92 i PK 64+5.1:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53949725309/in/dateposted-public/

[ε Aurigae]

Pavle čestitke na upornošću posmatranja i utrošenom vremenu za traženje.

Mogu da ti kažem da tvoje objave znače i nama astrofotografima kao izvor ideja za egzotične mete.

Eto taman si mi pomogao kako da uposlim HBeta filter

[Yagodinac]

Mogu da ti kažem da tvoje objave znače i nama astrofotografima kao izvor ideja za egzotične mete.

Tako je. Odlični opisi, malo mašte i svako može ponešto od opisanih objekata da zamisli. Naravno da to nije ni 1% od onoga kad pogledaš, ali pre ili kasnije kupiću neki osmatrački teleskop pa onda ide nanovo iščitavanje tvojih postova i potraga za ovim objektima, dok oprema sa druge strane snima.

[PavleR]

Ljudi, hvala na citanju i komentarima.

I mene zanima kako bi ovako male planetarke izgledale na astrofotografijama, nema mnogo fotografija ovih objekata, pogotovo ne na vecim uvecanjima. Teski su oni za osmatranje, kapiram da su jos tezi za fotografisanje a da se vide detalji.

Yagodinac, citao sam bas jedan clanak kolege Vedrana iz Hrvatske u kome pise kako mu nije jasno zasto ljudi nameste sve za fotografisanje, udju u kucu i pustaju tehniku da sve odradi. O toj ideji astrofotografija+osmatranje sam i ja razmisljao, pustih tehnologiju da slika a ti opusteno posmatras,  na svezem si vazduhu, zrikavci, krajem juna svici, sakali zavijaju iz sume - neprocenjivo. Zimi jeste gadno ali ima i to svoje drazi; spojis se sa nebom, postanete jedno, bar se ja tako osecam kad posmatram. Vise poznajem sta je u sazvezdjima nego sta mi je po fiokama .

[ε Aurigae]

Pavle, ima raznih vrsta astrofotografa, ali ukratko, sam tip teleskopa, gabariti, montaza, duzina montiranja itd najcesce odrede ko je za prenosni setup, a ko se odluci sa fiksni tj opservatoriju/kucu.

Neki astrofotografi imaju i nekoliko setupa, od kojih je jedan mali grab and go i moze se brzo spakovati i pustiti u rad, a takve montaze su obicno idealne da se onda prepusti uzivanju vizuelne astronomije na nekoj tamnoj lokaciji.

[PavleR]

Pavle čestitke na upornošću posmatranja i utrošenom vremenu za traženje.

Urose hvala. Oko lociranja bas nezgodnih i malhih meta sam napravio iskorak od kada sam batalio sve atlase i poceo da pravim svoje mape, koji odgovaraju bas mojim licnim potrebama. Pravim ih tako sto invertujem boje sreenshota iz Stellariuma i odstampam ga. Ja u Stellatiumu mogu da tacno podesim magnitude zvezda koje  da vidim kroz trazilac i kroz okular. Ukljucim markere za DSO koji me zanimaju, iskljucim za ostale, podesim magnitude, zumiram tacno deo neba koliki ja hocu i dobijem najrealniju mogucu sliku onoga sto vidim kroz trazilac. Za male mete radim isto, samo za okularski pogled. Ja najbolje znam koje magnitude vidim kroz trazilac a koje kroz okular i sam sebi mogu da napravim najbolju mapu. Mape posle stavim u plasticne ''gace'', pa sve u plastificirani registar i to sve dobro podnese vlagu, i lose uslove. Jeste da uzme vreme kada ih pravim, ali zato znatno ubrzava rad na terenu. Stellarium (a verujem i ostalo softveri) su ozbiljna pomoc ako covek zna kako da ih setuje.

Posto ja planiram mete mesec dana unapred, to mi daje vremena da se dobro pripemim i onda na terenu stvari uglavom idu glatko. I mora malo da se udje u dubinu setovanja a i samih oznacavanja DSO. Recimo, Minkowski magline nisu unerte u Stelarium, ali zato svaka od njih ima svoju ESO oznaku, a ESO objekti jesu uneti u bazu Stellriuma. Onda u katalogu planetarnih maglina (kojih imam nekoliko) pronadjem ESO oznaku svake od njih i eto ih .

Ranije sam iznosio MacBook ali mi je i crvena pozadina mnogo smetala, a i mnogo puta se komp orosio a jednom i zaledio. Sada ga korsitim samo da audio snimam   posmatranje, sa potpuno crnom pozadinom koju sam napravio. Rado bi snimao na telefonu al jos uvek ne znam kako da ukljucim i iskljucim snimanje a da telefon ne zasvetli. Jedino da ga pustim da snima od pocetka do kraja, ali zimi moje sesije umeju da potraju i po osam sati, pa je to posle neprakticno za preslusavati.

[Yagodinac]

Pravim ih tako sto invertujem boje sreenshota iz Stellariuma i odstampam ga.

Tako i ja radim, samo što ne štampam nego u PS odvalim crveni filter na 100% i onda je prebacim na telefon. Nije idealno ali poprilično znači na terenu kad tražiš nešto i po pravilu zapneš; osim toga meni adaptacija na mrak nije bitna. A u Stellarium-u  ima lepa opcija da ti nacrta vidno polje sa dotičnim objektivom/teleskopom i aparatom, pa je pesma isplanirati snimanje.

[ε Aurigae]

Idealan rođendanski poklon za Pavla - diktafon