PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[Yagodinac]

Čestitke na oporavku i ponovnom posmatranju i opisivanju 

...Naime, izbacicu odeljak o lociranju jer me je oduzimao puno vremena i truda, a primetio sam da je mali broj kolega zainteresovan za tako detaljan opis lokacije objekata...

Nije mali broj zainteresovan za nalaženje, možda mali broj trenutno reaguje na to, ali sve zapisano ostaje kao svojevrsna arhiva onima koji će sutra doći sa nekakvim dobsonima i poželeti sve te objekte da nađu - a nije im dovoljan Stellarium na telefonu. Ako to je naporno onda OK ali nemoj da misliš da treba da prestaneš samo zato što možda zvuči arhaično. Sa porastom aperture drastično postaje komplikovanije snalaženje u vidnom polju i da nemamo tražioce nikad ne bismo u teleskopima našli to što tražimo.
Možda da redukuješ nalaženje u nekoliko rečenica, bez crteža?

[PavleR]

Pozdrav Milane. Hvala .

I meni izvestaju delu prazno bez sekcije o lokaciji. Medjutim, izvestaji mi zaista oduzimaju dosta vremena, treba prvo da preslusam audio snimak posmatranja zbog sto vise detalja, a oni neretko traju i po 30-45 minuta po objektu. Da bi sastavio jedan izvestaj treba mi oko 4-5 sati, a kako radim 6/12, to je bas dosta vremena koje oduzimam pre svega svojoj porodici, a ne sebi. A porodica je ta bez koje sve ovo ne bi bilo moguce. Uvek sam imao 100% podrske sa te strane. Nikada se nije postavilo pitanje zasto je 1000 E otislo na okular a ne na nove prozore....niti zasto posle 12 sati rada sedam u kola i vozim se sat vremena do lokacije za posmatranje i vracam se u 4 ujutru...niti zasto toliko vremena provodim pisuci. To vreme dugujem porodici, a ne sebi. Buduci da uglavnom postujem jedan izvestaj nedeljno, to posle 12 sati rada ume da bude toliko naporno da se ponekad ni meni ne kuca.

Tu su i tekstovi za ''Horizonte'', u kojima istinski uzivam. To je jedna izuzetno posvecena grupa ljudi , sa izuzetno kompetentnim urednistvom (dovoljno je reci profesor Dejan Vinkovic), i ogromno mi je zadovoljstvo sto ucestvujem u tom projektu. Medjutim, opet, nije to samo napisati tekst, Sve fotografije sam pronalazim, kontaktiram autore, trazim dozvole za koriscenje fotografija, dosta tu vremena ode.  Rad za ''Horizonte'' mi je pogotovo drag zato sto se tu malo udaljim od posmatracke astronomije i bavim se teorijskom astronomijom.

Ako budem imao volje vraticu sekciju o lokaciji, jer smatram da je to moj licni pecat nacinu na koji ja vidim posmatracku astronomiju. Mozda naknadno dodam lociranje za sve objekte u kojima sam je izostavio. Medjutim, mislim da je i ovo kako je sad dovoljno.

Hvala na na dugogodisnjem citanju i lepim zeljama Milane, u pravu su sve ali prostom nemam sada snage za to. U ponedeljak novi izvestaj

[PavleR]

Sazvezdje Ophiuchus:

- opste o sazvezdju
- Messier 14 (globularno jato)
- NGC 6309 - Box Nebula (planetarna maglina)

Sazvezdje Ophiuchus rani je vesnik leta jer se prominentno javlja na juznom nebu kasnih prolecnih meseci. Locirano je iznad sazvezda Scorpius i Sagittarius i lako se prepoznaje po svom glavnom asterizmu koji cine 6 zvezda, tri na jugu i tri na severu (u obliku krova kuce). Krov kuce cini zvezda Rasalhague (𝞪 Ophiuchi) magnitude 2.07, nasjajnija zvezda sazvezdja, koja predstavlja glavu zmijonose. Sa leve i desne strane sazvezdja nalazi se po jedna polovina sazvezdja Serpens: Serpens Caput (glava zmije) sa desne i Serpens Cauda (rep zmije) sa leve. Puno je tumacenja sta predstavlja ovaj asterizam i zasto Zmijonosac nosi zmiju. Nekako se odomacilo tumacenje da sazvezdje predstavlja Asklepija, starogrckog boga medicine, koji drzi zmiju. Asklepijev stap i zmija su i dan danas simbol medicine pa je lako poistovetiti tu legendu sa onim sto vidimo na nebu.

Nesposredno uz glavu Zmijonose (Rasalhague) nalazi se jos jedna ''glava'', koja vizuelno izgleda kao da pripada savzezdju Ophiuchus, ali je u stvari znamenita zvezda susednog sazvezdja Hercules. U pitanju je prelepi binarni sistem Rasalgethi (𝞪 Herculis), svetla zvezda koja predstavlja glavu Herakla.

Svetli asterizam od sest zvezda predstavlja telo Asklepija. Taj asterizam je ogoman, sastavljen je od relativno svetlih zvezda i ponosno stoji na juznom letnjem nebu, zauzimajuci jedan njegov veliki deo. Problem je sto je unutrasnjost asterizma lisena svetlih zvezda, a bas u njoj se nalaze neka od najlepsih globularnih jata na nebu: M10 i M12.

Sazvezdje Ohiuchus sadrzi cak 21 globularno jato, vise od bilo kod drugog sazvezdja (jedno vise od sazvezdja Sagittarius). Od tih 21 globulara, cak 7 su iz Messier kataloga, kojih su 4 u rangu magnitude 6. Pored globulara, sazvezdje sadrzi i nekoliko malih ali svetlih planetarnih maglina, velikih i svetlih otvorenih jata, nekoliko znamenitih binarnih sistema i jednu od najlepsih astrofotografskih meta: Rho Ophiuchi Nebula.

Na zalost, najveci broj DSO dolazi u krnjem pogledu zbog njihovog polozaja u sazvezdju. Naime, severni deo sazvezdja nalazi se izvan trake Mlecnog Puta, u regiiji koja je tesko opstruirana interstelarnom prasinom. Jako mali broj DSO uspeva da se probije kroz guste oblake apsorbujuceg materijala. Medjutim, kako sazvezdje ide na jug, u regiji Asklepijevih nogu, dolazi do nagle promene i desitine globularnih jata isijavaju u moru zvezda. Dobar deo tih jata deo takozvane ''populacije galaktickog ispupcenja'', tj. jata cija trenutna orbita ih stavlja blisko centru galaksije.

O prirodi nebeskih prozora i kako ih ja nazivam ''kontra-prozora'' detlaljno sam pisao u svom clanku u casopisu ''Horizonti'' broj 13, pa cu ovde samo citirati onaj deo clanka koji se odnosi na ekstinciju magnitude letnjih objekata, posebno u gornjem delu sazvezdja Ophiuchus:

''Cesto se stice utisak da letnje nocno nebo vrvi od DSO, pogotovo u traci Mlecnog Puta. Medjutim, cinjenica je da se mnogi letnji DSO prikazuju u znatno ''ostecenom'' pogledu zbog velike ekstincije magnitude uzrokovane visokom koncentracijom prasine. To je mozda najizrazenije u sazvezdjima Ophiuchus i Cygnus.
Srce zaboli kada se pogleda u golemi deo juznog neba koji zauzima Zmijonosac, znajuci da je gotovo sve u njemu zaklonjeno i skriveno, pogotovo u gornjem i sredisnjem delu sazvezdja, koji su inace najpovoljniji za posmatranje. Kolicina tamnih oblaka u podrucju glave i tela Zmijonose toliko je velika da neki objekti trpe ekstinciju magnitude i do 4. To znaci da im je sjaj 4 magnitude slabiji nego sto bi bio bez prisutnosti tih oblaka.
U tom sazvezdju rec je o prasini koja potice iz nase lokalne Orionove spiralne ruke Mlecnog Puta. Vrlo malo objekata uspeva da se probije kroz nju, osim nekoliko globularnih jata. Svako ko je teleskopom posmatrao ovo sazvezdje zasigurno je primetio oskudicu DSO u tako velikom delu neba. Situacija se, medjutim, naglo popravlja u juznom delu sazvezdja, bas tamo gde se noge Zmijonose preklapaju sa trakom Mlecnog Puta. Tu se odjednom u vidnom polju pokazuju desetine objekata, kao da je neko povukao zavesu. Upravo to se i dogadja, tu zavrsava gusta barijera oblaka prasine koja zaklanja gornje delove sazvezdja.
U sazvezdju Cygnus takodje postoje podrucja izuzetno velike ekstincije magnitude. Neki delovi tog sazvezdja trpe ekstinciju magnitude i do 20! Takav je slucaj sa zvezdama koje pripadaju Cygnus OB2 asocijaciji, grupaciji od oko 300.000 zvezda unutar nase Orionove spiralne ruke. Medju njiima nalazi se nekoliko desetina hiljada svetlih i masivnih zvezda O i B tipa. Sve te zvezde zbijene su unutar podrucja od 2º, te bi po sjaju, kompaktnosti i blizini treble da predstavljaju jedna od najspektakularnijih prizora na nocnom nebu. Ipak, zbog vrtoglave ekstincije magnitude od 20, od cele te grandiozne grupacije do nas dopire svamo svetlost dvaju gotovo nepoznatih otvorenih jata, Bica 1 i Bica 2, oitkrivenih tek 2004. godine.''


Messier 14

Globularno jato magnitude 7.6 i prividne velicine 11'.

Messier 14 svetlo je i poprilicno veliko globularno jato, ali koje sa posmatracke strane nudi malo detalja. Razlog tome je i sto najsjajnija zvezda jata sija prividnom magnitudom 14, pa je teleskopima srednjih aparatura malo teze da ''pokupe'' pojedinacne zvezdice u jatu. Kod M 14 razlucivost jata na indiviudualne zvezdice dosta zavisi i od vestine posmatraca, jer vestina posmatranja perifernim vidom podosta pomaze da se tih nekoliko 14-tica pojavi u pogledu.

M 14 se nalazi u regiji tela Zmijonose, pa je shodno opisu savzezdja koje sam dao ranije u postu jasno da mu je sjaj zestoko ''okrnjen'' gustom prasinom prisutnom izmedju nas i ovog dela sazvezdja. Prasina vrsi ekstinciju magnitude jata cak za dve magnitude, pa da je M 14 negde drugo na nebu, sijao bi u mnogo slavnijem sjaju.

M 14 je drevno jato prebogato zvezdama, kojih sadrzi oko 150.000. Smatra se da pripada populaciji najsatrijih globularnih jata koje je ''zahvatio'' nas Mlecni Put i starost mu se procenjuje na oko 13 milijardi godina, tek nesto manje od starosti samog Univerzuma. M14 ne pripada globularnim jatima galaktickog ispupcenja, toliko cestim u sazvezdju Ophiuchus. Jato je od nas udaljeno 30.300 ly, dok je od centra galaksije udaljeno 13.000 ly. Uzimajuci u obzir da je udaljenost centra galaksije od Zemlje nekih 27.000, lako je zakljuciti da se jato nalazi u delovima hala galaksije blisko centru, ali ipak nesto vise iznad njega.

Opservacija: opis jata dajem na osnovu posmatranja izvrsenog 20.06.2025., u 23:25.

Iako nominalno veoma niskog povrsinskog sjaja, iznenadjujuce je koliko se jato lako vidi u traziocu. Pojavljuje se kao jasno izrazena maglicasta mrlja.

Na malom uvecanju od 62.5x jato se prikazuje kao velika, svetla, homogena okrugla maglina bez ikakvih naznaka granulacije.

Medutim, na uvecanju 176x, pogled se poprilicno transformise. Naime, preko tela jata vidljiva je ocigledna granulacija a pojavljuju se i prve individualne zvezdice. Tacnije dve, koje se nalaze jedna iznad druge 11 h od centra. Jato ima veoma blag rast sjaj prema centru i sija poprilicno homogenim, mlecnim sjajem. Posto je broj individualnih zvezdica mali, jato je malo teze izostriti u pogledu. Tu sam se pomagao bledim zvezdicama u neposrednoj okolini jata.

Na uvecanju 320x , koriscenjem perifernog vida i veoma pazljivim posmatranjem, jato se podosta razluci, a pogled je daleko bogatiji nego na 176x. Sada se javlja desetak razlucenih individualnih zvezdica. Dve ranije pomenute na severnom obodu ostaju nasjvetlije, ali se javlja jos 7-8 preko tela jata. Granulacija jata je veoma fina i suptilna, i dalje bez ikakvog znacajnog rasta sjaja prema centru. Jato je ovalnog oblika i spoljstenije je na severu i jugu. 

Sve ovo se vidi sikljucivo koriscenjem perifernog vida, jer se u direktnom jato vidi kao velika, svetla mlecna ''mrljetina'' i ne mnogo vise od toga.


NGC 6309 - Box Nebula

Planetarna maglina magnitude 11.5 i prividne velicine 19.8''x10.2''.

NGC 6309 je jedan izuzetno zanimljiv objekat, i sa osmatracke strane, a posebno sa strane same prirode magline. Sama planetarna maglina stara je samo oko 3.600 godina, sto je izuetno mlado godiste za planetarke. Medjutim, sam proces stvaranja planetarne magline tekao je u nekoliko faza a novija istrazivanja jos vise dodaju na dinamicnu prirodu ovog objekta. Cenjeni kolega Tomislav Anic napravio je fantasticne fotografije magline, uz koje je dao opsiran istorijat stvaranja iste, pa mislim da je mnogo bolje da dam link ka njegovom tekstu:

https://www.zvjezdarnica.com/astroforum/index.php?topic=5421.msg68027#msg68027

Ja bih samo rekao da je sve oko ove magline pomalo cudno i pod znakom pitanja, od same morfologije pa cak i do najbazicnijih stvari kao sto je udaljenost. Naime, ja sam tokom proucavanja magline nasao podatke o udaljenosti koji iznose 4.500 ly, 8.904 ly i 11.000 ly. Poslednje dve vrednosti stavljaju ovu malginu na relativno veliku udaljenost od Sunca i cine je jednom od najudaljenijih planetarki vidljivih amaterskim teleskopima. Takodje, zamljivo je i da objekat nije otkrio William Herschel vec nemacki astronom Wilhelm Tempel 1876. godine.

Centralna zvezda je ekstremno blizak binarni sistem integrisane magnitude 16.6, pa je ona izvan opsega moje aparature teleskopa.

Ime Box Nebula dobila je jer joj je najsjajniji deo izrazito pravougaonog oblika. Medjutim, pravougaono je samo jezgro magline koje je vidljivo teleskopima. U stvarnosti, maglina ima dva reznja koji izviru sa suprotnih strana centralne regije. To su ti izbacaji koje kolega Anic pominje u svom tekstu, i koje je on vesto uspeo da uhvati na fotografijama. Sve to je usadjeno u prebledi kruzni halo koji je nazalost van vizualnog, a uglavnom i astrofotografskog opsega.

Maglina ima jos jedno ''korisnicno'' ime, a to ''Znak uzvika maglina''. Taj naziv dobijen je kombinacijom izduzenog oblika magline sa zvezdom magnitude 9 koja se nalazi tik 1' ispood nje, poravnata sa duzom osom objekta. Zvezda i maglina prave jasan oblik znaka uzvika, sto je i vizualno jasno osmotrivo.

Maglina je izuzetno mala i veoma udaljena, i stoga je pravi izazov za astroamatere, bilo posmatrace, bilo astrofotografe. Mejdutim, posmatranje NGC 6309 smatram za jedno od najzanimljivijih letnjih osmatranja koje sam izveo, zbog velikog broja detalja koji se mogu uociti u ovako ''nedostupnom'' objektu.

Opservacija: opis dajem na osnovu opservacije izvrsene 24.07.2025., u 22:43 h.

Maglina sija relativno visokim povrsinskim sjajem i jasno je vidljiva bez filtera na malom uvecanju od 62.5x. Javlja se kao pristojno svetla izduzena mrlja, sa izuzenjem od 7h ka 1h. Zanimljivo je da se zbog zvezde maglinude 9, samo 1' od magline, stvara utisak pogleda na dvojnu zvezdu. Maglina i zvezda je jasno razdvajaju na uvecanju 176x, gde se vidi da je zvezda potpuno poravnata sa duzom osom magline, pa sa iduzenim oblikom objekta zaista formira tzv. ''Znak uzvika maglinu''.

Najduze sam se zadrzao na uvecanju 440x, na kome maglina pokazuje iznenadjujuce veliki broj detalja. Na tom uvecanju maglina uzima jasno uzduzeni oblik, ali bez simetrije. Naime, juzni deo je obliji, deblji i sjajniji, sa svetlim cvoricem u sebi. Severni deo je bledji i tanji, ali zato ostriji i spicastiji. Stoga maglina malo podseca na suzu. Maglina je dobro definisana, ne zavrsava se amorfno vec sa jasno definisanim ivicama. Te ivice nisu preterano ostre ali su granice objekta jasne. Maglina nema sjajan centrar, cak suprotno, izgeda kao da je u centru suplja.

Maglina jako lose reaguje na UHC, ali zato odlicno na O III filter. UHC je ujednaci i ubije asimetricnost. O III izostri maglinu i bolje prikaze nejednakost velicine i sjaja izmedju severnog i juznog dela. Cvor na jugu se jasnije istakne, slika je jasnija, kompaktnija, a spic na severu je izrazeniji. Cak ''prezivi'' i zvezda na jugu, pa sa ostrijom pojavom malgine ''Znak uzvika'' postaje jos dominantniji utisak.