PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[Yagodinac]

Čestitke na oporavku i ponovnom posmatranju i opisivanju 

...Naime, izbacicu odeljak o lociranju jer me je oduzimao puno vremena i truda, a primetio sam da je mali broj kolega zainteresovan za tako detaljan opis lokacije objekata...

Nije mali broj zainteresovan za nalaženje, možda mali broj trenutno reaguje na to, ali sve zapisano ostaje kao svojevrsna arhiva onima koji će sutra doći sa nekakvim dobsonima i poželeti sve te objekte da nađu - a nije im dovoljan Stellarium na telefonu. Ako to je naporno onda OK ali nemoj da misliš da treba da prestaneš samo zato što možda zvuči arhaično. Sa porastom aperture drastično postaje komplikovanije snalaženje u vidnom polju i da nemamo tražioce nikad ne bismo u teleskopima našli to što tražimo.
Možda da redukuješ nalaženje u nekoliko rečenica, bez crteža?

[PavleR]

Pozdrav Milane. Hvala .

I meni izvestaju delu prazno bez sekcije o lokaciji. Medjutim, izvestaji mi zaista oduzimaju dosta vremena, treba prvo da preslusam audio snimak posmatranja zbog sto vise detalja, a oni neretko traju i po 30-45 minuta po objektu. Da bi sastavio jedan izvestaj treba mi oko 4-5 sati, a kako radim 6/12, to je bas dosta vremena koje oduzimam pre svega svojoj porodici, a ne sebi. A porodica je ta bez koje sve ovo ne bi bilo moguce. Uvek sam imao 100% podrske sa te strane. Nikada se nije postavilo pitanje zasto je 1000 E otislo na okular a ne na nove prozore....niti zasto posle 12 sati rada sedam u kola i vozim se sat vremena do lokacije za posmatranje i vracam se u 4 ujutru...niti zasto toliko vremena provodim pisuci. To vreme dugujem porodici, a ne sebi. Buduci da uglavnom postujem jedan izvestaj nedeljno, to posle 12 sati rada ume da bude toliko naporno da se ponekad ni meni ne kuca.

Tu su i tekstovi za ''Horizonte'', u kojima istinski uzivam. To je jedna izuzetno posvecena grupa ljudi , sa izuzetno kompetentnim urednistvom (dovoljno je reci profesor Dejan Vinkovic), i ogromno mi je zadovoljstvo sto ucestvujem u tom projektu. Medjutim, opet, nije to samo napisati tekst, Sve fotografije sam pronalazim, kontaktiram autore, trazim dozvole za koriscenje fotografija, dosta tu vremena ode.  Rad za ''Horizonte'' mi je pogotovo drag zato sto se tu malo udaljim od posmatracke astronomije i bavim se teorijskom astronomijom.

Ako budem imao volje vraticu sekciju o lokaciji, jer smatram da je to moj licni pecat nacinu na koji ja vidim posmatracku astronomiju. Mozda naknadno dodam lociranje za sve objekte u kojima sam je izostavio. Medjutim, mislim da je i ovo kako je sad dovoljno.

Hvala na na dugogodisnjem citanju i lepim zeljama Milane, u pravu su sve ali prostom nemam sada snage za to. U ponedeljak novi izvestaj

[PavleR]

Sazvezdje Ophiuchus:

- opste o sazvezdju
- Messier 14 (globularno jato)
- NGC 6309 - Box Nebula (planetarna maglina)

Sazvezdje Ophiuchus rani je vesnik leta jer se prominentno javlja na juznom nebu kasnih prolecnih meseci. Locirano je iznad sazvezda Scorpius i Sagittarius i lako se prepoznaje po svom glavnom asterizmu koji cine 6 zvezda, tri na jugu i tri na severu (u obliku krova kuce). Krov kuce cini zvezda Rasalhague (𝞪 Ophiuchi) magnitude 2.07, nasjajnija zvezda sazvezdja, koja predstavlja glavu zmijonose. Sa leve i desne strane sazvezdja nalazi se po jedna polovina sazvezdja Serpens: Serpens Caput (glava zmije) sa desne i Serpens Cauda (rep zmije) sa leve. Puno je tumacenja sta predstavlja ovaj asterizam i zasto Zmijonosac nosi zmiju. Nekako se odomacilo tumacenje da sazvezdje predstavlja Asklepija, starogrckog boga medicine, koji drzi zmiju. Asklepijev stap i zmija su i dan danas simbol medicine pa je lako poistovetiti tu legendu sa onim sto vidimo na nebu.

Nesposredno uz glavu Zmijonose (Rasalhague) nalazi se jos jedna ''glava'', koja vizuelno izgleda kao da pripada savzezdju Ophiuchus, ali je u stvari znamenita zvezda susednog sazvezdja Hercules. U pitanju je prelepi binarni sistem Rasalgethi (𝞪 Herculis), svetla zvezda koja predstavlja glavu Herakla.

Svetli asterizam od sest zvezda predstavlja telo Asklepija. Taj asterizam je ogoman, sastavljen je od relativno svetlih zvezda i ponosno stoji na juznom letnjem nebu, zauzimajuci jedan njegov veliki deo. Problem je sto je unutrasnjost asterizma lisena svetlih zvezda, a bas u njoj se nalaze neka od najlepsih globularnih jata na nebu: M10 i M12.

Sazvezdje Ohiuchus sadrzi cak 21 globularno jato, vise od bilo kod drugog sazvezdja (jedno vise od sazvezdja Sagittarius). Od tih 21 globulara, cak 7 su iz Messier kataloga, kojih su 4 u rangu magnitude 6. Pored globulara, sazvezdje sadrzi i nekoliko malih ali svetlih planetarnih maglina, velikih i svetlih otvorenih jata, nekoliko znamenitih binarnih sistema i jednu od najlepsih astrofotografskih meta: Rho Ophiuchi Nebula.

Na zalost, najveci broj DSO dolazi u krnjem pogledu zbog njihovog polozaja u sazvezdju. Naime, severni deo sazvezdja nalazi se izvan trake Mlecnog Puta, u regiiji koja je tesko opstruirana interstelarnom prasinom. Jako mali broj DSO uspeva da se probije kroz guste oblake apsorbujuceg materijala. Medjutim, kako sazvezdje ide na jug, u regiji Asklepijevih nogu, dolazi do nagle promene i desitine globularnih jata isijavaju u moru zvezda. Dobar deo tih jata deo takozvane ''populacije galaktickog ispupcenja'', tj. jata cija trenutna orbita ih stavlja blisko centru galaksije.

O prirodi nebeskih prozora i kako ih ja nazivam ''kontra-prozora'' detlaljno sam pisao u svom clanku u casopisu ''Horizonti'' broj 13, pa cu ovde samo citirati onaj deo clanka koji se odnosi na ekstinciju magnitude letnjih objekata, posebno u gornjem delu sazvezdja Ophiuchus:

''Cesto se stice utisak da letnje nocno nebo vrvi od DSO, pogotovo u traci Mlecnog Puta. Medjutim, cinjenica je da se mnogi letnji DSO prikazuju u znatno ''ostecenom'' pogledu zbog velike ekstincije magnitude uzrokovane visokom koncentracijom prasine. To je mozda najizrazenije u sazvezdjima Ophiuchus i Cygnus.
Srce zaboli kada se pogleda u golemi deo juznog neba koji zauzima Zmijonosac, znajuci da je gotovo sve u njemu zaklonjeno i skriveno, pogotovo u gornjem i sredisnjem delu sazvezdja, koji su inace najpovoljniji za posmatranje. Kolicina tamnih oblaka u podrucju glave i tela Zmijonose toliko je velika da neki objekti trpe ekstinciju magnitude i do 4. To znaci da im je sjaj 4 magnitude slabiji nego sto bi bio bez prisutnosti tih oblaka.
U tom sazvezdju rec je o prasini koja potice iz nase lokalne Orionove spiralne ruke Mlecnog Puta. Vrlo malo objekata uspeva da se probije kroz nju, osim nekoliko globularnih jata. Svako ko je teleskopom posmatrao ovo sazvezdje zasigurno je primetio oskudicu DSO u tako velikom delu neba. Situacija se, medjutim, naglo popravlja u juznom delu sazvezdja, bas tamo gde se noge Zmijonose preklapaju sa trakom Mlecnog Puta. Tu se odjednom u vidnom polju pokazuju desetine objekata, kao da je neko povukao zavesu. Upravo to se i dogadja, tu zavrsava gusta barijera oblaka prasine koja zaklanja gornje delove sazvezdja.
U sazvezdju Cygnus takodje postoje podrucja izuzetno velike ekstincije magnitude. Neki delovi tog sazvezdja trpe ekstinciju magnitude i do 20! Takav je slucaj sa zvezdama koje pripadaju Cygnus OB2 asocijaciji, grupaciji od oko 300.000 zvezda unutar nase Orionove spiralne ruke. Medju njiima nalazi se nekoliko desetina hiljada svetlih i masivnih zvezda O i B tipa. Sve te zvezde zbijene su unutar podrucja od 2º, te bi po sjaju, kompaktnosti i blizini treble da predstavljaju jedna od najspektakularnijih prizora na nocnom nebu. Ipak, zbog vrtoglave ekstincije magnitude od 20, od cele te grandiozne grupacije do nas dopire svamo svetlost dvaju gotovo nepoznatih otvorenih jata, Bica 1 i Bica 2, oitkrivenih tek 2004. godine.''


Messier 14

Globularno jato magnitude 7.6 i prividne velicine 11'.

Messier 14 svetlo je i poprilicno veliko globularno jato, ali koje sa posmatracke strane nudi malo detalja. Razlog tome je i sto najsjajnija zvezda jata sija prividnom magnitudom 14, pa je teleskopima srednjih aparatura malo teze da ''pokupe'' pojedinacne zvezdice u jatu. Kod M 14 razlucivost jata na indiviudualne zvezdice dosta zavisi i od vestine posmatraca, jer vestina posmatranja perifernim vidom podosta pomaze da se tih nekoliko 14-tica pojavi u pogledu.

M 14 se nalazi u regiji tela Zmijonose, pa je shodno opisu savzezdja koje sam dao ranije u postu jasno da mu je sjaj zestoko ''okrnjen'' gustom prasinom prisutnom izmedju nas i ovog dela sazvezdja. Prasina vrsi ekstinciju magnitude jata cak za dve magnitude, pa da je M 14 negde drugo na nebu, sijao bi u mnogo slavnijem sjaju.

M 14 je drevno jato prebogato zvezdama, kojih sadrzi oko 150.000. Smatra se da pripada populaciji najsatrijih globularnih jata koje je ''zahvatio'' nas Mlecni Put i starost mu se procenjuje na oko 13 milijardi godina, tek nesto manje od starosti samog Univerzuma. M14 ne pripada globularnim jatima galaktickog ispupcenja, toliko cestim u sazvezdju Ophiuchus. Jato je od nas udaljeno 30.300 ly, dok je od centra galaksije udaljeno 13.000 ly. Uzimajuci u obzir da je udaljenost centra galaksije od Zemlje nekih 27.000, lako je zakljuciti da se jato nalazi u delovima hala galaksije blisko centru, ali ipak nesto vise iznad njega.

Opservacija: opis jata dajem na osnovu posmatranja izvrsenog 20.06.2025., u 23:25.

Iako nominalno veoma niskog povrsinskog sjaja, iznenadjujuce je koliko se jato lako vidi u traziocu. Pojavljuje se kao jasno izrazena maglicasta mrlja.

Na malom uvecanju od 62.5x jato se prikazuje kao velika, svetla, homogena okrugla maglina bez ikakvih naznaka granulacije.

Medutim, na uvecanju 176x, pogled se poprilicno transformise. Naime, preko tela jata vidljiva je ocigledna granulacija a pojavljuju se i prve individualne zvezdice. Tacnije dve, koje se nalaze jedna iznad druge 11 h od centra. Jato ima veoma blag rast sjaj prema centru i sija poprilicno homogenim, mlecnim sjajem. Posto je broj individualnih zvezdica mali, jato je malo teze izostriti u pogledu. Tu sam se pomagao bledim zvezdicama u neposrednoj okolini jata.

Na uvecanju 320x , koriscenjem perifernog vida i veoma pazljivim posmatranjem, jato se podosta razluci, a pogled je daleko bogatiji nego na 176x. Sada se javlja desetak razlucenih individualnih zvezdica. Dve ranije pomenute na severnom obodu ostaju nasjvetlije, ali se javlja jos 7-8 preko tela jata. Granulacija jata je veoma fina i suptilna, i dalje bez ikakvog znacajnog rasta sjaja prema centru. Jato je ovalnog oblika i spoljstenije je na severu i jugu. 

Sve ovo se vidi sikljucivo koriscenjem perifernog vida, jer se u direktnom jato vidi kao velika, svetla mlecna ''mrljetina'' i ne mnogo vise od toga.


NGC 6309 - Box Nebula

Planetarna maglina magnitude 11.5 i prividne velicine 19.8''x10.2''.

NGC 6309 je jedan izuzetno zanimljiv objekat, i sa osmatracke strane, a posebno sa strane same prirode magline. Sama planetarna maglina stara je samo oko 3.600 godina, sto je izuetno mlado godiste za planetarke. Medjutim, sam proces stvaranja planetarne magline tekao je u nekoliko faza a novija istrazivanja jos vise dodaju na dinamicnu prirodu ovog objekta. Cenjeni kolega Tomislav Anic napravio je fantasticne fotografije magline, uz koje je dao opsiran istorijat stvaranja iste, pa mislim da je mnogo bolje da dam link ka njegovom tekstu:

https://www.zvjezdarnica.com/astroforum/index.php?topic=5421.msg68027#msg68027

Ja bih samo rekao da je sve oko ove magline pomalo cudno i pod znakom pitanja, od same morfologije pa cak i do najbazicnijih stvari kao sto je udaljenost. Naime, ja sam tokom proucavanja magline nasao podatke o udaljenosti koji iznose 4.500 ly, 8.904 ly i 11.000 ly. Poslednje dve vrednosti stavljaju ovu malginu na relativno veliku udaljenost od Sunca i cine je jednom od najudaljenijih planetarki vidljivih amaterskim teleskopima. Takodje, zamljivo je i da objekat nije otkrio William Herschel vec nemacki astronom Wilhelm Tempel 1876. godine.

Centralna zvezda je ekstremno blizak binarni sistem integrisane magnitude 16.6, pa je ona izvan opsega moje aparature teleskopa.

Ime Box Nebula dobila je jer joj je najsjajniji deo izrazito pravougaonog oblika. Medjutim, pravougaono je samo jezgro magline koje je vidljivo teleskopima. U stvarnosti, maglina ima dva reznja koji izviru sa suprotnih strana centralne regije. To su ti izbacaji koje kolega Anic pominje u svom tekstu, i koje je on vesto uspeo da uhvati na fotografijama. Sve to je usadjeno u prebledi kruzni halo koji je nazalost van vizualnog, a uglavnom i astrofotografskog opsega.

Maglina ima jos jedno ''korisnicno'' ime, a to ''Znak uzvika maglina''. Taj naziv dobijen je kombinacijom izduzenog oblika magline sa zvezdom magnitude 9 koja se nalazi tik 1' ispood nje, poravnata sa duzom osom objekta. Zvezda i maglina prave jasan oblik znaka uzvika, sto je i vizualno jasno osmotrivo.

Maglina je izuzetno mala i veoma udaljena, i stoga je pravi izazov za astroamatere, bilo posmatrace, bilo astrofotografe. Mejdutim, posmatranje NGC 6309 smatram za jedno od najzanimljivijih letnjih osmatranja koje sam izveo, zbog velikog broja detalja koji se mogu uociti u ovako ''nedostupnom'' objektu.

Opservacija: opis dajem na osnovu opservacije izvrsene 24.07.2025., u 22:43 h.

Maglina sija relativno visokim povrsinskim sjajem i jasno je vidljiva bez filtera na malom uvecanju od 62.5x. Javlja se kao pristojno svetla izduzena mrlja, sa izuzenjem od 7h ka 1h. Zanimljivo je da se zbog zvezde maglinude 9, samo 1' od magline, stvara utisak pogleda na dvojnu zvezdu. Maglina i zvezda je jasno razdvajaju na uvecanju 176x, gde se vidi da je zvezda potpuno poravnata sa duzom osom magline, pa sa iduzenim oblikom objekta zaista formira tzv. ''Znak uzvika maglinu''.

Najduze sam se zadrzao na uvecanju 440x, na kome maglina pokazuje iznenadjujuce veliki broj detalja. Na tom uvecanju maglina uzima jasno uzduzeni oblik, ali bez simetrije. Naime, juzni deo je obliji, deblji i sjajniji, sa svetlim cvoricem u sebi. Severni deo je bledji i tanji, ali zato ostriji i spicastiji. Stoga maglina malo podseca na suzu. Maglina je dobro definisana, ne zavrsava se amorfno vec sa jasno definisanim ivicama. Te ivice nisu preterano ostre ali su granice objekta jasne. Maglina nema sjajan centrar, cak suprotno, izgeda kao da je u centru suplja.

Maglina jako lose reaguje na UHC, ali zato odlicno na O III filter. UHC je ujednaci i ubije asimetricnost. O III izostri maglinu i bolje prikaze nejednakost velicine i sjaja izmedju severnog i juznog dela. Cvor na jugu se jasnije istakne, slika je jasnija, kompaktnija, a spic na severu je izrazeniji. Cak ''prezivi'' i zvezda na jugu, pa sa ostrijom pojavom malgine ''Znak uzvika'' postaje jos dominantniji utisak.

[PavleR]

Savezdje Serpens:

Messier 16 i IC 4703 - Eagle Nebula (otvoreno jato i emisiona maglina)

Mlado zvezdano jato Messier 16, usadjeno u emisionu maglinu IC 4703, magnitude 6.4 i kataloskih dimenzija 45'x20'. Kroz okular se nece videti ta velicina vec se objekat prikazuje u oko dvostruko manjim dimenzijama.
 
Zvezdano jato se sastoji od dve sjajne grupe zvezda zbijenih duz severne i juzne strane objekta. Jato je izuzetno mlado, sa staroscu zvezda 1-2 miliona godina. Maglina i jato su udaljeni objekti i leze na rastojanju 5.700 - 7.000 ly od Zemlje. To je vise nego 5x veca udaljenost od Orionove magline, ali se Messier 16 i dalje pokazuje veliko i sa puno detalja. Najsjajnija clanica je zvezda magnitude 8.2 sa vise od 60 solarnih masa i 700.000x solarne luminoznosti. Zajedno sa tri drudge zvezde ona je takodje jonizucuji izvor Eagle magline.

Maglina IC 4703 je mesto aktivne zvezdane formacije. Ima oblik orla gde se na astrofotografijama vidi jasno profilisana glava, telo i dva krila ptice. Objekat se nalazi iza tamne magline koja u oblak useca prominenti trougaoni oblik sa severne stvane i time profilise glavu ''Orla''.

Ovaj objekat zauvek je usao u svaki dom zbog toga sto se unutar njega nalaze cuveni ''Pillars of Creation'', jedna od najlegendarnijih fotografija teleskopa Hubble. Fotografija prikazuje kule nebuloznog gasa, mesto intenzivne zvezdane formacije unutar magline, tzv. ''zvezdana porodilista''. Fotografija stubova bez premca je najslavnija fotografija koji je nacinio Hubble Space Telescope. Fotografija je nastala 1995. godine, a koriscena je ''Wide Field and Planetary Camera 2''. Medjutim, ono sto je mnogo manje poznato je da je Hubble ponovo posetio maglinu 2014. godine, i ovog puta je uslikao sa ''Wide Field Camera 3'', trazeci sire polje i vise detalja. Fotografisanje je izvrseno i u vidljivom i u infracrvenom opsegu. Infracrvene fotografije izgledaju fantasticno, otkrivajuci mnostvo zvezda unutar i iza stubova.

M 16 centralni je de neceg sto se naziva Serpens OB1 zvezdana asocijacija. Rec je skupu veroma mladih zvezda rodjenih u isto vreme, pre neka dva miliona godina, koja pokriva 1ºx1º nocnog neba. Nalazi se na spoljasnjoj strani Sagittarius spiralne ruke Mlecnog puta, onoj strani koja je okrenuta ka nama. Stoga gledajuci u nju mi gledamo u smeru ka centru galaksije. Ispred nje, oko 350 ly blize nama, nalazi se Serpens OB2 asocijacija, sa duplo starijom populacijom zvezda (oko 4 miliona godina starosti). Postoje jake hipoteze da je zvezdana formacija u njima povezana, stavise da se siri sve do M 17 (Swan Nebula), i da je u pitanju lanac medjusobno povezanih dogadjaja. Hipoteza kaze da se ponajpre dogodila zvezdana formacija u Ser OB2 asocijaciji, ciji su stelarni vetrovi i sok talasi mladih OB supernova izazvali zvezdanu formaciju u mladjoj Ser OB 1 asocijaciji. Danasnja meta, M 16, bila je jezgro te regije. Potom su se sok talasi sirili dalje i formirali trecu, najmadju regiju zvezdane formacije u vidu Messier 17 - Swan Nebula (starosti samo million godina). Cak se ide dotle da su sok talasi stigli do Sagittarius OB 1 asocijacije i doprineli stvaranju kompleksa super-zvezdane formacije koji mi poznajemo kao Messier 21 -Trifid Nebula.

Sada cu se takodje pozabaviti necim o cemu sam pisao u ''Horizontima'', u clanku koji se bavio otvotrnim jatima. U pitanju je povezanost zvezdanih jata i maglina koje ih okruzuju. M 16 je idealan primer te povezanosti, jer je maglina koja je izrodila zvezde jata jos uvek prisutna. Naime, maglina i otvoreno jato u njoj nisu nasumicno povezani objekti vec cine celinu. M16 je tipican predstavnik emisionih maglina, tj. HII regija - oblaka gusto spakovanog gasa i prasine u kojima se odvija zvezdana formacija. Vremenski gledano, maglina je uvek starija od jata usadjenog u nju. U pocetku maglina obitava sama u svemiru i neosmotriva je jer vodonik u njoj jos uvek nije jonizovan. Medjutim, tokom vremena, kako raste trenje izmedju cestica gasa tako se i povecava njegova temperatua dok ne pocne proces kolabiranja gasa u stotine, a ponekad i hiljade zvezda. Te zvezde su takodje gusto spakovane pa se cesto gravitaciono vezu i tako formiraju ono sto mi zovemo otvorenim jatima. Zvezde otvorenih jata oduzuju se svojoj maticnoj maglini na impozantan nacin - stelarni vetrovi novorodjenih zvezda bombarduju cestice vodonika, izbijaju elektrone iz svojih orbita (jonizacija gasa) a izgubljena energija materijalizuje se u obliku fotona i gas pocinje da emituje svetlost. Samo u tom trenutku nama za teleskopima je moguce da vidimo emisionu maglinu. Maglina je bila tu i pre toga, ali je mi nismo videli jer gas nije svetleo. U emisionim maglinama dominantno se jonizuje vodonik, zbog cega one svetle primarno crvenom bojom. M 16 je mozda jedan od najkasicnijih primera crvenih emisionih maglina, karakteristika prelepo vidljiva na astrofotografijama.

Treba reci da je opservacija emisionih maglina u principu retkost. Razlog za to je sto su  im dani odbrojani onog trenutka kada magline pocinju da stvaraju zvezde. Naime, sok talasi koje stvaraju stelarni vetrovi zvezda rasprsuju oblake gasa magline i na kraju nama ostaje da osmotrimo samo prazno otvorno jato jer su zvezde jata odavno oduvale matricni gas u otvoreni svemir. Velika vecina otvorenih jata koje smo ikada posmatrali stoje usamljeno na nocnom nebu. Sva ona su nekada bila usadjena u maticnu emisionu maglinu koje vise nema. Stoga je videti prizor kao sto je M 16 ili M 42 poprilicna retkost i dragocen pogled.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje. Postoje dva nacina:

1.) Krenemo od zvezde Polis (𝞵 Sagittarii). Severno od nje u trazilac ce ulaziti jedan za drugim svetli Messier objekti - M24, M18 i M17. Kad dodjemo do M17 - Omega (Swan) Nebula, pomerimo se oko 2.5º severozapadno i u traziocu cemo nepogresivo videti blestavo zvezdano jato povezano sa M16.

2.) Brzi ali tezi nacin je da u trazilac lociramo zvezdu Gamma Scuti, najuzniju zvezdu u glavom asterizmu sazvezdja Scutum. Pomerimo trazilac oko 2.5º zapadno i stigli smo do nase mete. Ovaj nacin je tezi jer je sazvezdje Scutum izuzetno bledo i vecini osmatraca nepoznato pa ce se pojaviti problem lociranja zvezde 𝞬 Scuti koja sija bledom magnitudom 4.65.

Opservacija: Ako je cilj opservacije posmatranje jata ovo je izuzetno laka meta. Ako je cilj posmatranje magline onda ona ume da bude teska, u zavisnosti od tamnoce neba pod kojim posmatramo.

Da krenemo od jata. Jato je veliko, sastoji se od preko 50-tak zvezda i treba ga posmatrati na uvecanju maksimalno 107x. Ako metu posmatramo bez O III filtera videcemo veliko i lepo otvoreno zvezdano jato sa malim tragovima nebuloznosti izmedju zvezda u svom centru. U okularskom pogledu jato je jasno razdvojeno na severni i juzni deo:

- juzni deo se sastoji od jako lepe koncentracije zbijenih zvezda, sa usekom na sredini ka jugu u obliku slova V. Taj deo ima prominentnu formaciju od sest zvezda u obliku kruznog luka poluprecnika oko 120º. Najsvetija zvezda u juznom dela je dvosturka i predstavlja centar tog luka, jer je podjenako udaljena od svake zvezde u luku. Ova formacija jako lepo izgleda i ugodna je za oko. Na istocni kraj luka nadovezuje se jedan lanac od pet izuzetno svetlih zvezda, koje sijaju osetno jace od zvezda u samom luku. I na zapadni deo luka se nadovezuje jedan lanac zvezda, ali kraci i bledjji. Taj lanac u sebi ima pet zvezda, od kojih su dve svetle i nalaze se na samom kraju lanca. Kako su ta dva lanca relativno upravna na luk, sve pomalo lici na zecju glavu sa dugackim usima.

- severni deo se sastoji od dva lanca zvezda jedan ispod drugog, gde je gornji lanac svetliji a donji bledji. Oba lanca izviru iz jedne tacke na zapadu i sire se krivudavo na istok.

Kada se zavrsi posmatranje jata treba ucvrstiti O III filter zbog posmatranja magline. Mogu da kazem da je za ovaj objekat seeing izuzetno znacajan, da ne pominjem sto tamnije nebo. Osmatranje moze ici od ''vidimo maglinu u delovima'' do ''vidimo maglinu u celosti''. Takodje, mislim da je M16 jedan od objekata gde su ponovljena osmatranja imperativ. Svaki sezonu i svako posmatranje maglinu vidim bolje i detaljnije. Moj opsti utisak je se ponovljenim osmatranjima oci naviknu na pojedine delove objekta i kod sledecih osmatranja automatski ih detektuju. Tada oci mogu da vide ono sto ranije nisu videle jer vise nije potrebna koncentracija za uocavanje opste forme. To je pogotovo vidljivo kod galaksije M51: kada se prvi put uoci spirala oci ce je odmah detektovati svako sledece posmatranje i moci cemo da se skoncentrisemo na detalje te spirale. Naravno, ovo je samo moj licni utisak a ne pravilo.

U principu ja danas maglinu vidim u celosti i svi njeni delovi spojeni su u nepogresivu konturu orla rasirenih krila. Maglina se moze podeliti u cetiri dela: juzno i severno krilo, telo i glavu orla:

- juzno krilo je prominentnije, uvek se pokaze i jasno se vidi. Na mestu gde se krilo spaja sa telom ptice jasno se vidi tamna maglina koja se useca duboko u objekat u obliku sirokog slova V.

- jugoistocno od tamne magline nalazi se glava ''Orla'' i njena vidljivost dosta zavisi od seeinga. Glava potpuno obuhvaca juzni deo zvezdanog jata i u njoj je maglovitost najredja. Ako je seeing los nece se videti forma glave vec samo magloviti ''jastucici'' oko zvezda koji samo nagovestavaju da se oko jata nalazi veca maglovita forma. Medjutim, pod dobrim seeingom glava se pokuzuje u celosti, potpuno povezana sa telom i krilima orla. Glava orla cak ima i ''kljun'' koji predstavljaju dva para bliskih zvezda iz jednog od gore pomenutih lanaca otvorenog jata.

- severno krilo je je malo bledje od juznog ali je zato prominentno i ja ga uvek jasno vidim. Sire je i vece od juznog ali je manje gusto.

- telo ''Orla'' cini maglovitost izmredju centralnih zvezda jata i ona se vidi ponekad cak i bez filtera a sa filterom se vidi uvek.

U dobrim nocima Orao se vidi u celosti, bez prekida u strukturi. Prelepo izgleda, velik i rasirenih krila, mocan prizor. Maglina je posebna po tome sto je otoreno jato usadjeno u nju toliko svetlo da mu se zvezde lagano probijaju cak i kroz OIII filter. Sto se tice filtera, meni se malo vise svideo pogled sa UHC: mozda je maglovotost malo slabija ali je ostrija i puna usadjenih zvezda. OIII pokaze vise maglovitosti ali ona gubi na ostrini i postaje pomalo difuzna.

Severozapadno od magline pruza se veliki lucni lanac svetlih zvezda koje nemaju veze sa maglinom ali umnogome obogacuju pogled. Taj lanac u sebi sadrzi i zvezde magnitude 8 koje su sjajnije od samih zvezda otvorenog jata u maglini. Sa tim lancem pogled postaje pun svetlih lukova zvezda na sve strane. Jako lep pogled.

Sto se tice ''Pillars of Creation'', naravno da sam pokusao da ih vidim na velikim uvecanjima, i naravno da ih nisam video. Znao sam tacno gde se nalaze, sta treba da vidim, ali mislim da sa svoje lokacije prosto nisam imao nikakve sanse pri bilo kakvom seeingu. Stoga necu ni opisivati polozaj stubova i tehnike koje sam koristio jer je osmatranje bilo neuspesno. Osmatranje Stubova je slicno kao i kod pokusaja osmatranje B33 Horsehead Nebula u sazvezdju Orion: kazu iskusni osmatraci da ako jasno ne vidimo Flame Nebula ne treba ni da pokusavamo da nadjemo B33. Nesto slicno je i sa Stubovima.

Sve u svemu, ovo je izuzetno zanimljiva i izazovna meta. Sa svakim novim posmatranjem videcemo nesto sto nam je promaklo u proslom. Cak i ako za neko vece ne planirate da posmatrate ovu metu, ako je seeing dobar uperite teleskop u M16 - mozda cete se iznenaditi i videti nesto novo.

[PavleR]

Sazvezdje Lyra:

- Delta1 i Delta2 (𝞭1 i 𝞭2) Lyrae i Stephenson 1 (dvojna zvezda i otvoreno jato)
- Messier 56 (globularno jato)
- Minkowski 1-64 (planetarna maglina)


Delta1 i Delta2 (𝞭1 i 𝞭2) Lyrae i Stephenson 1

𝞭1/𝞭2 Lyrae  je opticka dvojna zvezda cije komponente nisu gravitaciono povezane, jer im se udaljnost od nas znatno razlikuje. Svetija zvezda - 𝞭2 Lyrae nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja teme krace stranice paralelograma koja je bliza Vegi.

U pitanju je uparenost zvezda visokog sjaja i koloricnog kontrasta, a zvezde su taman dovoljnih magnituda da prizor bude prelep i jako ugodan za oko. Zvezde se nalaze na velikoj separaciji od 10.3'. Par je okruzen clanicama otrovenog jata Stephenson 1, centriranog oko 𝞭2 Lyrae.

𝞭2 Lyrae je istinski gigant. Narandzasti je dzin M-tipa, i uz to semiregularna varijabilna zvezda cija se magnituda krece u rasponu 4.22-4.33. Najimpresivnija karakeristika zvezde je njena velicina. Kao i kod svih dzinovskih zvezda podaci o velicinu ne mogu se sa sigurnoscu utvrditi ali se zna da joj je radijus 286-381x veci od Suncevog. Ta velicina stavlja je u red dvadesetak najvecih zvezda na nocnom nebu. Kao i svi crveni dzinovi, 𝞭2 Lyrae se ohladila i tempreatura njene fotosfere je 3.500 K, sto je znatno hladnije od Suncevih 5.500 K. Znaci imamo zvezdu koja moze progutati hiljade Sunaca ali je skoro duplo hladnija od njega.

𝞭1 Lyrae je u potpunosti drugacija zvezda. Manja je i mnogo toplija. Plavo-bela je zvezda je glavne sekvence B-tipa, temperature fotosfere 18.000-20.000 K. Magnitude je 5.6.

𝞭2 Lyrae je centar svetlog i rasutog otvorenog jata Stephenson 1. Jato broji 77 zvezda, svetle je magnitude 4 i velike je velicine od 20'. Iz brojki je jasno da je jato nekondenzovano zbog malog broja zvezda na ogromnoj povrsini.

Lociranje: 𝞭2 Lyrae je deo glavnom asterizma sazvezdja, video sam je golim okom i direktno naciljao.

Opservacija: Prelepo! Mocan koloricni kontrast dve isijavajuce zvezde.

𝞭2 Lyrae sija jarko narandzastom bojom ali joj je magnituda taman tolika da zvezda ne raspia svoj sjaj vec sija tackasto i ostro. Jako me podeca na zvezdu Eltanin (𝞬 Draconis) za koju sam verovatno vec puno mesta napisao da je meni najlepsa zvezda na nebu. Zamimljiva je i percepcija boja jer je kod sistema 𝞭1-2 Lyrae prisutna promenjena vizuelizacija realnih boja usled koloricnog kontrasta. Iako bi zvezda trebalo da sija vise crvenom bojom nego narandzastom, 𝞭2 Lyrae ostavlja utisak dominantno narandzaste zvezde koja cak vise ide ka zutoj nego ka crvenoj. Tu opservaciju izvrsili su mnogi posmatraci a 𝞭2 Lyrae nije usamljena zvezda u tom pogledu. Mnoge zvezde u dvojnim sistemima prikazuju se u ''nerealnoj'' boji zbog blizine svetlog sekundara drugacije boje.

𝞭1 Lyrae nalazi se na 8h od svetlije zvezde, a sistem je jako razmaknut. Sija ostro, plavo-belom bojom. Prizor treba posmatrati na malom uvecanju ili eventualno srednje-malom. Ja sam koristio uvecanja 62.5x i 107x.

  - Stephenson 1

Ovo veliko i rasuto jato sija magnitudom 3.8. Sacinjeno je od 77 zvezda magnitude uglavnom oko 8 i zauzima veliku povrsinu od 20'. Jato je nazvano po americkom astronomu Charles Stepenson-u, koji je sumnjao da ova gruba grupisanost nije sluvcajna vec da je u pitanju pravo zvezdano jato. Kasnije opservacije potvrdile su da je Stephenson bio u pravu pa je jato nazvano njenu u cast.

Iako se cini da je upravo je 𝞭2 Lyrae najsvetlija zvezda ovog svetlog i rasutog jata, ona to nije. Ona je samo superponirana zavezda koja je skoro 400 ly blize nama od zvezda Stephenson 1 (740 ly naprema 1.200 ly). Sa drudge strane, za 𝞭1 Lyrae se smatra da jeste prava clanica jata, Ostale prominentne zvezde jate ''uvukle'' su se u procep izmedju 𝞭2 i 𝞭1 Lyrae u vidu luka koji izgleda kao ''smesko''. Taj luk ima 7 svetlih zvezda i izgleda kao siroki osmeh. Jos jedna svetla zvezda jata smestila se neposredno severno od 𝞭2 Lyrae pa izgleda kao njen pratilac. Sve zajedno prizor malo podseca na asterizam ''Cheshire Cat's Smile'' u sazvezdju Auriga: 𝞭2 Lyrae i njen pratilac izgledaju kao oci a luk od 7 zvezda kao rasireni osmeh. Jato je blize narandzastoj zvezdi 𝞭2 Lyrae.

Ostale zvezde jata rasute su preko velike povrsine pa je malo tesko odrediti koje zvezde pripadaju jatu a koje zvezdanoj pozadini. Ja sam izbrojao nekih 40-tak zvezda za koje imam utisak da su deo jata. Osim pomenitog ''smeska'', prominentan je vertikalni lanac od 4 zvezde odmah levo od 𝞭2 Lyrae, a postoje i jos dve koncentracije zvezda u vidu jos dva luka na severu. Jedan je sirok i sastoji se od tri svetle zvezda, a severno od njega nalazi se jos jedan luk sastavljen od vise zvezda ali mnogo bledjih - otprilike magnitude 10. I oko 𝞭1 Lyrae ima razbacanih zvezda, ali u manjoj koncentraciji nego oko 𝞭2 Lyrae.

Jato je jako veliko a zvezde su mu relativno nasumicno razbacane, pa se stoga objekat tesko izdvaja iz pozadine.

𝞭1-2 Lyrae i Stephenson 1 su zaista prelep pogled. Kontrast boja tackastih ali svetlih zvezda okupanih u sitnijim ali svetlim zvezdama otvorenog jata.


Messier 56

Globularno jato u sazvezdju Lyra, magnitude 8.3 i prividne velicine 8.8'.

Najsjajnija zvezda u jatu sija magnitudom 13.3, pa je odmah jasno da ce biti tesko primetiti pojedinacne zvezde u ovom objektu. Magjitum, opservaciji razlucivih zvezda umnogome ce pomoci cinjenica da je Shapley-Sawer klasa jata visokih 10. To znaci da jato ima veoma malo koncentracije prema centru, te da su mu zvezde rasute poput gusto otvorenog jata. Stavise , postoje samo dva Messier globulara sa manjm koncentracijom od M 56 - M 55 i M 71.

U  velikom izboru letnjih globularnih jata kao posmatrackih meta, M56 nije na vrhu liste.  U poredjenju sa razlucivim svetim  gigantima M13, M22, M5, M92, M10 i M12, ovo jato je malo, bledo i jedva razlucivo, Medutim, ipak je ova meta vredna paznje jer se u njoj nalaze neke od najstarijih zvezda u Univerzumu. Naime, procenjena starost jata je citavih 13.7 milijardi godina !!! To je starost samo nesto manja od procenjene starosti samog Univerzuma. Cisto da naglasim, najstarija pojedinacna zvezda vidljiva teleskopom je Methuselah - HD 140283 (prikladno ime), u sazvezdju Libra, i stara je drevnih 12 milijardi godina. U ovom jatu gotovo sve zvezde starije su od nje. Posmatrajuci M 56 posmatramo kreaciju najranijeg Univerzuma, stvorenu pre nego sto je nasa galaksija uopste pocela da se stvara. Odakle onda ove zvezde u nasoj galaksiji? Na to pitanje sam detaljno dao odgovor u svom clanku u ''Horizontima'', broj 12. Naime, prisustvo globularnih jata u halu nase galaksije jos uvek je pitanje na koje fizika nije dala konacan odgovor. Model koji je fizicki i matematicki najodrziviji je da su sva ona bila deo patuljastih galaksija i da ih je Mlecni Put preuzeo kada je ''rastrgao i preuzeo'' te galaksije. Za neka jata se smatra da su bila jezgra tih galaksija. Za ovo jato se smatra da je bilo deo galaksije Gaia Enceladus, sa kojom se Mlecni Put sudario pre 9-11 milijardi godina. Stoga M 56 ne mora biti tek neka bleda mrlja koju cemo jedanput pogledati da joj se nikada ne vratimo. Objekat to mozda jeste sa cisto osmatracke tacke gledista, ali sa astronomske tacke ovo jato je pogled u najstariju ''decu'' Univerzuma.

Takodje, u ''Horizontima'' sam se bavio i putanjom globularnih jata oko centra nase galaksije. Jeste da globulari nastanjuju halo galaksije, ali oni tamo ne miruju vec se krecu oko centra Mlecng Puta, cesto po ekscentricnim orbitama. Pri tome globulari presecaju galakticku ravan. Najbolji primer za takvo kretanje je upravo M 56. Jato ima visoko eksentricnu orbitu i u ovom trenutku je u procesu prolaska kroz ravan galaksije. Stoga je M 56 jedan uniklatan pogled globulara koji trenutno ne obitava visko u halu, vec je mnogo blizi galalktickom disku i vecini zvezda i otvorenih jata u njemu.

Opservacija: Meta je srednje-velika, bleda i peskasta, bez cetralne kondenzacije jezgra. Shapley-Sawyer klasa jata je visokih X, sto znaci da je jato rasute koncentracije, sto potpuno odgovara okularskom pogledu.

Na malom uvecanju jato izgleda relativno sajajno i lako je uocljivo.

Na uvecanju 176x se vidi da objekat nije kruzne forme vec trougaone, sa vrhom trougla okrenutim prema dole. Jato ima vidno granuliranu tekstruru, pomalo i paucinastu.  Strpljivim posmatranjem, zvezde najudaljenije od centra pocinju da se razlucuju, ali ne i ostatak objekta. Najjasnija i najsvetlija pojedinacna zvezdica nalazi se na samom obodu jata, i to bas na vrhu trougla (na jugu). Objekat nema centar u vidu svetle uzarene kugle kao mnogi drugi globulari, pa samim tim je tesko reci i da jato ima halo. Umesto toga, objekat izgleda kao spljostena gomila peska gde gustina zrna raste kako idemo ka centru. Pogled je ujednacen, nema svetlih zvezda koje sjajem odskacu od okoline a centar nije mnogo sjajniji od ostatka objekta, jedino sto je gusci. Zbog nedostatka kondenzacije centra, rani posmaraci su ovaj objekta klasifikovali kao gusto otvoreno jato.

Samo jato okruzeno je jako bledim zvezdicama koje verovatno nisu deo jata, ali formiraju sliku kao da je jato ulovljeno u paucinu. Iako bled i tesko razluciv, pogled na jato ima neku svoju draz i nije dosadan.

Kada se zavrsi sa ispitivanjem unutrasnjosti jata, treba se vratiti na malo uvecanje da bi se uzivalo u zvezdanom polju u kome jato lezi.


Minkowski 1-64

Planetarna maglina magnitude 13.3 i prividne velicine 28''.

Jos jedna maglina iz kataloga koji je sastavio legendarni astronom Rudolph Bernhard Minkowski. Njegov katalog sadrzi 66 planetarnih maglina podeljenih u 4 kategorije. Iako sve magline nose njegovo ime, sam Minkowski otkrio je svega nekoliko njih. Minkowski je sirokoj astronomskoj zajednici pre svega poznat kao lider poduhvata Palomar Observatory Sky Survey (POSS), kada je fotografskim putem sacinjen atlas severne hemisfere.

Minkoiwski 1-64 nepoznata je maglina vecini amaterskih astronoma, i kada se pogleda magnituda i velicina stice se utisak da je to opravdano. Medjutim, mislim da se necu prevariti ako kazem da ovaj je objekat istrpeo veliku nepravdu od strane nas amatera. Naime, u pitanju je maglina iz Minkowski kataloga koji uvezbano oko moze da primeti u direktnom pogledu bez filtera, i ja je smatram za jednu od najjasnije uocljivih Minkowki planetarki. Lociranje objekta ume da bude tesko i skoro je nemoguce bez precizne mape, ali u blizini magline postoje jasni zvezdani markeri, pa je cilj naci njih, a ne samu maglinu.

Po morfologiji, Minkowski 1-64 je umanjena verzija M 57 (Ring magline). Na fotografijama pokazuje kruzni prstenasti izduzeni oblik, koji je jako tesko izvuci mojom aparaturom teleskopa.

Opservacija: opis dajem na osnovu dve opservacije, 29.06.2025 i 18.07.2026..

Neverovarno je kako se ova bleda maglina jasno pokazuje u direktnom pogledu bez filtera. Nalazi se neposredno uz trapez 4 blede zvezde, i do nje se dolazi prouzetkom jednog kraka trapeza za jednu njegovu duzinu. Na bilo kom uvecanju pojavljuje se u skoro savrsenom kruznom obliku. Homogene je ispune i mojim teleskopom nemoguce je izvuci prstenastu strukturu. Koliko sam ja upoznat, prsten se vidi teleskopima od 20'' pa na vise. Moj utisak je da maglina izgleda kao bleda kruzna galaksija bez svetlog jezgra. Pri prvom posmatranju video sam je perifernim vidom na uvecanju 176x, da bih je ove godine odmah uocio direktnim vidom na istom uvecanju. Kako kazu, ponavljanje je majka mudrosti.

Na uvecanju 320x mi se ucinilo da je mozda vidim pomalo izduzenu u smeru od 1 ka 7h, ali je uopsteno oblik magline kruzni. Ovo uvecanje nije dobro za posmatranje magline jer se objekat javlja vise amorfno, manje svetlo, a pojacani kontrast ovde ne opravdava gubitak sjaja.

OIII i UHC filteri ne pokazuju nove detalje ali joj izostravaju ivice i bolje je oblikuju.